1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
–
1:1 A po smrti Isusovoj upitaše sinovi Izrailjevi Gospoda govoreći: Ko će između nas ići prvi na Hananeje da se bije s njima?
1:2 I Gospod reče: Juda neka ide; eto dao sam mu zemlju u ruke.
1:3 A Juda reče Simeunu bratu svom: Hajde sa mnom na moj deo da se bijemo s Hananejima; pak ću i ja ići s tobom na tvoj deo. I pođe Simeun s njim.
1:4 I iziđe Juda; i dade im Gospod Hananeje i Ferezeje u ruke, i pobiše ih u Vezeku deset hiljada ljudi.
1:5 Jer nađoše Adoni-Vezeka u Vezeku, i udariše na nj, i pobiše Hananeje i Ferezeje.
1:6 I pobeže Adoni-Vezek, a oni ga poteraše i uhvativši ga odsekoše mu palce u ruku i u nogu.
1:7 Tada reče Adoni-Vezek: Sedamdeset careva odsečenih palaca u ruku i u nogu kupiše šta beše pod mojim stolom; kako sam činio, tako mi plati Bog. I odvedoše ga u Jerusalim, i onde umre.
1:8 Jer sinovi Judini udariše na Jerusalim i uzeše ga, i isekoše građane oštrim mačem, a grad sažegoše ognjem.
1:9 Potom iziđoše sinovi Judini da vojuju na Hananeje, koji življahu u gori i na jugu i u ravni.
1:10 I Juda iziđe na Hananeje koji življahu u Hevronu, a Hevronu beše pre ime Kirijat-Arva; i pobiše Sesaja i Ahimana i Talmaja.
1:11 A odatle otidoše na Davirane, a Daviru pre beše ime Kirijat-Sefer.
1:12 I reče Halev: Ko savlada Kirijat-Sefer i uzme ga, daću mu Ahsu kćer svoju za ženu.
1:13 I uze ga Gotonilo, sin Kenezov, mlađi brat Halevov; i dade mu Ahsu kćer svoju za ženu.
1:14 I kad polažaše, nagovaraše je da ište u oca njenog polje: Pa skoči s magarca. A Halev joj reče: Šta ti je?
1:15 A ona mu reče: Daj mi dar; kad si mi dao suvu zemlju, daj mi i izvore vodene. I dade joj Halev izvore gornje i izvore donje.
1:16 A i sinovi Keneja tasta Mojsijevog iziđoše iz grada palmovog sa sinovima Judinim u pustinju Judinu, koja je na jugu od Arada. I došavši življahu s narodom.
1:17 Potom iziđe Juda sa Simeunom bratom svojim, i pobiše Hananeje koji življahu u Sefatu, i raskopaše ga, i prozva se grad Orma.
1:18 I Gazu uze Juda s međama njenim, i Askalon s međama njegovim, i Akaron s međama njegovim.
1:19 Jer Gospod beše s Judom, te osvoji goru; ali ne izagna one koji življahu u dolini, jer imahu gvozdena kola.
1:20 I dadoše Halevu Hevron, kao što beše zapovedio Mojsije, a on izagna odande tri sina Enakova.
1:21 A sinovi Venijaminovi ne izagnaše Jevuseja koji življahu u Jerusalimu; nego Jevuseji ostaše u Jerusalimu sa sinovima Venijaminovim do ovog dana.
1:22 Iziđoše i sinovi Josifovi na Vetilj, i Gospod beše s njima.
1:23 I uhodiše Vetilj sinovi Josifovi, a ime gradu beše pre Luz.
1:24 I uhode videše čoveka koji iđaše iz grada i rekoše mu: Hajde pokaži nam kuda ćemo ući u grad, pa ćemo ti učiniti milost.
1:25 A on im pokaza kuda će ući u grad: i isekoše u gradu sve oštrim mačem, a onog čoveka pustiše sa svom porodicom njegovom.
1:26 I otide onaj čovek u zemlju hetejsku, i onde sazida grad, i prozva ga Luz; to mu je ime do danas.
1:27 A Manasija ne izagna stanovnike iz Vet-Sana i sela njegovih, ni iz Tanaha i sela njegovih, ni stanovnike iz Dora i sela njegovih, ni stanovnike iz Ivleama i sela njegovih, ni stanovnike iz Megida i sela njegovih; i Hananeji stadoše živeti u toj zemlji.
1:28 A kad ojača Izrailj, udari na Hananeje danak, ali ih ne izagna.
1:29 Ni Jefrem ne izagna Hananeje koji življahu u Gezeru; nego ostaše Hananeji s njim u Gezeru.
1:30 Zavulon ne izagna stanovnike iz Kitrona, ni stanovnike iz Nalola; nego ostaše Hananeji s njim, i plaćahu danak.
1:31 Asir ne izagna stanovnike iz Akona, ni stanovnike iz Sidona ni iz Alava, ni iz Ahaziva, ni iz Helve, ni iz Afika, ni iz Reova;
1:32 Nego Asir življaše među Hananejima, stanovnicima one zemlje, jer ih ne izagna.
1:33 Neftalim ne izagna stanovnike iz Vet-Semesa, ni stanovnike iz Vet-Anata; nego življaše među Hananejima stanovnicima one zemlje; i stanovnici u Vet-Semesu i u Vet-Anatu plaćahu im danak.
1:34 A Amoreji pritešnjavahu sinove Danove u gori, i ne davahu im silaziti u dolinu.
1:35 I Amoreji stadoše živeti u gori Eresu, u Ajalonu i u Salvimu; a kad osili ruka doma Josifovog, plaćaše danak.
1:36 A međa Amorejima beše od gore akravimske, od stene pa naviše.
–
2:1 I dođe anđeo Gospodnji od Galgala u Vokim i reče: Izveo sam vas iz Misira i doveo vas u zemlju za koju sam se zakleo ocima vašim; i rekoh: Neću pokvariti zavet svoj s vama doveka.
2:2 A vi ne hvatajte veru sa stanovnicima te zemlje, oltare njihove raskopajte. Ali ne poslušaste glas moj. Šta ste to učinili?
2:3 Zato i ja rekoh: Neću ih odagnati ispred vas, nego će vam biti kao trnje, i bogovi njihovi biće vam zamka.
2:4 A kad izgovori anđeo Gospodnji ove reči svim sinovima Izrailjevim, narod podiže glas svoj i plaka.
2:5 Zato prozvaše ono mesto Vokim; i onde prinesoše žrtve Gospodu.
2:6 A Isus raspusti narod, i raziđoše se sinovi Izrailjevi svaki na svoje nasledstvo, da naslede zemlju.
2:7 I služi narod Gospodu svega veka Isusovog i svega veka starešina koji živeše dugo iza Isusa koje behu videle sva velika dela Gospodnja što učini Izrailju.
2:8 Ali umre Isus sin Navin sluga Gospodnji, kad mu beše sto i deset godina.
2:9 I pogreboše ga u međama nasledstva njegova u Tamnat-Aresu u gori Jefremovoj sa severa gori Gasu.
2:10 I sav onaj naraštaj pribra se k ocima svojim, i nasta drugi naraštaj iza njih, koji ne poznavaše Gospoda ni dela koja je učinio Izrailju.
2:11 I sinovi Izrailjevi, činiše šta je zlo pred Gospodom, i služiše Valima.
2:12 I ostaviše Gospoda Boga otaca svojih, koji ih je izveo iz zemlje misirske, i pođoše za drugim bogovima između bogova onih naroda koji behu oko njih, i klanjaše im se, i razgneviše Gospoda.
2:13 I ostaviše Gospoda, i služiše Valu i Astarotama.
2:14 I razgnevi se Gospod na Izrailja, i dade ih u ruke ljudima koji ih plenjahu, i prodade ih u ruke neprijateljima njihovim unaokolo, i ne mogaše se više držati pred neprijateljima svojim.
2:15 Kud god polažahu, ruka Gospodnja beše protiv njih na zlo, kao što beše rekao Gospod i kao što im se beše zakleo Gospod; i behu u velikoj nevolji.
2:16 Tada im Gospod podizaše sudije, koji ih izbavljahu iz ruku onih što ih plenjahu.
2:17 Ali ni sudija svojih ne slušaše, nego činiše preljubu za drugim bogovima, i klanjaše im se; brzo zađoše s puta kojim idoše oci njihovi slušajući zapovesti Gospodnje; oni ne činiše tako.
2:18 I kad im Gospod podizaše sudije, beše Gospod sa svakim sudijom, i izbavljaše ih iz ruku neprijatelja njihovih svega veka sudijinog; jer se sažali Gospod radi njihovog uzdisanja na one koji im krivo činjahu i koji ih cveljahu.
2:19 A kad sudija umre, oni se vraćahu opet i bivahu gori od otaca svojih idući za bogovima drugim i služeći im i klanjajući im se; ne ostavljahu se dela svojih niti puteva svojih opakih.
2:20 Zato se raspali gnev Gospodnji na Izrailja, i reče: Kad je taj narod prestupio moj zavet koji sam zapovedi ocima njihovim, i ne poslušaše glas moj,
2:21 Ni ja neću više nijednoga goniti ispred njih između naroda koje ostavi Isus kad umre,
2:22 Da njima kušam Izrailja hoće li se držati puta Gospodnjeg hodeći po njemu, kao što su se držali oci njihovi, ili neće.
2:23 I Gospod ostavi te narode i ne izagna ih odmah ne predavši ih u ruke Isusu.
–
3:1 A ovo su narodi koje ostavi Gospod da njima kuša Izrailj, sve one koji ne znahu za ratove hananske,
3:2 Da bi barem nasleđe sinova Izrailjevih znalo i razumelo šta je rat, barem oni koji od pre nisu znali:
3:3 Pet kneževina filistejskih, i svi Hananeji i Sidonci i Jeveji, koji življahu na gori Livanu od gore Val-Ermona do Emata.
3:4 Ti narodi ostaše da se Izrailj njima kuša, da se vidi hoće li slušati zapovesti Gospodnje, koje je zapovedio ocima njihovim preko Mojsija.
3:5 I življahu sinovi Izrailjevi usred Hananeja i Heteja i Amoreja i Ferezeja i Jeveja i Jevuseja.
3:6 I ženjahu se kćerima njihovim i udavahu kćeri svoje za sinove njihove, i služahu bogovima njihovim.
3:7 I činjahu sinovi Izrailjevi šta je zlo pred Gospodom, i zaboraviše Gospoda Boga svog i služahu Valima i lugovima.
3:8 Zato se razgnevi Gospod na Izrailja, i dade ih u ruke Husan-Risatajimu caru mesopotamskom; i služaše sinovi Izrailjevi Husan-Risatajimu osam godina.
3:9 Potom vapiše sinovi Izrailjevi ka Gospodu, i podiže Gospod izbavitelja sinovima Izrailjevim da ih izbavi, Gotonila sina Kenezovog, mlađeg brata Halevovog,
3:10 I beše na njemu duh Gospodnji, i suđaše Izrailju; i iziđe na vojsku, i predade mu Gospod u ruke Husan-Risatajima cara mesopotamskog; i ruka njegova nadjača Husan-Risatajima.
3:11 I zemlja bi mirna četrdeset godina. Potom umre Gotonilo sin Kenezov.
3:12 A sinovi Izrailjevi stadoše opet činiti šta je zlo pred Gospodom; a Gospod ukrepi Eglona cara moavskog na Izrailja, jer činjahu šta je zlo pred Gospodom.
3:13 Jer skupi k sebi sinove Amonove i Amalike, i izašavši pobi Izrailja, i osvojiše grad palmov.
3:14 I sinovi Izrailjevi služiše Eglonu caru moavskom osamnaest godina.
3:15 Potom vapiše sinovi Izrailjevi ka Gospodu; i Gospod im podiže izbavitelja Aoda sina Gire sina Venijaminovog, čoveka koji beše levak. I poslaše sinovi Izrailjevi po njemu dar Eglonu caru moavskom.
3:16 A Aod načini sebi mač sa obe strane oštar, od lakta u dužinu; i pripasa ga pod haljine svoje uz desnu bedricu.
3:17 I odnese dar Eglonu caru moavskom; a Eglon beše čovek vrlo debeo.
3:18 I kad predade dar, otpusti ljude koji su nosili dar.
3:19 Pa sam vrati se od likova kamenih, koji behu kod Galgala, reče: Imam, care, neku tajnu da ti kažem. A on reče: Ćuti! I otidoše od njega svi koji stajahu pred njim.
3:20 A Aod pristupi k njemu; a on seđaše sam u letnjoj sobi; pa reče Aod: Reč Božju imam da ti kažem. Tada on usta s prestola.
3:21 A Aod poteže levom rukom svojom i uze mač od desne bedrice i satera mu ga u trbuh,
3:22 I držak uđe za mačem, i salo se sklopi za mačem, te ne može izvući mača iz trbuha; i iziđe nečist.
