1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | 32 | 33 | 34 | 35 | 36 | 37 | 38 | 39 | 40 | 41 | 42 |
–
1:1 Beše čovek u zemlji Uzu po imenu Jov; i taj čovek beše dobar i pravedan, i bojaše se Boga, i uklanjaše se oda zla.
1:2 I rodi mu se sedam sinova i tri kćeri.
1:3 I imaše stoke sedam hiljada ovaca i tri hiljada kamila i pet stotina jarmova volova i pet stotina magarica, i čeljadi veoma mnogo; i beše taj čovek najveći od svih ljudi na istoku.
1:4 I sinovi njegovi sastajahu se i davahu gozbe kod kuće, svaki svog dana, i slahu te pozivahu tri sestre svoje da jedu i piju s njima.
1:5 I kad bi se obredili gozbom, pošiljaše Jov i osvećivaše ih, i ustajući rano prinošaše žrtve paljenice prema broju svih njih; jer govoraše Jov: Može biti da su se ogrešili sinovi moji i pohulili na Boga u srcu svom. Tako činjaše Jov svaki put.
1:6 A jedan dan dođoše sinovi Božji da stanu pred Gospodom, a među njih dođe i Sotona.
1:7 I Gospod reče Sotoni: Od kuda ideš? A Sotona odgovori Gospodu i reče: Prohodih zemlju i obilazih.
1:8 I reče Gospod Sotoni: Jesi li video slugu mog Jova? Nema onakvog čoveka na zemlji, dobrog i pravednog, koji se boji Boga i uklanja se oda zla.
1:9 A Sotona odgovori Gospodu i reče: Eda li se uzalud Jov boji Boga?
1:10 Nisi li ga Ti ogradio i kuću njegovu i sve što ima svuda unaokolo? Delo ruku njegovih blagoslovio si, i stoka se njegova umnožila na zemlji.
1:11 Ali pruži ruku svoju i dotakni se svega što ima, psovaće te u oči.
1:12 A Gospod reče Sotoni: Evo, sve što ima neka je u tvojoj ruci; samo na njega ne diži ruke svoje. I otide Sotona od Gospoda.
1:13 A jedan dan kad sinovi njegovi i kćeri njegove jeđahu i pijahu vino u kući brata svog najstarijeg,
1:14 Dođe glasnik Jovu i reče: Volovi orahu i magarice pasahu pokraj njih,
1:15 A Saveji udariše i oteše ih, i pobiše momke oštrim mačem; i samo ja jedan utekoh da ti javim.
1:16 Dok ovaj još govoraše, dođe drugi i reče: Oganj Božji spade s neba i spali ovce i momke, i proždre ih; i samo ja jedan utekoh da ti javim.
1:17 Dokle ovaj još govoraše, dođe drugi i reče: Haldejci u tri čete udariše na kamile i oteše ih, i pobiše momke oštrim mačem; i samo ja jedan utekoh da ti javim.
1:18 Dokle ovaj još govoraše, dođe drugi i reče: Sinovi tvoji i kćeri tvoje jeđahu i pijahu vino u kući brata svog najstarijeg;
1:19 A to vetar velik dođe ispreko pustinje i udari u četiri ugla od kuće, te pade na decu i pogiboše; i samo ja jedan utekoh da ti javim.
1:20 Tada usta Jov i razdre plašt svoj, i ostriže glavu, i pade na zemlju i pokloni se,
1:21 I reče: Go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i vratiti onamo. Gospod dade, Gospod uze, da je blagosloveno ime Gospodnje.
1:22 Uza sve to ne sagreši Jov, niti reče bezumlja za Boga.
–
2:1 Opet jedan dan dođoše sinovi Božji da stanu pred Gospodom, a dođe i Sotona među njih da stane pred Gospodom.
2:2 I Gospod reče Sotoni: Od kuda ideš? A Sotona odgovori Gospodu i reče: Prohodih zemlju i obilazih.
2:3 I reče Gospod Sotoni: Jesi li video slugu mog Jova? Nema onakvog čoveka na zemlji, dobrog i pravednog, koji se boji Boga i uklanja se oda zla, i još se drži dobrote svoje, premda si me nagovorio, te ga upropastih nizašta.
2:4 A Sotona odgovori Gospodu i reče: Koža za kožu, i sve što čovek ima daće za dušu svoju.
2:5 Nego pruži ruku svoju i dotakni se kostiju njegovih i mesa njegovog, psovaće te u oči.
2:6 A Gospod reče Sotoni: Evo ti ga u ruke; ali mu dušu čuvaj.
2:7 I sotona otide od Gospoda, i udari Jova zlim prištem od pete do temena,
2:8 Te on uze crep pa se strugaše, i seđaše u pepelu.
2:9 I reče mu žena: Hoćeš li se još držati dobrote svoje? Blagoslovi Boga, pa umri.
2:10 A on joj reče: Govoriš kao luda žena; dobro smo primali od Boga, a zla zar nećemo primati? Uza sve to ne sagreši Jov usnama svojim.
2:11 A tri prijatelja Jovova čuše za sve zlo koje ga zadesi, i dođoše svaki iz svog mesta, Elifas Temanac i Vildad Sušanin i Sofar Namaćanin, dogovoriše se da dođu da ga požale i poteše.
2:12 I podigavši oči svoje izdaleka ne poznaše ga; tada podigoše glas svoj i stadoše plakati i razdreše svaki svoj plašt i posuše se prahom po glavi bacajući ga u nebo.
2:13 I seđahu kod njega na zemlji sedam dana i sedam noći, i nijedan mu ne progovori reči, jer viđahu da je bol vrlo velik.
–
3:1 Potom otvori usta svoja Jov i stade kleti dan svoj.
3:2 I progovorivši Jov reče:
3:3 Ne bilo dana u koji se rodih, i noći u kojoj rekoše: Rodi se detić!
3:4 Bio taj dan tama, ne gledao ga Bog ozgo, i ne osvetljavala ga svetlost!
3:5 Mrak ga zaprznio i sen smrtni, oblak ga obastirao, bio strašan kao najgori dani!
3:6 Noć onu osvojila tama, ne radovala se među danima godišnjim, ne brojala se u mesece!
3:7 Gle, noć ona bila pusta, pevanja ne bilo u njoj!
3:8 Kleli je koji kunu dane, koji su gotovi probuditi krokodila!
3:9 Potamnele zvezde u sumračje njeno, čekala videlo i ne dočekala ga, i ne videla zori trepavica;
3:10 Što mi nije zatvorila vrata od utrobe i nije sakrila muku od mojih očiju.
3:11 Zašto ne umreh u utrobi? Ne izdahnuh izlazeći iz utrobe?
3:12 Zašto me prihvatiše koljena? Zašto sise, da sem?
3:13 Jer bih sada ležao i počivao; spavao bih, i bio bih miran,
3:14 S carevima i savetnicima zemaljskim, koji zidaše sebi pustoline,
3:15 Ili s knezovima, koji imaše zlata, i kuće svoje puniše srebra.
3:16 Ili zašto ne bih kao nedonošče sakriveno, kao dete koje ne ugleda videla?
3:17 Onde bezbožnici prestaju dosađivati, i onde počivaju iznemogli,
3:18 I sužnji se odmaraju i ne čuju glas nastojnikov.
3:19 Mali i veliki onde je, i rob slobodan od svog gospodara.
3:20 Zašto se daje videlo nevoljniku i život onima koji su tužnog srca,
3:21 Koji čekaju smrt a nje nema, i traže je većma nego zakopano blago,
3:22 Koji igraju od radosti i vesele se kad nađu grob?
3:23 Čoveku, kome je put sakriven i kog je Bog zatvorio odsvuda?
3:24 Jer pre jela mog dolazi uzdah moj, i kao voda razliva se jauk moj.
3:25 Jer čega se bojah dođe na mene, i čega se strašah zadesi me.
3:26 Ne počivah niti imah mira niti se odmarah, i opet dođe strahota.
–
4:1 Tada odgovori Elifas Temanac i reče:
4:2 Ako ti progovorimo, da ti neće biti dosadno? Ali ko bi se mogao uzdržati da ne govori?
4:3 Gle, učio si mnoge, i ruke iznemogle krepio si;
4:4 Reči su tvoje podizale onog koji padaše, i utvrđivao si kolena koja klecahu.
4:5 A sada kad dođe na tebe, klonuo si; kad se tebe dotače, smeo si se.
4:6 Nije li pobožnost tvoja bila uzdanje tvoje? I dobrota puteva tvojih nadanje tvoje?
4:7 Opomeni se, ko je prav poginuo, i gde su pravedni istrebljeni?
4:8 Kako sam ja video, koji oru muku i seju nevolju, to i žanju.
4:9 Od dihanja Božijeg ginu, i od daha nozdrva Njegovih nestaje ih.
4:10 Rika lavu, i glas ljutom lavu i zubi lavićima satiru se.
4:11 Lav gine nemajući lova, i lavići rasipaju se.
4:12 Još dođe tajno do mene reč, i uho moje doču je malo.
4:13 U mislima o noćnim utvarama, kad tvrd san pada na ljude,
4:14 Strah poduze me i drhat, od kog ustreptaše sve kosti moje,
4:15 I duh prođe ispred mene, i dlake na telu mom nakostrešiše se.
4:16 Stade, ali mu ne poznah lica; prilika beše pred očima mojim, i ćuteći čuh glas:
4:17 Eda li je čovek pravedniji od Boga? Eda li je čovek čistiji od Tvorca svog?
4:18 Gle, slugama svojim ne veruje, i u anđela svojih nalazi nedostataka;
4:19 A kamoli u onih koji stoje u kućama zemljanim, kojima je temelj na prahu i satiru se brže nego moljac.
4:20 Od jutra do večera satru se, i nestane ih navek da niko i ne opazi.
4:21 Slava njihova ne prolazi li s njima? Umiru, ali ne u mudrosti.
–
5:1 Zovi; hoće li ti se ko odazvati? I kome ćeš se između svetih obratiti?
5:2 Doista bezumnog ubija gnev, i ludog usmrćuje srdnja.
5:3 Ja videh bezumnika gde se ukorenio; ali odmah prokleh stan njegov.
5:4 Sinovi su njegovi daleko od spasenja i satiru se na vratima a nema ko da izbavi.
5:5 Letinu njegovu jede gladni i ispred trnja kupi je, i lupež ždere blago njihovo.
5:6 Jer muka ne izlazi iz praha niti nevolja iz zemlje niče.
5:7 Nego se čovek rađa na nevolju, kao što iskre iz ugljevlja uzleću u vis.
5:8 Ali ja bih Boga tražio, i pred Boga bih izneo stvar svoju,
5:9 Koji čini stvari velike i neispitive, divne, kojima nema broja;
5:10 Koji spušta dažd na zemlju i šalje vodu na polja;
5:11 Koji podiže ponižene, i žalosne uzvišuje k spasenju;
5:12 Koji rasipa misli lukavih da ruke njihove ne svrše ništa;
5:13 Koji hvata mudre u njihovom lukavstvu, i nameru opakih obara;
5:14 Danju nailaze na mrak, i u podne pipaju kao po noći.
5:15 On izbavlja ubogog od mača, od usta njihovih i od ruke silnog.
5:16 Tako ima nadanja siromahu, a zloća zatiskuje usta svoja.
5:17 Gle, blago čoveku koga Bog kara; i zato ne odbacuj karanje Svemogućeg.
5:18 Jer On zadaje rane, i zavija; On udara, i ruke Njegove isceljuju.
5:19 Iz šest nevolja izbaviće te; ni u sedmoj neće te se zlo dotaći.
5:20 U gladi izbaviće te od smrti i u ratu od mača.
5:21 Kad jezik šiba, bićeš sakriven, niti ćeš se bojati pustoši kad dođe.
5:22 Smejaćeš se pustoši i gladi, niti ćeš se bojati zverja zemaljskog.
5:23 Jer ćeš s kamenjem poljskim biti u veri, i zverje će poljsko biti u miru s tobom.
5:24 I videćeš da je mir u šatoru tvom, kućićeš kuću svoju i nećeš se prevariti.
5:25 Videćeš kako će ti se umnožiti seme tvoje, i porod će tvoj biti kao trava na zemlji.
5:26 Star ćeš otići u grob kao što se žito snosi u stog u svoje vreme.
5:27 Eto, razgledasmo to, tako je; poslušaj i razumi.
–
6:1 A Jov odgovori i reče:
6:2 O da bi se dobro izmerili jadi moji, i zajedno se nevolja moja metnula na merila!
6:3 Pretegla bi pesak morski; zato mi i reči nedostaje.
6:4 Jer su strele Svemogućeg u meni, otrov njihov ispija mi duh, strahote Božje udaraju na me.
6:5 Riče li divlji magarac kod trave? Muče li vo kod piće svoje?
6:6 Jede li se bljutavo bez soli? Ima li slasti u biocu od jajca?
6:7 Čega se duša moja nije htela dotaknuti, to mi je jelo u nevolji.
