1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | 32 | 33 | 34 | 35 | 36 | 37 | 38 | 39 | 40 | 41 | 42 | 43 | 44 | 45 | 46 | 47 | 48 | 49 | 50 |
–
1:1 U početku stvori Bog nebo i zemlju.
1:2 A zemlja beše bez obličja i pusta, i beše tama nad bezdanom; i duh Božji dizaše se nad vodom.
1:3 I reče Bog: Neka bude svetlost. I bi svetlost.
1:4 I vide Bog svetlost da je dobra; i rastavi Bog svetlost od tame.
1:5 I svetlost nazva Bog dan, a tamu nazva noć. I bi veče i bi jutro, dan prvi.
1:6 Potom reče Bog: Neka bude svod posred vode, da rastavlja vodu od vode.
1:7 I stvori Bog svod, i rastavi vodu pod svodom od vode nad svodom; i bi tako.
1:8 A svod nazva Bog nebo. I bi veče i bi jutro, dan drugi.
1:9 Potom reče Bog: Neka se sabere voda što je pod nebom na jedno mesto, i neka se pokaže suvo. I bi tako.
1:10 I suvo nazva Bog zemlja, a zborišta vodena nazva mora; i vide Bog da je dobro.
1:11 Opet reče Bog: Neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi seme, i drvo rodno, koje rađa rod po svojim vrstama, u kome će biti seme njegovo na zemlji. I bi tako.
1:12 I pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi seme po svojim vrstama, i drvo, koje rađa rod, u kome je seme njegovo po njegovim vrstama. I vide Bog da je dobro.
1:13 I bi veče i bi jutro, dan treći.
1:14 Potom reče Bog: Neka budu videla na svodu nebeskom, da dele dan i noć, da budu znaci vremenima i danima i godinama;
1:15 I neka svetle na svodu nebeskom, da obasjavaju zemlju. I bi tako.
1:16 I stvori Bog dva videla velika: videlo veće da upravlja danom, i videlo manje da upravlja noću, i zvezde.
1:17 I postavi ih Bog na svodu nebeskom da obasjavaju zemlju.
1:18 I da upravljaju danom i noću, i da dele svetlost od tame. I vide Bog da je dobro.
1:19 I bi veče i bi jutro, dan četvrti.
1:20 Potom reče Bog: Neka vrve po vodi žive duše, i ptice neka lete iznad zemlje pod svod nebeski.
1:21 I stvori Bog kitove velike i sve žive duše što se miču, što provrveše po vodi po vrstama svojim, i sve ptice krilate po vrstama njihovim. I vide Bog da je dobro;
1:22 I blagoslovi ih Bog govoreći: Rađajte se i množite se, i napunite vodu po morima, i ptice neka se množe na zemlji.
1:23 I bi veče i bi jutro, dan peti.
1:24 Potom reče Bog: Neka zemlja pusti iz sebe duše žive po vrstama njihovim, stoku i sitne životinje i zveri zemaljske po vrstama njihovim. I bi tako.
1:25 I stvori Bog zveri zemaljske po vrstama njihovim, i stoku po vrstama njenim, i sve sitne životinje na zemlji po vrstama njihovim. I vide Bog da je dobro.
1:26 Potom reče Bog: Da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji.
1:27 I stvori Bog čoveka po obličju svom, po obličju Božjem stvori ga; muško i žensko stvori ih.
1:28 I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svih zveri što se miče po zemlji.
1:29 I još reče Bog: Evo, dao sam vam sve bilje što nosi seme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose seme; to će vam biti za hranu.
1:30 A svim zverima zemaljskim i svim pticama nebeskim i svemu što se miče na zemlji i u čemu ima duša živa, dao sam svu travu da jedu. I bi tako.
1:31 Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma. I bi veče i bi jutro, dan šesti.
–
2:1 Tako se dovrši nebo i zemlja i sva vojska njihova.
2:2 I svrši Bog do sedmog dana dela svoja, koja učini; i počinu u sedmi dan od svih dela svojih, koja učini;
2:3 I blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer u taj dan počinu od svih dela svojih, koja učini;
2:4 To je postanje neba i zemlje, kad postaše, kad Gospod Bog stvori zemlju i nebo,
2:5 I svaku biljku poljsku, dokle je još ne beše na zemlji, i svaku travku poljsku, dokle još ne nicaše; jer Gospod Bog još ne pusti dažda na zemlju, niti beše čoveka da radi zemlju,
2:6 Ali se podizaše para sa zemlje da natapa svu zemlju.
2:7 A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa.
2:8 I nasadi Gospod Bog vrt u Edemu na istoku; i onde namesti čoveka, kog stvori.
2:9 I učini Gospod Bog, te nikoše iz zemlje svakakva drveća lepa za gledanje i dobra za jelo, i drvo od života usred vrta i drvo od znanja dobra i zla.
2:10 A voda tečaše iz Edema natapajući vrt, i odande se deliše u četiri reke.
2:11 Jednoj je ime Fison, ona teče oko cele zemlje evilske, a onde ima zlata,
2:12 I zlato je one zemlje vrlo dobro; onde ima i bdela i dragog kamena oniha.
2:13 A drugoj je reci ime Geon, ona teče oko cele zemlje huske.
2:14 A trećoj je reci ime Hidekel, ona teče k asirskoj. A četvrta je reka Efrat.
2:15 I uzevši Gospod Bog čoveka namesti ga u vrtu edemskom, da ga radi i da ga čuva.
2:16 I zapreti Gospod Bog čoveku govoreći: Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu;
2:17 Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš.
2:18 I reče Gospod Bog: Nije dobro da je čovek sam; da mu načinim druga prema njemu.
2:19 Jer Gospod Bog stvori od zemlje sve zveri poljske i sve ptice nebeske, i dovede k Adamu da vidi kako će koju nazvati, pa kako Adam nazove koju životinju onako da joj bude ime;
2:20 I Adam nadede ime svakom živinčetu i svakoj ptici nebeskoj i svakoj zveri poljskoj; ali se ne nađe Adamu drug prema njemu.
2:21 I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i mesto popuni mesom;
2:22 I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je k Adamu.
2:23 A Adam reče: Sada eto kost od mojih kosti, i telo od mog tela. Neka joj bude ime čovečica, jer je uzeta od čoveka.
2:24 Zato će ostaviti čovek oca svog i mater svoju, i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo.
2:25 A behu oboje goli. Adam i žena mu, i ne beše ih sramota.
–
3:1 Ali zmija beše lukava mimo sve zveri poljske, koje stvori Gospod Bog; pa reče ženi: Je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakog drveta u vrtu?
3:2 A žena reče zmiji: Mi jedemo rod sa svakog drveta u vrtu;
3:3 Samo rod s onog drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete.
3:4 A zmija reče ženi: Nećete vi umreti;
3:5 Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati šta je dobro šta li zlo.
3:6 I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra rod s njega i okusi, pa dade i mužu svom, te i on okusi.
3:7 Tada im se otvoriše oči, i videše da su goli; pa spletoše lišća smokovog i načiniše sebi pregače.
3:8 I začuše glas Gospoda Boga, koji iđaše po vrtu kad zahladi; i sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga među drveta u vrtu.
3:9 A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: Gde si?
3:10 A on reče: Čuh glas Tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih.
3:11 A Bog reče: Ko ti kaza da si go? Da nisi jeo s onog drveta što sam ti zabranio da ne jedeš s njega?
3:12 A Adam reče: Žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta, te jedoh.
3:13 A Gospod Bog reče ženi: Zašto si to učinila? A žena odgovori: Zmija me prevari, te jedoh.
3:14 Tada reče Gospod Bog zmiji: Kad si to učinila, da si prokleta mimo svako živinče i mimo sve zveri poljske; na trbuhu da se vučeš i prah da jedeš do svog veka.
3:15 I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između semena tvog i semena njenog; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati.
3:16 A ženi reče: Tebi ću mnoge muke zadati kad zatrudniš, s mukama ćeš decu rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvog, i on će ti biti gospodar.
3:17 Pa onda reče Adamu: Što si poslušao ženu i okusio s drveta s kog sam ti zabranio rekavši da ne jedeš s njega, zemlja da je prokleta s tebe, s mukom ćeš se od nje hraniti do svog veka;
3:18 Trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko;
3:19 Sa znojem lica svog ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti.
3:20 I Adam nadede ženi svojoj ime Jeva, zato što je ona mati svima živima.
3:21 I načini Gospod Bog Adamu i ženi njegovoj haljine od kože, i obuče ih u njih.
3:22 I reče Gospod Bog: Eto, čovek posta kao jedan od nas znajući šta je dobro šta li zlo; ali sada da ne pruži ruke svoje i uzbere i s drveta od života, i okusi, te do veka živi.
3:23 I Gospod Bog izagna ga iz vrta edemskog da radi zemlju, od koje bi uzet;
3:24 I izagnav čoveka postavi pred vrtom edemskim heruvima s plamenim mačem, koji se vijaše i tamo i amo, da čuva put ka drvetu od života.
–
4:1 Iza toga Adam pozna Jevu ženu svoju, a ona zatrudni i rodi Kajina, i reče: Dobih čoveka od Gospoda.
4:2 I rodi opet brata njegovog Avelja. I Avelj posta pastir a Kajin ratar.
4:3 A posle nekog vremena dogodi se, te Kajin prinese Gospodu prinos od roda zemaljskog;
4:4 A i Avelj prinese od prvina stada svog i od njihove pretiline. I Gospod pogleda na Avelja i na njegov prinos,
4:5 A na Kajina i na njegov prinos ne pogleda. Zato se Kajin rasrdi veoma, i lice mu se promeni.
4:6 Tada reče Gospod Kajinu: Što se srdiš? Što li ti se lice promeni?
4:7 Nećeš li biti mio, kad dobro činiš? A kad ne činiš dobro, greh je na vratima. A volja je njegova pod tvojom vlašću, i ti si mu stariji.
4:8 Posle govoraše Kajin s Aveljem bratom svojim. Ali kad behu u polju, skoči Kajin na Avelja brata svog, i ubi ga.
4:9 Tada reče Gospod Kajinu: Gde ti je brat Avelj? A on odgovori: Ne znam; zar sam ja čuvar brata svog?
4:10 A Bog reče: Šta učini! Glas krvi brata tvog viče sa zemlje k meni.
4:11 I sada, da si proklet na zemlji, koja je otvorila usta svoja da primi krv brata tvog iz ruke tvoje.
4:12 Kad zemlju uzradiš, neće ti više davati blaga svog. Bićeš potukač i begunac na zemlji.
4:13 A Kajin reče Gospodu: Krivica je moja velika da mi se ne može oprostiti.
4:14 Evo me teraš danas iz ove zemlje da se krijem ispred Tebe, i da se skitam i potucam po zemlji, pa će me ubiti ko me udesi.
4:15 A Gospod mu reče: Zato ko ubije Kajina, sedam će se puta to pokajati. I načini Gospod znak na Kajinu da ga ne ubije ko ga udesi.
4:16 I otide Kajin ispred Gospoda, i naseli se u zemlji naidskoj na istoku prema Edemu.
4:17 I pozna Kajin ženu svoju, a ona zatrudni i rodi Enoha. I sazida grad i prozva ga po imenu sina svog Enoh.
4:18 A Enohu rodi se Gaidad; a Gaidad rodi Maleleila: a Maleleilo rodi Matusala; a Matusal rodi Lameha.
4:19 I uze Lameh dve žene: jednoj beše ime Ada a drugoj Sela.
4:20 I Ada rodi Jovila; od njega se narodiše koji žive pod šatorima i stoku pasu.
4:21 A bratu njegovom beše ime Juval; od njega se narodiše gudači i svirači.
4:22 A i Sela rodi Tovela, koji beše vešt kovati svašta od bronze i od gvožđa; a sestra Tovelu beše Noema.
4:23 I reče Lameh svojim ženama, Adi i Seli: Čujte glas moj, žene Lamehove, poslušajte reči moje: ubiću čoveka za ranu svoju i mladića za masnicu svoju.
4:24 Kad će se Kajin osvetiti sedam puta, Lameh će sedamdeset i sedam puta.
4:25 A Adam opet pozna ženu svoju, i ona rodi sina, i nade mu ime Sit, jer mi, reče, Bog dade drugog sina za Avelja, kog ubi Kajin.
4:26 I Situ se rodi sin, kome nadede ime Enos. Tada se poče prizivati ime Gospodnje.
–
5.1 Ovo je pleme Adamovo. Kad Bog stvori čoveka po obličju svom stvori ga.
5:2 Muško i žensko stvori ih, i blagoslovi ih, i nazva ih čovek, kad biše stvoreni.
5:3 I požive Adam sto trideset godina, i rodi sina po obličju svom, kao što je on, i nadede mu ime Sit.
5:4 A rodiv Sita požive Adam osam stotina godina, rađajući sinove i kćeri;
5:5 Tako požive Adam svega devet stotina trideset godina; i umre.
5:6 A Sit požive sto pet godina, i rodi Enosa;
5:7 A rodiv Enosa požive Sit osam stotina sedam godina, rađajući sinove i kćeri;
5:8 Tako požive Sit svega devet stotina dvanaest godina; i umre.
5:9 A Enos požive devedeset godina, i rodi Kajinana;
5:10 A rodiv Kajinana požive Enos osam stotina petnaest godina, rađajući sinove i kćeri;
5:11 Tako požive Enos svega devet stotina pet godina; i umre.
5:12 A Kajinan požive sedamdeset godina, i rodi Maleleila;
5:13 A rodiv Maleleila požive Kajinan osam stotina i četrdeset godina, rađajući sinove i kćeri;
5:14 Tako požive Kajinan svega devet stotina deset godina; i umre.
5:15 A Maleleilo požive šezdeset pet godina, i rodi Jareda;
5:16 A rodiv Jareda požive Maleleilo osam stotina trideset godina, rađajući sinove i kćeri;
5:17 Tako požive Maleleilo svega osam stotina devedeset pet godina; i umre.
5:18 A Jared požive sto i šezdeset i dve godine, i rodi Enoha;
5:19 A rodiv Enoha požive Jared osam stotina godina, rađajući sinove i kćeri;
5:20 Tako požive Jared svega devet stotina šezdeset dve godine, i umre.
5:21 A Enoh požive šezdeset pet godina, i rodi Matusala;
5:22 A rodiv Matusala požive Enoh jednako po volji Božjoj trista godina, rađajući sinove i kćeri;
5:23 Tako požive Enoh svega trista šezdeset pet godina;
5:24 I živeći Enoh jednako po volji Božjoj, nestade ga jer ga uze Bog.
5:25 A Matusal požive sto osamdeset sedam godina, i rodi Lameha;
5:26 A rodiv Lameha požive Matusal sedam stotina osamdeset dve godine, rađajući sinove i kćeri;
5:27 Tako požive Matusal svega devet stotina i šezdeset i devet godina; i umre.
5:28 A Lameh požive sto osamdeset i dve godine, i rodi sina,
5:29 I nadede mu ime Noje govoreći: Ovaj će nas odmoriti od poslova naših i od truda ruku naših na zemlji, koju prokle Gospod.
5:30 A rodiv Noja požive Lameh pet stotina devedeset pet godina, rađajući sinove i kćeri;
5:31 Tako požive Lameh svega sedam stotina sedamdeset sedam godina; i umre.
5:32 A Noju kad bi pet stotina godina, rodi Noje Sima, Hama i Jafeta.
–
6:1 A kad se ljudi počeše množiti na zemlji, i kćeri im se narodiše.
6:2 Videći sinovi Božji kćeri čovečije kako su lepe uzimaše ih za žene koje hteše.
6:3 A Gospod reče: Neće se duh moj do veka preti s ljudima, jer su telo; neka im još sto dvadeset godina.
6:4 A beše tada divova na zemlji; a i posle, kad se sinovi Božji sastajahu sa kćerima čovečijim, pa im one rađahu sinove; to behu silni ljudi, od starine na glasu.
6:5 I Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihovog svagda samo zle,
6:6 Pokaja se Gospod što je stvorio čoveka na zemlji, i bi mu žao u srcu.
6:7 I reče Gospod: Hoću da istrebim sa zemlje ljude, koje sam stvorio, od čoveka do stoke i do sitne životinje i do ptica nebeskih; jer se kajem što sam ih stvorio.
6:8 Ali Noje nađe milost pred Gospodom.
6:9 Ovo su događaji Nojevi: Noje beše čovek pravedan i bezazlen svog veka; po volji Božjoj svagda življaše Noje.
6:10 I rodi Noje tri sina: Sima, Hama i Jafeta.
6:11 A zemlja se pokvari pred Bogom, i napuni se zemlja bezakonja.
6:12 I pogleda Bog na zemlju, a ona beše pokvarena; jer svako telo pokvari put svoj na zemlji.
6:13 I reče Bog Noju: Kraj svakom telu dođe preda me, jer napuniše zemlju bezakonja; i evo hoću da ih zatrem sa zemljom.
6:14 Načini sebi kovčeg od drveta gofera, i načini pregratke u kovčegu; i zatopi ga smolom iznutra i spolja.
6:15 I načini ga ovako; u dužinu neka bude trista lakata, u širinu pedeset lakata, i u visinu trideset lakata;
6:16 Pusti dosta svetlosti u kovčeg; i krov mu svedi ozgo od lakta; i udari vrata kovčegu sa strane; i načini ga na tri boja: donji, drugi i treći.
6:17 Jer evo pustiću potop na zemlju da istrebim svako telo u kome ima živa duša pod nebom; šta je god na zemlji sve će izginuti.
6:18 Ali ću s tobom učiniti zavet svoj: i ući ćeš u kovčeg ti i sinovi tvoji i žena tvoja i žene sinova tvojih s tobom.
6:19 I od svega živog, od svakog tela, uzećeš u kovčeg po dvoje, da sačuvaš u životu sa sobom, a muško i žensko neka bude.
6:20 Od ptica po vrstama njihovim, od stoke po vrstama njenim, i od svega što se miče na zemlji po vrstama njegovim, od svega po dvoje neka uđe s tobom, da ih sačuvaš u životu.
6:21 I uzmi sa sobom svega što se jede, i čuvaj kod sebe, da bude hrane tebi i njima.
6:22 I Noje učini, kako mu zapovedi Bog, sve onako učini.
–
7:1 I reče Gospod Noju: Uđi u kovčeg ti i sav dom tvoj; jer te nađoh pravedna pred sobom ovog veka.
7:2 Uzmi sa sobom od svih životinja čistih po sedmoro, sve mužjaka i ženku njegovu; a od životinja nečistih po dvoje, mužjaka i ženku njegovu,
7:3 Takođe i od ptica nebeskih po sedam, mužjaka i ženku njegovu, da im se sačuva seme na zemlji.
7:4 Jer ću do sedam dana pustiti dažd na zemlju za četrdeset dana i četrdeset noći, i istrebiću sa zemlje svako telo živo, koje sam stvorio.
7:5 I Noje učini sve što mu zapovedi Gospod.
7:6 A beše Noju šest stotina godina kad dođe potop na zemlju.
7:7 I uđe Noje u kovčeg i sinovi njegovi i žena njegova i žene sinova njegovih s njim radi potopa.
7:8 Od životinja čistih i od životinja nečistih i od ptica i od svega što se miče po zemlji,
7:9 Uđe k Noju u kovčeg po dvoje, muško i žensko, kao što beše Bog zapovedio Noju.
7:10 A u sedmi dan dođe potop na zemlju.
7:11 Kad je bilo Noju šest stotina godina, te godine drugog meseca, sedamnaesti dan toga meseca, taj dan razvališe se svi izvori velikog bezdana, i otvoriše se ustave nebeske;
7:12 I udari dažd na zemlju za četrdeset dana i četrdeset noći.
7:13 Taj dan uđe u kovčeg Noje i Sim i Ham i Jafet, sinovi Nojevi, i žena Nojeva i tri žene sinova njegovih s njima;
7:14 Oni, i svakojake zveri po vrstama svojim, i svakojaka stoka po vrstama svojim, i šta se god miče po zemlji po vrstama svojim, i ptice sve po vrstama svojim, i šta god leti i ima krila,
7:15 Dođe k Noju u kovčeg po dvoje od svakog tela, u kome ima živa duša,
7:16 Muško i žensko od svakog tela uđoše, kao što beše Bog zapovedio Noju; pa Gospod zatvori za njim.
7:17 I bi potop na zemlji za četrdeset dana; i voda dođe i uze kovčeg, i podiže ga od zemlje.
7:18 I navali voda, i usta jako po zemlji, i kovčeg stade ploviti vodom.