3:23 Potom iziđe Aod iz sobe, i zatvori vrata za sobom i zaključa.
3:24 A kad on otide, dođoše sluge, i pogledaše, a to vrata od sobe zaključana, pa rekoše: Valjda ide napolje u kleti do letnje sobe.
3:25 I već im se dosadi čekati a vrata se od sobe ne otvaraju, te uzeše ključ i otvoriše, a gle, gospodar im leži na zemlji mrtav.
3:26 A Aod dokle se oni zabaviše pobeže i prođe likove kamene, i uteče u Seriot.
3:27 A kad dođe, zatrubi u trubu u gori Jefremovoj; i siđoše s njim sinovi Izrailjevi s gore, a on napred.
3:28 Pa im reče: Hajdete za mnom, jer Gospod predade vam u ruke neprijatelje vaše Moavce. I siđoše za njim, i uzeše Moavcima brodove jordanske, i ne davahu nikome preći.
3:29 I tada pobiše Moavce, oko deset hiljada ljudi, sve bogate i hrabre, i ni jedan ne uteče.
3:30 Tako u taj dan potpadoše Moavci pod ruku Izrailjevu; i zemlja bi mirna osamdeset godina.
3:31 A posle njega nasta Samegar sin Anatov, i pobi šest stotina Filisteja ostanom volujskim, i izbavi i on Izrailja.
–
4:1 A po smrti Aodovoj opet sinovi Izrailjevi činiše šta je zlo pred Gospodom.
4:2 I Gospod ih dade u ruke Javinu caru hananskom, koji vladaše u Asoru, a vojsci njegovoj beše vojvoda Sisara, koji življaše u Arosetu neznabožačkom.
4:3 I sinovi Izrailjevi vapiše ka Gospodu; jer on imaše devet stotina gvozdenih kola, i veoma pritešnjavaše sinove Izrailjeve dvadeset godina.
4:4 U to vreme Devora proročica, žena Lafidotova, suđaše Izrailju.
4:5 I Devora stanovaše pod palmom između Rame i Vetilja u gori Jefremovoj, i dolažahu k njoj sinovi Izrailjevi na sud.
4:6 A ona poslavši dozva Varaka sina Avinejemova iz Kedesa Neftalimovog, i reče mu: Nije li zapovedio Gospod Bog Izrailjev: Idi, skupi narod na gori Tavor, i uzmi sa sobom deset hiljada ljudi između sinova Neftalimovih i sinova Zavulonovih?
4:7 Jer ću dovesti k tebi na potok Kison Sisaru vojvodu Javinovog i kola njegova i ljudstvo njegovo, i predaću ga tebi u ruke.
4:8 A Varak joj reče: Ako ćeš ti ići sa mnom, ići ću; ako li nećeš ići sa mnom, neću ići.
4:9 A ona reče: Ja ću ići s tobom, ali nećeš imati slave na putu kojim ćeš ići; jer će ženi u ruku dati Gospod Sisaru. I ustavši Devora otide s Varakom u Kedes.
4:10 I Varak sazvavši sinove Zavulonove i Neftalimove u Kedes, povede sa sobom deset hiljada ljudi; i Devora iđaše s njim.
4:11 A Ever Kenejin beše se odvojio od Keneja, od sinova Ovava tasta Mojsijevog, i beše razapeo svoj šator kod hrastova zanajimskih, a to je kod Kedesa.
4:12 I javiše Sisari da je izašao Varak sin Avinejemov na goru Tavor.
4:13 I Sisara skupi sva kola svoja, devet stotina kola gvozdenih, i sav narod koji beše s njim od Aroseta neznabožačkoga do potoka Kisona.
4:14 Tada reče Devora Varaku: Ustani, jer je ovo dan, u koji ti dade Gospod Sisaru u ruke. Ne ide li Gospod pred tobom? I Varak siđe s gore Tavora, i deset hiljada ljudi za njim.
4:15 I Gospod smete Sisaru i sva kola njegova i svu vojsku oštrim mačem pred Varakom; i Sisara siđe s kola svojih i pobeže pešice.
4:16 A Varak potera kola i vojsku do Aroseta neznabožačkoga; i pade sva vojska Sisarina od oštrog mača, ne osta nijedan.
4:17 A Sisara uteče pešice do šatora Jailje žene Evera Kenejina; jer beše mir među Javinom carem asorskim i domom Evera Kenejina.
4:18 I iziđe Jailja na susret Sisari, i reče mu: Skloni se, gospodaru, skloni se kod mene; ne boj se. I on se skloni kod nje u šator, i ona ga pokri pokrivačem.
4:19 A on joj reče: Daj mi malo vode da se napijem, jer sam žedan. A ona otvori meh mleka i napoji ga, pa ga pokri.
4:20 A on joj reče: Stoj na vratima od šatora, i ako ko dođe i zapita te i reče: Ima li tu ko? Reci: Nema.
4:21 Tada Jailja žena Everova uze kolac od šatora, i uze malj u ruku, i pristupi k njemu polako, i satera mu kolac kroz slepe oči, te prođe u zemlju, kad spavaše tvrdo umoran, i umre.
4:22 I gle, Varak teraše Sisaru, i Jailja mu iziđe na susret, i reče mu: Hodi da ti pokažem čoveka kog tražiš. I uđe k njoj, i gle Sisara ležaše mrtav, i kolac mu u slepim očima.
4:23 Tako pokori Bog u onaj dan Javina cara hananskog pred sinovima Izrailjevim.
4:24 I ruka sinova Izrailjevih bivaše sve teža Javinu caru hananskom, dokle ne istrebiše Javina cara hananskog.
–
5:1 I u taj dan peva Devora i Varak sin Avinejemov govoreći:
5:2 Blagosiljajte Gospoda što učini osvetu u Izrailju i što narod dragovoljno prista.
5:3 Čujte carevi, slušajte knezovi; ja, ja ću Gospodu pevati, popevaću Gospodu Bogu Izrailjevom.
5:4 Gospode! Kad si silazio sa Sira, kad si išao iz polja edomskog, zemlja se tresaše, i nebesa kapahu, oblaci kapahu vodom.
5:5 Brda se rastapahu pred Gospodom; taj Sinaj pred Gospodom Bogom Izrailjevim.
5:6 Za vremena Samegara sina Anatovog, za vremena Jailjinog nesta puteva, i koji iđahu stazama, iđahu krivim putevima.
5:7 Nesta sela u Izrailju, nesta ih, dokle ne nastah ja, Devora, dokle ne nastah majka Izrailju.
5:8 On izabra nove bogove, tada rat beše na vratima; viđaše li se štit ili koplje među četrdeset hiljada u Izrailju?
5:9 Srce se moje privilo k upraviteljima Izrailjevim, koji dragovoljno pristaše između naroda. Blagosiljajte Gospoda.
5:10 Koji jašete na belim magaricama, koji sedite u sudu i koji hodite po putevima, pripovedajte.
5:11 Prestala je praska streljačka na mestima gde se voda crpe; onde neka pripovedaju pravdu Gospodnju, pravdu k selima njegovim u Izrailju; tada će narod Gospodnji silaziti na vrata.
5:12 Ustani, ustani, Devoro; ustani, ustani, zapevaj pesmu; ustani, Varače, vodi u ropstvo roblje svoje, sine Avinejemov.
5:13 Sada će potlačeni ovladati silnima iz naroda; Gospod mi dade da vladam silnima.
5:14 Iz Jefrema iziđe koren njihov na Amalike; za tobom beše Venijamin s narodom tvojim; od Mahira iziđoše koji postavljaju zakone, a od Zavulona pisari.
5:15 I knezovi Isaharovi biše s Devorom, Isahar kao i Varak bi poslan u dolinu s ljudima koje vođaše. U delu Ruvimovom behu ljudi visokih misli.
5:16 Što si sedeo među torovima slušajući kako bleje stada? U delu Ruvimovom behu ljudi visokih misli.
5:17 Galad osta s one strane Jordana; a Dan što se zabavi kod lađa; Asir zašto sede na bregu morskom i u krševima svojim osta?
5:18 Zavulon je narod koji dade dušu svoju na smrt, tako i Neftalim, na visokom polju.
5:19 Dođoše carevi, biše se; biše se carevi hananski u Tanahu na vodi megidskoj; ali ni mrve srebra ne dobiše.
5:20 S neba se vojeva, zvezde s mesta svojih vojevaše na Sisaru.
5:21 Potok Kison odnese ih, potok Kadimin, potok Kison; pogazila si, dušo moja, snažno.
5:22 Tada izotpadaše konjima kopita od teranja junaka njihovih.
5:23 Proklinjite Miroz, reče anđeo Gospodnji, proklinjite stanovnike njegove; jer ne dođoše u pomoć Gospodu, u pomoć Gospodu s junacima.
5:24 Da je blagoslovena mimo žene Jailja žena Evera Kenejina; mimo žene u šatorima da je blagoslovena.
5:25 Zaiska vode, mleka mu dade, u gospodskoj zdeli donese mu pavlaku.
5:26 Levom rukom maši se za kolac a desnom za malj kovački, i udari Sisaru, razmrska mu glavu; probode i probi mu slepe oči.
5:27 Među noge njene savi se, pade, leže, među noge njene savi se, pade gde se savi, onde pade mrtav.
5:28 S prozora gledaše majka Sisarina, i kroz rešetku vikaše: Što se tako dugo ne vraćaju kola njegova? Što se tako polako miču točkovi kola njegovih?
5:29 Najmudrije između dvorkinja njenih odgovarahu joj, a i sama odgovaraše sebi:
5:30 Nisu li našli? Ne dele li plen? Po jednu devojku, po dve devojke na svakog. Plen šaren Sisari, plen šaren, vezen; šaren, vezen s obe strane, oko vrata onima koji zapeniše.
5:31 Tako da izginu svi neprijatelji Tvoji, Gospode; a koji te ljube da budu kao sunce kad izlazi u sili svojoj. I zemlja bi mirna četrdeset godina.
–
6:1 A sinovi Izrailjevi činiše šta je zlo pred Gospodom, i Gospod ih dade u ruke Madijanima za sedam godina.
6:2 I osili ruka madijanska nad Izrailjem, te od straha madijanskog načiniše sebi sinovi Izrailjevi jame koje su po gorama, i pećine i ograde.
6:3 I kad bi Izrailjci posejali, dolažahu Madijani i Amalici i istočni narod, dolažahu na njih.
6:4 I stavši u logor protiv njih, potirahu rod zemaljski dori do Gaze, i ne ostavljahu hrane u Izrailju, ni ovce ni vola ni magarca.
6:5 Jer se podizahu sa stadima svojim i sa šatorom svojim, i dolažahu kao skakavci, tako mnogo, i ne beše broja njima i kamilama njihovim, i dolazeći u zemlju pustošahu je.
6:6 Tada osiromaši Izrailj veoma od Madijana, i povikaše ka Gospodu sinovi Izrailjevi.
6:7 A kad povikaše sinovi Izrailjevi ka Gospodu od Madijana,
6:8 Gospod posla proroka sinovima Izrailjevim, a on im reče: Ovako veli Gospod Bog Izrailjev: Ja sam vas izveo iz Misira, i izveo sam vas iz doma ropskog,
6:9 I izbavio sam vas iz ruke misirske i iz ruku svih onih koji vas mučahu; i odagnao sam ih ispred vas, i dao sam vama zemlju njihovu.
6:10 Pak vam rekoh: Ja sam Gospod Bog vaš, ne bojte se bogova Amoreja u kojih zemlji živite. Ali na poslušaste glas moj.
6:11 Potom dođe Anđeo Gospodnji i sede pod hrastom u Ofri koji beše Joasa Avijezerita; a sin njegov Gedeon vršaše pšenicu na gumnu, da bi pobegao s njom od Madijana.
6:12 I javi mu se anđeo Gospodnji, i reče mu: Gospod je s tobom, hrabri junače!
6:13 A Gedeon Mu reče: O gospodaru moj! Kad je Gospod s nama, zašto nas snađe sve ovo? I gde su sva čudesa Njegova, koja nam pripovedaše oci naši govoreći: Nije li nas Gospod izveo iz Misira? A sad nas je ostavio Gospod i predao u ruke Madijanima.
6:14 A Gospod ga pogleda i reče mu: Idi u toj sili svojoj, i izbavićeš Izrailj iz ruku madijanskih. Ne poslah li te?
6:15 A on Mu reče: O Gospode, čim ću izbaviti Izrailj? Eto, rod je moj najsiromašniji u plemenu Manasijinom, a ja sam najmanji u domu oca svog.
6:16 Tad mu reče Gospod: Ja ću biti s tobom, te ćeš pobiti Madijane kao jednog.
6:17 A Gedeon Mu reče: Ako sam našao milost pred Tobom, daj mi znak da Ti govoriš sa mnom.