6:8 O da bi mi se ispunila molba, i da bi mi Bog dao šta čekam!
6:9 I da bi Bog hteo satrti me, da bi mahnuo rukom svojom, i istrebio me!
6:10 Jer mi je još uteha, ako i gorim od bola niti me žali, što nisam tajio reči Svetog.
6:11 Kakva je sila moja da bih pretrpeo? Kakav li je kraj moj da bih produžio život svoj?
6:12 Je li sila moja kamena sila? Je li telo moje od bronze?
6:13 Ima li još pomoći u mene? I nije li daleko od mene šta bi me pridržalo?
6:14 Nesrećnome treba milost prijatelja njegovog, ali je on ostavio strah Svemogućeg.
6:15 Braća moja izneveriše kao potok, kao bujni potoci prođoše,
6:16 Koji su mutni od leda, u kojima se sakriva sneg;
6:17 Kad se otkrave, oteku; kad se zagreju, nestane ih s mesta njihovih.
6:18 Tamo amo svrću od puteva svojih, idu u ništa i gube se.
6:19 Putnici iz Teme pogledahu, koji iđahu u Sevu uzdahu se u njih;
6:20 Ali se postideše što se pouzdaše u njih, došavši do njih osramotiše se.
6:21 Tako i vi postaste ništa; videste pogibao moju, i strah vas je.
6:22 Eda li sam vam rekao: Dajte mi, ili od blaga svog poklonite mi;
6:23 Ili izbavite me iz ruke neprijateljeve, i iz ruke nasilničke iskupite me?
6:24 Poučite me, i ja ću ćutati; i u čemu sam pogrešio, obavestite me.
6:25 Kako su jake reči istinite! Ali šta će ukor vaš?
6:26 Mislite li da će reči ukoriti, i da je govor čoveka bez nadanja vetar?
6:27 I na sirotu napadate, i kopate jamu prijatelju svom.
6:28 Zato sada pogledajte me, i vidite lažem li pred vama.
6:29 Pregledajte; da ne bude nepravde; pregledajte, ja sam prav u tom.
6:30 Ima li nepravde na jeziku mom? Ne razbira li grlo moje zla?
–
7:1 Nije li čovek na vojsci na zemlji? A dani njegovi nisu li kao dani nadničarski?
7:2 Kao što sluga uzdiše za senom i kao što nadničar čeka da svrši,
7:3 Tako su meni dati u nasledstvo meseci zaludni i noći mučne određene mi.
7:4 Kad legnem, govorim: Kad ću ustati? I kad će proći noć? I sitim se prevrćući se do svanuća.
7:5 Telo je moje obučeno u crve i u grude zemljane, koža moja puca i raščinja se.
7:6 Dani moji brži biše od čunka, i prođoše bez nadanja.
7:7 Opomeni se da je moj život vetar, da oko moje neće više videti dobra,
7:8 Niti će me videti oko koje me je viđalo; i tvoje oči kad pogledaju na me, mene neće biti.
7:9 Kao što se oblak razilazi i nestaje ga, tako ko siđe u grob, neće izaći,
7:10 Neće se više vratiti kući svojoj, niti će ga više poznati mesto njegovo.
7:11 Zato ja neću braniti ustima svojim, govoriću u tuzi duha svog, naricati u jadu duše svoje.
7:12 Eda li sam more ili kit, te si namestio stražu oko mene?
7:13 Kad kažem: Potešiće me odar moj, postelja će mi moja olakšati tužnjavu,
7:14 Tada me strašiš snima i prepadaš me utvarama,
7:15 Te duša moja voli biti udavljena, voli smrt nego kosti moje.
7:16 Dodijalo mi je; neću do veka živeti; prođi me se; jer su dani moji taština.
7:17 Šta je čovek da ga mnogo ceniš i da mariš za nj?
7:18 Da ga pohodiš svako jutro, i svaki čas kušaš ga?
7:19 Kad ćeš se odvratiti od mene i pustiti me da progutam pljuvanku svoju?
7:20 Zgrešio sam; šta ću Ti činiti, o čuvaru ljudski? Zašto si me metnuo sebi za belegu, te sam sebi na tegobu?
7:21 Zašto mi ne oprostiš greh moj i ne ukloniš moje bezakonje? Jer ću sad leći u prah, i kad me potražiš, mene neće biti.
–
8:1 Tada odgovori Vildad Sušanin i reče:
8:2 Dokle ćeš tako govoriti? I reči usta tvojih dokle će biti kao silan vetar?
8:3 Eda li Bog krivo sudi? Ili Svemogući izvrće pravdu?
8:4 Što su sinovi tvoji zgrešili Njemu, zato ih je dao bezakonju njihovom.
8:5 A ti da potražiš Boga i pomoliš se Svemogućem,
8:6 Ako si čist i prav, zaista će se prenuti za te i čestit će učiniti pravedan stan tvoj;
8:7 I početak će tvoj biti malen, a posledak će ti biti vrlo velik.
8:8 Jer pitaj pređašnji naraštaj, i nastani da razabereš od otaca njihovih;
8:9 Jer smo mi jučerašnji, i ne znamo ništa, jer su naši dani na zemlji sen.
8:10 Neće li te oni naučiti? Neće li ti kazati i iz srca svog izneti reči?
8:11 Niče li sita bez vlage? Raste li rogoz bez vode?
8:12 Dok se još zeleni, dok se ne pokosi, suši se pre svake trave.
8:13 Takve su staze svih koji zaboravljaju Boga, i nadanje licemerovo propada.
8:14 Njegovo se nadanje podlama i uzdanje je njegovo kuća paukova;
8:15 Nasloni se na kuću svoju, ali ona ne stoji tvrdo; uhvati se za nju, ali se ona ne može održati.
8:16 Zeleni se na suncu, i u vrh vrta njegovog pružaju se ogranci njegovi;
8:17 Žile njegove zapleću se kod izvora, i na mestu kamenitom širi se;
8:18 Ali kad se iščupa iz mesta svog, ono ga se odriče: Nisam te videlo.
8:19 Eto, to je radost od njegova puta; a iz praha niče drugi.
8:20 Gle, Bog ne odbacuje dobrog, ali ne prihvata za ruku zlikovca.
8:21 Još će napuniti usta tvoja smeha i usne tvoje popevanja.
8:22 Nenavidnici tvoji obući će se u sramotu, i šatora bezbožničkog neće biti.
–
9:1 A Jov odgovori i reče:
9:2 Zaista, znam da je tako; jer kako bi mogao čovek biti prav pred Bogom?
9:3 Ako bi se hteo preti s Njim, ne bi Mu mogao odgovoriti od hiljade na jednu.
9:4 Mudar je srcem i jak snagom; ko se je opro Njemu i bio srećan?
9:5 On premešta gore, da niko i ne opazi; prevraća ih u gnevu svom;
9:6 On kreće zemlju s mesta njenog da joj se stupovi drmaju;
9:7 On kad zapreti suncu, ne izlazi; On zapečaćava zvezde;
9:8 On razapinje nebo sam, i gazi po valima morskim;
9:9 On je načinio zvezde kola i štape i vlašiće i druge jugu u dnu;
9:10 On čini stvari velike i neispitive i divne, kojima nema broja.
9:11 Gle, ide mimo mene, a ja ne vidim; prođe, a ja ga ne opazim.
9:12 Gle, kad uhvati, ko će Ga nagnati da vrati? Ko će Mu kazati: Šta radiš?
9:13 Bog ne usteže gneva svog, padaju poda Nj oholi pomoćnici.
9:14 A kako bi Mu ja odgovarao i birao reči protiv Njega?
9:15 Da sam i prav, neću Mu se odgovoriti, valja da se molim sudiji svom.
9:16 Da Ga zovem i da mi se odzove, još ne mogu verovati da je čuo glas moj.
9:17 Jer me je vihorom satro i zadao mi mnogo rana nizašta.
9:18 Ne da mi da odahnem, nego me siti gorčinama.
9:19 Ako je na silu, gle, On je najsilniji; ako na sud, ko će mi svedočiti?
9:20 Da se pravdam, moja će me usta osuditi; da sam dobar, pokazaće da sam nevaljao.
9:21 Ako sam dobar, neću znati za to; omrzao mi je život moj.
9:22 Svejedno je; zato rekoh: i dobrog i bezbožnog On potire.
9:23 Kad bi još ubio bič najedanput! Ali se smeje iskušavanju pravih.
9:24 Zemlja se daje u ruke bezbožniku; lice sudija njenih zaklanja; ako ne On, da ko?
9:25 Ali dani moji biše brži od glasnika; pobegoše, ne videše dobra.
9:26 Prođoše kao brze lađe, kao orao kad leti za hranu.
9:27 Ako kažem: Zaboraviću tužnjavu svoju, ostaviću gnev svoj i okrepiću se;
9:28 Strah me je od svih muka mojih, znam da me nećeš opravdati.
9:29 Biću kriv; zašto bih se mučio uzalud?
9:30 Da se izmijem vodom snežnicom, i da očistim sapunom ruke svoje,
9:31 Tada ćeš me zamočiti u jamu da se gade na me moje haljine.
9:32 Jer nije čovek kao ja da Mu odgovaram, da idem s Njim na sud;
9:33 Niti ima među nama kmeta da bi stavio ruku svoju među nas dvojicu.
9:34 Neka odmakne od mene prut svoj, i strah Njegov neka me ne straši;
9:35 Tada ću govoriti, i neću Ga se bojati; jer ovako ne znam za sebe.
–
10:1 Dodijao je duši mojoj život moj; pustiću od sebe tužnjavu svoju, govoriću u jadu duše svoje.
10:2 Reći ću Bogu: Nemoj me osuditi; kaži mi zašto se preš sa mnom.
10:3 Je li Ti milo da činiš silu, da odbacuješ delo ruku svojih i savet bezbožnički obasjavaš?
10:4 Jesu li u Tebe oči telesne? Vidiš li kao što vidi čovek?
10:5 Jesu li dani tvoji kao dani čovečiji, i godine tvoje kao vek ljudski,
10:6 Te istražuješ moje bezakonje i za greh moj razbiraš?
10:7 Ti znaš da nisam kriv, i nema nikoga ko bi izbavio iz Tvoje ruke.
10:8 Tvoje su me ruke stvorile i načinile, i Ti me odsvuda potireš.
10:9 Opomeni se da si me kao od kala načinio, i opet ćeš me u prah obratiti.
10:10 Nisi li me kao mleko slio i kao sir usirio me?
10:11 Navukao si na me kožu i meso, i kostima i žilama spleo si me.
10:12 Životom i milošću darivao si me; i staranje Tvoje čuvalo je duh moj.
10:13 I sakrio si to u srcu svom; ali znam da je u Tebe.
10:14 Ako sam zgrešio, opazio si me, i nisi me oprostio bezakonja mog.
10:15 Ako sam skrivio, teško meni! Ako li sam prav, ne mogu podignuti glave, pun sramote i videći muku svoju.
10:16 I ako se podigne, goniš me kao lav, i opet činiš čudesa na meni.
10:17 Ponavljaš svedočanstva svoja protiv mene, i umnožavaš gnev svoj na me; vojske jedne za drugom izlaze na me.
10:18 Zašto si me izvadio iz utrobe? O da umreh! Da me ni oko ne vide!
10:19 Bio bih kao da nikada nisam bio; iz utrobe u grob bio bih odnesen.
10:20 Nije li malo dana mojih? Prestani dakle i okani me se da se malo oporavim,
10:21 Pre nego otidem odakle se neću vratiti, u zemlju tamnu i u sen smrtni,
10:22 U zemlju tamnu kao mrak i u sen smrtni, gde nema promene i gde je videlo kao tama.
–
11:1 A Sofar Namaćanin odgovori i reče:
11:2 Zar na mnoge reči nema odgovora? Ili će čovek govorljiv ostati prav?
11:3 Hoće li tvoje laži ućutkati ljude? I kad se rugaš, zar te neće niko posramiti?
11:4 Jer si rekao: Čista je nauka moja, i čist sam pred očima tvojim.
11:5 Ali kad bi Bog progovorio i usne svoje otvorio na te,
11:6 I pokazao ti tajne mudrosti, jer ih je dvojinom više, poznao bi da te Bog kara manje nego što zaslužuje tvoje bezakonje.
11:7 Možeš li ti tajne Božije dokučiti, ili dokučiti savršenstvo Svemogućeg?
11:8 To su visine nebeske, šta ćeš učiniti? Dublje je od pakla, kako ćeš poznati?
11:9 Duže od zemlje, šire od mora.
11:10 Da prevrati, ili zatvori ili sabere, ko će Mu braniti?
11:11 Jer zna ništavilo ljudsko, i videći nevaljalstvo zar neće paziti?
11:12 Čovek bezuman postaje razuman, premda se čovek rađa kao divlje magare.