7:19 I navaljivaše voda sve većma po zemlji, i pokri sva najviša brda što su pod celim nebom.
7:20 Petnaest lakata dođe voda iznad brda, pošto ih pokri.
7:21 Tada izgibe svako telo što se micaše na zemlji, ptice i stoka, i zveri i sve što gamiže po zemlji, i svi ljudi.
7:22 Sve što imaše dušu živu u nosu, sve što beše na suvom, pomre.
7:23 I istrebi se svako telo živo na zemlji, i ljudi i stoka i šta god gamiže i ptice nebeske, sve, velim, istrebi se sa zemlje; samo Noje osta i šta s njim beše u kovčegu.
7:24 I stajaše voda povrh zemlje sto pedeset dana.
–
8:1 A Bog se opomenu Noja i svih zveri i sve stoke što behu s njim u kovčegu; i posla Bog vetar na zemlju da uzbije vodu.
8:2 I zatvoriše se izvori bezdanu i ustave nebeske, i dažd s neba prestade.
8:3 I stade voda opadati na zemlji, i jednako opadaše posle sto pedeset dana;
8:4 Te se ustavi kovčeg sedmog meseca dana sedamnaestog na planini Araratu.
8:5 I voda opadaše sve većma do desetog meseca; i prvog dana desetog meseca pokazaše se vrhovi od brda.
8:6 A posle četrdeset dana otvori Noje prozor na kovčegu, koji beše načinio;
8:7 I ispusti gavrana, koji jednako odletaše i doletaše dokle ne presahnu voda na zemlji.
8:8 Pa pusti i golubicu da bi video je li opala voda sa zemlje.
8:9 A golubica ne našavši gde bi stala nogom svojom vrati se k njemu u kovčeg, jer još beše voda po svoj zemlji; i Noje pruživši ruku uhvati je i uze k sebi u kovčeg.
8:10 I počeka još sedam dana, po opet ispusti golubicu iz kovčega.
8:11 I pred veče vrati se k njemu golubica, i gle, u kljunu joj list maslinov, koji beše otkinula; tako pozna Noje da je opala voda sa zemlje.
8:12 Ali počeka još sedam dana, pa opet ispusti golubicu, a ona mu se više ne vrati.
8:13 Šest stotina prve godine veka Nojevog prvi dan prvog meseca usahnu voda na zemlji; i Noje otkri krov na kovčegu, i ugleda zemlju suvu.
8:14 A drugog meseca dvadeset sedmog dana beše sva zemlja suva.
8:15 Tada reče Bog Noju govoreći:
8:16 Izađi iz kovčega ti i žena tvoja i sinovi tvoji i žene sinova tvojih s tobom;
8:17 Sve zveri što su sa tobom od svakog tela, ptice i stoku i šta god gamiže po zemlji, izvedi sa sobom, neka se raziđu po zemlji, i neka se plode i množe na zemlji.
8:18 I iziđe Noje i sinovi njegovi i žena njegova i žene sinova njegovih s njim.
8:19 Sve zveri, sve sitne životinje, sve ptice i sve što se miče po zemlji po svojim vrstama iziđoše iz kovčega.
8:20 I načini Noje žrtvenik Gospodu, i uze od svake čiste stoke i od svih ptica čistih, i prinese na žrtveniku žrtve paljenice.
8:21 I Gospod omirisa miris ugodni, i reče u srcu svom: Neću više kleti zemlje s ljudi, što je misao srca čovečijeg zla od malena; niti ću više ubijati sve što živi, kao što učinih.
8:22 Od sada dokle bude zemlje, neće nestajati setve ni žetve, studeni ni vrućine, leta ni zime, dana ni noći.
–
9:1 I Bog blagoslovi Noja i sinove njegove, i reče im; rađajte se i množite se i napunite zemlju;
9:2 I sve zveri zemaljske i sve ptice nebeske i sve što ide po zemlji i sve ribe morske neka vas se boje i straše; sve je predano u vaše ruke.
9:3 Šta se god miče i živi, neka vam bude za jelo, sve vam to dadoh kao zelenu travu.
9:4 Ali ne jedite mesa s dušom njegovom, a to mu je krv.
9:5 Jer ću i vašu krv, duše vaše, iskati; od svake ću je zveri iskati; iz ruke samog čoveka, iz ruke svakog brata njegovog iskaću dušu čovečiju.
9:6 Ko prolije krv čovečiju, njegovu će krv proliti čovek; jer je Bog po svom obličju stvorio čoveka.
9:7 Rađajte se dakle i množite se; narodite se veoma na zemlji i namnožite se na njoj.
9:8 I reče Bog Noju i sinovima njegovim s njim, govoreći:
9:9 A ja evo postavljam zavet svoj s vama i s vašim semenom nakon vas,
9:10 I sa svim životinjama, što su s vama od ptica, od stoke i od svih zveri zemaljskih što su s vama, sa svačim što je izašlo iz kovčega, i sa svim zverima zemaljskim.
9:11 Postavljam zavet svoj s vama, te odsele neće nijedno telo poginuti od potopa, niti će više biti potopa da zatre zemlju.
9:12 I reče Bog: Evo znak zaveta koji postavljam između sebe i vas i svake žive tvari, koja je s vama do veka:
9:13 Metnuo sam dugu svoju u oblake, da bude znak zaveta između mene i zemlje.
9:14 Pa kad oblake navučem na zemlju, videće se duga u oblacima,
9:15 I opomenuću se zaveta svog koji je između mene i vas i svake duše žive u svakom telu, i neće više biti od vode potopa da zatre svako telo.
9:16 Duga će biti u oblacima, pa ću je pogledati, i opomenuću se večnog zaveta između Boga i svake duše žive u svakom telu koje je na zemlji.
9:17 I reče Bog Noju: To je znak zaveta koji sam učinio između sebe i svakog tela na zemlji.
9:18 A behu sinovi Nojevi koji izađoše iz kovčega: Sim i Ham i Jafet; a Ham je otac Hanancima.
9:19 To su tri sina Nojeva, i od njih se naseli sva zemlja.
9:20 A Noje poče raditi zemlju, i posadi vinograd.
9:21 I napiv se vina opi se, i otkri se nasred šatora svog.
9:22 A Ham, otac Hanancima, vide golotinju oca svog, i kaza obojici braće svoje na polju.
9:23 A Sim i Jafet uzeše haljinu, i ogrnuše je obojica na ramena svoja, i idući natraške pokriše njom golotinju oca svog, licem natrag okrenuvši se da ne vide golotinje oca svog.
9:24 A kad se Noje probudi od vina, dozna šta mu je učinio mlađi sin,
9:25 I reče: Proklet da je Hanan, i da bude sluga slugama braće svoje!
9:26 I još reče: Blagosloven da je Gospod Bog Simov, i Hanan da mu bude sluga!
9:27 Bog da raširi Jafeta da živi u šatorima Simovim, a Hanan da im bude sluga!
9:28 I požive Noje posle potopa trista pedeset godina.
9:29 A svega požive Noje devet stotina pedeset godina; i umre.
–
10:1 A ovo su plemena sinova Nojevih, Sima, Hama i Jafeta, kojima se rodiše sinovi posle potopa.
10:2 Sinovi Jafetovi: Gomer i Magog i Madaj i Javan i Tovel i Meseh i Tiras.
10:3 A sinovi Gomerovi: Ashenas i Rifat i Togarma.
10:4 A sinovi Javanovi: Elisa i Tarsis, Kitim i Dodanim.
10:5 Od njih se razdeliše ostrva narodna na zemljama svojim, svako po jeziku svom i po porodicama svojim, u narodima svojim.
10:6 A sinovi Hamovi: Hus i Mesrain, Fud i Hanan.
10:7 A sinovi Husovi: Sava i Avila i Savata i Regma i Savataka. A sinovi Regmini: Sava i Dedan.
10:8 Hus rodi i Nevroda; a on prvi bi silan na zemlji;
10:9 Beše dobar lovac pred Gospodom; zato se kaže: Dobar lovac pred Gospodom kao Nevrod.
10:10 A početak carstvu njegovom beše Vavilon i Oreh i Arhad i Halani u zemlji Senaru.
10:11 Iz te zemlje izađe Asur, i sazida Nineviju i Rovot grad i Halah,
10:12 I Dasem između Ninevije i Halaha; to je grad velik.
10:13 A Mesrain rodi Ludeje i Enemeje i Laveje i Neftaleje,
10:14 I Patroseje i Hasmeje, odakle izađoše Filisteji i Gaftoreji.
10:15 A Hanan rodi Sidona, prvenca svog, i Heta,
10:16 I Jevuseja i Amoreja i Gergeseja,
10:17 I Eveja i Arukeja i Aseneja,
10:18 I Arvadeja i Samareja i Amateja. A posle se rasejaše plemena hananejska.
10:19 I behu međe hananejske od Sidona idući na Gerar pa do Gaze, i idući na Sodom i Gomor i Adamu i Sevojim pa do Dasa.
10:20 To su sinovi Hamovi po porodicama svojim i po jezicima svojim, u zemljama svojim i u narodima svojim.
10:21 I Simu rodiše se sinovi, najstarijem bratu Jafetovom, ocu svih sinova Everovih.
10:22 Sinovi Simovi behu: Elam i Asur i Arfaksad i Lud i Aram.
10:23 A sinovi Aramovi: Uz i Ul i Gater i Mas.
10:24 A Arfaksad rodi Salu, a Sala rodi Evera.
10:25 A Everu se rodiše dva sina: jednom beše ime Falek, jer se u njegovo vreme razdeli zemlja, a bratu njegovom ime Jektan.
10:26 A Jektan rodi Elmodada i Saleta i Sarmota i Jaraha,
10:27 I Odora i Evila i Deklu,
10:28 I Evala i Avimaila i Savu,
10:29 I Ufira i Evilu i Jovava; ti svi behu sinovi Jektanovi.
10:30 I življahu od Mase, kako se ide na Safir do gora istočnih.
10:31 To su sinovi Simovi po porodicama svojim i po jezicima svojim, u zemljama svojim i u narodima svojim.
10:32 To su porodice sinova Nojevih po plemenima svojim, u narodima svojim; i od njih se razdeliše narodi po zemlji posle potopa.
–
11:1 A beše na celoj zemlji jedan jezik i jednake reči.
11:2 A kad otidoše od istoka, nađoše ravnicu u zemlji senarskoj, i naseliše se onde.
11:3 Pa rekoše među sobom: Hajde da pravimo ploče i da ih u vatri pečemo. I behu im opeke mesto kamena i smola zemljana mesto kreča.
11:4 Posle rekoše: Hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasejali po zemlji.
11:5 A Gospod siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovečiji.
11:6 I reče Gospod: Gle, narod jedan, i jedan jezik u svih, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade šta su naumili.
11:7 Hajde da siđemo, i da im pometemo jezik, da ne razumeju jedan drugog šta govore.
11:8 Tako ih Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada.
11:9 Zato se prozva Vavilon, jer onde pomete Gospod jezik cele zemlje, i odande ih rasu Gospod po svoj zemlji.
11:10 Ovo je pleme Simovo: beše Simu sto godina, kad rodi Arfaksada, druge godine posle potopa.
11:11 A rodiv Arfaksada požive Sim pet stotina godina, rađajući sinove i kćeri.
11:12 A Arfaksad požive trideset i pet godina, i rodi Salu;
11:13 A rodiv Salu požive Arfaksad četiri stotine i tri godine, rađajući sinove i kćeri.
11:14 A Sala požive trideset godina, i rodi Evera;
11:15 A rodiv Evera požive Sala četiri stotine i tri godine, rađajući sinove i kćeri.
11:16 A Ever požive trideset i četiri godine, i rodi Faleka;
11:17 A rodiv Faleka požive Ever četiri stotine i trideset godina, rađajući sinove i kćeri.
11:18 A Falek požive trideset godina, i rodi Ragava;
11:19 A rodiv Ragava požive Falek dvesta i devet godina, rađajući sinove i kćeri.
11:20 A Ragav požive trideset i dve godine, i rodi Seruha;
11:21 A rodiv Seruha požive Ragav dvesta i sedam godina, rađajući sinove i kćeri.
11:22 A Seruh požive trideset godina, i rodi Nahora;
11:23 A rodiv Nahora požive Seruh dvesta godina, rađajući sinove i kćeri.
11:24 A Nahor požive dvadeset i devet godina, i rodi Taru;
11:25 A rodiv Taru požive Nahor sto i devetnaest godina, rađajući sinove i kćeri.
11:26 A Tara požive sedamdeset godina, i rodi Avrama, Nahora i Arana.
11:27 A ovo je pleme Tarino: Tara rodi Avrama, Nahora i Arana; a Aran rodi Lota.
11:28 I umre Aran pre Tare oca svog na postojbini svojoj, u Uru haldejskom.
11:29 I oženi se Avram i Nahor, i ženi Avramovoj beše ime Sara a ženi Nahorovoj ime Melha, kći Arama oca Melhe i Jeshe.
11:30 A Sara beše nerotkinja, i ne imaše poroda.
11:31 I uze Tara sina svog Avrama i Lota sina Aronovog, unuka svog, i Saru snahu svoju, ženu Avrama sina svog; i pođoše zajedno iz Ura haldejskog da idu u zemlju hanansku, i dođoše do Harana, i onde se nastaniše.
11:32 I požive Tara svega dvesta i pet godina; i umre Tara u Haranu.
–
12:1 I reče Gospod Avramu: Idi iz zemlje svoje i od roda svog i iz doma oca svog u zemlju koju ću ti ja pokazati.
12:2 I učiniću od tebe velik narod, i blagosloviću te, i ime tvoje proslaviću, i ti ćeš biti blagoslov.
12:3 Blagosloviću one koji tebe uzblagosiljaju, i prokleću one koji tebe usproklinju; i u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji.
12:4 Tada pođe Avram, kao što mu kaza Gospod, i s njim pođe Lot. A beše Avramu sedamdeset i pet godina kad pođe iz Harana.
12:5 I uze Avram Saru ženu svoju i Lota sina brata svog sa svim blagom koje behu stekli i s dušama koje behu dobili u Haranu; i pođoše u zemlju hanansku, i dođoše u nju.
12:6 I pođe Avram tu zemlju do mesta Sihema i do ravnice moreške; a behu tada Hananeji u toj zemlji.
12:7 I javi se Gospod Avramu i reče: Tvom semenu daću zemlju ovu. I Avram načini onde žrtvenik Gospodu, koji mu se javio.
12:8 Posle otide odande na brdo, koje je prema istoku od Vetilja, i onde razape šator svoj, te mu Vetilj beše sa zapada a Gaj s istoka; i onde načini Gospodu žrtvenik, i prizva ime Gospodnje.
12:9 Odande otide Avram dalje idući na jug.
12:10 Ali nasta glad u onoj zemlji, te Avram siđe u Misir da se onde skloni; jer glad beše velika u onoj zemlji.
12:11 A kad se približi da već uđe u Misir, reče Sari ženi svojoj: Gle, znam da si žena lepa u licu.
12:12 Zato kad te vide Misirci reći će: Ovo mu je žena. Pa će me ubiti, a tebe će ostaviti u životu.
12:13 Nego hajde kaži da si mi sestra, te će meni biti dobro tebe radi i ostaću u životu uz tebe.
12:14 I kad dođe Avram u Misir, videše Misirci ženu da je vrlo lepa.
12:15 I videše je knezovi Faraonovi, i hvališe je pred Faraonom. I uzeše je u dvor Faraonov.
12:16 I on činjaše dobro Avramu nje radi, te imaše ovaca i goveda i magaraca i sluga i sluškinja i magarica i kamila.
12:17 Ali Gospod pusti velika zla na Faraona i na dom njegov radi Sare žene Avramove.
12:18 Tada dozva Faraon Avrama i reče mu: Šta mi to učini? Zašto mi nisi kazao da ti je žena?
12:19 Zašto si kazao: Sestra mi je? Te je uzeh za ženu. Sad eto ti žene, uzmi je, pa idi.
12:20 I Faraon zapovedi ljudima za nj, te ga ispratiše i ženu njegovu i šta god imaše.
–
13:1 Tako otide Avram iz Misira gore na jug, on i žena mu i sve što imaše, takođe i Lot s njim.
13:2 A beše Avram vrlo bogat stokom, srebrom i zlatom.
13:3 I iđaše svojim putevima od juga sve do Vetilja, do mesta gde mu prvo beše šator, između Vetilja i Gaja,
13:4 Do mesta, gde pre beše načinio žrtvenik; i onde prizva Avram ime Gospodnje.
13:5 A i Lot koji iđaše s Avramom imaše ovaca i goveda i šatora.
13:6 I zemlja ne mogaše ih nositi zajedno, jer blago njihovo beše veliko da ne mogoše živeti zajedno,
13:7 I beše svađa među pastirima Avramove stoke i pastirima Lotove stoke. A u to vreme živehu Hananeji i Ferezeji u onoj zemlji.
13:8 Pa Avram reče Lotu: Nemoj da se svađamo ja i ti, ni moji pastiri i tvoji pastiri; jer smo braća.
13:9 Nije li ti otvorena cela zemlja? Odeli se od mene. Ako ćeš ti na levo, ja ću na desno; ako li ćeš ti na desno ja ću na levo.
13:10 Tada Lot podiže oči svoje i sagleda svu ravnicu jordansku, kako celu natapaše reka, beše kao vrt Gospodnji, kao zemlja misirska, sve do Zagora, pre nego Gospod zatre Sodom i Gomor.
13:11 I Lot izabra sebi svu ravnicu jordansku, i otide Lot na istok; i razdeliše se jedan od drugog:
13:12 Avram življaše u zemlji hananskoj, a Lot življaše po gradovima u onoj ravnici premeštajući svoje šatore do Sodoma.
13:13 A ljudi u Sodomu behu nevaljali, i grešahu Gospodu veoma.
13:14 A Gospod reče Avramu, pošto se Lot odeli od njega: Podigni sada oči svoje, pa pogledaj s mesta gde si na sever i na jug i na istok i na zapad.
13:15 Jer svu zemlju što vidiš tebi ću dati i semenu tvom do veka.
13:16 I učiniću da semena tvog bude kao praha na zemlji; ako ko uzmože izbrojati prah na zemlji, moći će izbrojati i seme tvoje.
13:17 Ustani, i prolazi tu zemlju u dužinu i u širinu; jer ću je tebi dati.
13:18 I Avram diže šatore, i dođe i naseli se u ravnici mamrijskoj, koja je kod Hevrona, i onde načini žrtvenik Gospodu.
–
14:1 A kad beše Amarfal car senarski, Arion car elasarski, Hodologomor car elamski i Targal car gojimski,
14:2 Zavojevaše na Valu cara sodomskog, i na Varsu cara gomorskog, i na Senara cara adamskog, i na Simovora cara sevojimskog i na cara od Valake, koja je sada Sigor.
14:3 Svi se ovi skupiše u dolini sidimskoj koja je sada slano more.
14:4 Dvanaest godina behu služili Hodologomoru, pa trinaeste godine odmetnuše se.
14:5 A četrnaeste godine dođe Hodologomor i carevi koji behu s njim, i pobiše Rafaje u Astarotu karnajimskom i Zuzeje u Amu i Omeje u polju kirijatajskom,
14:6 I Horeje u planini njihovoj Siru do ravnice faranske pokraj pustinje.
14:7 Od tuda vrativši se dođoše u En-Mispat, koji je sada Kadis, i isekoše sve koji živehu u zemlji amaličkoj, i Amoreje koji živehu u Asason-Tamaru.
14:8 Tada iziđe car sodomski i car gomorski i car adamski i car sevojimski i car od Valake, koje je sada Sigor, izađoše na njih u dolinu sidimsku,
14:9 Na Hodologomora cara elamskog, i na Targala cara gojimskog, i na Amarfala cara senarskog, i na Arioha cara elasarskog, četiri cara na pet.
14:10 A u dolini sidimskoj beše mnogo rupa iz kojih se vadila smola; i pobeže car sodomski i car gomorski, i onde padoše, a šta osta pobeže u planinu.
14:11 I uzeše sve blago u Sodomu i Gomoru i svu hranu njihovu, i otidoše.
14:12 Uzeše i Lota, sinovca Avramovog, i blago njegovo, i otidoše, jer živeše u Sodomu.
14:13 A dođe jedan koji beše utekao, te javi Avramu Jevrejinu, koji živeše u ravni Mamrija Amorejina, brata Esholu i brata Avnanu, koji behu u veri s Avramom.