6:18 Nemoj otići odavde dokle se ja ne vratim k Tebi i donesem dar svoj i stavim preda Te. A On reče: Čekaću dokle se vratiš.
6:19 Tada otide Gedeon, i zgotovi jare i od efe brašna hlebove presne, i metnu meso u kotaricu a supu u lonac, i donese Mu pod hrast, i postavi.
6:20 A anđeo Božji reče mu: Uzmi to meso i te hlebove presne, i metni na onu stenu, a supu prolij. I on učini tako.
6:21 Tada anđeo Gospodnji pruži kraj od štapa koji mu beše u ruci i dotače se mesa i hlebova presnih; i podiže se oganj sa stene i spali meso i hlebove presne. I anđeo Gospodnji otide ispred očiju njegovih.
6:22 A Gedeon videći da beše anđeo Gospodnji, reče: Ah Gospode Bože! Zato li videh anđela Gospodnjeg licem k licu?
6:23 A Gospod mu reče: Budi miran, ne boj se, nećeš umreti.
6:24 I Gedeon načini onde oltar Gospodu, i nazva ga Mir Gospodnji. Stoji i danas u Ofri avijezeritskoj.
6:25 I istu noć reče mu Gospod: Uzmi junca koji je oca tvog, junca drugog od sedam godina; i raskopaj oltar Valov koji ima otac tvoj, i iseci lug koji je kod njega.
6:26 I načini oltar Gospodu Bogu svom navrh ove stene, na zgodnom mestu, pa onda uzmi drugog junca, i prinesi žrtvu paljenicu na drvima onog luga koji isečeš.
6:27 Tada uze Gedeon deset ljudi između sluga svojih, i učini kako mu zapovedi Gospod; ali se bojaše doma oca svog i meštana, te ne učini danju nego učini noću.
6:28 A kad ujutru ustaše meštani, a to raskopan oltar Valov i lug kod njega isečen; a junac drugi prinesen na žrtvu paljenicu na oltaru načinjenom.
6:29 I rekoše jedan drugom: Ko to učini? I traživši i raspitavši rekoše: Gedeon sin Joasov učini to.
6:30 Pa rekoše meštani Joasu; izvedi sina svog da se pogubi, što raskopa oltar Valov i što iseče lug kod njega.
6:31 A Joas reče svima koji stajahu oko njega: Vi li hoćete da branite Vala? Vi li hoćete da ga izbavite? Ko ga brani, poginuće jutros. Ako je bog, neka sam raspravi s njim što mu je raskopao oltar.
6:32 I prozva ga onog dana Jeroval govoreći: Neka raspravi s njim Val što mu je raskopao oltar.
6:33 A svi Madijani i Amalici i istočni narod behu se skupili i prešavši preko Jordana behu stali u logor u dolini Jezraelu.
6:34 A duh Gospodnji naoruža Gedeona, i on zatrubi u trubu, i skupi oko sebe porodicu Avijezerovu.
6:35 I posla glasnike po svemu plemenu Manasijinom, i skupiše se oko njega; posla glasnike i u pleme Asirovo i Zavulonovo i Neftalimovo, te i oni iziđoše pred njih.
6:36 Tada reče Gedeon Bogu: Ako ćeš Ti izbaviti mojom rukom Izrailja, kao što si rekao,
6:37 Evo, ja ću metnuti runo na gumnu: ako rosa bude samo na runu a po svoj zemlji suvo, onda ću znati da ćeš mojom rukom izbaviti Izrailja, kao što si rekao.
6:38 I bi tako; jer kad usta sutradan, iscedi runo, i isteče rosa iz runa puna zdela.
6:39 Opet reče Gedeon Bogu: Nemoj se gneviti na me, da progovorim još jednom; da obiđem runo još jednom, neka bude samo runo suvo, a po svoj zemlji neka bude rosa.
6:40 I Bog učini tako onu noć; i bi samo runo suvo a po svoj zemlji bi rosa.
–
7:1 I urani Jeroval, to je Gedeon, i sav narod što beše s njim, i stadoše u logor kod izvora Aroda; a vojska madijanska beše mu sa severa kraj gore Moreha u dolini.
7:2 A Gospod reče Gedeonu: Mnogo je naroda s tobom, zato im neću dati Madijana u ruke, da se ne bi hvalio Izrailj suprot meni govoreći: Moja me ruka izbavi.
7:3 Nego sada oglasi da čuje narod i reci: Ko se boji i koga je strah, neka se vrati i nek ide odmah ka gori Galadu. I vrati se iz naroda dvadeset i dve hiljade; a deset hiljada osta.
7:4 Opet reče Gospod Gedeonu: Još je mnogo naroda; svedi ih na vodu, i onde ću ti ih prebrati; za kog ti god kažem: Taj neka ide s tobom, neka ide s tobom; a za koga ti god kažem: Taj neka ne ide s tobom, neka ne ide.
7:5 I svede narod na vodu; a Gospod reče Gedeonu: Koji stane laptati jezikom vodu, kao što lapće pas, metni ga na stranu; tako i svakog koji klekne na kolena da pije.
7:6 I onih koji laptaše, rukom svojom k ustima prinesavši vodu, beše tri stotine ljudi; a sav ostali narod kleče na kolena svoja da piju vode.
7:7 Tada reče Gospod Gedeonu: S tih trista ljudi koji laptaše vodu izbaviću vas i predaću ti u ruke Madijane; neka dakle odlazi sav ovaj narod svako na svoje mesto.
7:8 I narod uze brašnjenice i trube; i Gedeon otpusti sve ljude Izrailjce da idu svaki u svoj šator, a onih trista ljudi zadrža. A logor madijanski beše niže njega u dolini.
7:9 I onu noć reče mu Gospod: Ustani, siđi u logor, jer ti ga dadoh u ruke.
7:10 Ako li se bojiš sam sići, siđi u logor sa Furom momkom svojim,
7:11 I čućeš šta govore, pa će ti osiliti ruke i udarićeš na logor. I siđe on i Fura momak njegov do kraja vojske koja beše u logoru.
7:12 A Madijani i Amalici i sav narod istočni ležahu po dolini kao skakavci, tako ih beše mnogo; i kamilama njihovim ne beše broja; beše ih mnogo kao peska po bregu morskom,
7:13 I kad dođe Gedeon, a to jedan pripovedaše drugu svom san i govoraše: Gle usnih, a to pečen hleb ječmen kotrljaše se k logoru madijanskom i dođe do šatora i stade udarati o njih, te padahu, i ispremeta ih, i popadaše šatori.
7:14 A drug mu odgovori i reče: To nije drugo nego mač Gedeona sina Joasovog čoveka Izrailjca; predao mu je u ruke Bog Madijane i sav ovaj logor.
7:15 I kad Gedeon ču kako onaj pripovedi san i kako ga ovaj istumači, pokloni se i vrati se u logor izrailjski i reče: Ustajte, jer vam dade Gospod u ruke logor madijanski.
7:16 Potom razdeli trista ljudi u tri čete, i dade svakome po trubu u ruku i po prazan žban i po luč u žban.
7:17 I reče im: Na mene gledajte, pa tako činite; gle, je ću doći na kraj logora, pa šta ja uščinim, to činite.
7:18 Kad ja zatrubim u trubu i svi koji budu sa mnom, tada i vi zatrubite u trube oko svega logora, i vičite: Mač Gospodnji i Gedeonov.
7:19 I dođe Gedeon i sto ljudi što behu s njim na kraj logora, u početak srednje straže, istom behu promenili stražu; a oni zatrubeše u trube i polupaše žbanove koje imahu u rukama.
7:20 Tako tri čete zatrubiše u trube i polupaše žbanove, i držahu u levoj ruci lučeve a u desnoj trube trubeći, i povikaše: Mač Gospodnji i Gedeonov.
7:21 I stadoše svaki na svom mestu oko vojske; a sva se vojska smete i stadoše vikati i bežati.
7:22 A kad zatrubiše u trube onih tri stotine, Gospod obrati mač svakome na druga njegovog po svemu logoru, te pobeže vojska do Vet-Asete, u Zererat, do obale avel-meolske kod Tavata.
7:23 A Izrailjci iz plemena Neftalimovog i Asirova i iz svega plemena Manasijinog stekoše se i goniše Madijane.
7:24 I Gedeon posla glasnike po svoj gori Jefremovoj govoreći: Siđite pred Madijane i uhvatite im vode do Vetvare duž Jordana. I stekoše se svi ljudi iz plemena Jefremovog i uhvatiše vode do Vetvare duž Jordana.
7:25 I uhvatiše dva kneza madijanska, Oriva i Ziva, i ubiše Oriva na steni Orivovoj, a Ziva ubiše kod tesnaca Zivovog; i goniše Madijane, i donesoše glavu Orivovu i Zivovu ka Gedeonu preko Jordana.
–
8:1 A ljudi od plemena Jefremovog rekoše mu: Šta nam to učini te nas ne pozva kad pođe u boj na Madijane? I vikahu na nj žestoko.
8:2 A on im reče: Pa šta sam učinio tako kao vi? Nije li pabirčenje Jefremovo bolje nego berba Avijezerova?
8:3 Vama je u ruke dao Gospod knezove madijanske, Oriva i Ziva; pa šta ja mogoh učiniti tako kao vi? Tada se utiša duh njihov prema njemu kad tako govori.
8:4 A kad Gedeon dođe na Jordan, pređe preko njega s trista ljudi koji behu s njim, a behu umorni goneći.
8:5 Pa reče ljudima Sokoćanima: Dajte nekoliko hlebova narodu koji ide za mnom, jer su umorni, a ja gonim Zeveja i Salmana careve madijanske.
8:6 A glavari sokotski rekoše mu: Je li pesnica Zevejeva i Salmanova već u tvojoj ruci da damo hleba tvojoj vojsci?
8:7 A Gedeon im reče: Kad mi Bog preda Zeveja i Salmana u ruke, tada ću pomlatiti telesa vaša trnjem iz ove pustinje i dračom.
8:8 I otide odande u Fanuil, i reče Fanuiljanima isto onako, a oni mu odgovoriše kao što odgovoriše ljudi u Sokotu.
8:9 Zato i ljudima Fanuiljanima reče: Kad se vratim zdravo, razvaliću tu kulu.
8:10 A Zevej i Salman behu u Karkoru, i vojska njihova s njima, oko petnaest hiljada, što ih god osta od sve vojske istočne; a pobijenih beše sto i dvadeset hiljada ljudi koji mahahu mačem.
8:11 I otide Gedeon preko onih što žive pod šatorima, s istoka Novi i Jogveji, i udari na vojsku kad vojska stajaše bezbrižna.
8:12 A Zevej i Salman pobegoše, a on ih potera, i uhvati dva cara madijanska, Zeveja i Salmana, i raspudi svu vojsku.
8:13 I vrati se Gedeon sin Joasov iz boja pre sunčanog rođaja.
8:14 I uhvati momka iz Sokota, i ispitiva ga; a on mu popisa knezove sokotske i starešine, sedamdeset i sedam ljudi.
8:15 Pa kad dođe k Sokoćanima, reče: Evo Zeveja i Salmana, za koje mi se rugaste govoreći: Je li pesnica Zevejeva i Salmanova već u tvojoj ruci, da damo hleba umornim ljudima tvojim?
8:16 I uzevši starešine onog mesta i trnja iz pustinje i drače dade na njima ugled Sokoćanima.
8:17 I kulu fanuilsku razvali i pobi ljude tamošnje.
8:18 Potom reče Zeveju i Salmanu: Kakvi behu ljudi koje pobiste na Tavoru? A oni rekoše: Takvi kao ti; svaki beše na očima kao carski sin.
8:19 A on reče: To behu moja braća, sinovi moje matere. Tako Gospod bio živ! Da ste ih ostavili u životu, ne bih vas pogubio.
8:20 Tada reče Jeteru prvencu svom: Ustani, pogubi ih. Ali dete ne izvuče mač svoj, jer se bojaše, jer beše još dete.
8:21 Tada reče Zevej i Salman: Ustani ti, uloži na nas; jer kakav je čovek onakva mu je i snaga. I ustavši Gedeon pogubi Zaveja i Salmana, i uze mesečiće koji behu o vratovima kamila njihovih.
8:22 Potom rekoše Izrailjci Gedeonu: Budi nam gospodar ti i sin tvoj i sin sina tvog, jer si nas izbavio iz ruke madijanske.
8:23 A Gedeon im reče: Neću vam ja biti gospodar, niti će vam sin moj biti gospodar; Gospod će vam biti Gospodar.
8:24 Još im reče Gedeon: Jedno ću iskati od vas: da mi date svaki grivnu od plena svog. A grivne imahu zlatne, jer behu Ismailjci.
8:25 I odgovoriše: Daćemo drage volje. I razastrvši haljinu baciše na nju grivne, svaki od plena svog.