11:13 Da ti upraviš srce svoje i podigneš ruke svoje k Njemu,
11:14 Ako je bezakonje u ruci tvojoj, da ga ukloniš, i ne daš da nepravda bude u šatorima tvojim,
11:15 Tada ćeš podignuti lice svoje bez mane i stajaćeš tvrdo i nećeš se bojati;
11:16 Zaboravićeš muku, kao vode koja proteče opominjaćeš je se;
11:17 Nastaće ti vreme vedrije nego podne, sinućeš, bićeš kao jutro;
11:18 Uzdaćeš se imajući nadanje, zakopaćeš se, i mirno ćeš spavati.
11:19 Ležaćeš, i niko te neće plašiti, i mnogi će ti se moliti.
11:20 Ali oči će bezbožnicima iščileti, i utočišta im neće biti, i nadanje će im biti izdisanje.
–
12:1 A Jov odgovori i reče:
12:2 Da, vi ste ljudi, i s vama će umreti mudrost.
12:3 I ja imam srce kao i vi, niti sam gori od vas; i u koga nema toga?
12:4 Na podsmeh sam prijatelju svom, koji kad zove Boga odazove mu se; na podsmeh je pravedni i dobri.
12:5 Bačen je luč po mišljenju srećnog onaj koji hoće da popuzne.
12:6 Mirne su kolibe lupeške, i bez straha su koji gneve Boga, njima Bog daje sve u ruke.
12:7 Zapitaj stoku, naučiće te; ili ptice nebeske, kazaće ti.
12:8 Ili se razgovori sa zemljom, naučiće te, i ribe će ti morske pripovediti.
12:9 Ko ne zna od svega toga da je ruka Gospodnja to učinila?
12:10 Kome je u ruci duša svega živog i duh svakog tela čovečijeg.
12:11 Ne raspoznaje li uho reči kao što grlo kuša jelo?
12:12 U starca je mudrost, i u dugom veku razum.
12:13 U Njega je mudrost i sila, u Njega je savet i razum.
12:14 Gle, On razgradi, i ne može se opet sagraditi; zatvori čoveka, i ne može se otvoriti.
12:15 Gle, ustavi vode, i presahnu; pusti ih, i isprevrću zemlju.
12:16 U Njega je jačina i mudrost, Njegov je koji je prevaren i koji vara.
12:17 On dovodi savetnike u ludilo, i sudije obezumljuje.
12:18 On razrešuje pojas carevima, i opasuje bedra njihova.
12:19 On dovodi knezove u ludilo, i obara jake.
12:20 On uzima besedu rečitima, i starcima uzima razum.
12:21 On sipa sramotu na knezove, i raspasuje junake.
12:22 On otkriva duboke stvari ispod tame, i izvodi na videlo sen smrtni.
12:23 On umnožava narode i zatire ih, rasipa narode i sabira.
12:24 On oduzima srce glavarima naroda zemaljskih, i zavodi ih u pustinju gde nema puta,
12:25 Da pipaju po mraku bez videla, i čini da tumaraju kao pijani.
–
13:1 Eto, sve je to videlo oko moje, čulo uho moje, i razumelo.
13:2 Šta vi znate, znam i ja, nisam gori od vas.
13:3 Ipak bih govorio sa Svemogućim, i rad sam s Bogom pravdati se.
13:4 Jer vi izmišljate laži, svi ste zaludni lekari.
13:5 O da biste sasvim ćutali! Bili biste mudri.
13:6 Čujte moj odgovor, i slušajte razloge usta mojih.
13:7 Treba li da govorite za Boga nepravdu ili prevaru da govorite za Nj?
13:8 Treba li da Mu gledate ko je? Treba li da se prepirete za Boga?
13:9 Hoće li biti dobro kad vas stane ispitivati? Hoćete li Ga prevariti kao što se vara čovek?
13:10 Zaista će vas karati, ako tajno uzgledate ko je.
13:11 Veličanstvo Njegovo neće li vas uplašiti? I strah Njegov neće li vas spopasti?
13:12 Spomeni su vaši kao pepeo, i vaše visine kao gomile blata.
13:13 Ćutite i pustite me da ja govorim, pa neka me snađe šta mu drago.
13:14 Zašto bih kidao meso svoje svojim zubima i dušu svoju metao u svoje ruke?
13:15 Gle, da me i ubije, opet ću se uzdati u Nj, ali ću braniti puteve svoje pred Njim.
13:16 I On će mi biti spasenje, jer licemer neće izaći preda Nj.
13:17 Slušajte dobro besedu moju, i neka vam uđe u uši šta ću iskazati.
13:18 Evo, spremio sam parbu svoju, znam da ću biti prav.
13:19 Ko će se preti sa mnom? Da sad umuknem, izdahnuo bih.
13:20 Samo dvoje nemoj mi učiniti, pa se neću kriti od lica Tvog.
13:21 Ukloni ruku svoju od mene, i strah Tvoj da me ne straši.
13:22 Potom zovi me, i ja ću odgovarati; ili ja da govorim, a Ti mi odgovaraj.
13:23 Koliko je bezakonja i greha mojih? Pokaži mi prestup moj i greh moj.
13:24 Zašto skrivaš lice svoje i držiš me za neprijatelja svog?
13:25 Hoćeš li skršiti list koji nosi vetar ili ćeš goniti suvu slamku,
13:26 Kad mi pišeš gorčine, i daješ mi u nasledstvo grehe mladosti moje,
13:27 I mećeš noge moje u klade, i paziš na sve staze moje i ideš za mnom ustopce?
13:28 A on se raspada kao trulina, kao haljina koju jede moljac.
–
14:1 Čovek rođen od žene kratka je veka i pun nemira.
14:2 Kao cvet niče, i odseca se, i beži kao sen, i ne ostaje.
14:3 I na takvog otvaraš oko svoje, i mene vodiš na sud sa sobom!
14:4 Ko će čisto izvaditi iz nečista? Niko.
14:5 Izmereni su dani njegovi, broj meseca njegovih u Tebe je; postavio si mu među, preko koje ne može preći.
14:6 Odvrati se od njega da počine dokle ne navrši kao nadničar dan svoj.
14:7 Jer za drvo ima nadanja, ako se poseče, da će se još omladiti i da neće biti bez izdanka;
14:8 Ako i ostari u zemlji koren njegov i u prahu izumre panj njegov,
14:9 Čim oseti vodu, opet napupi i pusti grane kao prisad.
14:10 A čovek umire iznemogao; i kad izdahne čovek, gde je?
14:11 Kao kad voda oteče iz jezera i reka opadne i usahne,
14:12 Tako čovek kad legne, ne ustaje više; dokle je nebesa neće se probuditi niti će se prenuti oda sna svog.
14:13 O da me hoćeš u grobu sakriti i skloniti me dokle ne utoli gnev Tvoj, i da mi daš rok kad ćeš me se opomenuti!
14:14 Kad umre čovek, hoće li oživeti? Sve dane vremena koje mi je određeno čekaću dokle mi dođe promena.
14:15 Zazvaćeš, i ja ću Ti se odazvati; delo ruku svojih poželećeš.
14:16 A sada brojiš korake moje, i ništa ne ostavljaš za greh moj.
14:17 Zapečaćeni su u tobocu moji prestupi, i zavezuješ bezakonja moja.
14:18 Zaista, kao što gora padne i raspadne se, i kao što se stena odvali s mesta svog,
14:19 I kao što voda spira kamenje i povodanj odnosi prah zemaljski, tako nadanje čovečije obraćaš u ništa.
14:20 Nadvađuješ ga jednako, te odlazi, menjaš mu lice i otpuštaš ga.
14:21 Ako sinovi njegovi budu u časti, on ne zna; ako li u sramoti, on se ne brine.
14:22 Samo telo dok je živ boluje, i duša njegova u njemu tuži.
–
15:1 A Elifas Temanac odgovori i reče:
15:2 Hoće li mudar čovek kazivati prazne misli i puniti trbuh vetrom istočnim,
15:3 Prepirući se govorom koji ne pomaže i rečima koje nisu ni na šta?
15:4 A ti uništavaš strah Božji i ukidaš molitve k Bogu.
15:5 Jer bezakonje tvoje pokazuju usta tvoja, ako i jesi izabrao jezik lukav.
15:6 Osuđuju te usta tvoja, a ne ja; i usne tvoje svedoče na te.
15:7 Jesi li se ti prvi čovek rodio? Ili si pre humova sazdan?
15:8 Jesi li tajnu Božiju čuo i pokupio u sebe mudrost?
15:9 Šta ti znaš što mi ne bismo znali? Šta ti razumeš što ne bi bilo u nas?
15:10 I sedih i starih ljudi ima među nama, starijih od oca tvog.
15:11 Male li su ti utehe Božije? Ili imaš šta sakriveno u sebi?
15:12 Što te je zanelo srce tvoje? I što sevaju oči tvoje,
15:13 Te obraćaš protiv Boga duh svoj i puštaš iz usta svojih takve reči?
15:14 Šta je čovek, da bi bio čist, i rođeni od žene, da bi bio prav?
15:15 Gle, ne veruje svecima svojim, i nebesa nisu čista pred očima Njegovim;
15:16 A kamoli gadni i smrdljivi čovek, koji pije nepravdu kao vodu?
15:17 Ja ću ti kazati, poslušaj me, i pripovediću ti šta sam video,
15:18 Šta mudraci kazaše i ne zatajiše, šta primiše od otaca svojih,
15:19 Kojima samim dana bi zemlja, i tuđin ne prođe kroz nju.
15:20 Bezbožnik se muči svega veka svog, i nasilniku je malo godina ostavljeno.
15:21 Strah mu zuji u ušima, u mirno doba napada pustošnik na nj.
15:22 Ne veruje da će se vratiti iz tame, odsvuda priviđa mač.
15:23 Tumara za hlebom govoreći: Gde je? Zna da je za nj spremljen dan tamni.
15:24 Tuga i nevolja straše ga, i navaljuju na nj kao car gotov na boj.
15:25 Jer je zamahnuo na Boga rukom svojom, i Svemogućem se opro.
15:26 Trči ispravljena vrata na nj s mnogim visokim štitovima svojim.
15:27 Jer je pokrio lice svoje pretilinom, i navaljao salo na bokove svoje.
15:28 I sedeo je u gradovima raskopanim i u kućama pustim, obraćenim u gomilu kamenja.
15:29 Neće se obratiti niti će ostati blago njegovo, i neće se raširiti po zemlji dobro njegovo.
15:30 Neće izaći iz mraka, ogranke njegove osušiće plamen, odneće ga duh usta njegovih.
15:31 Neka se ne uzda u taštinu prevareni, jer će mu taština biti plata.
15:32 Pre svog vremena svršiće se, i grana njegova neće zeleneti.
15:33 Otkinuće se kao s loze nezreo grozd njegov i pupci će se njegovi kao s masline pobacati.
15:34 Jer će opusteti zbor licemerski, i oganj će spaliti šatore onih koji primaju poklone.
15:35 Začinju nevolju i rađaju muku, i trbuh njihov sastavlja prevaru.
–
16:1 A Jov odgovori i reče:
16:2 Slušao sam mnogo takvih stvari; svi ste dosadni tešioci.
16:3 Hoće li biti kraj praznim rečima? Ili šta te tera da tako odgovaraš?
16:4 I ja bih mogao govoriti kao vi, da ste na mom mestu, gomilati na vas reči i mahati glavom na vas,
16:5 Mogao bih vas hrabriti ustima svojim, i micanje usana mojih olakšalo bi bol vaš.
16:6 Ako govorim, neće odahnuti bol moj; ako li prestanem, hoće li otići od mene?
16:7 A sada me je umorio; opustošio si sav zbor moj.
16:8 Navukao si na me mrštine za svedočanstvo; i moja mrša podiže se na me, i svedoči mi u oči.
16:9 Gnev Njegov rastrže me, nenavidi me, škrguće zubima na me, postavši mi neprijatelj seva očima svojim na me.
16:10 Razvaljuju na me usta svoja, sramotno me biju po obrazima, skupljaju se na me.
16:11 Predao me je Bog nepravedniku, i u ruke bezbožnicima bacio me.
16:12 Bijah miran i zatre me, i uhvativši me za vrat smrska me i metnu me sebi za belegu.
16:13 Opkoliše me Njegovi strelci, cepa mi bubrege nemilice, prosipa na zemlju žuč moju.
16:14 Zadaje mi rane na rane, i udara na me kao junak.
16:15 Sašio sam kostret po koži svojoj, i uvaljao sam u prah slavu svoju.
16:16 Lice je moje podbulo od plača, na veđama je mojim smrtni sen;
16:17 Premda nema nepravde u rukama mojim, i molitva je moja čista.
16:18 Zemljo, ne krij krv što sam prolio, i neka nema mesta vikanju mom.
16:19 I sada eto je na nebu svedok moj, svedok je moj na visini.
16:20 Prijatelji se moji podruguju mnom; oko moje roni suze Bogu.
16:21 O da bi se čovek mogao pravdati s Bogom, kao sin čovečiji s prijateljem svojim!