14:14 A kad Avram ču da mu se zarobio sinovac, naoruža sluge svoje, trista osamnaest, koji se rodiše u njegovoj kući, i pođe u poteru do Dana.
14:15 Onde razdelivši svoje udari na njih noću sa slugama svojim, i razbi ih, i otera ih do Hovala, koji je na levo od Damaska,
14:16 I povrati sve blago; povrati i Lota sinovca svog s blagom njegovim, i žene i ljude.
14:17 A car sodomski iziđe mu na susret kad se vrati razbivši Hodologomora i careve što behu s njim, u dolinu Savinu, koje je sada dolina careva.
14:18 A Melhisedek car salimski iznese hleb i vino; a on beše sveštenik Boga Višnjeg.
14:19 I blagoslovi ga govoreći: Blagosloven da je Avram Bogu Višnjem, čije je nebo i zemlja!
14:20 I blagosloven da je Bog Višnji, koji predade neprijatelje tvoje u ruke tvoje! I dade mu Avram desetak od svega.
14:21 A car sodomski reče Avramu: Daj meni ljude, a blago uzmi sebi.
14:22 A Avram reče caru sodomskom: Dižem ruku svoju ka Gospodu Bogu Višnjem, čije je nebo i zemlja, zaklinjući se:
14:23 Ni konca ni remena od obuće neću uzeti od svega što je tvoje, da ne kažeš: Ja sam obogatio Avrama;
14:24 Osim što su pojeli momci, i osim dela ljudima koji su išli sa mnom, Esholu, Avnanu i Mamriju, oni neka uzmu svoj deo.
–
15:1 Posle ovih stvari dođe Avramu reč Gospodnja u utvari govoreći: Ne boj se, Avrame, ja sam ti štit, i plata je tvoja vrlo velika.
15:2 A Avram reče Gospode, Gospode, šta ćeš mi dati kad živim bez dece, a pa kome će ostati moja kuća to je Elijezer ovaj Damaštanin?
15:3 Još reče Avram: Eto meni nisi dao poroda, pa će sluga rođen u kući mojoj biti moj naslednik.
15:4 A gle, Gospod mu progovori: Neće taj biti naslednik tvoj, nego koji će izaći od tebe taj će ti biti naslednik.
15:5 Pa ga izvede napolje i reče mu: Pogledaj na nebo i prebroj zvezde, ako ih možeš prebrojati. I reče mu: Tako će ti biti seme tvoje.
15:6 I poverova Avram Bogu, a On mu primi to u pravdu.
15:7 I reče mu: Ja sam Gospod, koji te izvedoh iz Ura haldejskog da ti dam zemlju ovu da bude tvoja.
15:8 A on reče: Gospode, Gospode, po čemu ću poznati da će biti moja?
15:9 I reče mu: Prinesi mi junicu od tri godine i kozu od tri godine i ovna od tri godine i grlicu i golupče.
15:10 I on uze sve to, i raseče na pole, i metnu sve pole jednu prema drugoj; ali ne raseče ptice.
15:11 A ptice sletahu na te mrtve životinje; a Avram ih odgoniše.
15:12 A kad sunce beše na zalasku, uhvati Avrama tvrd san, i gle, strah i mrak velik obuze ga.
15:13 I Gospod reče Avramu: Znaj zacelo da će seme tvoje biti došljaci u zemlji tuđoj, pa će joj služiti, i ona će ih mučiti četiri stotine godina.
15:14 Ali ću suditi i narodu kome će služiti; a posle će oni izaći s velikim blagom.
15:15 A ti ćeš otići k ocima svojim u miru, i bićeš pogreben u dobroj starosti.
15:16 A oni će se u četvrtom kolenu vratiti ovamo; jer gresima amorejskim još nije kraj.
15:17 A kad se sunce smiri i kad se smrče, gle, peć se dimljaše, i plamen ognjeni prolažaše između onih delova.
15:18 Taj dan učini Gospod zavet s Avramom govoreći: Semenu tvom dadoh zemlju ovu od vode misirske do velike vode, vode Efrata,
15:19 Kenejsku, kenezejsku i kedmonejsku,
15:20 I hetejsku i ferezejsku i rafajsku,
15:21 I amorejsku i hananejsku i gergesejsku i jevusejsku.
–
16:1 Ali Sara žena Avramova ne rađaše mu dece. A imaše robinju Misirku, po imenu Agara.
16:2 Pa reče Sara Avramu: Gospod me je zatvorio da ne rodim; nego idi k robinji mojoj, ne bih li dobila dece od nje. I Avram prista na reč Sarinu.
16:3 I Sara žena Avramova uze Agaru Misirku robinju svoju, i dade je za ženu Avramu mužu svom posle deset godina otkako se nastani Avram u zemlji hananskoj.
16:4 I on otide k Agari, i ona zatrudne; a kad vide da je trudna, ponese se od gospođe svoje.
16:5 A Sara reče Avramu: Uvreda moja pade na tebe; ja ti metnuh na krilo robinju svoju, a ona videvši da je trudna ponese se od mene. Gospod će suditi meni i tebi.
16:6 A Avram reče Sari: Eto, robinja je tvoja u tvojim rukama, učini s njom šta ti je volja. I Sara je stade zlostavljati, te ona pobeže od nje.
16:7 Ali anđeo Gospodnji nađe je kod studenca u pustinji, kod studenca na putu u Sur.
16:8 I reče joj: Agaro, robinjo Sarina, otkud ideš, kuda li ideš? A ona reče: Bežim od Sare gospođe svoje.
16:9 A anđeo joj Gospodnji reče: Vrati se gospođi svojoj, i pokori joj se.
16:10 Opet joj reče anđeo Gospodnji: Umnožiću veoma seme tvoje, da se neće moći prebrojati od množine.
16:11 Još joj reče anđeo Gospodnji: Eto si trudna, i rodićeš sina, i nadeni mu ime Ismailo; jer je Gospod video muku tvoju.
16:12 A biće čovek ubica; ruka će se njegova dizati na svakog a svačija na njega, i nastavaće na pogledu svoj braći svojoj.
16:13 Tada Agara prizva ime Gospoda koji govori s njom: Ti si Bog, koji vidi. Jer govoraše: Zar još gledam iza Onog koji me vide?
16:14 Toga radi zove se studenac onaj studenac Živoga koji me vidi; a on je između Kadisa i Varada.
16:15 I rodi Agara Avramu sina; i nadede Avram sinu svom, kog mu rodi Agara, ime Ismailo.
16:16 A beše Avramu osamdeset i šest godina kad mu Agara rodi Ismaila.
–
17:1 A kad Avramu bi devedeset i devet godina, javi mu se Gospod i reče mu: Ja sam Bog Svemogući, po mojoj volji živi, i budi pošten.
17:2 I učiniću zavet između sebe i tebe, i vrlo ću te umnožiti.
17:3 A Avram pade ničice. I Gospod mu još govori i reče:
17:4 Od mene evo zavet moj s tobom da ćeš biti otac mnogim narodima.
17:5 Zato se više nećeš zvati Avram nego će ti ime biti Avraam, jer sam te učinio ocem mnogih naroda;
17:6 Daću ti porodicu vrlo veliku, i načiniću od tebe narode mnoge, i carevi će izaći od tebe.
17:7 A postavljam zavet svoj između sebe i tebe i semena tvog nakon tebe od kolena do kolena, da je zavet večan, da sam Bog tebi i semenu tvom nakon tebe;
17:8 I daću tebi i semenu tvom nakon tebe zemlju u kojoj si došljak, svu zemlju hanansku u državu večnu, i biću im Bog.
17:9 I reče Bog Avramu: Ti pak drži zavet moj, ti i seme tvoje nakon tebe od kolena do kolena.
17:10 A ovo je zavet moj između mene i vas i semena tvog nakon tebe koji ćete držati: da se obrezuju između vas sve muškinje.
17:11 A obrezivaćete okrajak tela svog, da bude znak zaveta između mene i vas.
17:12 Svako muško dete kad mu bude osam dana da se obrezuje od kolena do kolena, rodilo se u kući ili bilo kupljeno za novce od kojih god stranaca, koje ne bude od semena tvog.
17:13 Da se obrezuje koje se rodi u kući tvojoj i koje se kupi za novce tvoje; tako će biti zavet moj na telu vašem zavet večan.
17:14 A neobrezano muško, kome se ne obreže okrajak tela njegovog, da se istrebi iz naroda svog, jer pokvari zavet moj.
17:15 I još reče Bog Avramu: A Saru ženu svoju ne zovi je više Sara nego neka joj bude ime Saara.
17:16 I ja ću je blagosloviti, i daću ti sina od nje; blagosloviću je, i biće mati mnogim narodima, i carevi narodima izaći će od nje.
17:17 Tada pade Avram ničice i nasmeja se govoreći u srcu svom: Eda će se čoveku od sto godina roditi sin? I Sari? Eda će žena od devedeset godina roditi?
17:18 I Avram reče Bogu: Neka živ bude Ismailo pred Tobom!
17:19 I reče Bog: Zaista Sara žena tvoja rodiće ti sina, i nadećeš mu ime Isak; i postaviću zavet svoj s njim da bude zavet večan semenu njegovom nakon njega.
17:20 A i za Ismaila uslišio sam te; evo blagoslovio sam ga, i daću mu porodicu veliku, i umnožiću ga veoma; i rodiće dvanaest knezova, i načiniću od njega velik narod.
17:21 A zavet svoj učiniću s Isakom kad ti ga rodi Sara, do godine u ovo doba.
17:22 I Bog izgovorivši otide od Avrama gore.
17:23 I Avram uze Ismaila sina svog i sve koji se rodiše u domu njegovom i koje god beše kupio za svoje novce, sve muškinje od domaćih svojih; i obreza okrajak tela njihovog u isti dan, kao što mu kaza Bog.
17:24 A beše Avramu devedeset i devet godina kad obreza okrajak tela svog.
17:25 A Ismailu sinu njegovom beše trinaest godina kad mu se obreza okrajak tela njegovog.
17:26 U jedan dan obreza se Avram i sin mu Ismailo,
17:27 I svi domašnji njegovi, rođeni u kući i kupljeni za novce od stranaca, biše obrezani s njim.
–
18:1 Posle mu se javi Gospod u ravnici mamrijskoj kad seđaše na vratima pred šatorom svojim u podne.
18:2 Podigavši oči svoje pogleda, i gle, tri čoveka stajaše prema njemu. I ugledavši ih potrča im u susret ispred vrata šatora svog, i pokloni se do zemlje;
18:3 I reče: Gospode, ako sam našao milost pred Tobom, nemoj proći sluge svog.
18:4 Da vam donesem malo vode i operite noge, te se naslonite malo pod ovim drvetom.
18:5 I izneću malo hleba, te potkrepite srce svoje, pa onda pođite, kad idete pored sluge svog. I rekoše: Učini šta si kazao.
18:6 I Avram otrča u šator k Sari, i reče: Brže zamesi tri kopanje belog brašna i ispeci pogače.
18:7 Pa otrča ka govedima i uhvati tele mlado i dobro, i dade ga momku da ga brže zgotovi.
18:8 Pa onda iznese masla i mleka i tele koje beše zgotovio, i postavi im, a sam stajaše pred njima pod drvetom dokle jeđahu.
18:9 I oni mu rekoše: Gde je Sara žena tvoja? A on reče: Eno je pod šatorom.
18:10 A jedan između njih reče: Dogodine u ovo doba opet ću doći k tebi, a Sara će žena tvoja imati sina. A Sara slušaše na vratima od šatora iza njega.
18:11 A Avram i Sara behu stari i vremeniti, i u Sare beše prestalo šta biva u žena.
18:12 Zato se nasmeja Sara u sebi govoreći: Pošto sam ostarela, sad li će mi doći radost? A i gospodar mi je star.
18:13 Tada reče Gospod Avramu: Što se smeje Sara govoreći: Istina li je da ću roditi kad sam ostarela?
18:14 Ima li šta teško Gospodu? Dogodine u ovo doba opet ću doći k tebi, a Sara će imati sina.
18:15 A Sara udari u bah govoreći: Nisam se smejala. Jer se uplaši. Ali On reče: Nije istina, nego si se smejala.
18:16 Potom ustaše ljudi odande, i pođoše put Sodoma; a Avram pođe s njima da ih isprati.
18:17 A Gospod reče: Kako bih tajio od Avrama šta ću učiniti,
18:18 Kad će od Avrama postati velik i silan narod, i u njemu će se blagosloviti svi narodi na zemlji?
18:19 Jer znam da će zapovediti sinovima svojim i domu svom nakon sebe da se drže puteva Gospodnjih i da čine šta je pravo i dobro, da bi Gospod navršio na Avramu šta mu je obećao.
18:20 I reče Gospod: Vika je u Sodomu i Gomoru velika, i greh je njihov grdan.
18:21 Zato ću sići da vidim eda li sve čine kao što vika dođe preda me; ako li nije tako, da znam.
18:22 I ljudi okrenuvši se pođoše put Sodoma; ali Avram još stajaše pred Gospodom,
18:23 I pristupiv Avram reče: Hoćeš li pogubiti i pravednog s nepravednim?
18:24 Može biti da ima pedeset pravednika u gradu; hoćeš li i njih pogubiti, i nećeš oprostiti mestu za onih pedeset pravednika što su u njemu?
18:25 Nemoj to činiti, ni gubiti pravednika s nepravednikom, da bude pravedniku kao i nepravedniku; nemoj; eda li sudija cele zemlje neće suditi pravo?
18:26 I reče Gospod: Ako nađem u Sodomu pedeset pravednika u gradu, oprostiću celom mestu njih radi.
18:27 A Avram odgovori i reče: Gle, sada bih progovorio Gospodu, ako i jesam prah i pepeo.
18:28 Može biti pravednika pedeset manje pet, hoćeš li za onih pet potrti sav grad? Odgovori: Neću, ako nađem četrdeset i pet.
18:29 I stade dalje govoriti, i reče: Može biti da će se naći četrdeset. Reče: Neću radi onih četrdeset.
18:30 Potom reče: Nemoj se gneviti, Gospode, što ću reći; može biti da će se naći trideset. I reče: Neću, ako nađem trideset.
18:31 Opet reče: Gle sada bih progovorio Gospodu; može biti da će se naći dvadeset. Reče: Neću ih pogubiti za onih dvadeset.
18:32 Najposle reče: Nemoj se gneviti, Gospode, što ću još jednom progovoriti; može biti da će se naći deset. Reče: Neću ih pogubiti radi onih deset.
18:33 I Gospod otide svršivši razgovor sa Avramom; a Avram se vrati na svoje mesto.
–
19:1 A uveče dođoše dva anđela u Sodom; a Lot seđaše na vratima sodomskim; i kad ih ugleda, ustade te ih srete, i pokloni se licem do zemlje,
19:2 I reče: Hodite, gospodo, u kuću sluge svog, i prenoćite i operite noge svoje; pa sutra rano kad ustanete pođite svojim putem. A oni rekoše: Ne, nego ćemo prenoćiti na ulici.
19:3 Ali on navali na njih, te se uvratiše k njemu i uđoše u kuću njegovu, i on ih ugosti, i ispeče hlebova presnih, i jedoše.
19:4 I još ne behu legli, a građani Sodomljani slegoše se oko kuće, staro i mlado, sav narod sa svih krajeva,
19:5 I vikahu Lota i govorahu mu: Gde su ljudi što dođoše sinoć k tebi? Izvedi ih k nama da ih poznamo.
19:6 A Lot iziđe k njima pred vrata zatvorivši vrata za sobom,
19:7 I reče im: Nemojte, braćo, činiti zla.
19:8 Evo imam dve kćeri, koje još ne poznaše čoveka; njih ću vam izvesti, pa činite s njima šta vam je volja; samo ne dirajte u ove ljude, jer su zato ušli pod moj krov.
19:9 A oni rekoše: Hodi amo. Pa onda rekoše: Ovaj je sam došao amo da živi kao došljak, pa još hoće da nam sudi; sad ćemo tebi učiniti gore nego njima. Pa navališe jako na čoveka, na Lota, i stadoše istavljati vrata.
19:10 A ona dva čoveka digoše ruke, i uvukoše Lota sebi u kuću, i zatvoriše vrata.
19:11 A ljude što behu pred vratima kućnim ujedanput oslepiše od najmanjeg do najvećeg, te ne mogahu naći vrata.
19:12 Tada ona dva čoveka rekoše Lotu: Ako imaš ovde još koga svog, ili zeta ili sina ili kćer, ili koga god svog u ovom gradu, gledaj nek idu odavde;
19:13 Jer hoćemo da zatremo mesto ovo, jer je vika njihova velika pred Gospodom, pa nas posla Gospod da ga zatremo.
19:14 I iziđe Lot, i kaza zetovima svojim, za koje htede dati kćeri svoje, i reče im: Ustajte, idite iz mesta ovog, jer će sada zatrti Gospod grad ovaj. Ali se zetovima njegovim učini da se šali.
19:15 A kad zora zabele, navališe anđeli na Lota govoreći: ustani, uzmi ženu svoju, i dve kćeri svoje koje su tu, da ne pogineš u bezakonju grada tog.
19:16 A on se stade ščinjati, te ljudi uzeše za ruku njega i ženu njegovu i dve kćeri njegove, jer ga beše žao Gospodu i izvedoše ga i pustiše ga iza grada.
19:17 I kad ih izvedoše napolje, reče jedan: Izbavi dušu svoju i ne obziri se natrag i u celoj ovoj ravni da nisi stao; beži na ono brdo da ne pogineš.
19:18 A Lot im reče: Nemoj, Gospode!
19:19 Gle, sluga tvoj nađe milost pred Tobom, i milost je Tvoja prevelika koju mi učini sačuvavši mi život; ali ne mogu uteći na brdo da me ne stigne zlo i ne poginem.
19:20 Eno grad blizu; onamo se može uteći, a mali je; da bežimo onamo; ta mali je, te ću ostati živ.
19:21 A on mu reče: Eto poslušaću te i zato, i neću zatrti grada, za koji reče.
19:22 Brže beži onamo; jer ne mogu činiti ništa dok ne stigneš onamo. Zato se prozva onaj grad Sigor.
19:23 I kad sunce ogranu po zemlji, Lot dođe u Sigor.
19:24 Tada pusti Gospod na Sodom i na Gomor od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja,
19:25 I zatre one gradove i svu onu ravan, i sve ljude u gradovima i rod zemaljski.
19:26 Ali žena Lotova beše se obazrela idući za njim, i posta slan kamen.
19:27 A sutradan rano ustavši Avram, otide na mesto gde je stajao pred Gospodom;
19:28 I pogleda na Sodom i Gomor i svu okolinu po onoj ravni, i ugleda, a to se dizaše dim od zemlje kao dim iz peći.
19:29 Ali kad Bog zatiraše gradove u onoj ravni, opomenu se Bog Avrama, i izvede Lota iz propasti kad zatre gradove gde živeše Lot.
19:30 A Lot otide iz Sigora i stani se na onom brdu s dve kćeri svoje, jer se bojaše ostati u Sigoru; i živeše u pećini s dve kćeri svoje.
19:31 A starija reče mlađoj: Naš je otac star, a nema nikoga na zemlji da dođe k nama, kao što je običaj po svoj zemlji.
19:32 Hajde da damo ocu vina neka se opije, pa da legnemo s njim, eda bismo sačuvale seme ocu svom.
19:33 I dadoše ocu vina onu noć; i došavši starija leže s ocem svojim, i on ne oseti ni kad ona leže ni kad ustade.
19:34 A sutradan reče starija mlađoj: Gle, noćas spavah s ocem svojim. Da mu damo vina i doveče, pa idi ti i lezi s njim, eda bismo sačuvale seme ocu svom.
19:35 Pa i to veče dadoše ocu vina, i ustavši mlađa leže s njim, i on ne oseti ni kad ona leže ni kad ustade.
19:36 I obe kćeri Lotove zatrudneše od oca svog.
19:37 I starija rodi sina, i nadede mu ime Moav; od njega su Moavci do današnjeg dana.
19:38 Pa i mlađa rodi sina, i nadede mu ime Ven-Amije; od njega su Amonci do današnjeg dana.
–
20:1 A Avram otide odande na jug, i stani se između Kadisa i Sura; i živeše kao došljak u Geraru.
20:2 I govoraše za ženu svoju Saru: Sestra mi je. A car gerarski Avimeleh posla te uze Saru.
20:3 Ali dođe Bog Avimelehu noću u snu, i reče mu: Gle, poginućeš sa žene koju si uzeo, jer ima muža.