8:26 I beše na meru zlatnih grivana što iziska hiljadu i sedam stotina sikala zlata, osim mesečića i lančića i haljina skerletnih, što nošahu carevi madijanski, i osim litarova, što behu oko vrata kamila njihovih.
8:27 I Gedeon načini od toga oplećak, i ostavi ga u svom gradu Ofri; i onde sav Izrailj stade činiti preljubu za njim, i bi Gedeonu i domu njegovom zamka.
8:28 Tako biše pokoreni Madijani pred sinovima Izrailjevim, i više ne digoše glave. I zemlja bi mirna četrdeset godina za veka Gedeonovog.
8:29 I otišavši Jeroval sin Joasov osta u svojoj kući.
8:30 I imaše Gedeon sedamdeset sinova, koji iziđoše od bedara njegovih, jer imaše mnogo žena.
8:31 I inoča njegova, koja beše u Sihemu, i ona mu rodi sina, i nađe mu ime Avimeleh.
8:32 Potom umre Gedeon sin Joasov u dobroj starosti, i bi pogreben u grobu Joasa oca svog Avijezerita u Ofri.
8:33 I kad umre Gedeon, opet sinovi Izrailjevi činiše preljubu za Valima, i postaviše sebi Val-Verita za boga.
8:34 I ne sećaše se sinovi Izrailjevi Gospoda Boga svog, koji ih je izbavio iz ruku svih neprijatelja njihovih unaokolo.
8:35 I ne učiniše milosti domu Jerovala Gedeona prema svemu dobru što je on učinio Izrailju.
–
9:1 I Avimeleh sin Jerovalov otide u Sihem k braći matere svoje i reče njima i svemu rodu otačkoga doma matere svoje govoreći:
9:2 Kažite svim Sihemljanima: Šta vam je bolje, da su vam gospodari sedamdeset ljudi, svi sinovi Jerovalovi, ili da vam je gospodar jedan čovek? I opominjite se da sam ja kost vaša i telo vaše.
9:3 Tada rekoše braća matere njegove za nj svim Sihemljanima sve te reči, i srce njihovo privi se k Avimelehu, jer rekoše: Naš je brat.
9:4 I dadoše mu sedamdeset sikala srebra iz doma Val-Veritova, za koje najmi Avimeleh ljudi praznova i skitnica, te iđahu za njim.
9:5 I dođe u kuću oca svog u Ofru, i pobi braću svoju, sinove Jerovalove, sedamdeset ljudi, na jednom kamenu; ali osta Jotam najmlađi sin Jerovalov, jer se sakri.
9:6 Tada se skupiše svi Sihemljani i sav dom Milov, i otidoše i postaviše Avimeleha carem kod hrasta koji stoji u Sihemu.
9:7 A kad to javiše Jotamu, otide i stade navrh gore Garizina, i podigavši glas svoj povika i reče im: Čujte me, Sihemljani, tako vas Bog čuo!
9:8 Išla drveta da pomažu sebi cara, pa rekoše maslini: Budi nam car.
9:9 A maslina im reče: Zar ja da ostavim pretilinu svoju, kojom se čast čini Bogu i ljudima, pa da idem da tumaram za druga drveta?
9:10 Potom rekoše drveta smokvi: Hodi ti, budi nam car.
9:11 A smokva im reče: Zar ja da ostavim slast svoju i krasni rod svoj, pa da idem da tumaram za druga drveta?
9:12 Tada rekoše drveta vinovoj lozi: Hodi ti, budi nam car.
9:13 A loza im reče: Zar ja da ostavim vino svoje, koje veseli Boga i ljude, pa da idem da tumaram za druga drveta?
9:14 Tada sva drveta rekoše trnu: Hodi ti, budi nam car.
9:15 A trn odgovori drvetima: Ako doista hoćete mene da pomažete sebi za cara, hodite sklonite se u hlad moj; ako li nećete, neka iziđe oganj iz trna i spali kedre livanske.
9:16 Tako sada, jeste li pravo i pošteno radili postavivši Avimeleha carem? I jeste li dobro učinili Jerovalu i domu njegovom? I jeste li mu učinili kako vas je zadužio?
9:17 Jer je otac moj vojevao za vas i nije mario za život svoj, i izbavio vas je iz ruku madijanskih.
9:18 A vi danas ustaste na dom oca mog, i pobiste sinove njegove, sedamdeset ljudi, na jednom kamenu, i postaviste carem Avimeleha, sina sluškinje njegove, nad Sihemljanima zato što je brat vaš.
9:19 Ako ste pravo i pošteno radili danas prema Jerovalu i njegovom domu, veselite se s Avimeleha i on neka se veseli s vas.
9:20 Ako li niste, neka iziđe oganj od Avimeleha i spali Sihemljane i dom Milov, i neka iziđe oganj od Sihemljana i od doma Milovog i spali Avimeleha.
9:21 Tada pobeže Jotam, i pobegav dođe u Vir, i onde osta bojeći se Avimeleha brata svog.
9:22 I vlada Avimeleh Izrailjem tri godine.
9:23 Ali Bog pusti zlu volju među Avimeleha i među Sihemljane; i Sihemljani izneveriše Avimeleha.
9:24 Da bi se osvetila nepravda učinjena na sedamdeset sinova Jerovalovih, i krv njihova da bi došla na Avimeleha brata njihovog, koji ih ubi, i na Sihemljane, koji ukrepiše ruku njegovu da ubije braću svoju.
9:25 I Sihemljani pometaše mu zasede po vrhovima gorskim, pa plenjahu sve koji prolažahu mimo njih onim putem. I bi javljeno Avimelehu.
9:26 Potom dođe Gal sin Evedov sa svojom braćom, i uđoše u Sihem, i Sihemljani se pouzdaše u nj.
9:27 I izišavši u polje braše vinograde svoje i gaziše grožđe, i veseliše se; i uđoše u kuću boga svog; i jedoše i piše, i psovaše Avimeleha.
9:28 I Gal sin Evedov reče: Ko je Avimeleh i šta je Sihem, da mu služimo? Nije li sin Jerovalov? A Zevul nije li njegov pristav? Služite sinovima Emora oca Sihemovog. A što bismo služili tome?
9:29 O kad bi taj narod bio pod mojom rukom, da smetnem Avimeleha! I reče Avimelehu: Prikupi vojsku svoju, i iziđi.
9:30 A kad ču Zevul, upravitelj gradski, reči Gala sina Evedovog, razgnevi se vrlo.
9:31 I posla tajno poslanike k Avimelehu i poruči mu: Evo Gal sin Evedov i braća mu dođoše u Sihem, i evo pobuniše grad na te.
9:32 Nego ustani noću ti i narod što je s tobom, i zasedi u polju.
9:33 A ujutro kad sunce ograne, digni se i udari na grad; i evo on i narod koji je s njim izići će preda te, pa učini s njim šta ti može ruka.
9:34 I Avimeleh usta noću i sav narod što beše sa njim; i zasedoše Sihemu u četiri čete.
9:35 A Gal sin Evedov iziđe i stade pred vratima gradskim; a Avimeleh i narod što beše sa njim iziđe iz zasede.
9:36 A Gal videvši narod reče Zevulu: Eno narod silazi svrh gore. A Zevul mu odgovori: Od sena gorskog čine ti se ljudi.
9:37 Opet progovori Gal i reče: Eno narod silazi s visa, i četa jedna ide putem k šumi meonenimskoj.
9:38 A Zevul mu reče: Gde su ti sada usta, kojima si govorio: Ko je Avimeleh da mu služimo? Nije li to onaj narod koji si prezirao? Iziđi sada, i bij se s njim.
9:39 I iziđe Gal pred Sihemljanima, i pobi se s Avimelehom.
9:40 Ali Avimeleh ga potera, i on pobeže od njega; i padoše mnogi pobijeni do samih vrata gradskih.
9:41 I Avimeleh osta u Arumi; a Zevul istera Gala i braću njegovu, te ne mogahu sedeti u Sihemu.
9:42 A sutradan iziđe narod u polje i bi javljeno Avimelehu.
9:43 A on uze narod svoj i razdeli ga u tri čete, i namesti ih u zasedu u polju; i kad vide gde narod izlazi iz grada, skoči na nj ih i pobi ih.
9:44 Jer Avimeleh i četa koja beše s njim udariše i stadoše kod vrata gradskih; a druge dve čete udariše na sve one koji behu u polju, i pobiše ih.
9:45 I Avimeleh bijaše grad ceo onaj dan, i uze ga, i pobi narod koji beše u njemu, i raskopa grad, i poseja so po njemu.
9:46 A kad to čuše koji behu u kuli sihemskoj, uđoše u kulu kuće boga Verita.
9:47 I bi javljeno Avimelehu da su se onde skupili svi koji behu u kuli sihemskoj.
9:48 Tada Avimeleh iziđe na goru Salmon, on i sav narod što behu sa njim; i uzevši Avimeleh sekiru u ruku odseče granu od drveta i metnu je na rame, i reče narodu koji beše s njim: Šta videste da sam ja učinio, brzo činite kao ja.
9:49 I svaki iz naroda odseče sebi granu, i pođoše za Avimelehom i pometaše grane oko kule, i zapališe njima grad; i izgiboše svi koji behu u kuli sihemskoj, oko hiljadu ljudi i žena.
9:50 Potom otide Avimeleh na Teves, i stade u logor kod Tevesa, i uze ga.
9:51 A beše tvrda kula usred grada, i u nju pobegoše svi ljudi i žene i svi građani, i zatvorivši se popeše se na krov od kule.
9:52 A Avimeleh dođe do kule i udari na nju, i dođe do vrata od kule da je zapali ognjem.
9:53 Ali jedna žena baci komad žrvnja na glavu Avimelehu i razbi mu glavu.
9:54 A on brže viknu momka koji mu nošaše oružje, i reče mu: Izvadi mač svoj i ubi me, da ne kažu za me: Žena ga je ubila. I probode ga sluga njegov, te umre.
9:55 A kad videše Izrailjci gde pogibe Avimeleh, otidoše svaki u svoje mesto.
9:56 Tako plati Bog Avimelehu za zlo koje je učinio ocu svom ubivši sedamdeset braće svoje.
9:57 I sve zlo ljudi Sihemljana povrati Bog na njihove glave, i steče im se kletva Jotama sina Jerovalovog.
–
10:1 A posle Avimeleha usta da izbavi Izrailja Tola sin Fuve sina Dodovog, čovek plemena Isaharovog, koji seđaše u Samiru u gori Jefremovoj.
10:2 I bi sudija Izrailju dvadeset i tri godine, pa umre i bi pogreben u Samiru.
10:3 Posle njega usta Jair od plemena Galadovog, i bi sudija Izrailju dvadeset i dve godine;
10:4 I imaše trideset sinova, koji jahahu na tridesetoro magaradi, i imahu trideset gradova, koji se zovu sela Jairova do danas i jesu u zemlji Galadovoj.
10:5 I umre Jair, i bi pogreben u Kamonu.
10:6 A sinovi Izrailjevi opet činiše šta je zlo pred Gospodom, i služiše Valima i Astarotama, i bogovima sirskim, i bogovima sidonskim, i bogovima moavskim, i bogovima sinova Amonovih i bogovima filistejskim; i ostaviše Gospoda i ne služahu Mu.
10:7 Zato se razgnevi Gospod na Izrailja, te ih dade u ruke Filistejima i u ruke sinovima Amonovim.
10:8 A oni gaziše i satiraše sinove Izrailjeve od one godine osamnaest godina, sve sinove Izrailjeve koji behu s one strane Jordana, u zemlji amorejskoj, koja je u Galadu.
10:9 I pređoše sinovi Amonovi preko Jordana da se biju i s Judom i s Venijaminom i s domom Jefremovim; i bi Izrailj u velikoj nevolji.
10:10 Tada vapiše sinovi Izrailjevi ka Gospodu govoreći: Sagrešismo Ti što ostavismo Boga svog i služismo Valima.
10:11 A Gospod reče sinovima Izrailjevim: Od Misiraca i Amoreja i od sinova Amonovih i od Filisteja,
10:12 I od Sidonjana i od Amalika i od Amonaca, koji vas mučiše, nisam li vas izbavljao kad vapijaste k meni?
10:13 Ali vi ostaviste mene i služiste drugim bogovima; zato vas više neću izbavljati.
10:14 Idite i vičite one bogove koje ste izabrali, neka vas oni izbave u nevolji vašoj.
10:15 A sinovi Izrailjevi rekoše Gospodu: Sagrešismo; čini s nama šta Ti je drago, samo nas sada izbavi.
10:16 I pobacaše između sebe bogove tuđe, i stadoše služiti Gospodu; i sažali Mu se radi muke sinova Izrailjevih.
10:17 A sinovi Amonovi skupiše se i stadoše u logor u Galadu; skupiše se i sinovi Izrailjevi i stadoše u logor u Mispi.