16:22 Jer godine izbrojane navršuju se, i polazim putem odakle se neću vratiti.
–
17:1 Duh se moj kvari, dana mojih nestaje; grobovi su moji.
17:2 Kod mene su rugači, i oko moje provodi noći u jadu koji mi zadaju.
17:3 Daj mi ko će jamčiti kod Tebe; ko je taj koji će se rukovati sa mnom?
17:4 Jer si od njihovog srca sakrio razum; zato ih nećeš uzvisiti.
17:5 Ko laska prijateljima, njegovim će sinovima oči posahnuti.
17:6 Učinio je od mene priču narodima, i postao sam bubnjanje među njima.
17:7 Potamnelo je oko moje od jada, i svi udi moji postaše kao sen.
17:8 Začudiće se tome pravi, i bezazleni će ustati na licemere.
17:9 Ali će se pravednik držati svog puta, i ko je čistih ruku većma će ojačati.
17:10 A vi vratite se svikoliki i hodite; neću naći mudra među vama.
17:11 Dani moji prođoše, misli moje pokidaše se, što imah u srcu.
17:12 Od noći načiniše dan, i svetlost je blizu mraka.
17:13 Da bih se nadao, grob će mi biti kuća; u tami ću prostreti postelju sebi.
17:14 Grobu vičem: Ti si otac moj; crvima: Ti si mati moja, ti si sestra moja.
17:15 I gde je sada nadanje moje? Moje nadanje ko će videti?
17:16 U grob će sići, počinuće sa mnom u grobu.
–
18:1 A Vildad Sušanin odgovori i reče:
18:2 Kad ćete svršiti razgovor? Orazumite se, pa ćemo onda govoriti.
18:3 Zašto se misli da smo kao stoka? Zašto smo gadni u vašim očima?
18:4 Koji rastržeš dušu svoju u jarosti svojoj, hoće li se tebe radi ostaviti zemlja i stena se premestiti sa svog mesta?
18:5 Da, videlo bezbožnih ugasiće se, i iskra ognja njihovog neće sijati.
18:6 Videlo će pomrknuti u šatoru njegovom, i žižak će se njegov ugasiti u njemu.
18:7 Silni koraci njegovi stegnuće se, i oboriće ga njegova namera.
18:8 Jer će se uvaliti u zamku nogama svojim i naići će na mrežu;
18:9 Uhvatiće ga zamka za petu i svladaće ga lupež.
18:10 Sakriveno mu je pruglo na zemlji, i klopka na stazi.
18:11 Od svuda će ga strahote strašiti i teraće ga ustopce.
18:12 Izgladneće sila njegova, i nevolja će biti gotova uza nj.
18:13 Poješće žile kože njegove, poješće žile njegove prvenac smrti.
18:14 Iščupaće se iz stana njegovog uzdanica njegova, i to će ga odvesti k caru strašnom.
18:15 Nastavaće se u šatoru njegovom, koji neće biti njegov, posuće se sumporom stan njegov.
18:16 Žile će se njegove posušiti ozdo, i ozgo će se saseći grane njegove.
18:17 Spomen će njegov poginuti na zemlji, niti će mu imena biti po ulicama.
18:18 Odagnaće se iz svetlosti u mrak, i izbaciće se iz sveta.
18:19 Ni sina ni unuka neće mu biti u narodu njegovom, niti kakvog ostatka u stanovima njegovim.
18:20 Čudiće se danu njegovom koji budu posle njega, a koji su bili pre obuzeće ih strah.
18:21 Takvi su stanovi bezakonikovi, i takvo je mesto onog koji ne zna za Boga.
–
19:1 A Jov odgovori i reče:
19:2 Dokle ćete mučiti dušu moju i satirati me rečima?
19:3 Već ste me deset puta naružili; nije vas stid što tako navaljujete na me?
19:4 Ali ako sam doista pogrešio, pogreška će moja ostati kod mene.
19:5 Ako li se još hoćete da dižete na me i da me korite mojom sramotom,
19:6 Onda znajte da me je Bog oborio i mrežu svoju razapeo oko mene.
19:7 Eto, vičem na nepravdu, ali se ne slušam; vapim, ali nema suda.
19:8 Zagradio je put moj da ne mogu proći; na staze moje metnuo je mrak.
19:9 Svukao je s mene slavu moju i skinuo venac s glave moje.
19:10 Porušio me je od svuda, da me nema; i kao drvo iščupao je nadanje moje.
19:11 Raspalio se na me gnev Njegov, i uzeo me je među neprijatelje svoje.
19:12 Vojske Njegove dođoše sve zajedno i nasuše k sebi put k meni, stadoše u logor okolo šatora mog.
19:13 Braću moju udaljio je od mene, i znanci moji tuđe se od mene.
19:14 Bližnji moji ostaviše me, i znanci moji zaboraviše me.
19:15 Domašnji moji i moje sluškinje gledaju me kao tuđina; stranac sam u očima njihovim.
19:16 Zovem slugu svog, a on se ne odziva, a molim ga ustima svojim.
19:17 Dah je moj mrzak ženi mojoj, a preklinjem je sinovima utrobe svoje.
19:18 Ni deca ne haju za me; kad ustanem, ruže me.
19:19 Mrzak sam svima nevernim svojim, i koje ljubljah postaše mi protivnici.
19:20 Za kožu moju kao za meso moje prionuše kosti moje; jedva osta koža oko zuba mojih.
19:21 Smilujte se na me, smilujte se na me, prijatelji moji, jer se ruka Božija dotakla mene.
19:22 Zašto me gonite kao Bog, i mesa mog ne možete da se nasitite?
19:23 O kad bi se napisale reči moje! Kad bi se stavile u knjigu!
19:24 Pisaljkom gvozdenom i olovom na kamenu za večni spomen kad bi se urezale!
19:25 Ali znam da je živ moj Iskupitelj, i na posledak da će stati nad prahom.
19:26 I ako se ova koža moja i raščini, opet ću u telu svom videti Boga.
19:27 Ja isti videću Ga, i oči moje gledaće Ga, a ne druge. A bubrega mojih nestaje u meni.
19:28 Nego bi trebalo da kažete: Zašto ga gonimo? Kad je koren besede u meni.
19:29 Bojte se mača; jer je mač osveta za bezakonje; i znajte da ima sud.
–
20:1 A Sofar Namaćanin odgovori i reče:
20:2 Zato me misli moje nagone da odgovorim, i zato hitim.
20:3 Čuo sam ukor koji me sramoti, ali će duh iz razuma mog odgovoriti za me.
20:4 Ne znaš li da je tako od kako je veka, od kako je postavljen čovek na zemlji.
20:5 Da je slava bezbožnih za malo i radost licemerova za čas?
20:6 Da bi mu visina doprla do neba, i glava se njegova dotakla oblaka,
20:7 Nestaće ga za svagda kao kala njegovog; i koji ga videše reći će: Kuda se dede?
20:8 Kao san odleteće, i neće se naći, i iščeznuće kao noćna utvara.
20:9 Oko koje ga je gledalo neće više, niti će ga više videti mesto njegovo.
20:10 Sinovi njegovi umiljavaće se siromasima i ruke će njegove vraćati šta je oteo.
20:11 Kosti će njegove biti pune greha mladosti njegove, i oni će ležati s njim u prahu.
20:12 Ako mu je slatka u ustima zloća i krije je pod jezikom svojim,
20:13 Čuva je i ne pušta je, nego je zadržava u grlu svom,
20:14 Ipak će se jelo njegovo pretvoriti u crevima njegovim, postaće u njemu jed aspidin.
20:15 Blago što je proždrao izbljuvaće, iz trbuha njegova isteraće ga Bog.
20:16 Jed će aspidin sisati, ubiće ga jezik gujinji.
20:17 Neće videti potoka ni reka kojima teče med i maslo.
20:18 Vratiće muku, a neće je pojesti; prema blagu biće promena, i neće se radovati.
20:19 Jer je tlačio i ostavljao uboge, kuće je otimao i nije zidao.
20:20 Jer nije nikada osetio mira u trbuhu svom, ni šta mu je najmilije neće sačuvati.
20:21 Ništa mu neće ostati od hrane njegove. Zato ne može dobro njegovo trajati.
20:22 Kad se ispuni izobilje njegovo, tada će biti u nevolji; sve ruke nevoljnih udariće na nj.
20:23 Kad bi napunio trbuh svoj, poslaće na nj Bog jarost gneva svog, i pustiće je kao dažd na njega i na jelo njegovo.
20:24 Kad stane bežati od oružja gvozdenog, prostreliće ga luk bronzani.
20:25 Strela puštena proći će kroz telo njegovo, i svetlo gvožđe izaći će iz žuči njegove; kad pođe, obuzeće ga strahote.
20:26 Sve će tame biti sakrivene u tajnim mestima njegovim; proždreće ga oganj neraspiren, i ko ostane u šatoru njegovom zlo će mu biti.
20:27 Otkriće nebesa bezakonje njegovo, i zemlja će ustati na nj.
20:28 Otići će letina doma njegovog, rastočiće se u dan gneva njegovog.
20:29 To je deo od Boga čoveku bezbožnom i nasledstvo od Boga za besedu njegovu.
–
21:1 A Jov odgovori i reče:
21:2 Slušajte dobro reči moje, i to će mi biti od vas uteha.
21:3 Potrpite me da ja govorim, a kad izgovorim, podsmevajte mi se.
21:4 Eda li se ja čoveku tužim? I kako ne bi bio žalostan duh moj?
21:5 Pogledajte na me, i divite se, i metnite ruku na usta.
21:6 Ja kad pomislim, strah me je, i groza poduzima telo moje.
21:7 Zašto bezbožnici žive? Stare? I bogate se?
21:8 Seme njihovo stoji tvrdo pred njima zajedno s njima, i natražje njihovo pred njihovim očima.
21:9 Kuće su njihove na miru bez straha, i prut Božji nije nad njima.
21:10 Bikovi njihovi skaču, i ne promašuju; krave njihove tele se, i ne jalove se.
21:11 Ispuštaju kao stado decu svoju, i sinovi njihovi poskakuju.
21:12 Podvikuju uz bubanj i uz gusle, vesele se uza sviralu.
21:13 Provode u dobru dane svoje, i za čas silaze u grob.
21:14 A Bogu kažu: Idi od nas, jer nećemo da znamo za puteve tvoje.
21:15 Šta je svemogući da mu služimo? I kakva nam je korist, da mu se molimo?
21:16 Gle, dobro njihovo nije u njihovoj ruci; namera bezbožnička daleko je od mene.
21:17 Koliko se puta gasi žižak bezbožnički i dolazi im pogibao, deli im muke u delu svom Bog?
21:18 Bivaju kao pleva na vetru, kao prah koji raznosi vihor?
21:19 Čuva li Bog sinovima njegovim pogibao njihovu, plaća im da osete?
21:20 Vide li svojim očima pogibao svoju, i piju li gnev Svemogućeg?
21:21 Jer šta je njima stalo do kuće njihove nakon njih, kad se broj meseca njihovih prekrati?
21:22 Eda li će Boga ko učiti mudrosti, koji sudi visokima?
21:23 Jedan umire u potpunoj sili svojoj, u miru i u sreći.
21:24 Muzilice su mu pune mleka, i kosti su mu vlažne od moždina.
21:25 A drugi umire ojađene duše, koji nije uživao dobra.
21:26 Obojica leže u prahu, i crvi ih pokrivaju.
21:27 Eto, znam vaše misli i sudove, kojima mi činite krivo.
21:28 Jer govorite: Gde je kuća silnog, i gde je šator u kome nastavaju bezbožnici?
21:29 Niste li nikad pitali putnika? I šta vam kazaše nećete da znate,
21:30 Da se na dan pogibli ostavlja zadac, kad se pusti gnev.
21:31 Ko će ga ukoriti u oči za život njegov? I ko će mu vratiti šta je učinio?
21:32 Ali se iznosi u groblje i ostaje u gomili.
21:33 Slatke su mu grude od doline, i vuče za sobom sve ljude, a onima koji ga pretekoše nema broja.
21:34 Kako me, dakle, naprazno tešite kad u odgovorima vašim ostaje prevara?
–
22:1 A Elifas Temanac odgovori i reče:
22:2 Može li Bogu biti čovek koristan? Sam je sebi koristan čovek mudar.
22:3 Je li Svemogućem radost, ako si pravedan? Ili Mu je dobit, ako hodiš bez mane?
22:4 Hoće li te karati i ići na sud s tobom zato što te se boji?
22:5 Nije li zloća tvoja velika? I nepravdama tvojim ima li kraja?
22:6 Jer si uzimao zalog od braće svoje nizašta, i svlačio si haljine s golih.
22:7 Umornog nisi napojio vode, i gladnome nisi dao hleba.
22:8 Zemlja je bila čoveka silnog, i ugledni je sedeo u njoj.