20:4 A Avimeleh ne beše se nje dotakao, i zato reče: Gospode, eda li ćeš i pravedan narod pogubiti?
20:5 Nije li mi sam kazao: Sestra mi je? A i ona sama kaza: Brat mi je. Učinio sam u čistoti srca svog i u pravdi ruku svojih.
20:6 Tada mu reče Bog u snu: Znam da si učinio u čistoti srca svog, zato te sačuvah da mi ne sagrešiš, i ne dadoh da je se dotakneš.
20:7 A sada vrati čoveku ženu njegovu, jer je prorok, i moliće se za te, te ćeš ostati živ. Ako li ne vratiš, znaj da ćeš umreti ti i svi tvoji.
20:8 I ujutru rano usta Avimeleh, i sazva sve sluge svoje, i kaza im sve ovo da čuju. I uplašiše se ljudi veoma.
20:9 Tada Avimeleh dozva Avrama i reče mu: Šta si nam učinio? Šta li sam ti zgrešio, te navuče na me i na carstvo moje toliko zlo? Učinio si mi šta ne valja činiti.
20:10 I još reče Avimeleh Avramu: Šta ti je bilo, te si to učinio?
20:11 A Avram odgovori: Govorih: jamačno nema straha Božjeg u ovom mestu, pa će me ubiti radi žene moje.
20:12 A upravo i jeste mi sestra, kći oca mog; ali nije kći moje matere, pa pođe za me.
20:13 A kad me Bog izvede iz doma oca mog, ja joj rekoh: Učini dobro, i kaži za me gde god dođemo: Brat mi je.
20:14 Tada Avimeleh uze ovaca i goveda i sluga i sluškinja, te dade Avramu, i vrati mu Saru ženu njegovu.
20:15 I reče Avimeleh Avramu: Evo, zemlja ti je moja otvorena, živi slobodno gde ti je volja.
20:16 A Sari reče: Evo dao sam tvom bratu hiljadu srebrnika; gle, on ti je očima pokrivalo pred svima koji budu s tobom; i to sve da ti je za nauku.
20:17 I Avram se pomoli Bogu, i isceli Bog Avimeleha i ženu njegovu i sluškinje njegove, te rađahu.
20:18 Jer Gospod beše sasvim zatvorio svaku matericu u domu Avimelehovom radi Sare žene Avramove.
–
21:1 I Gospod pohodi Saru, kao što beše rekao i učini Gospod Sari kao što beše kazao.
21:2 Jer zatrudne i rodi Sara Avramu sina u starosti njegovoj u isto vreme kad kaza Gospod.
21:3 I Avram nadede ime sinu koji mu se rodi, kog mu rodi Sara, Isak.
21:4 I obreza Avram sina svog Isaka kad bi od osam dana, kao što mu zapovedi Bog.
21:5 A Avramu beše sto godina kad mu se rodi sin Isak.
21:6 A Sara reče: Bog mi učini smeh; ko god čuje, smejaće mi se.
21:7 I reče: Ko bi rekao Avramu da će Sara dojiti decu? Ipak mu rodih sina u starosti njegovoj.
21:8 A kad dete doraste da se odbije od sise, učini Avram veliku gozbu onaj dan kad odbiše Isaka od sise.
21:9 I Sara vide sina Agare Misirke, koja ga rodi Avramu, gde se podsmeva;
21:10 Pa reče Avramu: Oteraj ovu robinju sa sinom njenim, jer sin ove robinje neće biti naslednik s mojim sinom, s Isakom.
21:11 A to Avramu bi vrlo krivo radi sina njegovog.
21:12 Ali Bog reče Avramu: Nemoj da ti je krivo radi deteta i radi robinje tvoje. Šta ti je god kazala Sara, poslušaj; jer će ti se u Isaku seme prozvati.
21:13 Ali ću i od sina robinjinog učiniti narod, jer je tvoje seme.
21:14 I Avram ustav ujutru rano, uze hleba i mešinu vode, i dade Agari metnuvši joj na leđa, i dete, i otpusti je. A ona otišavši lutaše po pustinji virsavskoj.
21:15 A kad nesta vode u mešini, ona baci dete pod jedno drvo,
21:16 Pa otide koliko se može strelom dobaciti, i sede prema njemu; jer govoraše: Da ne gledam kako će umreti dete. I sedeći prema njemu stade iza glasa plakati.
21:17 A Bog ču glas detinji, i anđeo Božji viknu s neba Agaru, i reče joj: Šta ti je Agaro? Ne boj se, jer Bog ču glas detinji odande gde je.
21:18 Ustani, digni dete i uzmi ga u naručje; jer ću od njega učiniti velik narod.
21:19 I Bog joj otvori oči, te ugleda studenac; i otišavši napuni mešinu vode, i napoji dete.
21:20 I Bog beše s detetom, te odraste, i živeše u pustinji i posta strelac.
21:21 A živeše u pustinji Faranu. I mati ga oženi iz zemlje misirske.
21:22 U to vreme reče Avimeleh i Fihol vojvoda njegov Avramu govoreći: Bog je s tobom u svemu što radiš.
21:23 Zakuni mi se sada Bogom da nećeš prevariti mene ni sina mog ni unuka mog nego da ćeš dobro onako kako sam ja tebi činio i ti činiti meni i zemlji u kojoj si došljak.
21:24 A Avram reče: Hoću se zakleti.
21:25 Ali Avram prekori Avimeleha za studenac, koji uzeše na silu sluge Avimelehove.
21:26 A Avimeleh reče: Ne znam ko je to učinio; niti mi ti kaza, niti čuh do danas.
21:27 Tada Avram uze ovaca i goveda, i dade Avimelehu, i uhvati veru među sobom.
21:28 A Avram odluči sedam jaganjaca iz stada.
21:29 A Avimeleh reče Avramu: Šta će ono sedam jaganjaca što si odlučio?
21:30 A on odgovori: Da primiš iz moje ruke ono sedam jaganjaca, da mi bude svedočanstvo da sam ja iskopao ovaj studenac.
21:31 Otuda se prozva ono mesto Virsaveja, jer se onde zakleše obojica.
21:32 Tako uhvatiše veru na Virsaveji. Tada se diže Avimeleh i Fihol vojvoda njegov, i vratiše se u zemlju filistejsku.
21:33 A Avram posadi lug na Virsaveji, i onde prizva ime Gospoda Boga Večnog.
21:34 I Avram živeše kao došljak u zemlji filistejskoj mnogo vremena.
–
22:1 Posle toga htede Bog okušati Avrama, pa mu reče: Avrame! A on odgovori: Evo me.
22:2 I reče mu Bog: Uzmi sada sina svog, jedinca svog milog, Isaka, pa idi u zemlju Moriju, i spali ga na žrtvu tamo na brdu gde ću ti kazati.
22:3 I sutradan rano ustavši Avram osamari magarca svog, i uze sa sobom dva momka i Isaka sina svog; i nacepavši drva za žrtvu podiže se i pođe na mesto koje mu kaza Bog.
22:4 Treći dan podigavši oči svoje Avram ugleda mesto iz daleka.
22:5 I reče Avram momcima svojim: Ostanite vi ovde s magarcem, a ja i dete idemo onamo, pa kad se pomolimo Bogu, vratićemo se k vama.
22:6 I uzevši Avram drva za žrtvu naprti Isaku sinu svom, a sam uze u svoje ruke ognja i nož; pa otidoše obojica zajedno.
22:7 Tada reče Isak Avramu ocu svom: Oče! A on reče: Šta je, sine! I reče Isak: Eto ognja i drva, a gde je jagnje za žrtvu?
22:8 A Avram odgovori: Bog će se, sinko, postarati za jagnje sebi na žrtvu. I iđahu obojica zajedno.
22:9 A kad dođoše na mesto koje mu Bog kaza, Avram načini onde žrtvenik, i metnu drva na nj, i svezavši Isaka sina svog metnu ga na žrtvenik vrh drva;
22:10 I izmahnu Avram rukom svojom i uze nož da zakolje sina svog.
22:11 Ali anđeo Gospodnji viknu ga s neba, i reče: Avrame! Avrame! A on reče: Evo me.
22:12 A anđeo reče: Ne diži ruke svoje na dete, i ne čini mu ništa; jer sada poznah da se bojiš Boga, kad nisi požalio sina svog, jedinca svog, mene radi.
22:13 I Avram podigavši oči svoje pogleda; i gle, ovan iza njega zapleo se u česti rogovima; i otišavši Avram uze ovna i spali ga na žrtvu mesto sina svog.
22:14 I nazva Avram ono mesto Gospod će se postarati. Zato se i danas kaže: Na brdu, gde će se Gospod postarati.
22:15 I anđeo Gospodnji opet viknu s neba Avrama.
22:16 I reče: Sobom se zakleh, veli Gospod: kad si tako učinio, i nisi požalio sina svog, jedinca svog,
22:17 Zaista ću te blagosloviti i seme tvoje veoma umnožiti, da ga bude kao zvezda na nebu i kao peska na bregu morskom; i naslediće seme tvoje vrata neprijatelja svojih;
22:18 I blagosloviće se u semenu tvom svi narodi na zemlji, kad si poslušao glas moj.
22:19 Tada se Avram vrati k momcima svojim, te se digoše, i otidoše zajedno u Virsaveju, jer Avram živeše u Virsaveji.
22:20 Posle toga javiše Avramu govoreći: Gle, i Melha rodi sinove bratu tvom Nahoru:
22:21 Uza prvenca i Vuza brata mu, i Kamuila, oca Aramovog,
22:22 I Hazada i Azava i Faldesa i Jeldafa i Vatuila.
22:23 A Vatuilo rodi Reveku. Osam ih rodi Melha Nahoru bratu Avramovom.
22:24 I inoča njegova, po imenu Revma, rodi i ona Taveka i Gama i Tohosa i Moha.
–
23:1 A požive Sara sto i dvadeset i sedam godina; to su godine veka Sarinog;
23:2 I umre Sara u Kirijat-Arvi, a to je Hevron, u zemlji hananskoj. I dođe Avram da ožali Saru i oplače.
23:3 A kad usta Avram od mrtvaca svog, reče sinovima Hetovim govoreći:
23:4 Stranac sam i došljak kod vas; dajte mi da imam grob kod vas da pogrebem mrtvaca svog ispred očiju svojih.
23:5 A sinovi Hetovi odgovoriše Avramu govoreći mu:
23:6 Čuj nas, gospodaru; ti si knez od Boga među nama; u najboljem grobu našem pogrebi mrtvaca svog; niko između nas neće ti zatvoriti grob svoj da ne pogrebeš mrtvaca svog.
23:7 Tada usta Avram i pokloni se narodu zemlje one, sinovima Hetovim;
23:8 I reče im govoreći: Ako hoćete da pogrebem mrtvaca svog ispred očiju svojih, poslušajte me, i govorite za mene Efronu sinu Sarovom,
23:9 Neka mi da pećinu u Makpeli, koja je nakraj njive njegove; za novce neka mi je da među vama koliko vredi, da imam grob.
23:10 A Efron seđaše usred sinova Hetovih. Pa reče Efron Hetejin Avramu pred sinovima Hetovim, koji slušahu, pred svim koji ulažahu na vrata grada njegovog, govoreći:
23:11 Ne, gospodaru; čuj me: poklanjam ti njivu, i pećinu kod nje poklanjam ti: pred sinovima naroda svog poklanjam ti je, pogrebi mrtvaca svog.
23:12 A Avram se pokloni narodu zemlje one,
23:13 I reče Efronu pred narodom zemlje one govoreći: Ako si voljan čuj me; da ti dam šta vredi njiva, uzmi od mene, pa ću onda pogrepsti mrtvaca svog onde.
23:14 A Efron odgovori Avramu govoreći mu:
23:15 Gospodaru, čuj me; zemlja vredi četiri stotine sikala srebra između mene i tebe; šta je to? Samo ti pogrebi mrtvaca svog.
23:16 A Avram čuvši Efrona izmeri mu srebro, koje reče pred sinovima Hetovim, četiri stotine sikala srebra, kako su išli među trgovcima.
23:17 I njiva Efronova u Makpeli prema Mamriji, njiva s pećinom koja je na njoj, i sva drveta na njivi i po međi njenoj unaokolo,
23:18 Posta Avramova pred sinovima Hetovim, pred svima koji ulaze na vrata grada onog.
23:19 Potom pogrebe Avram Saru ženu svoju u pećini na njivi Makpeli prema Mamriji, a to je Hevron, u zemlji hananskoj.
23:20 I potvrdiše sinovi Hetovi njivu i pećinu na njoj Avramu da ima grob.
–
24:1 A Avram beše star i vremenit, i Gospod beše blagoslovio Avrama u svemu;
24:2 I reče Avram sluzi svom najstarijem u kući svojoj, koji beše nad svim dobrom njegovim: Metni ruku svoju pod stegno moje,
24:3 Da te zakunem Gospodom Bogom nebeskim i Bogom zemaljskim da nećeš dovesti žene sinu mom između kćeri ovih Hananeja, među kojima živim;
24:4 Nego da ćeš otići u zemlju moju i u rod moj i dovesti ženu sinu mom Isaku.
24:5 A sluga mu reče: i ako devojka ne htedbude poći sa mnom u ovu zemlju; hoću li odvesti sina tvog u zemlju iz koje si se iselio?
24:6 A Avram mu reče: Pazi da ne odvedeš sina mog onamo.
24:7 Gospod Bog nebeski, koji me je uzeo iz doma oca mog i iz zemlje roda mog, i koji mi je rekao i zakleo mi se govoreći: Semenu ću tvom dati zemlju ovu, On će poslati anđela svog pred tobom da dovedeš ženu sinu mom odande.
24:8 Ako li devojka ne htedbude poći s tobom, onda da ti je prosta zakletva moja; samo sina mog nemoj odvesti onamo.
24:9 I metnu sluga ruku svoju pod stegno Avramu gospodaru svom, i zakle mu se za ovo.
24:10 Tada sluga uze deset kamila između kamila gospodara svog da ide, jer sve blago gospodara njegovog beše pod njegovom rukom; i otišavši dođe u Mesopotamiju do grada Nahorovog.
24:11 I pusti kamile da poležu iza grada kod studenca pred veče kad izlaze građanke da zahvataju vode;
24:12 I reče: Gospode Bože gospodara mog Avrama, daj mi sreću danas i učini milost gospodaru mom Avramu.
24:13 Evo, ja ću stajati kod ovog studenca, a građanke će doći da zahvataju vode.
24:14 Kojoj devojci kažem: Nagni krčag svoj da se napijem, a ona reče: Na pij, i kamile ću ti napojiti; daj to da bude ona koju si namenio sluzi svom Isaku; i po tome da poznam da si učinio milost gospodaru mom.
24:15 I on još ne izgovori, a to Reveka, kći Vatuila sina Melhe žene Nahora brata Avramovog, dođe s krčagom na ramenu.
24:16 I beše vrlo lepa, još devojka, još je čovek ne beše poznao. Ona siđe na izvor, i natoči krčag, i pođe;
24:17 A sluga iskoči pred nju, i reče; daj mi da se napijem malo vode iz krčaga tvog.
24:18 A ona reče: Na pij, gospodaru. I brže spusti krčag na ruku svoju, i napoji ga.
24:19 I kad ga napoji, reče: i kamilama ću tvojim naliti neka se napiju.
24:20 I brže izruči krčag svoj u pojilo, pa opet otrča na studenac da nalije, i nali svim kamilama njegovim.
24:21 A čovek joj se divljaše, i ćutaše, neće li poznati je li Gospod dao sreću putu njegovom ili nije.
24:22 A kad se kamile napiše, izvadi čovek zlatnu grivnu od po sikala i metnu joj oko čela, i dve narukvice metnu joj na ruke od deset sikala zlata.
24:23 I reče: Čija si kći? Kaži mi. Ima li u kući oca tvog mesta za nas da prenoćimo?
24:24 A ona mu reče: Ja sam kći Vatuila sina Melšinog, koga rodi Nahoru.
24:25 Još reče: Ima u nas mnogo slame i piće i mesta za noćište.
24:26 Tada čovek savivši se pokloni se Gospodu,
24:27 I reče: Blagosloven da je Gospod Bog gospodara mog Avrama, što ne ostavi milost svoju i veru svoju prema gospodaru mom, i putem dovede me Gospod u dom rodbine gospodara mog.
24:28 A devojka otrča i sve ovo kaza u domu matere svoje.
24:29 A Reveka imaše brata, kome ime beše Lavan; i istrča Lavan k čoveku na studenac,
24:30 Kako vide grivnu i narukvice na rukama sestre svoje i ču gde Reveka sestra mu reče: Tako mi kaza čovek; dođe k čoveku; a on stajaše kod kamila na studencu.
24:31 I reče: Hodi, koji si blagosloven od Gospoda; što bi stajao napolju? Spremio sam kuću, ima mesta i za kamile.
24:32 I dovede čoveka u kuću, i rastovari kamile; i dodaše slame i piće kamilama, i donesoše vode za noge njemu i ljudima što behu s njim;
24:33 I postaviše mu da jede; ali on reče: Neću jesti dokle ne kažem stvar svoju. A Lavan mu reče: Govori.
24:34 Tada reče: Ja sam sluga Avramov.
24:35 A Gospod je blagoslovio gospodara mog veoma, te je postao velik, i dao mu je ovaca i goveda, i srebra i zlata, i sluga i sluškinja, i kamila i magaraca.
24:36 I još Sara žena gospodara mog rodi sina gospodaru mom u starosti njegovoj, i on mu dade sve što ima.
24:37 A mene zakle gospodar moj govoreći: Nemoj dovesti sinu mom žene između kćeri ovih Hananeja, među kojima živim;
24:38 Nego idi u dom oca mog i u rod moj, da dovedeš ženu sinu mom.
24:39 A ja rekoh gospodaru svom:
24:40 Može biti da devojka neće hteti poći sa mnom.
24:41 A on mi reče: Gospod, po čijoj volji svagda živeh, poslaće anđela svog s tobom, i daće sreću tvom putu da dovedeš ženu sinu mom od roda mog, iz doma oca mog.
24:42 Onda će ti biti prosta zakletva moja, kad otideš u rod moj; ako ti je i ne dadu, opet će ti biti prosta zakletva moja.
24:43 I kad dođoh danas na studenac, rekoh: Gospode Bože gospodara mog Avrama, ako si dao sreću putu mom, kojim idem,
24:44 Evo, ja ću stajati kod studenca: koja devojka dođe da zahvati vode, i ja joj kažem: Daj mi da se napijem malo vode iz krčaga tvog,
24:45 A ona mi odgovori: i ti pij i kamilama ću tvojim naliti; to neka bude žena koju je namenio Gospod sinu gospodara mog.
24:46 Ja još ne izgovorih u srcu svom, a dođe Reveka s krčagom na ramenu, i sišavši na izvor zahvati; i ja joj rekoh: Daj mi da se napijem.
24:47 A ona brže spustivši sa sebe krčag reče: Na pij, i kamile ću ti napojiti. I kad se napih, napoji i kamile moje.
24:48 I zapitah je govoreći: Čija si kći? A ona odgovori: Ja sam kći Vatuila sina Nahorovog, kog mu rodi Melha. Tada joj metnuh grivnu oko čela i narukvice na ruke;
24:49 I padoh i poklonih se Gospodu, i zahvalih Gospodu Bogu gospodara mog Avrama, što me dovede pravim putem da nađem kćer brata gospodara svog za sina njegovog.
24:50 Ako ćete dakle učiniti ljubav i veru gospodaru mom, kažite mi; ako li nećete, kažite mi, da idem na desno ili na levo.
24:51 A Lavan i Vatuilo odgovarajući rekoše: Od Gospoda je ovo došlo; mi ti ne možemo kazati ni zlo ni dobro. Eto, Reveka je u tvojoj vlasti, uzmi je pa idi, i neka bude žena sinu tvog gospodara, kao što kaza Gospod.
24:52 A kad ču sluga Avramov reči njihove, pokloni se Gospodu do zemlje;
24:53 I izvadi zaklade srebrne i zlatne i haljine, i dade Reveci; takođe i bratu njenom i materi njenoj dade darove.
24:54 Potom jedoše i piše on i ljudi koji behu s njim, i prenoćiše. A kad ujutru ustaše, reče sluga: Pustite me gospodaru mom.
24:55 A brat i mati njena rekoše: Neka ostane devojka kod nas koji dan, barem deset dana, pa onda neka ide.
24:56 A on im reče: Nemojte me zadržavati, kad je Gospod dao sreću mom putu; pustite me da idem gospodaru svom.