10:18 A narod i knezovi galadski rekoše jedan drugom: Ko će početi boj sa sinovima Amonovim? On neka bude poglavar svima koji žive u Galadu.
–
11:1 A Jeftaj od Galada beše hrabar junak, ali sin jedne kurve, s kojom Galad rodi Jeftaja.
11:2 Ali Galadu i žena njegova rodi sinova, pa kad dorastoše sinovi te žene, oteraše Jeftaja rekavši mu: Nećeš imati nasledstva u domu oca našeg, jer si sin druge žene.
11:3 Zato pobeže Jeftaj od braće svoje, i nastani se u zemlji Tovu; i stekoše se k njemu ljudi praznovi, i iđahu s njim.
11:4 A posle nekog vremena zavojštiše sinovi Amonovi na Izrailja;
11:5 I kad zavojštiše sinovi Amonovi na Izrailja, otidoše starešine galadske da dovedu Jeftaja iz zemlje Tova.
11:6 I rekoše Jeftaju: Hodi i budi nam vojvoda, da vojujemo sa sinovima Amonovim.
11:7 A Jeftaj reče starešinama galadskim: Ne mrzite li vi na me, i ne isteraste li me iz doma oca mog? Što ste dakle došli k meni sada kad ste u nevolji?
11:8 A starešine galadske rekoše Jeftaju: Zato smo sada došli opet k tebi da pođeš s nama i da vojuješ sa sinovima Amonovim i da nam budeš poglavar svima koji živimo u Galadu.
11:9 A Jeftaj reče starešinama galadskim: Kad hoćete da me odvedete natrag da vojujem sa sinovima Amonovim, ako mi ih da Gospod, hoću li vam biti poglavar?
11:10 A starešine galadske rekoše Jeftaju: Gospod neka bude svedok među nama, ako ne učinimo kako si kazao.
11:11 Tada otide Jeftaj sa starešinama galadskim, i narod ga postavi poglavarem i vojvodom nad sobom: i Jeftaj izgovori pred Gospodom u Mispi sve reči koje beše rekao.
11:12 Potom posla Jeftaj poslanike k caru sinova Amonovih, i poruči: Šta imaš ti sa mnom, te si dopao k meni da ratuješ po mojoj zemlji?
11:13 A car sinova Amonovih reče poslanicima Jeftajevim: Što je uzeo Izrailj moju zemlju kad dođe iz Misira, od Ariona do Javoka i do Jordana; sada dakle vrati mi je s mirom.
11:14 Ali Jeftaj posla opet poslanike k caru sinova Amonovih..
11:15 I poruči mu: Ovako veli Jeftaj: Nije uzeo Izrailj zemlje moavske ni zemlje sinova Amonovih.
11:16 Nego izašavši iz Misira pređe Izrailj preko pustinje do Crvenog Mora i dođe do Kadisa.
11:17 I posla Izrailj poslanike k caru edomskom i reče: Pusti da prođem kroz tvoju zemlju. Ali ne posluša car edomski. Posla takođe k caru moavskom:, ali ni on ne hte. I tako staja Izrailj u Kadisu.
11:18 Potom idući preko pustinje obiđe zemlju edomsku i zemlju moavsku, i došavši s Istoka zemlji moavskoj stade u logor s one strane Ariona; ali ne pređoše preko međe moavske, jer Arion beše međa moavska.
11:19 Nego posla Izrailj poslanike k Sionu caru amorejskom, caru esevonskom, i reče mu Izrailj; dopusti nam da prođemo kroz tvoju zemlju do svog mesta.
11:20 Ali Sion ne verova Izrailju da ga pusti da pređe preko međe njegove, nego Sion skupi sav svoj narod i stadoše u logor u Jasi, i pobi se sa Izrailjem.
11:21 A Gospod Bog Izrailjev predade Siona i sav narod njegov u ruke sinovima Izrailjevim, te ih pobiše; i zarobi Izrailj svu zemlju Amoreja, koji življahu u onoj zemlji.
11:22 Zadobiše svu zemlju amorejsku od Ariona do Javoka, i od pustinje do Jordana.
11:23 Tako je dakle Gospod Bog Izrailjev oterao Amoreje ispred naroda svog Izrailja, pa ti li hoćeš da je zemlja njihova tvoja?
11:24 Nije li tvoje ono što ti da da je tvoje Hemos bog tvoj? Tako koga god Gospod Bog naš otera ispred nas, onog je zemlja naša.
11:25 Ili si ti po čem bolji od Valaka sina Seforovog cara moavskog? Je li se on kad svađao s Izrailjem? Je li kad vojevao s nama?
11:26 Izrailj živi u Esevonu i u selima njegovim i u Aroiru i selima njegovim i po svim gradovima duž Arnona tri stotine godina; zašto ne oteste za toliko vremena.
11:27 I tako nisam ja tebi skrivio, nego ti meni činiš zlo ratujući na me. Gospod sudija nek sudi danas između sinova Izrailjevih i sinova Amonovih.
11:28 Ali car sinova Amonovih ne posluša reči koje mu poruči Jeftaj.
11:29 I siđe na Jeftaja duh Gospodnji, te prođe kroz Galad i kroz Manasiju, prođe i Mispu galadsku, i od Mispe galadske dođe o sinova Amonovih.
11:30 I zavetova Jeftaj zavet Gospodu i reče: Ako mi daš sinove Amonove u ruke,
11:31 Šta god iziđe na vrata iz kuće moje na susret meni, kad se vratim zdrav od sinova Amonovih, biće Gospodnje, i prineću na žrtvu paljenicu.
11:32 I tako dođe Jeftaj do sinova Amonovih da se bije s njima; i Gospod mu ih dade u ruke.
11:33 I pobi ih od Aroira pa do Minita u dvadeset gradova i do ravnice vinogradske u boju vrlo velikom; i sinovi Amonovi biše pokoreni pred sinovima Izrailjevim.
11:34 A kad se vraćaše Jeftaj kući svojoj u Mispu, gle, kći njegova iziđe mu na susret s bubnjevima i sviralama; ona mu beše jedinica, i osim nje ne imaše ni sina ni kćeri.
11:35 Pa kad je ugleda, razdre haljine svoje i reče: Ah kćeri moja! Vele li me obori! Ti si od onih što me cvele; jer sam otvorio usta svoja ka Gospodu i ne mogu poreći.
11:36 A ona mu reče: Oče moj, kad si otvorio usta svoja ka Gospodu, učini mi, kako je izašlo iz usta tvojih, kad te je Gospod osvetio od neprijatelja tvojih, sinova Amonovih.
11:37 Još reče ocu svom: Učini mi ovo: ostavi me do dva meseca da otidem da se popnem na gore da oplačem svoje devojaštvo s drugama svojim.
11:38 A on joj reče: Idi. I pusti je na dva meseca, i ona otide s drugama svojim i oplakiva devojaštvo svoje po gorama.
11:39 A kad prođoše dva meseca, vrati se k ocu svom; i on svrši na njoj zavet svoj koji beše zavetovao. A ona ne pozna čoveka. I posta običaj u Izrailju
11:40 Da od godine do godine idu kćeri Izrailjeve da plaču za kćerju Jeftaja od Galada, četiri dana u godini.
–
12:1 A ljudi od plemena Jefremovog skupiše se, i prešavši na sever rekoše Jeftaju: Zašto si išao u boj na sinove Amonove a nas nisi pozvao da idemo s tobom? Spalićemo ognjem dom tvoj i tebe.
12:2 A Jeftaj im reče: Imah veliku raspru sa sinovima Amonovim ja i moj narod, i pozvah vas, ali me ne izbaviste iz ruku njegovih.
12:3 Pa videći da me ne izbaviste, stavih dušu svoju u ruku svoju i otidoh na sinove Amonove, i Gospod mi ih dade u ruke; pa što ste sada došli k meni da se bijete sa mnom?
12:4 Tada Jeftaj skupi sve ljude od Galada, i udari na Jefrema; i ljudi od Galada pobiše Jefrema; jer govorahu: Begunci ste Jefremovi vi, ljudi od Galada, koji se bavite među Jefremom i među Manasijom.
12:5 I Galad uze Jefremu brodove jordanske. I kad koji od Jefrema dobeže i reče: Pusti me da pređem, rekoše mu oni od Galada: Jesi li od Jefrema? I kad on reče: Nisam,
12:6 Onda mu rekoše: Reci: Šibolet. A on reče: Sibolet, ne mogući dobro izgovoriti. Tada ga uhvatiše i zaklaše na brodu jordanskom. I pogibe u ono vreme iz plemena Jefremovog četrdeset i dve hiljade.
12:7 I Jeftaj bi sudija Izrailju šest godina; i umre, i bi pogreben u gradu galadskom.
12:8 A posle njega bi sudija Izrailju Avesan iz Vitlejema.
12:9 I imaše trideset sinova i trideset kćeri, koje razuda iz kuće, a trideset devojaka dovede sinovima svojim iz drugih kuća; i bi sudija Izrailju sedam godina.
12:10 I potom umre Avesan, i bi pogreben u Vitlejemu.
12:11 A posle njega bi sudija Izrailju Elon o d Zavulona; on bi sudija Izrailju deset godina.
12:12 Potom umre Elon od Zavulona i bi pogreben u Ajalonu u zemlji Zavulonovoj.
12:13 Posle njega bi sudija u Izrailju Avdon sin Elilov Faratonjanin.
12:14 On imaše četrdeset sinova i trideset unuka, koji jahahu sedamdesetoro magaradi. I bi sudija Izrailju osam godina.
12:15 Potom umre Avdon sin Elilov Faratonjanin, i bi pogreben u Faratonu u zemlji Jefremovoj na gori amaličkoj.
–
13:1 A sinovi Izrailjevi opet činiše šta je zlo pred Gospodom, i Gospod ih dade u ruke Filistejima za četrdeset godina.
13:2 A beše jedan čovek od Saraje od plemena sinova Danovih, po imenu Manoje, i žena mu beše nerotkinja, i ne rađaše.
13:3 Toj ženi javi se anđeo Gospodnji i reče joj: Gle, ti si sad nerotkinja, i nisi rađala; ali ćeš zatrudneti i rodićeš sina.
13:4 Nego sada čuvaj se da ne piješ vina ni silovitog pića, i da ne jedeš ništa nečisto.
13:5 Jer gle, zatrudnećeš, i rodićeš sina, i britva da ne pređe po njegovoj glavi, jer će dete biti nazirej Božji od utrobe materine, i on će početi izbavljati Izrailja iz ruku filistejskih.
13:6 I žena dođe i reče mužu svom govoreći: Čovek Božji dođe k meni, i lice mu beše kao lice anđela Božjeg, vrlo strašno; ali ga ne zapitah odakle je, niti mi on kaza svog imena.
13:7 Nego mi reče: Gle, ti ćeš zatrudneti, i rodićeš sina; zato sada ne pij vina ni silovitog pića i ne jede ništa nečisto; jer će dete biti nazirej Božji od utrobe materine pa do smrti.
13:8 Tada se Manoje pomoli Gospodu i reče: O Gospode! Neka opet dođe k nama čovek Božji, kog si slao, da nas nauči šta ćemo činiti sa detetom, kad se rodi.
13:9 I usliši Gospod glas Manojev; i dođe opet anđeo Gospodnji k ženi kad seđaše u polju; a Manoje muž njen ne beše kod nje.
13:10 Tada žena brže otrča i javi mužu svom govoreći mu: Evo, javi mi se onaj čovek, koji mi je pre dolazio.
13:11 A Manoje ustavši pođe sa ženom svojom; i kad dođe k čoveku, reče mu: Jesi li ti onaj čovek što je govorio ovoj ženi? On odgovori: Jesam.
13:12 A Manoje reče: Kad bude šta si kazao, kako će biti pravilo za dete i šta će činiti s njim?
13:13 A anđeo Gospodnji reče Manoju: Žena neka se čuva od svega što sam joj kazao.
13:14 Neka ne jede ništa što dolazi od s vinove loze, i vino ni silovito piće neka ne pije, i ništa nečisto neka ne jede. Šta sam joj zapovedio sve neka drži.
13:15 Tada reče Manoje anđelu Gospodnjem: Radi bismo te ustaviti da ti zgotovimo jare,
13:16 A anđeo Gospodnji odgovori Manoju: Da me i ustaviš, neću jesti tvoje jelo; nego ako hoćeš zgotovi žrtvu paljenicu, prinesi je Gospodu. Jer Manoje nije znao da je anđeo Gospodnji.
13:17 Opet reče Manoje anđelu Gospodnjem: Kako ti je ime? Da ti zahvalimo kad se zbude šta si rekao.
13:18 A anđeo Gospodnji odgovori mu: Što pitaš za ime moje? Čudno je.