22:9 Udovice si otpuštao prazne, i mišice sirotama potirao si.
22:10 Zato su oko tebe zamke, i straši te strah iznenada.
22:11 I mrak je oko tebe da ne vidiš, i povodanj pokriva te.
22:12 Nije li Bog na visini nebeskoj? Pogledaj gore zvezde, kako su visoko.
22:13 Ali ti kažeš: Šta zna Bog? Eda li će kroz tamu suditi?
22:14 Oblaci Ga zaklanjaju, te ne vidi; hoda po krugu nebeskom.
22:15 Jesi li zapazio stari put kojim su išli nepravednici,
22:16 Koji se iskoreniše pre vremena i voda se razli po temelju njihovom?
22:17 Govorahu Bogu: Idi od nas. Šta bi im učinio Svemogući?
22:18 A On im je napunio kuće dobra. Ali namera bezbožnička daleko je od mene.
22:19 Videće pravednici i radovaće se, i bezazleni podsmevaće im se.
22:20 Da, još nije uništeno dobro naše, a ostatak je njihov proždrao oganj.
22:21 Složi se s tim i pomiri se; tako će ti biti dobro.
22:22 Primi iz usta Njegovih zakon, i složi reči Njegove u srcu svom.
22:23 Ako se vratiš k Svemogućem, opet ćeš se nazidati, ako udaljiš od šatora svojih bezakonje,
22:24 Tada ćeš metati po prahu zlato i ofirsko zlato po kamenju iz potoka.
22:25 I Svemogući biće ti zlato i srebro i sila tvoja.
22:26 Jer ćeš se tada radovati o Gospodu, i podignućeš k Bogu lice svoje.
22:27 Molićeš Mu se, i uslišiće te, i zavete svoje izvršićeš.
22:28 Šta god naumiš, izlaziće ti; i na putevima tvojim svetliće videlo.
22:29 Kad drugi budu poniženi, reći ćeš: Da se podignu; i Bog će izbaviti onog ko je oborenih očiju.
22:30 Izbaviće i onog koji nije bez krivice; izbaviće ga čistotom ruku tvojih.
–
23:1 A Jov odgovori i reče:
23:2 Još je tužnjava moja odmet? A nevolja je moja teža od uzdaha mojih.
23:3 O, kad bih znao kako bih našao Boga! Da otidem do prestola Njegovog,
23:4 Da razložim pred Njim parbu svoju, i usta svoja napunim razloga,
23:5 Da znam šta bi mi odgovorio, i razumem šta bi mi rekao.
23:6 Bi li se prema velikoj svojoj sili preo sa mnom? Ne; nego bi mi pomogao.
23:7 Onde bi se pravedan čovek mogao pravdati s Njim, i oslobodio bih se za svagda od svog sudije.
23:8 Gle, ako pođem napred, nema Ga; ako li natrag, ne nahodim Ga;
23:9 Ako na levo radi, ne vidim Ga; ako na desno, zaklonio se, ne mogu Ga videti.
23:10 Ali On zna put moj; kad me okuša, izaći ću kao zlato.
23:11 Po stopama je Njegovim stupala noga moja; puta Njegova držao sam se, i ne zađoh.
23:12 Od zapovesti usta Njegovih nisam odstupao; čuvao sam reči usta Njegovih više nego svoj užitak.
23:13 Ali kad On šta naumi, ko će Ga odvratiti? Šta duša Njegova zaželi, ono čini.
23:14 I izvršiće šta je naumio za me; i toga ima u Njega mnogo.
23:15 Zato sam se uplašio od Njega; i kad to mislim, strah me je od Njega.
23:16 Bog je rastopio srce moje, Svemogući me je uplašio.
23:17 Što ne pogiboh pre mraka? I što ne sakri mrak ispred mene?
–
24:1 Zašto Svemogućem nisu sakrivena vremena? I koji Ga znaju, ne vide dana Njegovih?
24:2 Međe pomiču bezbožni, otimaju stado i pasu;
24:3 Magarca sirotama odgone; u zalogu uzimaju vola udovici;
24:4 Siromahe odbijaju s puta; ubogi u zemlji kriju se svi.
24:5 Gle, kao divlji magarci u pustinji izlaze na posao svoj ustajući rano na plen; pustinja je hrana njima i deci njihovoj.;
24:6 Žanju njivu i beru vinograd koji nije njihov;
24:7 Gola nagone da noćuje bez haljine, koji se nemaju čim pokriti po zimi,
24:8 Okisli od pljuska u gori, nemajući zaklona, privijaju se k steni.
24:9 Grabe siroče od dojke i sa siromaha skidaju zalog.
24:10 Golog ostavljaju da ide bez haljine, i one koji nose snopove da gladuju.
24:11 Koji među njihovim zidovima ulje cede i grožđe u kacama gaze, podnose žeđ.
24:12 Ljudi u gradu uzdišu, i duše pobijenih viču, a Bog ne ukida to.
24:13 Oni se protive svetlosti, ne znaju za puteve njene i ne staju na stazama njenim.
24:14 Zorom ustajući krvnik ubija siromaha i ubogog; a noću je kao lupež.
24:15 I oko kurvarovo pazi na sumrak govoreći: Da me oko ne vidi. I sakriva lice.
24:16 Prokopavaju po mraku kuće, koje obdan sebi zabeleže; ne znaju za svetlost.
24:17 Jer je zora njima svima sen smrtni; ako ih ko pozna, strah ih je sena smrtnog.
24:18 Brzi su kao povrh vode, proklet je deo njihov na zemlji; neće videti puta vinogradskog.
24:19 Kao što suša i vrućina grabi vode snežne, tako grob grešnike.
24:20 Zaboravlja ih utroba materina, slatki su crvima, ne spominju se više; kao drvo skršiće se nepravednik.
24:21 Združuje s njim nerotkinju koja ne rađa, i udovici ne čini dobra.
24:22 Grabi jake svojom silom; ostane li koji, ne uzda se u život svoj.
24:23 Da mu Bog da u šta će se pouzdati; ali oči Njegove paze na njihove pute.
24:24 Uzvise se za malo, pa ih nema; padaju i ginu kao svi drugi, i kao vrh od klasa odsecaju se.
24:25 Nije li tako? Ko će me uterati u laž i obratiti u ništa reči moje?
–
25:1 A Vildad Sušanin odgovori i reče:
25:2 Vlast je i strah u Njega, čini mir na visinama svojim.
25:3 Vojskama Njegovim ima li broja? I koga ne obasjava videlo Njegovo?
25:4 I kako će čovek biti pravedan pred Bogom? I kako će čist biti rođeni od žene?
25:5 Gle, ni mesec ne bi sjao, ni zvezde ne bi bile čiste pred Njim,
25:6 A kamoli čovek, crv, i sin čovečji, moljac.
–
26:1 A Jov odgovori i reče:
26:2 Kako si pomogao slabome! Kako si izbavio ruku nejaku!
26:3 Kako si svetovao onog koji je bez mudrosti i pokazao razum izobila!
26:4 Kome si govorio te reči? I čiji je duh izašao iz tebe?
26:5 I mrtve stvari stvorene su pod vodama i stanovnici njihovi.
26:6 Otkriven je pakao pred Njim, niti ima pokrivača pogibli.
26:7 On je razastro i sever nad prazninom, i zemlju obesio ni o čem.
26:8 Zavezuje vode u oblacima svojim, i ne prodire se oblak pod njima.
26:9 Drži presto svoj, razapinje oblak svoj nad njim.
26:10 Među je postavio oko vode dokle ne bude kraj svetlosti i mraku.
26:11 Stupovi nebeski tresu se i drhću od pretnje Njegove.
26:12 Silom je svojom pocepao more i razumom svojim razbio besnilo njegovo.
26:13 Duhom je svojim ukrasio nebesa, i ruka je Njegova stvorila prugu zmiju.
26:14 Gle, to su delovi puteva Njegovih; ali kako je mali deo što čusmo o Njemu? I ko će razumeti grom sile Njegove?
–
27:1 I Jov nastavi besedu svoju i reče:
27:2 Tako da je živ Bog, koji je odbacio parbu moju, i Svemogući, koji je ojadio dušu moju,
27:3 Dok je duša moja u meni, i duh Božji u nozdrvama mojim,
27:4 Neće usne moje govoriti bezakonja, niti će jezik moj izricati prevare.
27:5 Ne dao Bog da pristanem da imate pravo; dokle dišem, neću odstupiti od svoje dobrote.
27:6 Držaću se pravde svoje, niti ću je ostaviti; neće me prekoriti srce moje dokle sam živ.
27:7 Neprijatelj moj biće kao bezbožnik, i koji ustaje na me, kao bezakonik.
27:8 Jer kako je nadanje licemeru, kad se lakomi, a Bog će iščupati dušu njegovu?
27:9 Hoće li Bog uslišiti viku njegovu kad na nj dođe nevolja?
27:10 Hoće li se Svemogućem radovati? Hoće li prizivati Boga u svako vreme?
27:11 Učim vas ruci Božjoj, i kako je u Svemogućeg ne tajim.
27:12 Eto, vi sve vidite, zašto dakle jednako govorite zaludne stvari?
27:13 To je deo čoveku bezbožnom od Boga, i nasledstvo koje primaju nasilnici od Svemogućeg.
27:14 Ako mu se množe sinovi, množe se za mač, i natražje njegovo neće se nasititi hleba.
27:15 Koji ostanu iza njega, na smrti će biti pogrebeni, i udovice njihove neće plakati.
27:16 Ako nakupi srebra kao praha, i nabavi haljina kao blata,
27:17 Šta nabavi, obući će pravednik, i srebro će deliti bezazleni.
27:18 Gradi sebi kuću kao moljac, i kao kolibu koju načini čuvar.
27:19 Bogat će umreti, a neće biti pribran; otvoriće oči a ničega neće biti.
27:20 Stignuće ga strahote kao vode; noću će ga odneti oluja.
27:21 Uzeće ga vetar istočni, i otići će; vihor će ga odneti s mesta njegovog.
27:22 To će Bog pustiti na nj, i neće ga žaliti; on će jednako bežati od ruke Njegove.
27:23 Drugi će pljeskati rukama za njim, i zviždaće za njim s mesta njegovog.
–
28:1 Da, srebro ima žice, i zlato ima mesto gde se topi.
28:2 Gvožđe se vadi iz praha, i iz kamena se topi bronza.
28:3 Mraku postavlja među, i sve istražuje čovek do kraja, i kamenje u tami i u senu smrtnom.
28:4 Reka navre s mesta svog da joj niko ne može pristupiti; ali se odbije i odlazi trudom čovečjim.
28:5 Iz zemlje izlazi hleb, i pod njom je drugo, kao oganj.
28:6 U kamenu je njenom mesto safiru, a onde je prah zlatni.
28:7 Te staze ne zna ptica, niti je vide oko kragujevo;
28:8 Ne ugazi je mlado zverje, niti njom prođe lav.
28:9 Na kremen diže ruku svoju; prevraća gore iz dna.
28:10 Iz stene izvodi potoke, i svašta dragoceno vidi Mu oko.
28:11 Ustavlja reke da ne teku, i šta je sakriveno iznosi na videlo.
28:12 Ali mudrost gde se nalazi? I gde je mesto razumu?
28:13 Ne zna joj čovek cene, niti se nahodi u zemlji živih.
28:14 Bezdana veli: Nije u meni; i more veli: Nije kod mene.
28:15 Ne može se dati čisto zlato za nju, niti se srebro izmeriti u promenu za nju.
28:16 Ne može se ceniti zlatom ofirskim, ni dragim onihom ni safirom.
28:17 Ne može se najednačiti s njom ni zlato ni kristal, niti se može promeniti za zaklade zlatne.
28:18 Od korala i bisera nema spomena, jer je vrednost mudrosti veća nego dragom kamenju.
28:19 Ne može se s njom izjednačiti topaz etiopski, niti se može ceniti čistim zlatom.
28:20 Otkuda, dakle, dolazi mudrost? I gde je mesto razumu?
28:21 Sakrivena je od očiju svakog živog, i od ptica nebeskih zaklonjena.
28:22 Pogibao i smrt govore: Ušima svojim čusmo slavu njenu.
28:23 Bog zna put njen, i poznaje mesto njeno.
28:24 Jer gleda do krajeva zemaljskih i vidi sve što je pod svim nebom.
28:25 Kad davaše vetru težinu, i meraše vodu merom,
28:26 Kad postavljaše zakon daždu i put munji gromovnoj.
28:27 Još je onda vide i oglasi je, uredi je i pretraži je.
28:28 A čoveku reče: Gle, strah je Božji mudrost, i uklanjati se oda zla jeste razum.