24:57 Tada rekoše: Da zovemo devojku, i upitamo šta ona veli.
24:58 I dozvaše Reveku i rekoše joj: Hoćeš ići s ovim čovekom? A ona odgovori: Hoću.
24:59 I pustiše Reveku sestru svoju i dojkinju njenu sa slugom Avramovim i ljudima njegovim.
24:60 I blagosloviše Reveku i rekoše joj: Sestro naša, da se namnožiš na hiljade hiljada, i seme tvoje da nasledi vrata svojih neprijatelja!
24:61 I podiže se Reveka s devojkama svojim, i posedaše na kamile, i pođoše s čovekom; i sluga uzevši Reveku otide.
24:62 A Isak iđaše vraćajući se od studenca Živoga koji me vide jer življaše u južnom kraju;
24:63 A beše izašao Isak u polje pred veče da se pomoli Bogu; i podigavši oči svoje ugleda kamile gde idu.
24:64 I Reveka podigavši oči svoje ugleda Isaka, te skoči s kamile,
24:65 I reče sluzi: Ko je onaj čovek što ide preko polja pred nas? A sluga reče: Ono je gospodar moj. I ona uze pokrivalo i pokri lice.
24:66 I pripovedi sluga Isaku sve što je svršio.
24:67 I odvede je Isak u šator Sare matere svoje; i uze Reveku, i ona mu posta žena, i omile mu. I Isak se uteši za materom svojom.
–
25:1 A Avram uze drugu ženu, po imenu Heturu.
25:2 I ona mu rodi Zomrana i Joksana i Madana i Madijana i Jesvoka i Soijena.
25:3 A Joksan rodi Savana i Dedana. A Dedanovi sinovi biše Asurim i Latusim i Laomim.
25:4 A sinovi Madijanovi: Efar i Afir i Enoh i Avida i Eldaga. Svi behu deca Heturina.
25:5 A Avram dade sve što imaše Isaku;
25:6 A sinovima svojih inoča dade Avram dare, i opravi ih od Isaka sina svog još za života svog na istok, u istočni kraj.
25:7 I veka Avramovog što požive beše sto i sedamdeset i pet godina.
25:8 I onemoćav umre Avram u dobroj starosti, sit života, i bi pribran k rodu svom.
25:9 I pogreboše ga Isak i Ismailo u pećini makpelskoj na njivi Efrona sina Sara Hetejina, koja je prema Mamriji;
25:10 Na njivi koju kupi Avram od sinova Hetovih, onde je pogreben Avram sa Sarom ženom svojom.
25:11 I po smrti Avramovoj blagoslovi Bog Isaka sina njegovog; a Isak živeše kod studenca Živoga koji me vidi.
25:12 A ovo je pleme Ismaila sina Avramovog, kog rodi Avramu Agara Misirka robinja Sarina,
25:13 I ovo su imena sinova Ismailovih, kako se zvahu u plemenima svojim; prvenac Ismailov Navajot, pa Kidar i Navdeilo i Masam,
25:14 I Masma i Duma i Masa,
25:15 I Hadar i Teman i Jetur i Nafis i Kedma.
25:16 To su sinovi Ismailovi, i to su im imena po selima i gradovima njihovim, dvanaest knezova nad svojim narodima.
25:17 A godine su veka Ismailovog sto i trideset i sedam godina. Posle onemoćav umre, i bi pribran k rodu svom.
25:18 I živehu od Evilata do Sura prema Misiru, kako se ide u Asiriju; i dopade mu prema svoj braći svojoj da živi.
25:19 A ovo je pleme Isaka sina Avramovog: Avram rodi Isaka;
25:20 A Isaku beše četrdeset godina kad se oženi Revekom, kćerju Vatuila Sirina iz Mesopotamije, sestrom Lavana Sirina.
25:21 I Isak se moljaše Gospodu za ženu svoju, jer beše nerotkinja; i umoli Gospoda, te zatrudne Reveka žena njegova.
25:22 Ali udarahu jedno o drugo deca u utrobi njenoj, te reče: Ako je tako, na šta sam? I otide da pita Gospoda.
25:23 A Gospod joj reče: Dva su plemena u utrobi tvojoj, i dva će naroda, izaći iz tebe; i jedan će narod biti jači od drugog naroda, i veći će služiti manjem.
25:24 I kad dođe vreme da rodi, a to blizanci u utrobi njenoj.
25:25 I prvi izađe crven, sav kao runo rutav, i nadeše mu ime Isav.
25:26 A posle izađe brat mu, držeći rukom za petu Isava; i nadeše mu ime Jakov. A beše Isaku šezdeset godina, kad ih rodi Reveka.
25:27 I deca odrastoše, i Isav posta lovac i ratar, a Jakov beše čovek krotak i bavljaše se u šatorima.
25:28 I Isak milovaše Isava, jer rado jeđaše lov njegov; a Reveka milovaše Jakova.
25:29 Jednom Jakov skuva jelo, a Isav dođe iz polja umoran.
25:30 I reče Isav Jakovu: Daj mi da jedem to jelo crveno, jer sam umoran. Otuda se prozva Edom.
25:31 A Jakov mu reče: Prodaj mi danas prvenaštvo svoje.
25:32 A Isav odgovori: Evo, hoću da umrem, pa šta će mi prvenaštvo?
25:33 A Jakov reče: Zakuni mi se danas. I on mu se zakle; tako prodade svoje prvenaštvo Jakovu.
25:34 I Jakov dade Isavu hleba i skuvanog leća, i on se najede i napi, pa usta i otide. Tako Isav nije mario za prvenaštvo svoje.
–
26:1 Ali nasta glad u zemlji svrh prve gladi koja beše za vremena Avramovog; i Isak otide k Avimelehu caru filistejskom u Gerar.
26:2 I javi mu se Gospod i reče: Nemoj ići u Misir, nego sedi u zemlji koju ću ti kazati.
26:3 Sedi u toj zemlji, i ja ću biti s tobom, i blagosloviću te; jer ću tebi i semenu tvom dati sve ove zemlje, i potvrdiću zakletvu, kojom sam se zakleo Avramu ocu tvom.
26:4 I umnožiću seme tvoje da ga bude kao zvezda na nebu, i daću semenu tvom sve ove zemlje; i u semenu tvom blagosloviće se svi narodi na zemlji,
26:5 Zato što je Avram slušao glas moj i čuvao naredbu moju, zapovesti moje i pravila moja i zakone moje.
26:6 I osta Isak u Geraru.
26:7 A ljudi u mestu onom pitahu za ženu njegovu, a on govoraše: Sestra mi je. Jer se bojaše kazati: Žena mi je; da me, veli, ne ubiju ovi ljudi radi Reveke, jer je lepa.
26:8 I kad provede mnogo vremena onde, dogodi se, te pogleda Avimeleh car filistejski s prozora, i vide Isaka gde se šali s Revekom ženom svojom.
26:9 I dozva Avimeleh Isaka i reče: Ta to ti je žena; kako si kazao: Sestra mi je? A Isak mu odgovori: Rekoh: da ne poginem s nje.
26:10 A Avimeleh reče: Šta si nam učinio? Lako je mogao ko od naroda ovog leći s tvojom ženom, te bi nas ti uvalio u greh.
26:11 I zapovedi Avimeleh svemu narodu svom govoreći: Ko se dotakne ovog čoveka ili žene njegove, poginuće.
26:12 I Isak stade sejati u onoj zemlji, i dobi one godine po sto, tako ga blagoslovi Gospod.
26:13 I obogati se čovek, i napredovaše sve većma, te posta silan.
26:14 I imaše ovaca i goveda i mnogo sluga; a Filisteji mu zaviđahu,
26:15 Pa sve studence koje behu iskopale sluge oca njegovog za vremena Avrama oca njegovog zaroniše Filisteji, i zasuše ih zemljom.
26:16 I Avimeleh reče Isaku: Idi od nas, jer si postao silniji od nas.
26:17 I Isak otide, odande, i razape šatore u dolini gerarskoj, i nastani se onde.
26:18 I stade Isak otkopavati studence, koji behu iskopani za vremena Avrama oca njegovog, i koje zaroniše Filisteji po smrti Avramovoj; i prozva ih imenima koja im beše nadeo otac njegov.
26:19 I kopajući sluge Isakove u onom dolu nađoše studenac žive vode.
26:20 Ali se svađaše pastiri gerarski s pastirima Isakovim govoreći: Naša je voda. I nadede ime onom studencu Esek, jer se svadiše s njim.
26:21 Posle iskopaše drugi studenac, pa se i oko njega svađaše, zato ga nazva Sitna.
26:22 Tada se podiže odande, i iskopa drugi studenac, i oko njega ne bi svađe; zato ga nazva Rehovot, govoreći: Sad nam dade Gospod prostora da rastemo u ovoj zemlji.
26:23 I otide odande gore u Virsaveju.
26:24 I istu noć javi mu se Gospod, i reče: Ja sam Bog Avrama oca tvog. Ne boj se, jer sam ja s tobom, i blagosloviću te i umnožiću seme tvoje Avrama radi sluge svog.
26:25 I načini onde žrtvenik, i prizva ime Gospodnje; i onde razape šator svoj; i sluge Isakove iskopaše onde studenac.
26:26 I dođe k njemu Avimeleh iz Gerara s Ohozatom prijateljem svojim i s Fiholom vojvodom svojim.
26:27 A Isak im reče: Što ste došli k meni, kad mrzite na me i oteraste me od sebe?
26:28 A oni rekoše: Videsmo zaista da je Gospod s tobom, pa rekosmo: Neka bude zakletva između nas, između nas i tebe; hajde da uhvatimo veru s tobom;
26:29 Da nam ne činiš zla, kao što se mi tebe ne dotakosmo i kao što mi tebi samo dobro činismo, i pustismo te da ideš na miru, i eto si blagosloven od Gospoda.
26:30 Tada ih on ugosti; te jedoše i piše.
26:31 A sutradan ustavši rano, zakleše se jedan drugom, i otpusti ih Isak i otidoše od njega s mirom.
26:32 Isti dan došavši sluge Isakove kazaše mu za studenac koji iskopaše, i rekoše mu: Nađosmo vodu.
26:33 I nazva ga Saveja; otuda se zove grad onaj Virsaveja do današnjeg dana.
26:34 A kad bi Isavu četrdeset godina, uze za ženu Juditu, kćer Veoha Hetejina, i Vasematu kćer Elona Hetejina.
26:35 I one zadavahu mnogo jada Isaku i Reveci.
–
27:1 Kad Isak ostare i oči mu potamneše, te ne videše, dozva Isava starijeg sina svog, i reče mu: Sine! A on odgovori: Evo me.
27:2 Tada reče: Evo ostareo sam, ne znam kad ću umreti;
27:3 Uzmi oružje svoje, tul i luk, i izađi u planinu, te mi ulovi lova;
27:4 I zgotovi mi jelo po mojoj volji, i donesi mi da jedem, pa da te blagoslovi duša moja dok nisam umro.
27:5 A Reveka ču šta Isak reče sinu svom Isavu. I Isav otide u planinu da ulovi lova i donese.
27:6 A Reveka reče Jakovu, sinu svom govoreći: Gle, čuh oca tvog gde govori s Isavom, bratom tvojim i reče:
27:7 Donesi mi lova, i zgotovi jelo da jedem, pa da te blagoslovim pred Gospodom dok nisam umro.
27:8 Nego sada, sine, poslušaj me šta ću ti kazati.
27:9 Idi sada k stadu i donesi dva dobra jareta, da zgotovim ocu tvom jelo od njih, kako rado jede.
27:10 Pa ćeš uneti ocu da jede i da te blagoslovi dok nije umro.
27:11 A Jakov reče Reveci materi svojoj: Ali je Isav brat moj rutav, a ja sam gladak;
27:12 Može me opipati otac, pa će se osetiti da sam ga hteo prevariti, te ću navući na se prokletstvo mesto blagoslova.
27:13 A mati mu reče: Neka prokletstvo tvoje, sine padne na mene; samo me poslušaj, i idi i donesi mi.
27:14 Tada otišavši uze i donese materi svojoj; a mati njegova zgotovi jelo kako jeđaše rado otac njegov.
27:15 Pa onda uze Reveka najlepše haljine starijeg sina svog, koje behu u nje kod kuće, i obuče Jakova mlađeg sina svog.
27:16 I jarećim kožicama obloži mu ruke i vrat gde beše gladak.
27:17 I dade Jakovu sinu svom u ruke jelo i hleb što zgotovi.
27:18 A on uđe k ocu svom i reče: Oče. A on odgovori: Evo me; koji si ti, sine?
27:19 I Jakov reče ocu svom: Ja, Isav tvoj prvenac; učinio sam kako si mi rekao; digni se, posadi se da jedeš lova mog, pa da me blagoslovi duša tvoja.
27:20 A Isak reče sinu svom: Kad brže nađe, sine? A on reče: Gospod Bog tvoj dade, te izađe preda me.
27:21 Tada reče Isak Jakovu: Hodi bliže, sine da te opipam jesi li sin moj Isav ili ne.
27:22 I pristupi Jakov k Isaku ocu svom, a on ga opipa, pa reče: Glas je Jakovljev, ali ruke su Isavove.
27:23 I ne pozna ga, jer mu ruke behu kao u Isav brata njegovog rutave: Zato ga blagoslovi;
27:24 I reče mu: Jesi li ti sin moj Isav? A on odgovori: Ja sam.
27:25 Tada reče: A ti daj, sine, da jedem lova tvog, pa da te blagoslovi duša moja. I dade mu, te jede; pa mu donese i vina te pi.
27:26 Potom Isak, otac njegov reče mu: Hodi sine, celivaj me.
27:27 I on pristupi i celiva ga; a Isak oseti miris od haljina njegovih, i blagoslovi ga govoreći: Gle, miris sina mog kao miris od polja koje blagoslovi Gospod.
27:28 Bog ti dao rose nebeske, i dobre zemlje i pšenice i vina izobila!
27:29 Narodi ti služili i plemena ti se klanjala! Bio gospodar braći svojoj i klanjali ti se sinovi matere tvoje! Proklet bio koji tebe usproklinje, a blagosloven koji tebe uzblagosilja!
27:30 A kad Isak blagoslovi Jakova, i Jakov otide ispred Isaka oca svog, u taj čas dođe Isav brat njegov iz lova.
27:31 Pa zgotovi i on jelo i unese ocu svom, i reče mu: Ustani, oče, da jedeš šta ti je sin ulovio, pa da me blagoslovi duša tvoja.
27:32 A Isak otac njegov reče mu: Ko si ti? A on reče: Ja, sin tvoj, prvenac tvoj Isav.
27:33 Tada se prepade Isak, i reče: Ko? Da gde je onaj koji ulovi i donese mi lova, i od svega jedoh pre nego ti dođe, i blagoslovih ga? On će i ostati blagosloven.
27:34 A kad ču Isav reči oca svog, vrište iza glasa i ožalosti se veoma, i reče ocu svom: Blagoslovi i mene, oče.
27:35 A on mu reče: Dođe brat tvoj s prevarom, i odnese tvoj blagoslov.
27:36 A Isav reče: Pravo je što mu je ime Jakov, jer me već drugom prevari. Prvenaštvo mi uze, pa eto sada mi uze i blagoslov. Potom reče: Nisi li i meni ostavio blagoslov?
27:37 A Isak odgovori, i reče Isavu: Eto sam ga postavio tebi za gospodara; i svu braću njegovu dadoh mu da mu budu sluge; pšenicom i vinom ukrepih ga; pa šta bih sada tebi učinio, sine?
27:38 I Isav reče ocu svom: Eda li je samo jedan blagoslov u tebe, oče? Blagoslovi i mene, oče. I stade iza glasa plakati Isav.
27:39 A Isak otac njegov odgovarajući reče mu: Evo, stan će ti biti na rodnoj zemlji i rosi nebeskoj ozgo.
27:40 Ali ćeš živeti od mača svog, i bratu ćeš svom služiti; ali će doći vreme, te ćeš pošto se naplačeš skršiti jaram njegov s vrata svog.
27:41 I Isav omrze ljuto na Jakova radi blagoslova, kojim ga blagoslovi otac, i govoraše u srcu svom: Blizu su žalosni dani oca mog, tada ću ubiti Jakova brata svog.
27:42 I kazaše Reveci reči Isava sina njenog starijeg, a ona poslavši dozva Jakova mlađeg sina svog, i reče mu: Gle, Isav brat tvoj teši se time što hoće da te ubije.
27:43 Nego, sine, poslušaj šta ću ti kazati; ustani i beži k Lavanu bratu mom u Haran.
27:44 I ostani kod njega neko vreme dokle prođe srdnja brata tvog,
27:45 Dokle se gnev brata tvog odvrati od tebe, te zaboravi šta si mu učinio; a onda ću ja poslati da te dovedu odande. Zašto bih ostala bez obojice vas u jedan dan?
27:46 A Isaku reče Reveka: Omrzao mi je život radi ovih Hetejaka. Ako se Jakov oženi Hetejkom, kakvom između kćeri ove zemlje, na šta mi život?
–
28:1 Tada Isak dozva Jakova, i blagoslovi ga, i zapovedi mu i reče: Nemoj da se oženiš kojom između kćeri hananejskih.
28:2 Ustani, idi u Padan-Aram u dom Vatuila oca matere svoje, i odande se oženi između kćeri Lavana ujaka svog.
28:3 A Bog Svemogući da te blagoslovi, i da ti da veliku porodicu i umnoži te, da od tebe postane mnoštvo naroda,
28:4 I da ti da blagoslov Avramov, tebi i semenu tvom s tobom, da naslediš zemlju u kojoj si došljak, koju Bog dade Avramu.
28:5 Tako opravi Isak Jakova, i on pođe u Padan-Aram k Lavanu sinu Vatuila Sirina, bratu Reveke matere Jakovljeve i Isavove.
28:6 A Isav vide gde Isak blagoslovi Jakova i opravi ga u Padan-Aram da se odande oženi, i gde blagosiljajući ga zapovedi mu i reče: Nemoj da se oženiš kojom između kćeri hananejskih,
28:7 I gde Jakov posluša oca svog i mater svoju, i otide u Padan-Aram;
28:8 I vide Isav da kćeri hananejske nisu po volji Isaku ocu njegovom.
28:9 Pa otide Isav k Ismailu, i uze za ženu preko žena svojih Maeletu, kćer Ismaila sina Avramovog, sestru Naveotovu.
28:10 A Jakov otide od Virsaveje idući u Haran.
28:11 I dođe na jedno mesto, i onde zanoći, jer sunce beše zašlo; i uze kamen na onom mestu, i metnu ga sebi pod glavu, i zaspa na onom mestu.
28:12 I usni, a to lestve stajahu na zemlji a vrhom ticahu u nebo, i gle, anđeli Božji po njima se penjahu i silažahu;
28:13 I gle, na vrhu stajaše Gospod, i reče: Ja sam Gospod Bog Avrama oca tvog i Bog Isakov; tu zemlju na kojoj spavaš tebi ću dati i semenu tvom;
28:14 I semena će tvog biti kao praha na zemlji, te ćeš se raširiti na zapad i na istok i na sever i na jug, i svi narodi na zemlji blagosloviće se u tebi i u semenu tvom.
28:15 I evo, ja sam s tobom, i čuvaću te kuda god pođeš, i dovešću te natrag u ovu zemlju, jer te neću ostaviti dokle god ne učinim šta ti rekoh.
28:16 A kad se Jakov probudi od sna, reče: Zacelo je Gospod na ovom mestu; a ja ne znah.
28:17 I uplaši se, i reče: Kako je strašno mesto ovo! Ovde je doista kuća Božja, i ovo su vrata nebeska.
28:18 I usta Jakov ujutru rano, i uze kamen što beše metnuo sebi pod glavu, i utvrdi ga za spomen i preli ga uljem.
28:19 I prozva ono mesto Vetilj, a pre beše ime onom gradu Luz.
28:20 I učini Jakov zavet, govoreći: Ako Bog bude sa mnom i sačuva me na putu kojim idem i da mi hleba da jedem i odela da se oblačim,
28:21 I ako se vratim na miru u dom oca svog, Gospod će mi biti Bog;
28:22 A kamen ovaj koji utvrdih za spomen biće dom Božji; i šta mi god daš, od svega ću deseto dati Tebi.
–
29:1 Tada se podiže Jakov i otide u zemlju istočnu.
29:2 I obzirući se ugleda studenac u polju; i gle, tri stada ovaca ležahu kod njega, jer se na onom studencu pojahu stada, a veliki kamen beše studencu na vratima.