13:19 Tada Manoje uze jare i dar, i prinese Gospodu na steni; a anđeo učini čudo pred Manom i ženom njegovom;
13:20 Jer kad se podiže plamen s oltara k nebu, anđeo Gospodnji podiže se u plamenu s oltara; a Manoje i žena njegova videći to padoše ničice na zemlju;
13:21 A anđeo se Gospodnji ne javi više Manoju ni ženi njegovoj. Tada Manoje razume da je anđeo Gospodnji.
13:22 I reče Manoje ženi svojoj: Zacelo ćemo umreti, jer videsmo Boga.
13:23 A žena mu reče: Kad bi hteo Bog da nas ubije, ne bi primio iz naših ruku žrtve paljenice ni dara, niti bi nam pokazao svega ovog, niti bi nam sad objavio takvih stvari.
13:24 I tako ta žena rodi sina, i nade mu ime Samson; i dete odraste, i Gospod ga blagoslovi.
13:25 I duh Gospodnji poče hoditi s njim po logoru Danovom, između Saraje i Estaola.
–
14:1 I siđe Samson u Tamnat, i vide onde jednu devojku između kćeri filistejskih.
14:2 I vrativši se kaza ocu svom i materi svojoj govoreći: Videh devojku u Tamnatu između kćeri filistejskih; oženite me njom.
14:3 A otac i mati rekoše mu: Zar nema devojke među kćerima tvoje braće u svem narodu mom, da ideš da se oženiš između Filisteja neobrezanih? A Samson odgovori ocu svom: Njom me oženi, jer mi je ona omilela.
14:4 A otac i mati njegova ne znahu da je to od Gospoda, i da traži zadevicu s Filistejima; jer u ono vreme Filisteji vladahu sinovima Izrailjevim.
14:5 I tako siđe Samson s ocem svojim i s materom svojom u Tamnat, i kad dođoše do vinograda tamnatskih, gle, mlad lav ričući sukobi ga.
14:6 I duh Gospodnji siđe na nj, te rastrže lava kao jare nemajući ništa u ruci: i ne kaza ocu ni materi šta je učinio.
14:7 I tako došavši govori s devojkom, i ona omile Samsonu.
14:8 A posle nekoliko dana idući opet da je odvede, svrne da vidi mrtvog lava; a gle, u mrtvom lavu roj pčela i med.
14:9 I izvadi ga u ruku, i pođe putem jedući; i kad dođe k ocu i materi, dade im te jedoše; ali im ne reče da je iz mrtvog lava izvadio med.
14:10 I tako dođe otac njegov k onoj devojci, i Samson učini onde veselje, jer tako činjahu momci.
14:11 I kad ga videše Filisteji, izabraše trideset drugova da budu s njim.
14:12 I reče im Samson: Ja ću vam zagonetnuti zagonetku, pa ako mi je odgonetnete za sedam dana dok je veselje i pogodite, daću vam trideset košulja i trideset svečanih haljina.
14:13 Ako li ne odgonetnete, vi ćete dati meni trideset košulja i tridesetore svečane haljine. A oni mu rekoše: Zagonetni zagonetku svoju, da čujemo.
14:14 Tada im reče; od onog koji jede iziđe jelo, i od ljutog iziđe slatko. I ne mogaše odgonetnuti zagonetke tri dana.
14:15 I sedmi dan rekoše ženi Samsonovoj: Nagovori muža svog da nam kaže zagonetku, ili ćemo spaliti ognjem tebe i dom oca tvog. Jeste li nas zato pozvali da nam uzmete imanje? Je li tako?
14:16 I stade plakati žena Samsonova pred njim govoreći: Ti mrziš na me, i ti me ne ljubiš; zagonetnuo si zagonetku sinovima naroda mog, a nećeš meni da kažeš. A on joj reče: Gle, ni ocu svom ni materi svojoj nisam je kazao, a tebi da je kažem?
14:17 I ona plaka pred njim za sedam dana dokle trajaše veselje. A sedmi dan kaza joj, jer beše navalila na nj: a ona kaza zagonetku sinovima naroda svog.
14:18 Tada mu rekoše ljudi grada onog sedmi dan dok sunce ne zađe: Šta je slađe od meda, i šta je ljuće od lava? A on im reče: Da niste orali na mojoj junici, ne biste pogodili moje zagonetke.
14:19 I dođe na nj duh Gospodnji, te siđe u Askalon, i pobi onde trideset ljudi, i uze odelo s njih i dade svečane haljine onima koji odgonetnuše zagonetku; i rasrdi se vrlo i otide kući oca svog.
14:20 A žena Samsonova udade se za druga njegovog, s kojim se beše udružio.
–
15:1 A posle nekoliko dana, o pšeničnoj žetvi, dođe Samson da pohodi ženu svoju donesavši joj jare, i reče: Idem k ženi svojoj u ložnicu. Ali mu otac njen ne dade da uđe.
15:2 Jer reče otac njen: Ja mišljah zacelo da ti nije po volji, pa je dadoh drugu tvom; nego mlađa sestra njena nije li lepša od nje? Uzmi nju mesto one.
15:3 A Samson im reče: Ja neću biti kriv Filistejima kad im učinim zlo.
15:4 I otišavši Samson uhvati trista lisica, i uze luča, i sveza po dve u repove, i metnu po jedan luč među dva repa.
15:5 Pa zapali lučeve, i pusti u letinu filistejsku, i popali letinu požnjevenu i nepožnjevenu, i vinograde i maslinike.
15:6 Tada Filisteji rekoše: Ko je to učinio? I odgovoriše: Samson zet Tamnaćaninov, jer mu uze ženu i dade je drugu njegovom. Tada dođoše Filisteji i spališe ognjem nju i oca njenog.
15:7 A Samson im reče: Ako ste i učinili tako, opet ću vam se osvetiti, pa ću se onda okaniti.
15:8 I polomi ih ljuto nogama po bedrima: Potom otide i nastani se u pećini od stene Itama
15:9 Tada iziđoše Filisteji i stadoše u logor prema Judi, i raširiše se do Lehije.
15:10 A ljudi od Jude rekoše: Što ste izašli na nas? I odgovoriše: Izašli smo da svežemo Samsona i da mu učinimo kako je on nama učinio.
15:11 Tada iziđe tri hiljade ljudi iz Jude k pećini u steni Itamu, i rekoše Samsonu: Ne znaš li da Filisteji vladaju nad nama? A on im reče: Kako su oni meni učinili tako ja učinih njima.
15:12 Oni mu rekoše: Došli smo da te svežemo i predamo u ruke Filistejima. A Samson im reče: Zakunite mi se da nećete vi uložiti na me.
15:13 Oni mu odgovoriše i rekoše: Nećemo; nego ćemo te samo svezati i predati u njihove ruke, ali te nećemo pogubiti. I svezaše ga u dva nova uža i odvedoše ga iz stene.
15:14 I kad on dođe do Lehije, Filisteji ga sretoše vičući od radosti; a Duh Gospodnji siđe na nj, i uža na rukama njegovim postaše kao konci izgoreli od vatre, i spadoše sveze s ruku njegovih.
15:15 I on nađe čeljust magareću još sirovu, i pruživši ruku svoju uze je, i pobi njom hiljadu ljudi.
15:16 Potom reče Samson: Čeljušću magarećom jednu gomilu, dve gomile, čeljušću magarećom pobih hiljadu ljudi.
15:17 A kad izreče, baci čeljust iz ruke svoje, i nazva ono mesto Ramat-Lehija.
15:18 I beše žedan jako, te zavapi ka Gospodu i reče: Ti si učinio rukom sluge svog ovo izbavljenje veliko; a sad hoću li umreti od žeđi, ili ću pasti u ruke neobrezanima?
15:19 Tada Bog rascepi stenu u Lehiji, i poteče voda iz nje, te se napi, i povrati mu se duh i ožive. Zato se prozva onaj izvor En-Akore, koji je u Lehiji do današnjeg dana.
15:20 I bi sudija Izrailju za vremena filistejskog dvadeset godina.
–
16:1 Potom otide Samson u Gazu, i onde vide jednu ženu kurvu, i uđe k njoj.
16:2 I ljudima u Gazi bi kazano: Dođe Samson ovamo. I opkoliše i vrebaše ga celu noć na vratima gradskim; i stajahu u potaji celu noć govoreći: Dok svane, ubićemo ga.
16:3 Ali Samson spavav do ponoći usta u ponoći, i ščepa vrata gradska s oba dovratka i iščupa ih s prevornicom zajedno, i metnu ih na ramena i odnese na vrh gore koja je prema Hevronu.
16:4 Posle toga zamilova devojku na potoku Soriku, kojoj beše ime Dalida.
16:5 I dođoše k njoj knezovi filistejski i rekoše joj: Prevari ga i iskušaj gde mu stoji velika snaga i kako bi smo mu dosadili da ga svežemo i savladamo; a mi ćemo ti dati svaki po hiljadu i sto srebrnika.
16:6 I Dalida reče Samsonu: Hajde kaži mi gde stoji tvoja velika snaga i čim bi se mogao svezati i savladati.
16:7 A Samson joj reče: Da me svežu u sedam gužava sirovih neosušenih, onda bih izgubio snagu i bio kao i drugi čovek.
16:8 I donesoše joj knezovi filistejski sedam gužava sirovih, još neosušenih, i ona ga sveza njima.
16:9 A kod nje beše zaseda u sobi; i ona mu reče: Eto Filisteja na te, Samsone! A on pokida gužve, kao što se kida konac od kudelje kad oseti vatru; i ne dozna se za snagu njegovu.
16:10 Potom reče Dalida Samsonu: Gle, prevario si me, i slagao si mi; nego hajde kaži mi čim bi se mogao svezati.
16:11 A on joj reče: Da me dobro svežu novim užima kojima nije ništa rađeno, tada bih izgubio snagu i bio bih kao drugi čovek.
16:12 I Dalida uze nova uža, i sveza ga njima, pak mu reče: Eto Filisteji na te Samsone! A zaseda beše u sobi. A on raskide s ruku uža kao konac.
16:13 Tada reče Dalida Samsonu: Jednako me varaš i lažeš mi; kaži mi čim bi se mogao svezati? A on joj reče: Da sedam pramena kose na glavi mojoj priviješ na vratilo.
16:14 I ona zaglavivši vratilo kocem, reče: Evo Filisteja na te, Samsone! A on se probudi od sna, i istrže kolac i osnovu i vratilo.
16:15 Opet mu ona reče: Kako možeš govoriti: Ljubim te, kad srce tvoje nije kod mene? Već si me tri puta prevario ne hoteći mi kazati gde ti je velika snaga.
16:16 I ona mu dosađivaše svojim rečima svaki dan i navaljivaše na nj, i duša mu prenemože da umre.
16:17 Te joj otvori celo srce svoje, i reče joj: Britva nije nikad prešla preko glave moje, jer sam nazirej Božji od utrobe matere svoje; da se obrijem, ostavila bi me snaga moja i oslabio bih, i bio bih kao svaki čovek
16:18 A Dalida videći da joj je otvorio celo srce svoje, posla i pozva knezove filistejske poručivši im: Hodite sada, jer mi je otvorio celo srce svoje. Tada dođoše knezovi filistejski k njoj i donesoše novce u rukama svojim.
16:19 A ona ga uspava na krilu svom, i dozva čoveka te mu obrija sedam pramena kose s glave, i ona ga prva svlada kad ga ostavi snaga njegova.
16:20 I ona reče: Eto Filisteja na te, Samsone! A on probudivši se od sna reče: Izaći ću kao i pre i oteću se; jer ne znaše da je Gospod odstupio od njega.
16:21 Tada ga uhvatiše Filisteji, i iskopaše mu oči, i odvedoše ga u Gazu i okovaše ga u dvoje verige bronzane; i meljaše u tamnici.
16:22 A kosa na glavi njegovoj poče rasti kao što je bila kad ga obrijaše.
16:23 I knezovi filistejski skupiše se da prinesu veliku žrtvu Dagonu bogu svom, i da se provesele, pa rekoše: Predade nam bog naš u ruke naše Samsona neprijatelja našeg.
16:24 Takođe i narod videvši ga hvaljaše boga svog govoreći: Predade nam bog naš u ruke naše neprijatelja našeg i zatirača zemlje naše i koji pobi tolike između nas.
16:25 I kad se razveseli srce njihovo rekoše: Zovite Samsona da nam igra. I dozvaše Samsona iz tamnice da im igra, i namestiše ga među dva stuba.
16:26 Tada Samson reče momku koji ga držaše za ruku: Pusti me, da opipam stubove na kojima stoji kuća, da se naslonim na njih.
16:27 A kuća beše puna ljudi i žena i svi knezovi filistejski behu onde; i na krovu beše oko tri hiljade ljudi i žena, koji gledahu kako Samson igra.
16:28 Tada Samson zavapi ka Gospodu i reče: Gospode, Gospode! Opomeni me se, molim te, i ukrepi me, molim te, samo sada, o Bože! Da se osvetim jedanput Filistejima za oba oka svoja.