–
29:1 Još nastavi Jov besedu svoju i reče:
29:2 O da bih bio kao pređašnjih meseca, kao onih dana kad me Bog čuvaše,
29:3 Kad svetljaše svećom svojom nad glavom mojom, i pri videlu Njegovom hođah po mraku,
29:4 Kako bijah za mladosti svoje, kad tajna Božija beše u šatoru mom,
29:5 Kad još beše Svemogući sa mnom, i deca moja oko mene,
29:6 Kad se trag moj oblivaše maslom, i stena mi točaše ulje potocima,
29:7 Kad izlažah na vrata kroz grad, i na ulici nameštah sebi stolicu:
29:8 Mladići videći me uklanjahu se, a starci ustajahu i stajahu,
29:9 Knezovi prestajahu govoriti i metahu ruku na usta svoja,
29:10 Upravitelji ustezahu glas svoj i jezik im prijanjaše za grlo.
29:11 Jer koje me uho čujaše, nazivaše me blaženim; i koje me oko viđaše, svedočaše mi
29:12 Da izbavljam siromaha koji viče, i sirotu i koji nema nikog da mu pomogne;
29:13 Blagoslov onog koji propadaše dolažaše na me, i udovici srce raspevah;
29:14 U pravdu se oblačih i ona mi beše odelo, kao plašt i kao venac beše mi sud moj.
29:15 Oko bijah slepom i noga hromom.
29:16 Otac bijah ubogima, i razbirah za raspru za koju ne znah.
29:17 I razbijah kutnjake nepravedniku, i iz zuba mu istrzah grabež.
29:18 Zato govorah: U svom ću gnezdu umreti, i biće mi dana kao peska.
29:19 Koren moj pružaše se kraj vode, rosa bivaše po svu noć na mojim granama.
29:20 Slava moja podmlađivaše se u mene, i luk moj u ruci mojoj ponavljaše se.
29:21 Slušahu me i čekahu, i ćutahu na moj savet.
29:22 Posle mojih reči niko ne progovaraše, tako ih natapaše beseda moja.
29:23 Jer me čekahu kao dažd, i usta svoja otvarahu kao na pozni dažd.
29:24 Kad bih se nasmejao na njih, ne verovahu, i sjajnosti lica mog ne razgonjahu.
29:25 Kad bih otišao k njima, sedah u začelje, i bijah kao car u vojsci, kad teši žalosne.
–
30:1 A sada smeju mi se mlađi od mene, kojima otaca ne bih hteo metnuti sa psima stada svog.
30:2 A na šta bi mi i bila sila ruku njihovih? U njima beše propala starost.
30:3 Od siromaštva i gladi samoćavahu bežeći od suva, mračna, pusta i opustošena mesta;
30:4 Koji brahu lobodu po čestama, i smrekovo korenje beše im hrana.
30:5 Između ljudi behu izgonjeni i vikaše se za njima kao za lupežom.
30:6 Življahu po strašnim uvalama, po jamama u zemlji i u kamenu.
30:7 Po grmovima rikahu, pod trnjem se skupljahu.
30:8 Behu ljudi nikakvi i bez imena, manje vredni nego zemlja.
30:9 I njima sam sada pesma, i postah im priča.
30:10 Gade se na me, idu daleko od mene i ne ustežu se pljuvati mi u lice.
30:11 Jer je Bog odapeo moju tetivu i muke mi zadao te zbaciše uzdu preda mnom.
30:12 S desne strane ustajahu momci, potkidahu mi noge, i nasipaju put k meni da me upropaste.
30:13 Raskopaše moju stazu, umnožiše mi muke, ne treba niko da im pomaže.
30:14 Kao širokim prolomom naviru, i navaljuju preko razvalina.
30:15 Strahote navališe na me, i kao vetar teraju dušu moju, i kao oblak prođe sreća moja.
30:16 I sada se duša moja razliva u meni, stigoše me dani mučni.
30:17 Noću probada mi kosti u meni, i žile moje ne odmaraju se.
30:18 Od teške sile promenilo se odelo moje, i kao ogrlica u košulje moje steže me.
30:19 Bacio me je u blato, te sam kao prah i pepeo.
30:20 Vičem k Tebi, a Ti me ne slušaš; stojim pred Tobom, a Ti ne gledaš na me.
30:21 Pretvorio si mi se u ljuta neprijatelja; silom ruke svoje suprotiš mi se.
30:22 Podižeš me u vetar, posađuješ me na nj, i rastapaš u meni sve dobro.
30:23 Jer znam da ćeš me odvesti na smrt i u dom određeni svima živima.
30:24 Ali neće pružiti ruke svoje u grob; kad ih stane potirati, oni neće vikati.
30:25 Nisam li plakao radi onog koji beše u zlu? Nije li duša moja žalosna bivala radi ubogog?
30:26 Kad se dobru nadah, dođe mi zlo; i kad se nadah svetlosti, dođe mrak.
30:27 Utroba je moja uzavrela, i ne može da se umiri, zadesiše me dani mučni.
30:28 Hodim crn, ne od sunca, ustajem i vičem u zboru.
30:29 Brat postah zmajevima i drug sovama.
30:30 Pocrnela je koža na meni i kosti moje posahnuše od žege.
30:31 Gusle se moje pretvoriše u zapevku, i svirala moja u plač.
–
31:1 Veru učinih sa očima svojim, pa kako bih pogledao na devojku?
31:2 Jer kakav je deo od Boga odozgo? I kakvo nasledstvo od Svemogućeg s visine?
31:3 Nije li pogibao nevaljalom i čudo onima koji čine bezakonje?
31:4 Ne vide li On puteve moje, i sve korake moje ne broji li?
31:5 Ako hodih s lažju ili ako pohita noga moja na prevaru,
31:6 Neka me izmeri na merilima pravim, i neka Bog pozna dobrotu moju.
31:7 Ako su koraci moji zašli s puta, i ako je za očima mojim pošlo srce moje, i za ruke moje prionulo šta god,
31:8 Neka ja sejem a drugi jede, i neka se iskorene izdanci moji.
31:9 Ako se zanelo srce moje za kojom ženom, i ako sam vrebao na vratima bližnjeg svog,
31:10 Neka drugom melje žena moja, i neka se drugi nad njom povijaju.
31:11 Jer je to grdilo i bezakonje za sudije.
31:12 Jer bi to bio oganj koji bi proždirao do uništenja, i svu bi moju letinu iskorenio.
31:13 Ako nisam hteo doći na sud sa slugom svojim ili sa sluškinjom svojom, kad bi se tužili na mene;
31:14 Jer šta bih činio kad bi se Bog podigao, i kad bi potražio, šta bih Mu odgovorio?
31:15 Koji je mene stvorio u utrobi, nije li stvorio i njega? Nije li nas On isti sazdao u materici?
31:16 Ako sam odbio siromasima želju njihovu, i oči udovici zamutio,
31:17 I ako sam zalogaj svoj sam jeo, a nije ga jela i sirota,
31:18 Jer je od mladosti moje rasla sa mnom kao kod oca, i od utrobe matere svoje vodao sam je;
31:19 Ako sam gledao koga gde gine nemajući haljine, i siromaha gde se nema čime pokriti,
31:20 Ako me nisu blagosiljala bedra njegova što se runom ovaca mojih utoplio,
31:21 Ako sam izmahnuo rukom na sirotu, kad videh na vratima pomoć svoju,
31:22 Neka mi ispadne rame iz pleća, i ruka moja neka se otkine iz zgloba.
31:23 Jer sam se bojao pogibli od Boga, kog veličanstvu ne bih odoleo.
31:24 Ako sam polagao na zlato nadanje svoje, ili čistom zlatu govorio: Uzdanico moja!
31:25 Ako sam se veselio što mi je imanje veliko i što mnogo stiče ruka moja,
31:26 Ako sam gledao na sunce, kad sjaje, i na mesec kad ponosito hodi,
31:27 I srce se moje potajno prevarilo i ruku moju poljubila usta moja,
31:28 I to bi bilo bezakonje za sudije, jer bih se odrekao Boga ozgo;
31:29 Ako sam se radovao nesreći nenavidnika svog, i ako sam zaigrao kada ga je zlo zadesilo,
31:30 Jer ne dadoh jeziku svom da greši tražeći dušu njegovu s proklinjanjem;
31:31 Ako ne govorahu domašnji moji: Ko bi nam dao meso njegovo? Ne možemo se ni najesti;
31:32 Stranac nije noćivao napolju; vrata svoja otvarao sam putniku;
31:33 Ako sam, kao što čine ljudi, tajio prestupe svoje i krio svoje bezakonje u svojim nedrima,
31:34 Ako sam i mogao plašiti veliko mnoštvo, ipak od najmanjeg u domu beše me strah; zato ćutah i ne odlažah od vrata.
31:35 O da bih imao koga da me sasluša! Gle, želja je moja da mi Svemogući odgovori i suparnik moj da mi napiše knjigu.
31:36 Nosio bih je na ramenu svom, vezao bih je sebi kao venac,
31:37 Broj koraka svojih kazao bih Mu, kao knez pristupio bih k Njemu.
31:38 Ako je na me vikala moja zemlja, i brazde njene plakale,
31:39 Ako sam jeo rod njen bez novaca i dosađivao duši gospodara njenih,
31:40 Mesto pšenice neka mi rađa trnje, i mesto ječma kukolj. Svršiše se reči Jovove.
–
32:1 Tada prestaše ona tri čoveka odgovarati Jovu, jer se činjaše da je pravedan.
32:2 A Elijuj, sin Varahilov od Vuza, roda Ramovog, razgnevi se na Jova što se sam građaše pravedniji od Boga;
32:3 I na tri prijatelja njegova razgnevi se što ne nađoše odgovora i opet osuđivahu Jova.
32:4 Jer Elijuj čekaše dokle oni govorahu s Jovom, jer behu stariji od njega.
32:5 Pa kad vide Elijuj da nema odgovora u ustima ona tri čoveka, raspali se gnev njegov.
32:6 I progovori Elijuj sin Varahilov od Vuza, i reče: Ja sam najmlađi, a vi ste starci, zato se bojah i ne smeh vam kazati šta mislim.
32:7 Mišljah: neka govori starost, i mnoge godine neka objave mudrost.
32:8 Ali je duh u ljudima, i Duh Svemogućeg urazumljuje ih.
32:9 Veliki nisu svagda mudri, i starci ne znaju svagda šta je pravo.
32:10 Zato velim: poslušaj me da kažem i ja kako mislim.
32:11 Eto, čekao sam da vi izgovorite, slušao sam razloge vaše dokle izviđaste besedu.
32:12 Pazio sam, ali gle, ni jedan od vas ne sapre Jova, ne odgovori na njegove reči.
32:13 Može biti da ćete reći: Nađosmo mudrost, Bog će ga oboriti, ne čovek.
32:14 Nije na me upravio besede, ni ja mu neću odgovarati vašim rečima.
32:15 Smeli su se, ne odgovaraju više, nestalo im je reči.
32:16 Čekao sam, ali ne govore, stadoše, i više ne odgovaraju.
32:17 Odgovoriću i ja za se, kazaću i ja kako mislim.
32:18 Jer sam pun reči, tesno je duhu u meni.
32:19 Gle, trbuh je moj kao vino bez oduške, i raspukao bi se kao nov meh.
32:20 Govoriću da odahnem, otvoriću usne svoje, i odgovoriću.
32:21 Neću gledati ko je ko, i čoveku ću govoriti bez laskanja.
32:22 Jer ne umem laskati; odmah bi me uzeo Tvorac moj.
–
33:1 Čuj dakle, Jove, besedu moju, i slušaj sve reči moje.
33:2 Evo, sad otvaram usta svoja; govori jezik moj u ustima mojim.
33:3 Po pravom srcu mom biće reči moje, i misao čistu izreći će usne moje.
33:4 Duh Božji stvorio me je, i dah Svemogućega dao mi je život.
33:5 Ako možeš, odgovori mi, pripravi se i stani mi na suprot.
33:6 Evo, ja ću biti mesto Boga, kao što si rekao; od kala sam načinjen i ja.
33:7 Eto, strah moj neće te strašiti, i ruka moja neće te tištati.
33:8 Rekao si, dakle, preda mnom, i čuo sam glas tvojih reči:
33:9 Čist sam, bez greha, prav sam i nema bezakonja na meni.
33:10 Evo, traži zadevicu sa mnom, drži me za svog neprijatelja.
33:11 Meće u klade noge moje, vreba po svim stazama mojim.
33:12 Eto, u tom nisi pravedan, odgovaram ti; jer je Bog veći od čoveka.
33:13 Zašto se preš s Njim, što za sva dela svoja ne odgovara?
33:14 Jedan put govori Bog i dva puta; ali čovek ne pazi.
33:15 U snu, u utvari noćnoj, kad tvrd san padne na ljude, kad spavaju u postelji,
33:16 Tada otvara uho ljudima i nauku im zapečaćava,
33:17 Da bi odvratio čoveka od dela njegovog, i zaklonio od njega oholost;
33:18 Da bi sačuvao dušu njegovu od jame, i život njegov da ne naiđe na mač.
33:19 I kara ga bolovima na postelji njegovoj, i sve kosti njegove teškom bolešću.