29:3 Onde se skupljahu sva stada, te pastiri odvaljivahu kamen s vrata studencu i pojahu stada, i posle opet privaljivahu kamen na vrata studencu na njegovo mesto.
29:4 I Jakov im reče: Braćo, odakle ste? Rekoše: Iz Harana smo.
29:5 A on im reče: Poznajete li Lavana sina Nahorovog? Oni rekoše: Poznajemo.
29:6 On im reče: Je li zdrav? Rekoše: Jeste, i evo Rahilje kćeri njegove, gde ide sa stadom.
29:7 I on reče: Eto još je rano, niti je vreme vraćati stoku; napojte stoku pa idite i pasite je.
29:8 A oni rekoše: Ne možemo, dokle se ne skupe sva stada, da odvalimo kamen s vrata studencu, onda ćemo napojiti stoku.
29:9 Dok on još govoraše s njima, dođe Rahilja sa stadom oca svog, jer ona pasaše ovce.
29:10 A kad Jakov vide Rahilju kćer Lavana ujaka svog, i stado Lavana ujaka svog, pristupi Jakov i odvali kamen studencu s vrata, i napoji stado Lavana ujaka svog.
29:11 I poljubi Jakov Rahilju, i povikavši zaplaka se.
29:12 I kaza se Jakov Rahilji da je rod ocu njenom i da je sin Revečin; a ona otrča te javi ocu svom.
29:13 A kad Lavan ču za Jakova sina sestre svoje, istrča mu na susret, i zagrli ga i poljubi, i uvede u svoju kuću. I on pripovedi Lavanu sve ovo.
29:14 A Lavan mu reče: Ta ti si kost moja i telo moje. I osta kod njega ceo mesec dana.
29:15 Tada reče Lavan Jakovu: Zar badava da mi služiš, što si mi rod? Kaži mi šta će ti biti plata?
29:16 A Lavan imaše dve kćeri: starijoj beše ime Lija, a mlađoj Rahilja.
29:17 I u Lije behu kvarne oči, a Rahilja beše lepog stasa i lepog lica.
29:18 I Jakovu omile Rahilja, te reče: Služiću ti sedam godina za Rahilju, mlađu kćer tvoju.
29:19 A Lavan mu reče: Bolje tebi da je dam nego drugom; ostani kod mene.
29:20 I odsluži Jakov za Rahilju sedam godina, i učiniše mu se kao nekoliko dana, jer je ljubljaše.
29:21 I reče Jakov Lavanu: Daj mi ženu, jer mi se navrši vreme, da legnem s njom.
29:22 I sazva Lavan sve ljude iz onog mesta i učini gozbu.
29:23 A uveče uze Liju kćer svoju i uvede je k Jakovu, i on leže s njom.
29:24 I Lavan dade Zelfu robinju svoju Liji kćeri svojoj da joj bude robinja.
29:25 A kad bi ujutru, gle, ono beše Lija; te reče Jakov Lavanu: Šta si mi to učinio? Ne služim li za Rahilju kod tebe? Zašto si me prevario?
29:26 A Lavan mu reče: Ne biva u našem mestu da se uda mlađa pre starije.
29:27 Navrši nedelju dana s tom, pa ćemo ti dati i drugu za službu što ćeš služiti kod mene još sedam godina drugih.
29:28 Jakov učini tako, i navrši s njom nedelju dana, pa mu dade Lavan Rahilju kćer svoju za ženu.
29:29 I dade Lavan Rahilji kćeri svojoj robinju svoju Valu da joj bude robinja.
29:30 I tako leže Jakov s Rahiljom; i voljaše Rahilju nego Liju, i stade služiti kod Lavana još sedam drugih godina.
29:31 A Gospod videći da Jakov ne mari za Liju, otvori njoj matericu, a Rahilja osta nerotkinja.
29:32 I Lija zatrudne, i rodi sina, i nadede mu ime Ruvim, govoreći: Gospod pogleda na jade moje, sada će me ljubiti muž moj.
29:33 I opet zatrudne, i rodi sina i reče: Gospod ču da sam prezrena, pa mi dade i ovog. I nadede mu ime Simeun.
29:34 I opet zatrudne, i rodi sina, i reče: Da ako se sada već priljubi k meni muž moj, kad mu rodih tri sina. Zato mu nadeše ime Levije.
29:35 I zatrudne opet, i rodi sina, i reče: Sada ću hvaliti Gospoda. Zato mu nadede ime Juda; i presta rađati.
–
30:1 A Rahilja videvši gde ne rađa dece Jakovu, pozavide sestri svojoj; i reče Jakovu: Daj mi dece, ili ću umreti.
30:2 A Jakov se rasrdi na Rahilju, i reče: Zar sam ja a ne Bog koji ti ne da poroda?
30:3 A ona reče: Eto robinje moje Vale, lezi s njom, neka rodi na mojim kolenima, pa ću i ja imati dece od nje.
30:4 I dade mu Valu robinju svoju za ženu, i Jakov leže s njom.
30:5 I zatrudne Vala, i rodi Jakovu sina.
30:6 A Rahilja reče: Gospod mi je sudio i čuo glas moj, te mi dade sina. Zato mu nadede ime Dan.
30:7 I Vala robinja Rahiljina zatrudne opet, i rodi drugog sina Jakovu;
30:8 A Rahilja reče: Borah se žestoko sa sestrom svojom, ali odoleh. I nadede mu ime Neftalim.
30:9 A Lija videvši gde presta rađati uze Zelfu robinju svoju i dade je Jakovu za ženu.
30:10 I rodi Zelfa robinja Lijina Jakovu sina;
30:11 I Lija reče: Dođe četa. I nadede mu ime Gad.
30:12 Opet rodi Zelfa robinja Lijina drugog sina Jakovu;
30:13 I reče Lija: Blago meni, jer će me blaženom zvati žene. Zato mu nadede ime Asir.
30:14 A Ruvim iziđe u vreme žetve pšenične i nađe mandragoru u polju, i donese je Liji materi svojoj. A Rahilja reče Liji: Daj mi mandragoru sina svog.
30:15 A ona joj reče: Malo li ti je što si mi uzela muža? Hoćeš da mi uzmeš i mandragoru sina mog? A Rahilja joj reče: Neka noćas spava s tobom za mandragoru sina tvog.
30:16 I uveče kad se Jakov vraćaše iz polja, iziđe mu Lija na susret i reče: Spavaćeš kod mene, jer te kupih za mandragoru sina svog. I spava kod nje onu noć.
30:17 A Bog usliši Liju, te ona zatrudne, i rodi Jakovu petog sina.
30:18 I reče Lija: Gospod mi dade platu moju što dadoh robinju svoju mužu svom. I nadede mu ime Isahar.
30:19 I zatrudne Lija opet, i rodi Jakovu šestog sina;
30:20 I reče Lija: Dariva me Gospod darom dobrim; da ako se sada već priljubi k meni muž moj, jer mu rodih šest sinova. Zato mu nadede ime Zavulon.
30:21 Najposle rodi kćer, i nadede joj ima Dina.
30:22 Ali se Gospod opomenu Rahilje; i uslišivši je otvori joj matericu.
30:23 I zatrudne, i rodi sina, i reče: Uze Bog sramotu moju.
30:24 I nadede mu ime Josif, govoreći: Neka mi doda Gospod još jednog sina.
30:25 A kad Rahilja rodi Josifa, reče Jakov Lavanu: Pusti me da idem u svoje mesto i u svoju zemlju.
30:26 Daj mi žene moje, za koje sam ti služio, i decu moju, da idem, jer znaš kako sam ti služio.
30:27 A Lavan mu reče: Nemoj, ako sam našao milost pred tobom; vidim da me je blagoslovio Gospod tebe radi.
30:28 I još reče: Išti koliko hoćeš plate, i ja ću ti dati.
30:29 A Jakov mu odgovori: Ti znaš kako sam ti služio i kakva ti je stoka postala kod mene.
30:30 Jer je malo bilo što si imao dokle ja ne dođoh; ali se umnoži veoma, jer te Gospod blagoslovi kad ja dođoh. Pa kad ću i ja tako sebi kuću kućiti?
30:31 I reče mu Lavan: Šta hoćeš da ti dam? A Jakov odgovori: Ne treba ništa da mi daš; nego ću ti opet pasti stoku i čuvati, ako ćeš mi učiti ovo:
30:32 Da zađem danas po svoj stoci tvojoj, i odlučim sve što je šareno i s belegom, i sve što je crno između ovaca, i šta je s belegom i šareno između koza, pa šta posle bude tako, ono da mi je plata.
30:33 Tako će mi se posle posvedočiti pravda moja pred tobom kad dođeš da vidiš zaslugu moju: Šta god ne bude šareno ni s belegom ni crno između ovaca i koza u mene, biće kradeno.
30:34 A Lavan reče: Eto, neka bude kako si kazao.
30:35 I odluči Lavan isti dan jarce s belegom i šarene i sve koze s belegom i šarene, i sve na čem beše šta belo, i sve crno između ovaca, i predade sinovima svojim.
30:36 I ostavi daljine tri dana hoda između sebe i Jakova. I Jakov pasaše ostalu stoku Lavanovu.
30:37 I uze Jakov zelenih prutova topolovih i leskovih i kestenovih, i naguli ih do beline koja beše na prutovima.
30:38 I metaše naguljene prutove pred stoku u žlebove i korita kad dolažaše stoka da pije, da bi se upaljivala kad dođe da pije.
30:39 I upaljivaše se stoka gledajući u prutove, i šta se mlađaše beše s belegom, prutasto i šareno.
30:40 I Jakov odlučivaše mlad, i obraćaše stado Lavanovo da gleda u šarene i u sve crne; a svoje stado odvajaše i ne obraćaše ga prema stadu Lavanovom.
30:41 I kad se god upaljivaše stoka rana, metaše Jakov prutove u korita pred oči stoci da bi se upaljivala gledajući u prutove;
30:42 A kad se upaljivaše pozna stoka, ne metaše; tako pozne bivahu Lavanove a rane Jakovljeve.
30:43 I tako se taj čovek obogati vrlo, te imaše mnogo stoke i sluga i sluškinja i kamila i magaraca.
–
31:1 A Jakov ču gde sinovi Lavanovi govore: Jakov uze sve što beše našeg oca, i od onog što beše našeg oca steče sve ovo blago.
31:2 I vide Jakov gde lice Lavanovo nije prema njemu kao pre.
31:3 I Gospod reče Jakovu: Vrati se u zemlju otaca svojih i u rod svoj, i ja ću biti s tobom.
31:4 I poslavši Jakov dozva Rahilju i Liju u polje k stadu svom.
31:5 I reče im: Vidim gde lice oca vašeg nije prema meni kao pre; ali je Bog oca mog bio sa mnom.
31:6 I vi znate da sam služio ocu vašem kako sam god mogao;
31:7 A otac me je vaš varao i menjao mi platu deset puta; ali mu Bog ne dade da me ošteti;
31:8 Kad on reče: Šta bude šareno neka ti je plata, onda se mladilo sve šareno; a kad reče: S belegom šta bude neka ti je plata, onda se mladilo sve s belegom.
31:9 Tako Bog uze stoku ocu vašem i dade je meni;
31:10 Jer kad se upaljivaše stoka, podigoh oči svoje i videh u snu, a to ovnovi i jarci što skaču na ovce i koze behu šareni, s belegama prutastim i kolastim.
31:11 A anđeo Gospodnji reče mi u snu: Jakove! A ja odgovorih: Evo me.
31:12 A on reče: Podigni sad oči svoje i gledaj, ovnovi i jarci što skaču na ovce i koze, šareni su, s belegama prutastim i kolastim; jer videh sve što ti čini Lavan.
31:13 Ja sam Bog od Vetilja, gde si prelio kamen i učinio mi zavet; ustani sada i idi iz ove zemlje, i vrati se na postojbinu svoju.
31:14 Tada odgovori Rahilja i Lija, i rekoše mu: Eda li još imamo kakav deo i nasledstvo u domu oca svog?
31:15 Nije li nas držao kao tuđinke kad nas je prodao? Pa je još i naše novce jednako jeo.
31:16 Jer sve ovo blago što uze Gospod ocu našem, naše je i naše dece. Zato čini sve što ti je Gospod kazao.
31:17 I podiže se Jakov, i metnu decu svoju i žene svoje na kamile;
31:18 I odvede svu stoku svoju i sve blago što beše stekao, stoku koju beše stekao u Padan-Aramu, i pođe k Isaku ocu svom u zemlju hanansku.
31:19 A Lavan beše otišao da striže ovce svoje; i Rahilja ukrade idole ocu svom.
31:20 I Jakov otide kradom od Lavana Sirina ne javivši mu da hoće da ide.
31:21 I pobeže sa svim blagom svojim, i podiže se te pređe preko vode, i uputi se ka gori Galadu.
31:22 A treći dan javiše Lavanu da je pobegao Jakov.
31:23 I uze sa sobom braću svoju, i pođe za njim u poteru, i za sedam dana stiže ga na gori Galadu.
31:24 Ali Bog dođe Lavanu Sirinu noću u snu, i reče mu: Čuvaj se da ne govoriš s Jakovom ni lepo ni ružno.
31:25 I stiže Lavan Jakova; a Jakov beše razapeo šator svoj na gori, pa i Lavan takođe razape svoj s braćom svojom na gori Galadu.
31:26 I Lavan reče Jakovu: Šta učini te kradom pobeže od mene i odvede kćeri moje kao na mač otete?
31:27 Zašto tajno pobeže i kradom otide od mene? Niti mi reče da te ispratim s veseljem i s pesmama, s bubnjevima i guslama?
31:28 Niti mi dade da izljubim sinove svoje i kćeri svoje? Ludo si radio.
31:29 Mogao bih vam dosaditi; ali Bog oca vašeg noćas mi reče govoreći: Čuvaj se da ne govoriš s Jakovom ni lepo ni ružno.
31:30 Idi dakle kad si se tako uželeo kuće oca svog; ali zašto ukrade bogove moje?
31:31 A Jakov odgovori i reče: Bojah se i mišljah hoćeš silom oteti kćeri svoje od mene.
31:32 A bogove svoje u koga nađeš, onaj neka ne živi više; pred našom braćom traži šta je tvoje u mene, pa uzmi. Jer Jakov nije znao da ih je ukrala Rahilja.
31:33 I uđe Lavan u šator Jakovljev i u šator Lijin i u šator dveju robinja, i ne nađe ih; i izašav iz šatora Lijina uđe u šator Rahiljin.
31:34 A Rahilja uze idole i sakri ih pod samar kamile svoje i sede ozgo; i Lavan pipaše po celom šatoru, i ne nađe.
31:35 A ona reče ocu svom: Nemoj se srditi, gospodaru, što ti ne mogu ustati, jer mi je šta u žena biva. Traživši dakle ne nađe idole svoje.
31:36 I Jakov se rasrdi, i stade koriti Lavana, i govoreći reče mu: Šta sam učinio, šta sam skrivio, te si me tako žestoko terao?
31:37 Pipao si sav prtljag moj, pa šta si našao iz svoje kuće? Daj ovamo pred moju i svoju braću, neka rasude između nas dvojice.
31:38 Evo dvadeset godina bih kod tebe: ovce tvoje i koze tvoje ne jaloviše se, a ovnova iz stada tvog ne jedoh.
31:39 Šta bi zverje zaklalo nisam ti donosio, sam sam podmirivao; od mene si iskao što bi mi bilo ukradeno danju ili noću.
31:40 Danju me ubijaše vrućina a noću mraz; i san mi ne padaše na oči.
31:41 Tako mi je bio dvadeset godina u tvojoj kući; služio sam ti četrnaest godina za dva kćeri tvoje i šest godina za stoku tvoju, i platu si mi menjao deset puta.
31:42 Da nije Bog oca mog, Bog Avramov, i strah Isakov bio sa mnom, bi me zacelo otpustio prazna. Ali je Bog video nevolju moju i trud ruku mojih, pa te ukori noćas.
31:43 A Lavan odgovori Jakovu i reče: Ove su kćeri moje kćeri, i ovi su sinovi moji sinovi, i ova stoka moja stoka, i šta god vidiš sve je moje; pa šta bih učinio danas kćerima svojim ili sinovima njihovim koje rodiše?
31:44 Nego hajde da uhvatimo veru, ja i ti, da bude svedočanstvo između mene i tebe.
31:45 I Jakov uze kamen i utvrdi ga za spomen.
31:46 I reče Jakov braći svojoj; nakupite kamenja. I nakupiše kamenja i složiše na gomilu, i jedoše na gomili.
31:47 I Lavan ga nazva Jegar-Sahadut, a Jakov ga nazva Galed.
31:48 I reče Lavan: Ova gomila neka bude svedok između mene i tebe danas. Zato se prozva Galed.
31:49 A prozva se i Mispa, jer reče Lavan: Neka Gospod gleda između mene i tebe, kad ne uzmožemo videti jedan drugog.
31:50 Ako ucveliš kćeri moje i ako uzmeš žene preko mojih kćeri, neće čovek biti između nas nego gle Bog svedok između mene i tebe.
31:51 I još reče Lavan Jakovu: Gledaj ovu gomilu i gledaj ovaj spomenik, koji podigoh između sebe i tebe.
31:52 Svedok je ova gomila i svedok je ovaj spomenik, da ni ja neću preći preko ove gomile k tebi ni ti k meni da nećeš preći preko ove gomile i spomenika ovog na zlo.
31:53 Bog Avramov i bogovi Nahorovi, bogovi oca njihovog, neka sude među nama. A Jakov se zakle strahom oca svog Isaka.
31:54 I Jakov prinese žrtvu na gori, i sazva braću svoju na večeru; i jedoše pa noćiše na gori.
31:55 A ujutru rano usta Lavan, i izljubi svoju unučad i kćeri svoje, i blagoslovi ih, pa otide, i vrati se u svoje mesto.
–
32:1 A Jakov otide svojim putem; i sretoše ga anđeli Božiji;
32:2 A kad ih ugleda Jakov, reče: Ovo je logor Božji. I prozva ono mesto Mahanaim.
32:3 I Jakov posla pred sobom glasnike k Isavu bratu svom u zemlju Sir, krajinu edomsku.
32:4 I zapovedi im govoreći: Ovako kažite gospodaru mom Isavu: Sluga tvoj Jakov ovako kaže: Bio sam došljak kod Lavana i bavio se do sad.
32:5 A imam volova i magaraca, ovaca i sluga, i sluškinja, i poslah da javim tebi gospodaru svom, eda bih našao milost pred tobom.
32:6 I vratiše se glasnici k Jakovu i rekoše mu: Idosmo do brata tvog Isava, i eto on ti ide na susret s četiri stotine momaka.
32:7 A Jakov se uplaši jako i zabrinu se; pa razdeli svoje ljude i ovce i goveda i kamile u dve čete.
32:8 I reče: Ako Isav udari na jednu četu i razbije je, da ako druga uteče.
32:9 I reče Jakov: Bože oca mog Avrama i Bože oca mog Isaka, Gospode, koji si mi kazao: Vrati se u zemlju svoju i u rod svoj, i ja ću ti biti dobrotvor!
32:10 Nisam vredan tolike milosti i tolike vere što si učinio sluzi svom; jer samo sa štapom svojim pređoh preko Jordana, a sada sam gospodar od dve čete.
32:11 Izbavi me iz ruke brata mog, iz ruke Isavove, jer se bojim da ne dođe i ubije mene i mater s decom.
32:12 A Ti si kazao: Zaista ja ću ti biti dobrotvor, i učiniću seme tvoje da bude kao peska morskog, koji se ne može izbrojati od množine.
32:13 I zanoći onde onu noć, i uze šta mu dođe do ruke, da pošalje na dar Isavu bratu svom,
32:14 Dvesta koza s dvadeset jaraca, dvesta ovaca s dvadeset ovnova,
32:15 Trideset kamila dojilica s kamiladima, četrdeset krava s desetoro teladi, dvadeset magarica s desetoro magaradi.
32:16 I predade ih slugama svojim, svako stado napose, i reče slugama: Idite napred preda mnom, ostavljajući dosta mesta između jednog stada i drugog.
32:17 I zapovedi prvom govoreći: Kad sretneš Isava, brata mog, pa te zapita: Čiji si? I kuda ideš? I čije je to što goniš pred sobom?
32:18 A ti reci: Sluge tvog Jakova, a ovo šalje na dar gospodaru svom Isavu, a eto i sam ide za nama.
32:19 Tako zapovedi i drugom i trećem i svima koji iđahu za stadom, i reče: Tako kažite Isavu kad naiđete na nj.