16:29 I zagrli Samson dva stuba srednja, na kojima stajaše kuća, i nasloni se na njih, na jedan desnom a na drugi levom rukom svojom.
16:30 Pa onda reče Samson: Neka umrem s Filistejima. I naleže jako, i pade kuća na knezove i na sav narod koji beše u njoj; i bi mrtvih koje pobi umirući više nego onih koje pobi za života svog.
16:31 Posle dođoše braća njegova i sav dom oca njegovog, i uzeše ga, i vrativši se pogreboše ga između Saraje i Estola u grobu Manoja oca njegovog. A on bi sudija Izrailju dvadeset godina.
–
17:1 A beše jedan čovek iz gore Jefremove po imenu Miha.
17:2 On reče materi svojoj: Hiljadu i sto srebrnika, što su ti ukradeni, za koje si klela i govorila preda mnom, evo, to je srebro u mene, ja sam ga uzeo. A mati mu reče: Gospod da te blagoslovi, sine!
17:3 A kad vrati hiljadu i sto srebrnika materi svojoj, reče mati njegova: To sam srebro posvetila Gospodu iz svoje ruke za tebe, sine moj, da se načini od njega lik rezan i liven; zato ti ga sada dajem natrag.
17:4 Ali on opet dade srebro materi svojoj, a mati uze dvesta srebrnika i dade zlataru, a on načini od njega lik rezan i liven, te beše u kući Mišinoj.
17:5 I taj Miha imaše kuću za bogove, i načini, oplećak i likove, i posveti jednog između sinova svojih da mu bude sveštenik.
17:6 U to vreme ne beše cara u Izrailju: svaki činjaše šta mu drago.
17:7 A beše jedan mladić iz Vitlejema Judinog, od porodice Judine, koji beše Levit i onde boravljaše.
17:8 On otide iz tog grada, Vitlejema Judinog, da se nastani gde može; i idući svojim putem dođe u goru Jefremovu do kuće Mišine.
17:9 A Miha mu reče: Otkuda ideš? Odgovori mu Levit: Iz Vitlejema Judinog, idem da se nastanim gde mogu.
17:10 A Miha mu reče: Ostani kod mene, i budi mi otac i sveštenik, a ja ću ti dati deset srebrnika na godinu i dvoje haljine i hranu. I otide Levit k njemu.
17:11 I Levitu bi po volji da ostane kod njega, i bi mu taj mladić kao da mu je sin.
17:12 I Miha posveti Levita da mu je sveštenik taj mladić, i osta u kući Mišinoj.
17:13 Tada reče Miha: Sada znam da će mi Gospod učiniti dobro zato što imam Levita sveštenika.
–
18:1 U to vreme ne beše cara u Izrailju, i u to vreme pleme Danovo tražaše sebi nasledstvo gde bi nastavalo, jer mu dotada ne beše dopalo nasledstvo među plemenima Izrailjevim.
18:2 Zato poslaše sinovi Danovi iz porodice svoje pet ljudi između sebe, hrabre ljude od Saraje i Estaola, da uhode zemlju i dobro razmotre, i rekoše im: Idite, razmotrite zemlju. I oni otidoše u goru Jefremovu u kuću Mišinu i zanoćiše onde.
18:3 I kad behu kod kuće Mišine, poznaše glas onog mladića Levita, i svrativši se onamo rekoše mu: Ko te dovede ovamo? I šta radiš tu? I šta ćeš tu?
18:4 A on im reče: Tako i tako učini mi Miha, i najmi me da mu budem sveštenik.
18:5 A oni mu rekoše: Upitaj Boga da znamo hoće li nam biti srećan put na koji pođosmo.
18:6 A sveštenik im reče: Idite s mirom; po volji je Gospodu put kojim idete.
18:7 I tako pošavši onih pet ljudi dođoše u Lais, i videše tamošnji narod gde živi bez straha po običaju sidonskom, mirno i bez straha, i da nema nikoga u zemlji ko bi im čim god dosađivao ili otimao vlast, i da su daleko od Sidonjana niti imaju šta s kim.
18:8 Pa kad se vratiše k braći svojoj u Saraju i Estaol, rekoše im braća: Šta je?
18:9 A oni rekoše: Ustajte da idemo na njih; jer videsmo zemlju, i vrlo je dobra. I vi ne marite? Nemojte se leniti, nego pohitajte da uzmete zemlju.
18:10 Kad dođete, doći ćete k narodu bezbrižnom i u zemlju prostranu; jer je predade Bog u naše ruke; to je mesto gde nema nedostataka ni u čem što ima na zemlji.
18:11 Tada pođoše odande iz Saraje i Estaola šest stotina ljudi od porodice Danove naoružanih.
18:12 I otišavši stadoše u logor kod Kirijat-Jarima u Judi; zato se prozva ono mesto Mahane-Dan do danas, i jeste iza Kirijat-Jarima.
18:13 A odande pošavši u goru Jefremovu dođoše u kuću Mišinu.
18:14 Tada progovoriše petorica što behu išli da uhode zemlju laisku, i rekoše braći svojoj: Znate li da u ovim kućama ima oplećak i likovi, i lik rezan i lik liven? Sada dakle gledajte šta ćete raditi.
18:15 A oni svrativši se onamo uđoše u kuću gde beše mladić Levit, u kuću Mišinu, i upitaše ga za zdravlje.
18:16 A šest stotina ljudi naoružanih od sinova Danovih stadoše pred vratima.
18:17 A pet ljudi što behu išli da uhode zemlju otišavši uđoše i uzeše lik rezan i oplećak i likove i lik liven; a sveštenik stajaše na vratima sa šest stotina ljudi naoružanih.
18:18 I oni što uđoše u kuću Mišinu kad uzeše lik rezani, oplećak, likove i lik liveni, sveštenik im reče: Šta radite?
18:19 A oni mu rekoše: Ćuti, metni ruku na usta, pa hajde s nama, i budi nam otac i sveštenik. Šta ti je bolje, biti sveštenik kući jednog čoveka ili biti sveštenik plemenu i porodici u Izrailju?
18:20 I sveštenik se obradova u srcu, i uze oplećak i likove i lik rezani, i uđe među narod.
18:21 I okrenuvši se pođoše pustivši decu i stoku i zaklade napred.
18:22 A kad behu daleko od kuće Mišine, onda ljudi koji življahu u kućama blizu kuće Mišine skupiše se i pođoše u poteru za sinovima Danovim.
18:23 I vikaše za sinovima Danovim, a oni obazrevši se rekoše Miši: Šta ti je, te si skupio tolike ljude?
18:24 A on reče: Uzeli ste moje bogove koje sam načinio, i sveštenika, pa otidoste. Šta još imam? Pa još kažete: Šta ti je?
18:25 A sinovi Danovi rekoše mu: Nemoj da ti se čuje glas za nama, da ne bi udarili na vas ljudi gnevni, te ćeš izgubiti dušu svoju i dušu doma svog.
18:26 I sinovi Danovi otidoše svojim putem, a Miha, videći da su jači od njega vrati se i otide kući svojoj.
18:27 I oni uzevši šta beše načinio Miha, i sveštenika, kog imaše, dođoše u Lais k narodu mirnom i bezbrižnom; pa ih isekoše oštrim mačem, a grad upališe ognjem.
18:28 I ne beše nikoga da ih izbavi; jer behu daleko od Sidona i ne imahu ništa ni s kim; a grad beše u dolini koja je kod Vet-Reova. Posle sazidaše grad i naseliše se u njemu.
18:29 I nazvaše grad Dan po imenu Dana oca svog, koji se rodi Izrailju; a pre se grad zvaše Lais.
18:30 I sinovi Danovi namestiše sebi onaj lik rezani; a Jonatan sin Girsona Manasijinog i sinovi njegovi behu sveštenici plemenu Danovom dokle se god ne iseli iz zemlje.
18:31 I namešten im stajaše onaj lik rezani, koji načini Miha, za sve vreme dokle dom Božji beše u Silomu.
–
19:1 I u to vreme, kad ne beše cara u Izrailju, beše jedan Levit koji življaše kao došljak kraj gore Jefremove, i uze inoču iz Vitlejema Judinog.
19:2 A inoča njegova činjaše preljubu kod njega, pa otide od njega kući oca svog u Vitlejem Judin, i osta onde četiri meseca.
19:3 A muž njen usta i otide za njom da joj lepo govori i da je dovede natrag, imajući sa sobom momka svog, i dva magarca; i ona ga uvede u kuću oca svog, i kad ga vide otac njen obradova se dolasku njegovom.
19:4 I ustavi ga tast njegov, otac mladičin, i osta kod njega tri dana, i onde jeđahu i pijahu i noćivahu.
19:5 A četvrti dan kad ustaše rano, usta i on da ide; ali otac mladičin reče zetu svom: Potkrepi srce svoje zalogajem hleba, pa onda idite.
19:6 I tako sedoše i sedoše obojica zajedno i napiše se; pa reče otac mladičin mužu: Hajde ostani još noćas, i budi veseo.
19:7 Ali čovek usta da ide; ali tast njegov navali na nj, te opet noći onde.
19:8 Potom urani petog dana da ide; i reče mu otac mladičin: Potkrepi srce svoje. I jedući zajedno zabaviše se dokle i dan naže.
19:9 Tada usta čovek da ide, on i inoča mu i momak; a tast njegov, otac mladičin, reče mu: Eto, dan je već nagao, veče je, prenoćite ovde; eto dockan je, prenoći ovde, i budi veseo, pa sutra uranite na put, i idi k svom šatoru.
19:10 Ali čovek ne hte noćiti; nego usta i pođe; i dođe do Jevusa, a to je Jerusalim, i s njim dva magarca natovarena i inoča njegova.
19:11 A kad behu blizu Jevusa, dan beše nagao vrlo, pa reče sluga gospodaru svom: Hajde brže da se svratimo u taj grad Jevus, i tu da noćimo.
19:12 A gospodar mu reče: Nećemo svrtati u tuđ grad, koji nije sinova Izrailjevih, nego ćemo ići do Gavaje.
19:13 Još reče momku svom: Hajde brže da stignemo u koje od tih mesta i da noćimo u Gavaji ili u Rami.
19:14 I minuše onuda i otidoše; i sunce ih zađe blizu Gavaje Venijaminove.
19:15 I okretoše onamo da otidu i prenoće u Gavaji, i kad uđe, sede na ulici gradskoj; i ne bi nikoga da ih primi u kuću da prenoće.
19:16 I gle, jedan starac vraćaše se s posla svog iz polja uveče, a beše iz gore Jefremove i življaše kao došljak u Gavaji; a ljudi onog mesta behu sinovi Venijaminovi.
19:17 I on podigavši oči svoje ugleda onog čoveka putnika na ulici gradskoj; i reče mu starac: Kuda ideš? I otkuda ideš?
19:18 A on mu odgovori: Idemo do Vitlejema Judinog do na kraj gore Jefremove; odande sam, pa sam išao do Vitlejema Judinog, a sada idem k domu Gospodnjem i nema nikoga da me primi u kuću.
19:19 A imamo i slame i piće za magarce svoje, i hleba i vina za se i za sluškinju tvoju i za momka koji je sa slugom tvojim imamo svega dosta.
19:20 A starac mu reče: Budi miran; šta ti god nedostaje, ja ću se starati zato; samo nemoj noćiti na ulici.
19:21 I uvede ga u svoju kuću, i položi magarcima; potom opraše noge, i jedoše i piše.
19:22 A kad se razveseliše, gle, ljudi onog grada, bezakonici, opkoliše kuću, i stadoše lupati u vrata, i rekoše starcu, gospodaru od kuće, govoreći: Izvedi tog čoveka što je ušao u tvoju kuću, da ga poznamo.
19:23 I izašav k njima onaj čovek, gospodar od kuće, reče im: Ne, braćo, ne činite zla; kad je čovek ušao u moju kuću, ne činite to bezumlje.
19:24 Evo kći moja devojka i inoča njegova, njih ću vam izvesti, pa njih osramotite i činite s njima šta vam je volja, samo čoveku ovom ne činite to bezumlje.
19:25 Ali ga ne hteše poslušati oni ljudi; tada onaj čovek uze inoču svoju i izvede je napolje k njima, i oni je poznaše, i zlostaviše je celu noć do zore, i pustiše je kad zora zabele.
19:26 I došavši žena u zoru pade kod vrata od kuće onog čoveka gde beše gospodar njen, i leža dokle se ne rasvanu.
19:27 A gospodar njen usta ujutru, i kad otvori vrata i izađe da ide svojim putem, a to žena inoča njegova ležaše na vratima kućnim, i ruke joj na pragu.
19:28 I reče joj: Ustani da idemo. Ali ne bi odgovora; tada je metnu na magarca, i ustavši čovek pođe u mesto svoje,
19:29 I došav kući svojoj uze mač, i uze inoču svoju i iseče je s kostima na dvanaest komada i razasla u sve krajeve Izrailjeve.