33:20 Tako da se životu njegovom gadi hleb i duši njegovoj jelo najmilije;
33:21 Nestaje tela njegovog na očigled, i izmalaju se kosti njegove, koje se pre nisu videle,
33:22 I duša se njegova približava grobu, i život njegov smrti.
33:23 Ako ima glasnika, tumača, jednog od hiljade, koji bi kazao čoveku dužnost njegovu,
33:24 Tada će se smilovati na nj, i reći će: Izbavi ga da ne otide u grob; našao sam otkup.
33:25 I podmladiće se telo njegovo kao u deteta, i povratiće se na dane mladosti svoje,
33:26 Moliće se Bogu, i pomilovaće ga, i gledaće lice njegovo radujući se, i vratiće čoveku po pravdi njegovoj.
33:27 Gledajući ljudi reći će: Bijah zgrešio, i šta je pravo izvrnuo, ali mi ne pomože.
33:28 On izbavi dušu moju da ne otide u jamu, i život moj da gleda svetlost.
33:29 Gle, sve ovo čini Bog dva puta i tri puta čoveku,
33:30 Da bi povratio dušu njegovu od jame, da bi ga obasjavala svetlost živih.
33:31 Pazi, Jove, slušaj me, ćuti, da ja govorim.
33:32 Ako imaš šta reći, odgovori mi; govori, jer sam te rad opravdati;
33:33 Ako li ne, slušaj ti mene; ćuti, i naučiću te mudrosti.
–
34:1 Još govori Elijuj i reče:
34:2 Čujte, mudri, besedu moju, i razumni poslušajte me.
34:3 Jer uho poznaje besedu kao što grlo kuša jelo.
34:4 Razaberimo šta je pravo, izvidimo među sobom šta je dobro.
34:5 Jer Jov reče: Pravedan sam, a Bog odbaci moju pravdu.
34:6 Hoću li lagati za svoju pravdu? Strela je moja smrtna, a bez krivice.
34:7 Koji je čovek kao Jov da kao vodu pije podsmeh?
34:8 I da se druži s onima koji čine bezakonje, i da hodi s bezbožnim ljudima?
34:9 Jer reče: Ne pomaže čoveku da ugađa Bogu.
34:10 Zato, ljudi razumni, poslušajte me; daleko je od Boga zloća i nepravda od Svemogućeg.
34:11 Jer po delu plaća čoveku i daje svakom da nađe prema putu svom.
34:12 Doista Bog ne radi zlo i Svemogući ne izvrće pravde.
34:13 Ko Mu je predao zemlju? I ko je uredio vasiljenu?
34:14 Kad bi na sebe okrenuo srce svoje, uzeo bi k sebi duh svoj i disanje svoje;
34:15 Izginulo bi svako telo, i čovek bi se vratio u prah.
34:16 Ako si, dakle, razuman, čuj ovo: slušaj glas reči mojih.
34:17 Može li vladati onaj koji mrzi na pravdu? Hoćeš li osuditi onog koji je najpravedniji?
34:18 Kaže li se caru: Nitkove! I knezovima: Bezbožnici?
34:19 A kamo li Onome koji ne gleda knezovima ko su, niti u Njega vredi više bogati od siromaha, jer su svi delo ruku Njegovih.
34:20 Umiru za čas, i u po noći uskoleba se narod i propadne, i odnese se jaki bez ruke ljudske.
34:21 Jer su oči Njegove obraćene na puteve čovečije i vidi sve korake njegove.
34:22 Nema mraka ni sena smrtnoga gde bi se sakrili koji čine bezakonje.
34:23 Jer nikome ne odgađa kad dođe da se sudi s Bogom.
34:24 Satire jake nedokučivo, i postavlja druge na njihovo mesto.
34:25 Jer zna dela njihova, i dok obrati noć, satru se.
34:26 Kao bezbožne razbija ih na vidiku.
34:27 Jer odstupiše od Njega i ne gledaše ni na koje puteve Njegove;
34:28 Te dođe do Njega vika siromahova, i ču viku nevoljnih.
34:29 Kad On umiri, ko će uznemiriti? I kad On sakrije lice, ko će Ga videti? I to biva i narodu i čoveku.
34:30 Da ne bi carovao licemer, da ne bi bilo zamke narodu.
34:31 Zaista, treba kazati Bogu: Podnosio sam, neću više grešiti.
34:32 A šta ne vidim, Ti me nauči; ako sam činio nepravdu, neću više.
34:33 Eda li će po tebi plaćati, jer tebi nije po volji, jer ti biraš a ne On? Ako znaš šta, govori.
34:34 Ljudi će razumni sa mnom kazati, i mudar će čovek pristati,
34:35 Da Jov ne govori razumno, i da reči njegove nisu mudre.
34:36 Oče moj, neka se Jov iskuša do kraja, što odgovara kao zli ljudi.
34:37 Jer domeće na greh svoj bezakonje, pljeska rukama među nama, i mnogo govori na Boga.
–
35:1 Još govori Elijuj i reče:
35:2 Misliš li da si pravo rekao: Moja je pravda veća od Božije?
35:3 Jer si rekao: Šta će mi pomoći, kakva će mi biti korist, da ne grešim?
35:4 Ja ću odgovoriti tebi i drugovima tvojim s tobom.
35:5 Pogledaj nebo, i vidi; pogledaj oblake, kako su viši od tebe.
35:6 Ako grešiš, šta ćeš Mu učiniti? Ili ako se umnože bezakonja tvoja, šta ćeš Mu nauditi?
35:7 Ako si pravedan, šta ćeš Mu dati? Ili šta će primiti iz ruke tvoje?
35:8 Čoveku kakav si može nauditi tvoja zloća, i sinu čovečijem pomoći tvoja pravda.
35:9 Vapiju od velikog nasilja kojima se čini, i viču na ruku silnih;
35:10 A ni jedan ne govori: Gde je Bog, Stvoritelj moj, koji daje pesmu noću;
35:11 Koji čini te smo razumniji od zverja zemaljskog, i mudriji od ptica nebeskih.
35:12 Tamo viču s oholosti zlih ljudi, ali ne bivaju uslišeni.
35:13 Jer Bog ne sluša taštinu, i Svemogući ne gleda na nju.
35:14 A kamoli kad kažeš: Ne vidiš to. Pred Njim je sud; čekaj Ga.
35:15 A sada čim te gnev pohodi, nije ništa, niti je gledao na sve što si učinio;
35:16 Zato Jov na prazno otvara usta svoja, i bezumno umnožava reči.
–
36:1 Još govori Elijuj i reče:
36:2 Potrpi me malo, i pokazaću ti, jer još ima šta bih govorio za Boga.
36:3 Počeću izdaleka besedu svoju, i pokazaću da je Tvorac moj pravedan.
36:4 Doista, neće biti lažne reči moje, kod tebe je koji pravo misli.
36:5 Gle, Bog je silan, ali nikoga ne odbacuje, silan je snagom srčanom.
36:6 Ne da živeti bezbožniku, a nevoljnicima čini pravdu.
36:7 Ne odvraća od pravednika očiju svojih, nego još s carevima na presto posađuje ih na vek, te se uzvišuju.
36:8 Ako li su okovani u puta i svezani užima nevoljničkim,
36:9 Tada im napominje dela njihova i bezakonja njihova kako su silna.
36:10 I otvara Mu uho da bi se popravili, i govori im da se vrate od bezakonja.
36:11 Ako poslušaju i stanu im služiti, dovršuju dane svoje u dobru i godine svoje u radosti.
36:12 Ako li ne poslušaju, ginu od mača i umiru s bezumlja.
36:13 A koji su licemernog srca, navlače gnev i ne viču kad ih poveže;
36:14 Umire u mladosti duša njihova i život njihov među kurvama.
36:15 Izbavlja nevoljnika iz nevolje njegove i otvara mu uho u muci.
36:16 Tako bi i tebe izveo iz teskobe na prostrano mesto, gde ništa ne dosađuje, i mirni sto tvoj bio bi pun pretiline.
36:17 Ali si zaslužio sud bezbožnički; i sud i pravda snađe te.
36:18 Doista, gnev je na tebi; gledaj da te ne odbaci u karanju, te te veliki otkup neće izbaviti.
36:19 Hoće li gledati na tvoje bogatstvo? Neće ni na zlato ni na kakvu silu blaga tvog.
36:20 Ne uzdiši za noću u koju narodi odlaze na svoje mesto.
36:21 Čuvaj se da ne pogledaš na taštinu i voliš na nju nego nevolju.
36:22 Gle, Bog je najviši svojom silom, ko je učitelj kao On?
36:23 Ko Mu je odredio put Njegov? Ili ko će Mu reći: Činiš nepravo?
36:24 Opominji se da veličaš dela Njegova, koja gledaju ljudi.
36:25 Svi ljudi vide ih, svaki ih gleda iz daleka.
36:26 Gle, Bog je velik, i ne možemo Ga poznati, broj godina Njegovih ne može se dokučiti.
36:27 Jer On steže kaplje vodene, koje liju dažd iz oblaka Njegovih;
36:28 Kad teku oblaci, kaplju na mnoštvo ljudsko.
36:29 I ko bi razumeo prostor oblacima i grmljavu u šatoru njegovom?
36:30 Kako prostire nad njim svetlost svoju, i dubine morske pokriva?
36:31 Time sudi narodima, daje hrane izobila.
36:32 Rukama zaklanja svetlost, i naređuje koga da srete,
36:33 Javljajući prema njemu dobru volju svoju, i prema stoci i prema rodu zemaljskom.
–
37:1 I od toga drhće srce moje, i odskače sa svog mesta.
37:2 Slušajte dobro gromovni glas Njegov i govor što izlazi iz usta Njegovih.
37:3 Pod sva nebesa pušta ga, i svetlost svoju do krajeva zemaljskih.
37:4 Za njom riče grom, grmi glasom veličanstva svog, niti šta odgađa kad se čuje glas Njegov.
37:5 Divno Bog grmi glasom svojim, čini stvari velike, da ih ne možemo razumeti.
37:6 Govori snegu: Padni na zemlju; i daždu sitnom i daždu silnom.
37:7 Zapečaćava ruku svakom čoveku, da pozna sve poslenike svoje.
37:8 Tada zver ulazi u jamu, i ostaje na svojoj loži.
37:9 S juga dolazi oluja, i sa severa zima.
37:10 Od dihanja Božijeg postaje led, i široke vode stiskaju se.
37:11 I da se natapa zemlja, nateruje oblak, i rasipa oblak svetlošću svojom.
37:12 I on se obrće i tamo i amo po volji Njegovoj da čini sve što mu zapovedi po vasiljenoj.
37:13 Čini da se nađe ili za kar ili za zemlju ili za dobročinstvo.
37:14 Čuj to, Jove, stani i gledaj čudesa Božija.
37:15 Znaš li kako ih On uređuje i kako sija svetlošću iz oblaka svog?
37:16 Znaš li kako vise oblaci? Znaš li čudesa Onog koji je savršen u svakom znanju?
37:17 Kako ti se haljine ugreju kad umiri zemlju s juga?
37:18 Jesi li ti s Njim razapinjao nebesa, koja stoje tvrdo kao saliveno ogledalo?
37:19 Nauči nas šta ćemo Mu reći; ne možemo od tame govoriti po redu.
37:20 Hoće li Mu ko pripovediti šta bih ja govorio? Ako li bi ko govorio, zaista, bio bih proždrt.
37:21 Ali sada ne mogu ljudi gledati u svetlost kad sjaji na nebu, pošto vetar prođe i očisti ga;
37:22 Sa severa dolazi kao zlato; ali je u Bogu strašnija slava.
37:23 Svemoguć je, ne možemo Ga stignuti; velike je sile, ali sudom i velikom pravdom nikoga ne muči.
37:24 Zato Ga se boje ljudi: Ne može Ga videti nikakav mudrac.
–
38:1 Tada odgovori Gospod Jovu iz vihora i reče:
38:2 Ko je to što zamračuje savet rečima nerazumno?
38:3 Opaši se sada kao čovek; ja ću te pitati, a ti mi kazuj.
38:4 Gde si ti bio kad ja osnivah zemlju? Kaži, ako si razuman.
38:5 Ko joj je odredio mere? Znaš li? Ili ko je rastegao uže preko nje?
38:6 Na čem su podnožja njena uglavljena? Ili ko joj je metnuo kamen ugaoni?
38:7 Kad pevahu zajedno zvezde jutarnje i svi sinovi Božji klikovahu.
38:8 Ili ko je zatvorio more vratima kad kao iz utrobe iziđe?
38:9 Kad ga odeh oblakom i povih tamom;
38:10 Kad postavih za nj uredbu svoju i metnuh mu prevornice i vrata;
38:11 I rekoh: Dovde ćeš dolaziti, a dalje nećeš, i tu će se ustavljati ponositi valovi tvoji.