32:20 I još kažite: Eto, Jakov sluga tvoj ide za nama. Jer govoraše: Ublažiću ga darom koji ide preda mnom, pa ću mu onda videti lice, da ako me lepo primi.
32:21 Tako otide dar napred, a on prenoći onu noć kod čete svoje.
32:22 I po noći usta, i uze obe žene i dve robinje i jedanaestoro dece svoje; i prebrodi brod Javok.
32:23 A pošto njih uze i prevede preko potoka, preturi i ostalo što imaše.
32:24 A kad osta Jakov sam, tada se jedan čovek rvaše s njim do zore.
32:25 I kad vide da ga ne može svladati, udari ga po zglavku u stegnu, te se Jakovu iščaši stegno iz zglavka, kad se čovek rvaše s njim.
32:26 Pa onda reče: Pusti me, zora je. A Jakov mu reče: Neću te pustiti dokle me ne blagosloviš.
32:27 A čovek mu reče: Kako ti je ime. A on odgovori: Jakov.
32:28 Tada mu reče: Odsele se nećeš zvati Jakov, nego Izrailj; jer si se junački borio i s Bogom i s ljudima, i odoleo si.
32:29 A Jakov zapita i reče: Kaži mi kako je tebi ime. A On reče: Što pitaš kako mi je ime? I blagoslovi ga onde.
32:30 I Jakov nadede ime onom mestu Fanuil; jer, veli, Boga videh licem k licu, i duša se moja izbavi.
32:31 I sunce mu se rodi kad prođe Fanuil, i hramaše na stegno svoje.
32:32 Zato sinovi Izrailjevi ne jedu krajeve od mišića na zglavku u stegnu do današnjeg dana, što se Jakovu povrediše krajevi od mišića na zglavku u stegnu.
–
33:1 A Jakov podigavši oči svoje pogleda, a to Isav ide, i četiri stotine ljudi s njim. I razdeli decu uz Liju i uz Rahilju i uz dve robinje.
33:2 I namesti napred robinje i njihovu decu, pa Liju i njenu decu za njima, a najposle Rahilju i Josifa.
33:3 A sam prođe napred, i pokloni se do zemlje sedam puta dokle dođe do brata svog.
33:4 A Isav pritrča preda nj i zagrli ga i pade mu oko vrata i celiva ga, i obojica se zaplakaše,
33:5 I Isav podigavši oči ugleda žene i decu, pa reče: Ko su ti ono? A Jakov reče: Deca, koju Bog milostivo darova sluzi tvom.
33:6 I pristupiše robinje s decom svojom, i pokloniše se.
33:7 Potom pristupi i Lija i deca njena, i pokloniše se; a najposle pristupi Josif i Rahilja, i pokloniše se.
33:8 A Isav reče: Šta će ti čitava vojska ona koju sretoh? A on reče: Da nađem milost pred gospodarem svojim.
33:9 A Isav reče: Ima, brate, u mene dosta; neka tebi šta je tvoje.
33:10 A Jakov reče: Ne; ako sam sada našao milost pred tobom, primi dar iz moje ruke, jer videh lice tvoje kao da videh lice Božje, tako si me lepo dočekao.
33:11 Primi dar moj, koji ti je doveden; jer me je obilato obdario Bog, i imam svega. I navali na nj, te primi.
33:12 Posle reče Isav: Hajde da idemo, ići ću i ja s tobom.
33:13 A Jakov mu reče: Zna gospodar moj da su ova deca nejaka, i imam ovaca i krava dojilica, pa ako ih usteram jedan dan, poginuće mi sve stado.
33:14 Nego gospodar moj neka ide pred slugom svojim, a ja ću polako ići, koliko mogu deca i stoka, dokle dođem ka gospodaru svom u Sir.
33:15 A Isav reče: A ono da ti ostavim nekoliko ljudi što su sa mnom. A on reče: Na šta? Daj da nađem milost pred gospodarem svojim.
33:16 I tako Isav vrati se isti dan svojim putem u Sir.
33:17 A Jakov otide u Sokot, i onde načini sebi kuću a stoci svojoj načini staje; zato nazva ono mesto Sokot.
33:18 Posle dođe Jakov zdravo u grad Sihem u zemlji hananskoj, vrativši se iz Padan-Arama, i namesti se prema gradu.
33:19 I kupi komad zemlje, gde razape šator svoj, od sinova Emora oca Sihemovog za sto novaca.
33:20 I načini onde žrtvenik, i nazva ga: Silni Bog Izrailjev.
–
34:1 A Dina kći Lijina, koju rodi Jakovu, izađe da gleda devojke u onom kraju.
34:2 A ugleda je Sihem, sin Emora Efejina, kneza od one zemlje, i uze je i leže s njom i osramoti je.
34:3 I prionu srce njegovo za Dinu kćer Jakovljevu, i devojka mu omile, i on joj se umiljavaše.
34:4 I reče Sihem Emoru ocu svom govoreći: Oženi me ovom devojkom.
34:5 A Jakov ču da je osramotio Dinu kćer njegovu; a sinovi njegovi behu u polju sa stokom njegovom, i Jakov oćute dokle oni ne dođu.
34:6 A Emor otac Sihemov iziđe k Jakovu da se razgovori s njim.
34:7 A kad dođoše sinovi Jakovljevi iz polja i čuše šta je bilo, žao bi ljudima vrlo i razgneviše se veoma, što učini sramotu Izrailju obležav kćer Jakovljevu, kako ne bi valjalo činiti.
34:8 Tada im reče Emor govoreći: Sin moj Sihem srcem prionu za vašu kćer; podajte mu je za ženu.
34:9 I oprijateljite se s nama; kćeri svoje udajite za nas i kćerima našim ženite se.
34:10 Pa živite s nama, i zemlja će vam biti otvorena; nastanite se i trgujte i držite baštine u njoj.
34:11 I reče Sihem ocu devojčinom i braći joj: Da nađem milost pred vama, i daću šta mi god kažete.
34:12 Ištite mi koliko god hoćete uzdarja i dara, ja ću dati šta god kažete; samo mi dajte devojku za ženu.
34:13 A sinovi Jakovljevi odgovoriše Sihemu i Emoru ocu njegovom prevarno, jer osramoti Dinu sestru njihovu.
34:14 I rekoše im: Ne možemo to učiniti ni dati sestre svoje za čoveka neobrezanog, jer je to sramota nama.
34:15 Nego ćemo vam učiniti po volji, ako ćete se izjednačiti s nama i obrezati sve muškinje između sebe.
34:16 Onda ćemo udavati svoje kćeri za vas i ženićemo se vašim kćerima, i postaćemo jedan narod.
34:17 Ako li ne pristanete da se obrežete, mi ćemo uzeti svoju devojku i otići ćemo.
34:18 I po volji biše reči njihove Emoru i Sihemu sinu Emorovom.
34:19 I momak ne oklevaše učiniti to; jer mu kći Jakovljeva omile veoma; i on beše najviše poštovan između svih u kući oca svog.
34:20 I otide Emor i sin mu Sihem na vrata grada svog, i rekoše građanima govoreći:
34:21 Ovi ljudi hoće mirno da žive s nama, da se nastane u ovoj zemlji i da trguju po njoj; a evo zemlja je široka i za njih; pa ćemo se kćerima njihovim ženiti i svoje ćemo kćeri udavati za njih.
34:22 Ali će tako pristati da žive s nama i da postanemo jedan narod, ako se sve muškinje među nama obrežu, kao što su oni obrezani.
34:23 Njihova stoka i njihovo blago i sva goveda njihova neće li biti naša? Složimo se samo s njima, pa će ostati kod nas.
34:24 I koji izlažahu na vrata grada njegovog, svi poslušaše Emora i Sihema sina njegovog; i obreza se sve muškinje, svi koji izlažahu na vrata grada njegovog.
34:25 A treći dan kad oni behu u bolovima, uzeše dva sina Jakovljeva Simeun i Levije, braća Dinina, svaki svoj mač i uđoše slobodno u grad i pobiše sve muškinje.
34:26 Ubiše i Emora i sina mu Sihema oštrim mačem, i uzevši Dinu iz kuće Sihemove otidoše.
34:27 Tada dođoše sinovi Jakovljevi na pobijene, i opleniše grad, jer u njemu bi osramoćena sestra njihova.
34:28 I uzeše ovce njihove i goveda njihova i magarce njihove, šta god beše u gradu i šta bod beše u polju.
34:29 I sve blago njihovo, i svu decu i žene njihove pohvataše i odvedoše, i šta god beše u kojoj kući.
34:30 A Jakov reče Simeunu i Leviju; smetoste me, i omraziste me narodu ove zemlje, Hananejima i Ferezejima; u mene ima malo ljudi, pa ako se skupe na me, hoće me ubiti te ću se istrebiti ja i dom moj.
34:31 A oni rekoše: Zar sa sestrom našom da rade kao s kurvom?
–
35:1 A Bog reče Jakovu: Ustani, idi gore u Vetilj i onde stani; i načini onde žrtvenik Bogu, koji ti se javio kad si bežao od Isava brata svog.
35:2 I Jakov reče porodici svojoj i svima koji behu s njim: Bacite tuđe bogove što su u vas, i očistite se i preobucite se;
35:3 Pa da se dignemo i idemo gore u Vetilj, da načinim onde žrtvenik Bogu, koji me čuo u dan nevolje moje i bio sa mnom na putu kojim sam išao.
35:4 I dadoše Jakovu sve bogove tuđe koji behu u njihovim rukama, i oboce, koje imahu u ušima; i Jakov ih zakopa pod hrastom kod Sihema.
35:5 Potom otidoše. A strah Božji dođe na gradove koji behu oko njih, te se ne digoše u poteru za sinovima Izrailjevim.
35:6 I Jakov i sva čeljad što beše s njim dođoše u Luz u zemlji hananskoj, a to je Vetilj.
35:7 I onde načini žrtvenik, i nazva ono mesto: Bog vetiljski, jer mu se onde javi Bog, kad je bežao od brata svog.
35:8 Tada umre Devora dojkinja Revečina, i pogreboše je ispod Vetilja pod hrastom, koji nazva Jakov Alon-Vakut.
35:9 I javi se Bog Jakovu opet, pošto iziđe iz Padan-Arama, i blagoslovi ga,
35:10 I reče mu Bog: Ime ti je Jakov; ali se odsele nećeš zvati Jakov, nego će ti ime biti Izrailj. I nadede mu ime Izrailj.
35:11 I još mu reče Bog: Ja sam Bog Svemogući; rasti i množi se; narod i mnogi će narodi postati od tebe, i carevi će izaći iz bedara tvojih.
35:12 I daću ti zemlju koju sam dao Avramu i Isaku, i nakon tebe semenu tvom daću zemlju ovu.
35:13 Potom otide od njega Bog s mesta gde mu govori.
35:14 A Jakov metnu spomenik na istom mestu gde mu Bog govori, spomenik od kamena, i pokropi ga kropljenjem, i preli ga uljem.
35:15 I Jakov prozva mesto gde mu govori Bog Vetilj.
35:16 I otidoše od Vetilja. A kad im osta još malo puta do Efrate, porodi se Rahilja, i beše joj težak porođaj.
35:17 I kad se veoma mučaše, reče joj babica: Ne boj se, imaćeš još jednog sina.
35:18 A kad se rastavljaše s dušom te umiraše, nazva ga Venonija; ali mu otac nadede ime Venijamin.
35:19 I umre Rahilja, i pogreboše je na putu koji ide u Efratu, a to je Vitlejem.
35:20 I metnu Jakov spomenik na grob njen. To je spomenik na grobu Rahiljinom do današnjeg dana.
35:21 Odatle otišavši Izrailj razape šator svoj iza kule migdol-ederske.
35:22 I kad Izrailj živeše u onoj zemlji, otide Ruvim i leže s Valom inočom oca svog. I to doču Izrailj. A imaše Jakov dvanaest sinova.
35:23 Sinovi Lijini behu: Ruvim prvenac Jakovljev, i Simeun i Levije i Juda i Isahar i Zavulon;
35:24 A sinovi Rahiljini: Josif i Venijamin;
35:25 A sinovi Vale robinje Rahiljine: Dan i Neftalim;
35:26 A sinovi Zelfe robinje Lijine: Gad i Asir. To su sinovi Jakovljevi, koji mu se rodiše u Padan-Aramu.
35:27 I Jakov dođe k Isaku ocu svom u Mamriju u Kirijat-Arvu, koje je Hevron, gde Avram i Isak behu došljaci.
35:28 A Isaku beše sto i osamdeset godina;
35:29 I onemoćav umre Isak, i bi pribran k rodu svom star i sit života; i pogreboše ga Isav i Jakov sinovi njegovi.
–
36:1 A ovo je pleme Isavovo, a on je Edom.
36:2 Isav se oženi između kćeri hananejskih Adom kćerju Eloma Hetejina, i Olivemom kćerju Ane sina Sevegona Evejina,
36:3 I Vasematom kćerju Ismailovom, sestrom Naveotovom.
36:4 I rodi Ada Isavu Elifasa, a Vasemata rodi Raguila.
36:5 A Olivema rodi Jeusa i Jegloma i Koreja. To su sinovi Isavovi, koji mu se rodiše u zemlji hananskoj.
36:6 I Isav uze žene svoje i sinove svoje i kćeri svoje i sve domašnje svoje, i stada svoja i svu stoku svoju i sve blago svoje što beše stekao u zemlji hananskoj; pa otide u drugu zemlju daleko od Jakova brata svog.
36:7 Jer im blago beše vrlo veliko, te ne mogahu živeti zajedno; niti ih zemlja gde behu došljaci mogaše nositi od množine stoke njihove.
36:8 I Isav živeše na planini Siru Isav je Edom.
36:9 A ovo je pleme Isava oca Edomcima na planini Siru.
36:10 Ovo su imena sinova Isavovih: Elifas sin Ade žene Isavove, i Ratuilo sin Vasemate žene Isavove.
36:11 A Elifasovi sinovi behu: Teman, Omar, Sofar, Gotom i Kenez.
36:12 A Tamna beše inoča Elifasu sinu Isavovom, i rodi Elifasu Amalika. To su sinovi Ade žene Isavove.
36:13 A ovo su sinovi Raguilovi: Nahot, Zare, Some i Moze. To behu sinovi Vasemate, žene Isavove.
36:14 A ovo su sinovi Oliveme kćeri Ane sina Sevegonovog, žene Isavove. Ona rodi Isavu Jeusa i Jegloma i Koreja.
36:15 Ovo su starešine sinova Isavovih: sinovi Elifasa prvenca Isavovog: starešina Teman, starešina Omar, starešina Sofar, starešina Kenez,
36:16 Starešina Korej, starešina Gotim, starešina Amalik. To su starešine od Elifasa u zemlji edomskoj. To su sinovi Adini.
36:17 A sinovi Raguila sina Isavovog: starešina Nahot, starešina Zare, starešina Some, starešina Moze. To su starešine od Raguila u zemlji edomskoj. To su sinovi Vasemate žene Isavove.
36:18 A sinovi Oliveme žene Isavove: starešina Jeus, starešina Jeglom, starešina Korej: to su starešine od Oliveme kćeri Anine, žene Isavove.
36:19 To su sinovi Isavovi, i to su starešine njihove; a on je Edom.
36:20 A ovo su sinovi Sira Horejina, koji živehu u onoj zemlji: Lotan i Soval i Sevegon i Ana,
36:21 I Dison i Asar i Rison. To su starešine Horejima, sinovi Sirovi u zemlji edomskoj.
36:22 A sinovi Lotanovi behu Horije i Emam, a sestra Lotanova beše Tamna.
36:23 A ovo su sinovi Sovalovi: Golam i Manahat i Gevil i Sofar i Omar.
36:24 A ovo su sinovi Sevegonovi: Aije i Ana. A taj je Ana koji pronađe tople izvore u pustinji pasući magarice Sevegona oca svog.
36:25 A ovo su deca Anina: Dison i Olivema kći Anina.
36:26 A ovo su sinovi Disonovi: Amada i Asvan i Itran i Haran.
36:27 A ovo su sinovi Asarovi: Valam i Zavan i Akan.
36:28 A ovo su sinovi Risonovi: Uz i Aran.
36:29 I ovo su starešine Horejima: starešina Lotan, starešina Soval, starešina Sevegon, starešina Ana,
36:30 Starešina Dison, starešina Asar, starešina Rison. To su starešine Horejima, kako im starešovahu u zemlji Siru.
36:31 A ovo su carevi koji carovaše u zemlji edomskoj pre nego se zacari car nad sinovima Izrailjevim.
36:32 Carova u edomskoj Valak sin Veorov, a gradu mu beše ime Denava.
36:33 A kad umre Valak, zacari se na njegovo mesto Jovav sin Zarin od Vosore.
36:34 A kad umre Jovav, zacari se na njegovo mesto Asom od zemlje temanovske.
36:35 A kad umre Asom, zacari se na njegovo mesto Adad sin Varadov, koji iseče Madijane u polju moavskom, a gradu mu beše ime Geten.
36:36 A kad umre Adad, zacari se na njegovo mesto Samada, iz Masekasa.
36:37 A kad umre Samada, zacari se na njegovo mesto Saul iz Rovota na reci.
36:38 A kad umre Saul, zacari se na njegovo mesto Valenon sin Ahovorov.
36:39 A kad umre Valenon sin Ahovorov, zacari se na njegovo mesto Adar, a grad mu se zvaše Fogor, a ženi mu beše ime Meteveila, koja beše kći Matraide kćeri Mezevove.
36:40 I ovo su plemena starešinama od Isava po porodicama njihovim, po mestima njihovim, po imenima njihovim: starešina Tamna, starešina Gola, starešina Jeter,
36:41 Starešina Olivema, starešina Ila, starešina Finon,
36:42 Starešina Kenez, starešina Teman, starešina Mazar,
36:43 Starešina Magedilo, starešina Zafoj: to su starešine edomske kako nastavahu u svojoj zemlji. Ovaj Isav bi otac Edomcima.
–
37:1 A Jakov živeše u zemlji gde mu je otac bio došljak, u zemlji hananskoj.
37:2 Ovo su događaji Jakovljevi. Josif kad beše momak od sedamnaest godina, pasaše stoku s braćom svojom, koju rodiše Vala i Zelfa žene oca njegovog; i donošaše Josif zle glasove o njima ocu svom.
37:3 A Izrailj ljubljaše Josifa najvećma izmeću svih sinova svojih, jer mu se rodio pod starost; i načini mu šarenu haljinu.
37:4 A braća videći gde ga otac ljubi najvećma između sve braće njegove, stadoše mrzeti na nj tako da mu ne mogahu lepe reči progovoriti.
37:5 Uz to usni Josif san i pripovedi braći svojoj, te oni još većma omrznu na nj.
37:6 Jer im reče: Da čujete san što sam snio:
37:7 Vezasmo snoplje u polju, pa moj snop usta i ispravi se, a vaši snopovi iđahu unaokolo i klanjahu se snopu mom.
37:8 Tada mu braća rekoše: Da nećeš još biti car nad nama i zapovedati nam? Stoga još većma stadoše mrzeti na nj radi snova njegovih i radi reči njegovih.
37:9 Posle opet usni drugi san, i pripovedi braći svojoj govoreći: Usnih opet san, a to se sunce i mesec i jedanaest zvezda klanjahu meni.
37:10 A pripovedi i ocu svom i braći svojoj; ali ga otac prekori i reče mu: Kakav je to san što si snio? Eda li ćemo doći ja i mati tvoja i braća tvoja da se klanjamo tebi do zemlje?
37:11 I zaviđahu mu braća; ali otac njegov čuvaše ove reči.
37:12 A kad braća njegova otidoše da pasu stoku oca svog kod Sihema,
37:13 Reče Izrailj Josifu: Ne pasu li braća tvoja stoku kod Sihema? Hajde da te pošaljem k njima. A on reče: Evo me.
37:14 A on mu reče: Idi, vidi kako su braća tvoja i kako je stoka, pa dođi da mi javiš. I opravi ga iz doline hevronske, i on otide put Sihema.
37:15 I čovek jedan nađe ga a on luta po polju; te ga zapita govoreći: Šta tražiš?
37:16 A on reče: Tražim braću svoju; kaži mi, molim te, gde su sa stokom?
37:17 A čovek reče: Otišli su odavde, jer čuh gde rekoše: Hajdemo u Dotaim. I otide Josif za braćom svojom, i nađe ih u Dotaimu.