19:30 I ko god vide govoraše: Nije se učinilo niti se videlo takvo šta otkad iziđoše sinovi Izrailjevi iz Misira do danas. Promislite o tom i većajte i govorite.
–
20:1 Tada iziđoše svi sinovi Izrailjevi, i sabra se sav narod jednodušno, od Dana do Virsaveje i do zemlje Galadove, ka Gospodu u Mispu.
20:2 I glavari svega naroda, svih plemena Izrailjevih, dođoše na zbor naroda Božjeg, četiri stotine hiljada ljudi pešaka koji mahahu mačem.
20:3 A sinovi Venijaminovi čuše da su sinovi Izrailjevi otišli u Mispu. Sinovi Izrailjevi rekoše: Kažite kako se dogodilo to zlo.
20:4 A Levit, muž ubijene žene odgovori i reče: Dođoh s inočom svojom u Gavaju Venijaminovu da prenoćim.
20:5 A Gavajani ustaše na me, opkoliše me u kući noću, i hteše me ubiti; i inoču moju zlostaviše tako da umre.
20:6 Zato uzevši inoču svoju isekoh je na komade i razaslah je u sve krajeve nasledstva Izrailjevog; jer učiniše grdilo i sramotu u Izrailju.
20:7 Eto, vi ste svi sinovi Izrailjevi; promislite i većajte.
20:8 A sav narod usta jednodušno i reče: Da ne idemo nijedan k šatoru svom, i ni jedan da se ne vraća kući svojoj.
20:9 Nego ovo da učinimo Gavaji: Da bacimo žreb za nju.
20:10 Da uzmemo po deset ljudi od stotine po svim plemenima Izrailjevim, i po stotinu od hiljade, i po hiljadu od deset hiljada, da donese hranu narodu, a on da ide da učini Gavaji Venijaminovoj kako je zaslužila grdilom koje je učinila Izrailju.
20:11 I skupi se sav narod Izrailjev na onaj grad složivši se jednodušno.
20:12 Tada poslaše plemena Izrailjeva ljude u sve porodice Venijaminove, i poručiše im: Kakvo se to zlo učini među vama?
20:13 Sada dajte te bezakonike što su u Gavaji, da ih pogubimo i izvadimo zlo iz Izrailja. Ali ne hteše sinovi Venijaminovi poslušati braće svoje, sinova Izrailjevih.
20:14 Nego se skupiše sinovi Venijaminovi iz svojih mesta u Gavaju da iziđu da se biju sa sinovima Izrailjevim.
20:15 I nabroja se u to vreme sinova Venijaminovih iz njihovih gradova dvadeset i šest hiljada ljudi koji mahahu mačem osim stanovnika gavajskih, kojih beše na broj sedam stotina ljudi odabranih.
20:16 U svem tom narodu beše sedam stotina ljudi odabranih, koji behu levaci, i svaki gađaše kamenom iz praćke u dlaku ne promašujući.
20:17 A ljudi Izrailjaca nabroja se osim sinova Venijaminovih četiri stotine hiljada ljudi koji mahahu mačem, samih vojnika.
20:18 I ustavši otidoše k domu Boga Silnoga, i upitaše Boga i rekoše sinovi Izrailjevi: Ko će između nas ići prvi u boj na sinove Venijaminove? A Gospod reče: Juda nek ide prvi.
20:19 Potom ustavši rano sinovi Izrailjevi stadoše u logor prema Gavaji.
20:20 I iziđoše sinovi Izrailjevi u boj na sinove Venijaminove, i uvrstaše se sinovi Izrailjevi da udare na Gavaju.
20:21 A sinovi Venijaminovi iziđoše iz Gavaje, i povaljaše po zemlji između Izrailjaca u onaj dan dvadeset i dve hiljade ljudi.
20:22 Ali se narod sinova Izrailjevih oslobodi, te se opet uvrstaše na istom mestu gde se behu uvrstali prvog dana.
20:23 Jer sinovi Izrailjevi otidoše te plakaše pred Gospodom do večera, i upitaše Gospoda govoreći: Hoćemo li opet izaći u boj na sinove Venijamina brata svog? A Gospod im reče: Iziđite na njih.
20:24 I iziđoše sinovi Izrailjevi na sinove Venijaminove drugi dan.
20:25 I sinovi Venijaminovi iziđoše pred njih iz Gavaje drugi dan; i povaljaše po zemlji između sinova Izrailjevih opet osamnaest hiljada ljudi, koji svi mahahu mačem.
20:26 Tada svi sinovi Izrailjevi i sav narod iziđoše i dođoše k domu Boga Silnoga, i plakaše i stajaše onde pred Gospodom, i postiše se onaj dan do večera, i prinesoše žrtve paljenice i žrtve zahvalne pred Gospodom.
20:27 Pa upitaše sinovi Izrailjevi Gospoda; jer onde beše kovčeg zaveta Božjeg u ono vreme;
20:28 I Fines sin Eleazara sina Aronovog stajaše pred njim u ono vreme. I rekoše: Hoćemo li opet izaći u boj na sinove Venijamina brata svog ili ćemo se okaniti? A Gospod im reče: Iziđite, jer ću ih sutra predati vama u ruke.
20:29 Tada namesti Izrailj zasede oko Gavaje.
20:30 I sinovi Izrailjevi iziđoše treći dan na sinove Venijaminove, i uvrstaše se prema Gavaji kao prvom i drugom.
20:31 A sinovi Venijaminovi izašavši pred narod odvojiše se od grada, i stadoše biti i seći narod kao prvom i drugom po putevima, od kojih jedan ide k domu Boga Silnoga a drugi u Gavaju, i po polju, i ubiše do trideset ljudi iz Izrailja.
20:32 I rekoše sinovi Venijaminovi: Padaju pred nama kao pre. A sinovi Izrailjevi rekoše: Da bežimo da ih otrgnemo od grada na puteve.
20:33 Tada svi sinovi Izrailjevi kretoše se sa svog mesta i uvrstaše se u Val-Tamaru; i zasede Izrailjeve iskočiše iz mesta svog, iz luka gavajskih.
20:34 I dođe na Gavaju deset hiljada ljudi izabranih iz svega Izrailja, i boj posta žešći, a oni ne opaziše da će ih zlo zadesiti.
20:35 I Gospod pobi Venijamina pred Izrailjem, i sinovi Izrailjevi pogubiše onaj dan od sinova Venijaminovih dvadeset i pet hiljada i sto ljudi, koji svi mačem mahahu.
20:36 I sinovi Venijaminovi videše da su nadbijeni: jer sinovi Izrailjevi uzmakoše ispred sinova Venijaminovih uzdajući se u zasede koje behu namestili kod Gavaje;
20:37 A oni što behu u zasedi navališe brže u Gavaju, i ušavši isekoše sve po gradu oštrim mačem.
20:38 A behu sinovi Izrailjevi ugovorili s onima u zasedi da za znak zapale vatru da se digne velik dim iz grada.
20:39 Tako sinovi Izrailjevi stadoše bežati iz boja, a sinovi Venijaminovi počeše ubijati, i isekoše do trideset ljudi između sinova Izrailjevih govoreći: Doista padaju pred nama kao u pređašnjem boju.
20:40 Ali kad se plamen i dim kao stub diže iz grada, obazreše se sinovi Venijaminovi, i gle, oganj se iz grada dizaše do neba.
20:41 Tada se vratiše sinovi Izrailjevi, a sinovi Venijaminovi smetoše se videći da ih je zlo zadesilo;
20:42 I pobegoše ispred sinova Izrailjevih k pustinji; ali ih vojska gonjaše, i koji iz gradova izlažahu, biše ih među sobom.
20:43 Tako opkoliše sinove Venijaminove, goniše ih, tlačiše ih od Menuje do Gavaje k istoku.
20:44 I pogibe sinova Venijaminovih osamnaest hiljada ljudi, samih junaka.
20:45 A onih što se okretoše i pobegoše u pustinju k steni Rimonu, napabirčiše ih po putevima pet hiljada ljudi, i teraše ih do Gidoma i pobiše ih dve hiljade ljudi.
20:46 I tako svega pogibe onaj dan sinova Venijaminovih dvadeset i pet hiljada ljudi koji mahahu mačem, sve samih junaka.
20:47 I beše šest stotina ljudi koji se okretoše i utekoše u pustinju k steni Rimonu, i ostaše na steni Rimonu četiri meseca.
20:48 Potom sinovi Izrailjevi vrativši se k sinovima Venijaminovim isekoše oštrim mačem i ljude po gradovima i stoku i šta se god nađe; i sve gradove koji ostaše popališe ognjem.
–
21:1 A sinovi Izrailjevi behu se zakleli u Mispi rekavši: Nijedan između nas da ne da kćeri svoje za ženu sinu Venijaminovom.
21:2 Zato otide narod k domu Božjem, i ostaše onde do večeri pred Bogom, i podigavši glas svoj plakaše vrlo,
21:3 I rekoše: Zašto se, Gospode Bože Izrailjev, dogodi ovo u Izrailju, danas da nestane jednog plemena iz Izrailja?
21:4 I sutra dan urani narod, i načini onde oltar, i prinesoše žrtve paljenice i žrtve zahvalne.
21:5 Tada rekoše sinovi Izrailjevi: Ima li ko da nije došao na zbor iz svih plemena Izrailjevih ka Gospodu? Jer se behu teško zakleli za onog ko ne dođe u Mispu ka Gospodu rekavši: Da se pogubi.
21:6 Jer se sinovima Izrailjevim sažali za Venijaminom bratom njihovim, i rekoše: Danas se istrebi jedno pleme iz Izrailja.
21:7 Šta ćemo činiti s onima što su ostali da bi imali žene, kad se zaklesmo Gospodom da im ne damo kćeri svojih za žene?
21:8 Pa rekoše: Ima li ko iz plemena Izrailjevih da nije došao u Mispu ka Gospodu? I gle, ne beše došao na vojsku, na zbor, niko iz Javisa Galadovog.
21:9 Jer kad se narod prebroja, gle, ne beše onde nijednog od onih koji žive u Javisu Galadovom.
21:10 Zato posla zbor onamo dvanaest hiljada hrabrih ljudi, i zapovedi im govoreći: Idite i pobijte stanovnike u Javisu Galadovom oštrim mačem i žene i decu.
21:11 Ovo ćete dakle učiniti: sve muškinje i sve ženskinje što je poznalo čoveka pobijte.
21:12 I nađoše među stanovnicima Javisa Galadovog četiri stotine devojaka, koje ne behu poznale čoveka, i dovedoše ih u logor u Silom, koji je u zemlji hananskoj.
21:13 Tada posla sav zbor, te govoriše sinovima Venijaminovim koji behu u steni Rimonu, i objaviše im mir.
21:14 Tako se vratiše sinovi Venijaminovi u to vreme, i dadoše im žene koje ostaviše u životu između žena iz Javisa Galadovog; ali ih ne beše dosta za njih.
21:15 A narodu beše žao Venijamina što Gospod okrnji plemena Izrailjeva.
21:16 Pa rekoše starešine od zbora: Šta ćemo činiti s ovima što su ostali da bi imali žene? Jer su izginule žene u plemenu Venijaminovom.
21:17 Potom rekoše: Nasledstvo Venijaminovo pripada onima što su ostali, da se ne bi zatrlo pleme iz Izrailja.
21:18 A mi im ne možemo dati žena između kćeri svojih; jer su se zakleli sinovi Izrailjevi rekavši: Da je proklet ko da ženu sinovima Venijaminovim.
21:19 Potom rekoše: Evo, godišnji je praznik Gospodnji u Silomu, koji je sa severa Vetilju, k istoku, na putu koji ide od Vetilja u Sihem, i s juga Levoni.
21:20 I zapovediše sinovima Venijaminovim govoreći: Idite, i zasedite po vinogradima.
21:21 I pazite: Pa kad iziđu kćeri silomske da igraju, iziđite iz vinograda i otmite svaki sebi ženu između kćeri silomskih; i idite u zemlju Venijaminovu.
21:22 A kad dođu oci njihovi ili braća njihova k nama da se sude, mi ćemo im kazati: Smilujte im se nas radi, jer u ovom ratu nismo zarobili žene za svakog njih; a vi im niste dali, i tako nećete biti krivi.
21:23 Tada sinovi Venijaminovi učiniše tako, i dovedoše žene prema broju svom između igračica koje oteše, i otišavši vratiše se na nasledstvo svoje, i sazidaše opet gradove i naseliše se u njima.
21:24 I tako raziđoše se sinovi Izrailjevi odande u ono vreme svaki u svoje pleme i u porodicu svoju, i otidoše odande svaki na svoje nasledstvo.
21:25 U ono vreme ne beše cara u Izrailju; svaki činjaše šta mu beše drago.