38:12 Jesi li svog veka zapovedio jutru, pokazao zori mesto njeno,
38:13 Da se uhvati zemlji za krajeve, i da se rasteraju s nje bezbožnici,
38:14 Da se ona promeni kao blato pečatno, a oni da stoje kao haljina,
38:15 Da se oduzme bezbožnicima svetlost njihova i ruka podignuta da se slomi?
38:16 Jesi li dolazio do dubina morskih? I po dnu propasti jesi li hodio?
38:17 Jesu li ti se otvorila vrata smrtna, i vrata sena smrtnog jesi li video?
38:18 Jesi li sagledao širinu zemaljsku? Kaži, ako znaš sve to.
38:19 Koji je put k stanu svetlosti? I gde je mesto tami,
38:20 Da bi je uzeo i odveo do međe njene, i znao staze k domu njenom?
38:21 Znaš ti; jer si se onda rodio, i broj je dana tvojih velik.
38:22 Jesi li ulazio u riznice snežne? Ili riznice gradne jesi li video,
38:23 Koje čuvam za vreme nevolje, za dan boja i rata?
38:24 Kojim se putem deli svetlost i ustoka se razilazi po zemlji?
38:25 Ko je razdelio jazove povodnju i put svetlici gromovnoj?
38:26 Da bi išao dažd na zemlju gde nema nikoga, i na pustinju gde nema čoveka,
38:27 Da napoji pusta i nerodna mesta, i učini da raste trava zelena.
38:28 Ima li dažd oca? Ili ko je rodio kaplje rosne?
38:29 Iz čije je utrobe izašao led, i ko je rodio slanu nebesku,
38:30 Da se vode skrivaju i postaju kao kamen i krajevi propasti srastaju?
38:31 Možeš li svezati miline vlašićima? Ili svezu štapima razrešiti?
38:32 Možeš li izvesti južne zvezde na vreme? Ili kola sa zvezdama njihovim hoćeš li voditi?
38:33 Znaš li red nebeski? Možeš li ti uređivati vladu njegovu na zemlji?
38:34 Možeš li dignuti glas svoj do oblaka da bi te mnoštvo vode pokrilo?
38:35 Možeš li pustiti munje da idu, i da ti kažu: Evo nas?
38:36 Ko je metnuo čoveku u srce mudrost? Ili ko je dao duši razum?
38:37 Ko će izbrojati oblake mudrošću, i mehove nebeske ko će izliti,
38:38 Da se raskvašen prah zgusne i grude se slepe?
–
39:1 Loviš li ti lavu lov? I lavićima trbuh puniš,
39:2 Kad leže u pećinama i vrebaju u zaklonu svom?
39:3 Ko gotovi gavranu hranu njegovu kad ptići njegovi viču k Bogu i lutaju nemajući šta jesti?
39:4 Znaš li vreme kad se divokoze koze? I jesi li video kad se košute legu?
39:5 Jesi li izbrojao mesece, dokle nose? Znaš li vreme kad se legu?
39:6 Kako se savijaju, mlad svoju ispuštaju, i opraštaju se bolova?
39:7 Kako jača mlad njihova, raste po polju i otišavši ne vraća se k njima?
39:8 Ko je pustio divljeg magarca da je slobodan, i remene divljem magarcu ko je razrešio?
39:9 Kome odredih pustinju za kuću i za stan slatinu.
39:10 On se smeje vrevi gradskoj, i ne sluša vike nastojnikove.
39:11 Šta nalazi u gorama, ono mu je pića, i traži svaku zelen.
39:12 Bi li ti jednorog hteo služiti? Bi li noćivao za jaslama tvojim?
39:13 Možeš li vezati užem jednoroga da ore? Hoće li vlačiti brazde za tobom?
39:14 Hoćeš li se osloniti na nj što mu je snaga velika? I ostaviti na njemu svoj posao?
39:15 Hoćeš li se pouzdati u nj da će ti svesti letinu i na gumno tvoje složiti?
39:16 Jesi li ti dao paunu lepa krila i perje čaplji ili noju?
39:17 Koji snese na zemlji jajca svoja, i ostavi ih da ih prah greje?
39:18 I ne misli da će ih noga razbiti i zver poljska zgaziti;
39:19 Nemilostiv je ptićima svojim kao da nisu njegovi, i da mu trud ne bude uzalud ne boji se.
39:20 Jer mu Bog nije dao mudrosti niti mu je udelio razuma.
39:21 Kad se podigne u vis, smeje se konju i konjiku.
39:22 Jesi li ti dao konju jačinu? Jesi li ti okitio vrat njegov rzanjem?
39:23 Hoćeš li ga poplašiti kao skakavca? Frkanje nozdrva njegovih strašno je;
39:24 Kopa zemlju, veseo je od sile, ide na susret oružju;
39:25 Smeje se strahu i ne plaši se niti uzmiče ispred mača;
39:26 Kad zvekće nad njim tul i seva koplje i sulica;
39:27 Od nemirnoće i ljutine kopa zemlju, i ne može da stoji kad truba zatrubi.
39:28 Kad truba zatrubi, on vrišti, iz daleka čuje boj, viku vojvoda i poklič.
39:29 Eda li po tvom razumu leti jastreb? Širi krila svoja na jug?
39:30 Eda li se na tvoju zapovest diže u vis orao, i na visini vije gnezdo?
39:31 Na steni stanuje i bavi se, na vrh stene, na tvrdom mestu.
39:32 Odatle gleda hrane, daleko mu vide oči.
39:33 I ptići njegovi piju krv, i gde su mrtva telesa onde je on.
39:34 I tako odgovarajući Gospod Jovu reče:
39:35 Ko se prepire s Bogom, hoće li ga učiti? Koji kudi Boga, neka odgovori na to.
39:36 Tada Jov odgovori Gospodu i reče:
39:37 Gle, ja sam malen, šta bih Ti odgovorio? Mećem ruku svoju na usta svoja.
39:38 Jednom govorih, ali neću odgovarati; i drugom, ali neću više.
–
40:1 A Gospod opet odgovarajući Jovu iz vihora reče:
40:2 Opaši se sada kao čovek; ja ću te pitati, a ti mi kazuj.
40:3 Hoćeš li ti uništiti moj sud? Hoćeš li mene osuditi da bi sebe opravdao?
40:4 Je li u tebe mišica kao u Boga? Grmiš li glasom kao On?
40:5 Okiti se sada čašću i veličanstvom, u slavu i krasotu obuci se.
40:6 Prospi jarost gneva svog, i pogledaj sve ponosite, i obori ih.
40:7 Pogledaj sve ponosite, i ponizi ih, i potri bezbožnike na mestu njihovom.
40:8 Zatrpaj ih sve u prah, i poveži im lice na skrivenom mestu.
40:9 Tada ću te i ja hvaliti da te čuva desnica tvoja.
40:10 A gle, slon, kog sam stvorio s tobom, jede travu kao vo;
40:11 Gle, snaga mu je u bedrima njegovim, i sila mu je u pupku trbuha njegovog;
40:12 Diže rep svoj kao kedar, žile od jaja njegovih spletene su kao grane;
40:13 Kosti su mu kao cevi bronzane, zglavci kao poluge gvozdene.
40:14 On je prvo između dela Božijih, Tvorac njegov dao mu je mač.
40:15 Gore nose mu piću, i sve zverje poljsko igra se onde.
40:16 U hladu leže, u gustoj trsci i glibu.
40:17 Granata drveta zaklanjaju ga senom svojim, i opkoljavaju ga vrbe na potocima.
40:18 Gle, ustavlja reku da ne teče, uzda se da će ispiti Jordan gubicom svojom.
40:19 Hoće li ga ko uhvatiti na oči njegove? Zamku mu provući kroz nos?
40:20 Hoćeš li udicom izvući krokodila ili užem podvezati mu jezik?
40:21 Hoćeš li mu provući situ kroz nos? Ili mu šiljkom provrteti čeljusti?
40:22 Hoće li te mnogo moliti, ili će ti laskati?
40:23 Hoće li učiniti veru s tobom da ga uzmeš da ti bude sluga do veka?
40:24 Hoćeš li se igrati s njim kao s pticom, ili ćeš ga vezati devojkama svojim?
40:25 Hoće li se njim častiti drugovi? Razdeliti ga među trgovce?
40:26 Hoćeš li mu napuniti kožu šiljcima i glavu ostvama?
40:27 Digni na nj ruku svoju; nećeš više pominjati boja.
40:28 Gle, zaludu je nadati mu se; kad ga samo ugleda čovek, ne pada li?
–
41:1 Nema slobodnog koji bi ga probudio; a ko će stati preda me?
41:2 Ko mi je pre dao šta, da mu vratim? Šta je god pod svim nebom, moje je.
41:3 Neću ćutati o udima njegovim ni o sili ni o lepoti stasa njegovog.
41:4 Ko će mu uzgrnuti gornju odeću? K čeljustima njegovim ko će pristupiti?
41:5 Vrata grla njegovog ko će otvoriti? Strah je oko zuba njegovih.
41:6 Krljušti su mu jaki štitovi spojeni tvrdo.
41:7 Blizu su jedna do druge da ni vetar ne ulazi među njih.
41:8 Jedna je za drugu prionula, drže se i ne rastavljaju se.
41:9 Kad kiha kao da munja seva, a oči su mu kao trepavice u zore.
41:10 Iz usta mu izlaze lučevi, i iskre ognjene skaču.
41:11 Iz nozdrva mu izlazi dim kao iz vrelog lonca ili kotla.
41:12 Dah njegov raspaljuje ugljevlje i plamen mu izlazi iz usta.
41:13 U vratu mu stoji sila, i pred njim ide strah.
41:14 Udi mesa njegovog spojeni su, jednostavno je na njemu, ne razmiče se.
41:15 Srce mu je tvrdo kao kamen, tvrdo kao donji žrvanj.
41:16 Kad se digne, drhću junaci, i od straha očišćaju se od greha svojih.
41:17 Da ga udari mač, ne može se održati, ni koplje ni strela ni oklop.
41:18 Njemu je gvožđe kao pleva, a bronza kao trulo drvo.
41:19 Neće ga poterati strela, kamenje iz praće njemu je kao slamka;
41:20 Kao slama su mu ubojne sprave, i smeje se bačenom koplju.
41:21 Pod njim su oštri crepovi, stere sebi oštre stvari u glibu.
41:22 Čini, te vri dubina kao lonac, i more se muti kao u stupi.
41:23 Za sobom ostavlja svetlu stazu, rekao bi da je bezdana osedela.
41:24 Ništa nema na zemlji da bi se isporedilo s njim, da bi stvoreno bilo da se ničega ne boji.
41:25 Šta je god visoko prezire, car je nad svim zverjem.
–
42:1 Tada Jov odgovori Gospodu i reče:
42:2 Znam da sve možeš, i da se ne može smesti šta naumiš.
42:3 Ko je to što zamračuje savet nerazumno? Zato kažem da nisam razumevao; čudesno je to za me, te ne mogu znati.
42:4 Slušaj kad uzgovorim, i kad zapitam, kaži mi.
42:5 Ušima slušah o Tebi, a sada Te oko moje vidi.
42:6 Zato poričem, i kajem se u prahu i pepelu.
42:7 A kad Gospod izgovori one reči Jovu, reče Gospod Elifasu Temancu: Raspalio se gnev moj na tebe i na dva prijatelja tvoja što ne govoriste o meni pravo kao sluga moj Jov.
42:8 Zato sada uzmite sedam telaca i sedam ovnova, i idite k sluzi mom Jovu i prinesite žrtve paljenice za se, i sluga moj Jov neka se pomoli za vas, jer ću doista pogledati na nj da ne učinim s vama po vašoj ludosti, jer ne govoriste o meni pravo kao sluga moj Jov.
42:9 I tako otide Elifas Temanac i Vildad Sušanin i Sofar Namaćanin, i učiniše kako im zapovedi Gospod. I pogleda Gospod na Jova.
42:10 I Gospod vrati što beše uzeto Jovu pošto se pomoli za prijatelje svoje; i umnoži Gospod Jovu dvojinom sve što beše imao.
42:11 I dođoše k njemu sva braća njegova i sve sestre njegove i svi pređašnji znanci njegovi, i jedoše s njim u njegovoj kući i žaleći ga tešiše ga za sve zlo što beše Gospod pustio na nj, i dadoše mu svaki po novac i po grivnu zlatnu.
42:12 I Gospod blagoslovi posledak Jovov više nego početak, te imaše četrnaest hiljada ovaca i šest hiljada kamila i hiljadu jarmova volova i hiljadu magarica.
42:13 I imaše sedam sinova i tri kćeri.
42:14 I prvoj nade ime Jemima, a drugoj Kesija a trećoj Keren-apuha.
42:15 I ne nahođaše se u svoj zemlji tako lepih devojaka kao kćeri Jovove, i otac im dade nasledstvo među braćom njihovom.
42:16 I posle požive Jov sto i četrdeset godina, i vide sinove i unuke do četvrtog kolena.
42:17 I umre Jov star i sit života.