37:18 A oni ga ugledaše iz daleka; i dok još ne dođe blizu njih, stadoše se dogovarati da ga ubiju,
37:19 I rekoše među sobom: Gle, evo onog što sne sanja.
37:20 Hajde sada da ga ubijemo i da ga bacimo u koju od ovih jama, pa ćemo kazati: Ljuta ga je zverka izjela. Onda ćemo videti šta će biti od njegovih snova.
37:21 Ali Ruvim kad ču to, izbavi ga iz ruku njihovih rekavši: Nemojte da ga ubijemo.
37:22 I još im reče Ruvim: Nemojte krvi prolivati; bacite ga u ovu jamu u pustinji, a ne dižite ruke na nj. A on ga htede izbaviti iz ruku njihovih i odvesti k ocu.
37:23 I kad Josif dođe k braći svojoj, svukoše s njega haljinu njegovu, haljinu šarenu, koju imaše na sebi.
37:24 I uhvativši ga baciše ga u jamu; a jama beše prazna, ne beše vode u njoj.
37:25 Posle sedoše da jedu. I podigavši oči ugledaše, a to gomila Ismailjaca iđaše od Galada s kamilama natovarenim mirisavog korenja i tamjana i smirne, te nošahu u Misir.
37:26 I reče Juda braći svojoj: Kakva će biti korist što ćemo ubiti brata svog i zatajiti krv njegovu?
37:27 Hajde da ga prodamo ovim Ismailjcima pa da ne dižemo ruke svoje na nj, jer nam je brat, naše je telo. I poslušaše ga braća njegova.
37:28 Pa kad trgovci madijanski behu pored njih, oni izvukoše i izvadiše Josifa iz jame, i prodadoše Josifa Ismailjcima za dvadeset srebrnika; i oni odvedoše Josifa u Misir.
37:29 A kad se Ruvim vrati k jami, a to nema Josifa u jami; tada razdre haljine svoje,
37:30 Pa se vrati k braći svojoj, i reče: Nema deteta; a ja kuda ću?
37:31 Tada uzeše haljinu Josifovu, i zaklavši jare zamočiše haljinu u krv,
37:32 Pa onda poslaše šarenu haljinu ocu njegovom poručivši: Nađosmo ovu haljinu, vidi je li haljina sina tvog ili nije.
37:33 A on je pozna i reče: Sina je mog haljina; ljuta ga je zverka izjela; Josif je doista raskinut.
37:34 I razdre Jakov haljine svoje, i veza kostret oko sebe, i tužaše za sinom svojim dugo vremena.
37:35 I svi sinovi njegovi i sve kćeri njegove ustadoše oko njega tešeći ga, ali se on ne dade utešiti, nego govoraše: S tugom ću u grob leći za sinom svojim. Pa i njegov otac plakaše za njim.
37:36 A Madijani prodadoše ga u Misir Petefriju, dvoraninu Faraonovom, zapovedniku stražarskom.
–
38:1 A u to vreme dogodi se, te Juda otide od braće svoje i uvrati se kod nekog Odolamejca, kome ime beše Iras.
38:2 I onde vide Juda kćer nekog Hananejca, kome ime beše Sava, i uze je i leže s njom;
38:3 I ona zatrudne i rodi sina, kome nadede ime Ir.
38:4 I opet zatrudnevši rodi sina, kome nadede ime Avnan.
38:5 I opet rodi sina, i nadede mu ime Silom; a Juda beše u Hasvi kad ona toga rodi.
38:6 I Juda oženi prvenca svog Ira devojkom po imenu Tamara.
38:7 Ali Ir prvenac Judin beše nevaljao pred Gospodom, i ubi ga Gospod.
38:8 A Juda reče Avnanu: Uđi k ženi brata svog i oženi se njom na ime bratovo, da podigneš seme bratu svom.
38:9 A Avnan, znajući da neće biti njegov porod, kad leže sa ženom brata svog prosipaše na zemlju, da ne rodi dece bratu svom.
38:10 Ali Gospodu ne bi milo što činjaše, te ubi i njega.
38:11 I Juda reče Tamari snasi svojoj: Ostani udovicom u kući oca svog dokle odraste Silom sin moj. Jer govoraše: Da ne umre i on kao braća mu. I otide Tamara, i živeše u kući oca svog.
38:12 A kad prođe mnogo vremena, umre kći Savina, žena Judina. I kad se Juda uteši, pođe u Tamnu k ljudima što mu strižahu ovce, sam s Irasom prijateljem svojim Odolamejcem.
38:13 I javiše Tamari govoreći: Eto svekar tvoj ide u Tamnu da striže ovce svoje.
38:14 A ona skide sa sebe udovičko ruho svoje, i uze pokrivalo i pokri lice, i sede na raskršće na putu koji ide u Tamnu. Jer vide da je Silom odrastao, a nju još ne udaše za nj.
38:15 A Juda kada vide, pomisli da je kurva, jer beše pokrila lice svoje.
38:16 Pa svrnu s puta k njoj i reče joj: Pusti da legnem s tobom. Jer nije poznao da mu je snaha. A ona reče: Šta ćeš mi dati da legneš sa mnom?
38:17 A on reče: Poslaću ti jare iz stada. A ona reče: Ali da mi daš zalog dokle ga ne pošalješ.
38:18 A on reče: Kakav zalog da ti dam? A ona reče: Eto, prsten i rubac, i štap što ti je u ruci. I on joj dade, te leže s njom, i ona zatrudne od njega.
38:19 Posle ustavši Tamara otide i skide pokrivalo sa sebe i obuče udovičko ruho.
38:20 A Juda posla jare po prijatelju svom Odolamejcu da mu donese natrag od žene zalog. Ali je on ne nađe.
38:21 Pa pitaše ljude po onom mestu gde je ona bila govoreći: Gde je ona kurva što je bila na raskršću na ovom putu? A oni rekoše: Nije ovde bilo kurve.
38:22 I vrati se k Judi i reče: Ne nađoh je, nego još rekoše meštani: Nije ovde bilo kurve.
38:23 A Juda reče: Neka joj, da se ne sramotimo; ja sam slao jare, ali je ti ne nađe.
38:24 A kad prođe do tri meseca dana, javiše Judi govoreći: Tamara snaha tvoja učini preljubu, i evo zatrudne od preljube. A Juda reče: Izvedite je da se spali.
38:25 A kad je povedoše, posla k svekru svom i poruči: S čovekom čije je ovo zatrudnela sam. I reče: Traži čiji je ovaj prsten i rubac i štap.
38:26 A Juda pozna i reče: Pravija je od mene, jer je ne dadoh sinu svom Silomu. I više ne leže s njom.
38:27 A kad dođe vreme da rodi, a to blizanci u utrobi njenoj.
38:28 I kad se porađaše, jedno dete pomoli ruku, a babica uze i veza mu crven konac oko ruke govoreći: Ovaj je prvi.
38:29 Ali on uvuče ruku, i gle izađe brat njegov, a ona reče: Kako prodre? Prodiranje neka ti bude. I nadeše mu ime Fares.
38:30 A posle izađe brat mu, kome oko ruke beše crveni konac, i nadeše mu ime Zara.
–
39:1 A Josifa odvedoše u Misir; i Petefrije dvoranin Faraonov, zapovednik stražarski, čovek Misirac, kupi ga od Ismailjaca, koji ga odvedoše onamo.
39:2 I Gospod beše s Josifom, te bi srećan, i živeše u kući gospodara svog Misirca.
39:3 I gospodar njegov vide da je Gospod s njim i da sve što radi Gospod vodi u napredak u ruci njegovoj.
39:4 I Josif steče milost u njega, i dvoraše ga; a najposle postavi ga nad celim domom svojim, i šta god imaše njemu dade u ruke.
39:5 A kad ga postavi nad domom svojim i nad svim što imaše, od tada Gospod blagoslovi dom toga Misirca radi Josifa; i blagoslov Gospodnji beše na svemu što imaše u kući i u polju.
39:6 I ostavi u Josifovim rukama sve što imaše, i ne razbiraše nizašta osim jela koje jeđaše. A Josif beše lepog stasa i lepog lica.
39:7 I dogodi se posle, te se žena gospodara njegovog zagleda u Josifa, i reče: Lezi sa mnom.
39:8 A on ne hte, nego reče ženi gospodara svog: Eto gospodar moj ne razbira nizašta šta je u kući, nego šta god ima dade meni u ruke.
39:9 Ni sam nije veći od mene u ovoj kući, i ništa ne krije od mene osim tebe, jer si mu žena; pa kako bih učinio tako grdno zlo i Bogu zgrešio?
39:10 I ona govoraše takve reči Josifu svaki dan, ali je ne posluša da legne s njom ni da se bavi kod nje.
39:11 A jedan dan kad dođe Josif u kuću da radi svoj posao, a ne beše nikoga od domašnjih u kući,
39:12 Ona ga uhvati za haljinu govoreći: Lezi sa mnom. Ali on ostavivši joj u rukama haljinu svoju pobeže i otide.
39:13 A kad ona vide gde joj ostavi u rukama haljinu svoju i pobeže,
39:14 Viknu čeljad svoju, i reče im govoreći: Gledajte, doveo nam je čoveka Jevrejina da nas sramoti; dođe k meni da legne sa mnom, a ja povikah iza glasa;
39:15 A on kad ču gde vičem, ostavi haljinu svoju kod mene i pobeže i otide.
39:16 I ona ostavi haljinu njegovu kod sebe dok mu gospodar dođe kući.
39:17 A tada mu reče ovako govoreći: Sluga Jevrejin, koga si nam doveo, dođe k meni da me osramoti;
39:18 A ja povikah iza glasa, te on ostavi haljinu svoju kod mene i pobeže.
39:19 A kad gospodar njegov ču reči žene svoje gde mu reče: To mi je učinio sluga tvoj, razgnevi se vrlo.
39:20 I gospodar Josifov uhvati ga, i baci ga u tamnicu, gde ležahu sužnji carski: i bi onde u tamnici.
39:21 Ali Gospod beše s Josifom i raširi milost svoju nad njim i učini te omile tamničaru.
39:22 I poveri tamničar Josifu sve sužnje u tamnici, i šta je god trebalo onde činiti on uređivaše.
39:23 I tamničar ne nadgledaše ništa što beše u Josifovoj ruci, jer Gospod beše s njim; i šta god činjaše, Gospod vođaše u napredak.
–
40:1 Posle toga dogodi se, te peharnik cara misirskog i hlebar skriviše gospodaru svom, caru misirskom.
40:2 I Faraon se razgnevi na ta dva dvoranina, na starešinu nad peharnicima i na starešinu nad hlebarima;
40:3 I baci ih u tamnicu u kući zapovednika stražarskog, gde Josif beše sužanj.
40:4 A zapovednik stražarski odredi im Josifa da ih služi; i behu dugo u tamnici.
40:5 I usniše san obojica u jednu noć, svaki po značenju svog sna za sebe, i peharnik i hlebar cara misirskog, koji behu sužnji u tamnici.
40:6 I sutradan kad dođe Josif k njima, pogleda ih, a oni behu vrlo neveseli.
40:7 Pa zapita dvorane Faraonove, koji behu sužnji s njim u kući gospodara njegovog, i reče: Što ste danas lica neveselog?
40:8 A oni mu rekoše: San usnismo obojica, a nema ko da nam kaže šta znače. A Josif im reče: Šta znače, nije li u Boga? Ali pripovedite mi.
40:9 I starešina nad peharnicima pripovedi san svoj Josifu govoreći: Snih, a preda mnom čokot;
40:10 I na čokotu behu tri loze, i napupi i procvate, i grožđe na njemu uzre;
40:11 A u ruci mi beše čaša Faraonova, te pobrah zrelo grožđe i iscedih ga u čašu Faraonovu, i dodadoh čašu Faraonu.
40:12 A Josif mu reče: Ovo znači: tri su loze tri dana.
40:13 Još tri dana, i Faraon brojeći svoje dvorane uzeće i tebe, i opet te postaviti u pređašnju službu, i opet ćeš mu dodavati čašu kao i pre dok si mu bio peharnik.
40:14 Ali nemoj zaboraviti mene kad budeš u dobru, učini milost i pomeni za me Faraonu, i izvedi me iz ove kuće.
40:15 Jer su me ukrali iz zemlje jevrejske, a ovde nisam ništa učinio da me bace u ovu jamu.
40:16 A kad vide starešina nad hlebarima kako lepo kaza san, reče Josifu: i ja snih, a meni na glavi tri kotarice bele;
40:17 I u najgornjoj kotarici beše svakojakih kolača za Faraona, i ptice jeđahu iz kotarice na mojoj glavi.
40:18 A Josif odgovori i reče: Ovo znači: tri kotarice tri su dana.
40:19 Još tri dana, i Faraon brojeći dvorane svoje izbaciće te i obesiće te na vešala, i ptice će jesti s tebe meso.
40:20 I kad dođe treći dan, to beše dan u koji se rodio Faraon, i učini Faraon gozbu svim slugama svojim, i naiđe među slugama svojim na starešinu nad peharnicima i na starešinu nad hlebarima;
40:21 I povrati starešinu nad peharnicima u službu da dodaje čašu Faraonu;
40:22 A starešinu nad hlebarima obesi, kao što kaza Josif.
40:23 I starešina nad peharnicima ne opomenu se Josifa, nego ga zaboravi.
–
41:1 A posle dve godine dana usni Faraon, a on stoji na jednoj reci.
41:2 I gle, iz reke izađe sedam krava lepih i debelih, i stadoše pasti po obali.
41:3 I gle, iza njih izađe iz reke sedam drugih krava, ružnih i mršavih, i stadoše pored onih krava na obali.
41:4 I ove krave ružne i mršave pojedoše onih sedam krava lepih i debelih. U tom se probudi Faraon.
41:5 Pa opet zaspav usni drugom, a to sedam klasova izraste iz jednog stabla jedrih i lepih;
41:6 A iza njih isklija sedam klasova malih i šturih;
41:7 Pa ovi klasovi mali pojedoše onih sedam velikih i jedrih. U tom se probudi Faraon i vide da je san.
41:8 I kad bi ujutru, on se zabrinu u duhu, i poslavši sazva sve gatare misirske i sve mudrace, i pripovedi im šta je snio; ali niko ne može kazati Faraonu šta znači.
41:9 Tada progovori starešina nad peharnicima Faraonu i reče: Danas se opomenuh greha svog.
41:10 Kad se Faraon rasrdi na sluge svoje i baci u tamnicu u kući zapovednika stražarskog mene i starešinu nad hlebarima,
41:11 Usnismo jednu noć ja i on, svaki za sebe po značenju sna svog usnismo.
41:12 A onde beše s nama momče Jevrejče, sluga zapovednika stražarskog, i mi mu pripovedismo sne, a on nam kaza šta čiji san znači.
41:13 I zbi se kako nam kaza: mene povrati Faraon u službu, a onog obesi.
41:14 Tada Faraon posla po Josifa, i brže ga izvedoše iz tamnice, a on se obrija i preobuče se, te izađe pred Faraona.
41:15 A Faraon reče Josifu: Usnih san, pa mi niko ne ume da kaže šta znači; a za tebe čujem da umeš kazivati sne.
41:16 A Josif odgovori Faraonu i reče: To nije u mojoj vlasti, Bog će javiti dobro Faraonu.
41:17 I reče Faraon Josifu: Usnih, a ja stojim kraj reke na obali.
41:18 I gle, iz reke izađe sedam krava debelih i lepih, te stadoše pasti po obali.
41:19 I gle, iza njih izađe sedam drugih krava rđavih, i vrlo ružnih i mršavih, kakvih nisam video u celoj zemlji misirskoj.
41:20 I ove krave mršave i ružne pojedoše onih sedam debelih,
41:21 I kad im biše u trbuhu, ne poznavaše se da su im u trbuhu, nego opet behu onako ružne kao pre. U tom se probudih.
41:22 Pa opet usnih, a to sedam klasova izraste iz jednog stabla jedrih i lepih;
41:23 A iza njih isklija sedam malih, tankih i šturih.
41:24 I ovi tanki klasovi proždreše onih sedam lepih. I ovo pripovedih gatarima, ali mi ni jedan ne zna kazati šta znači.
41:25 A Josif reče Faraonu: Oba su sna Faraonova jednaka; Bog javlja Faraonu šta je naumio.
41:26 Sedam lepih krava jesu sedam godina, i sedam lepih klasova jesu sedam godina; oba su sna jednaka.
41:27 A sedam krava mršavih i ružnih, što izađoše iza onih, jesu sedam godina; i sedam klasova sitnih i šturih biće sedam godina gladnih.
41:28 To je što rekoh Faraonu: Bog kaže Faraonu šta je naumio.
41:29 Evo doći će sedam godina vrlo rodnih svoj zemlji misirskoj.
41:30 A iza njih nastaće sedam gladnih godina, gde će se zaboraviti sve obilje u zemlji misirskoj, jer će glad satrti zemlju,
41:31 Te se neće znati to obilje u zemlji od gladi potonje, jer će biti vrlo velika.
41:32 A što je dva puta uzastopce Faraon snio, to je zato što je zacelo Bog tako naumio, i na skoro će to učiniti Bog.
41:33 Nego sada neka potraži Faraon čoveka mudrog i razumnog, pa neka ga postavi nad zemljom misirskom.
41:34 I neka gleda Faraon da postavi starešine po zemlji, i pokupi petinu po zemlji misirskoj za sedam rodnih godina;
41:35 Neka skupljaju od svakog žita za rodnih godina koje idu, i neka snesu pod ruku Faraonovu svakog žita u sve gradove, i neka čuvaju,
41:36 Da se nađe hrane zemlji za sedam godina gladnih, kad nastanu, da ne propadne zemlja od gladi.
41:37 I ovo se učini dobro Faraonu i svim slugama njegovim.
41:38 I reče Faraon slugama svojim: Možemo li naći čoveka kakav je ovaj, u kome bi duh bio Božji?
41:39 Pa reče Faraon Josifu: Kad je tebi javio Bog sve ovo, nema nikoga tako mudrog i razumnog kao što si ti.
41:40 Ti ćeš biti nad domom mojim, i sav će ti narod moj usta ljubiti; samo ću ovim prestolom biti veći od tebe.
41:41 I još reče Faraon Josifu: Evo, postavljam te nad svom zemljom misirskom.
41:42 I skide Faraon prsten s ruke svoje i metnu ga Josifu na ruku, i obuče ga u haljine od tankog platna, i obesi mu zlatnu verižicu o vratu,
41:43 I posadi ga na kola koja behu druga za njegovim, i zapovedi da pred njim viču: Klanjajte se! I da ga je postavio nad svom zemljom misirskom.
41:44 I još reče Faraon Josifu: Ja sam Faraon, ali bez tebe neće niko maći ruke svoje ni noge svoje u svoj zemlji misirskoj.
41:45 I dade Faraon Josifu ime Psontomfanih, i oženi ga Asenetom kćerju Potifere sveštenika onskog. I pođe Josif po zemlji misirskoj.
41:46 A beše Josifu trideset godina kad izađe pred Faraona cara misirskog. I otišavši od Faraona obiđe svu zemlju misirsku.
41:47 I za sedam rodnih godina rodi zemlja svašta izobila.
41:48 I stade Josif kupiti za tih sedam godina svakog žita što beše po zemlji misirskoj, i snositi žito u gradove; u svaki grad snošaše žito s njiva koje behu oko njega.
41:49 Tako nakupi Josif žita vrlo mnogo koliko je peska morskog, tako da ga presta meriti, jer mu ne beše broja.
41:50 I dokle još ne nasta gladna godina, rodiše se Josifu dva sina, koje mu rodi Aseneta kći Potifere sveštenika onskog.
41:51 I prvencu nadede Josif ime Manasija, govoreći: Jer mi Bog dade da zaboravim svu muku svoju i sav dom oca svog.
41:52 A drugom nadede ime Jefrem, govoreći: Jer mi Bog dade da rastem u zemlji nevolje svoje.
41:53 Ali prođe sedam godina rodnih u zemlji misirskoj;
41:54 I nasta sedam godina gladnih, kao što je Josif napred kazao. I beše glad po svim zemljama, a po svoj zemlji misirskoj beše hleba.
41:55 Ali najposle nasta glad i po svoj zemlji misirskoj, i narod povika k Faraonu za hleb; a Faraon reče svima Misircima: Idite k Josifu, pa šta vam on kaže ono činite.
41:56 I kad glad beše po svoj zemlji, otvori Josif sve žitnice, i prodavaše Misircima. I glad posta vrlo velika u zemlji misirskoj.
41:57 I iz svih zemalja dolažahu u Misir k Josifu da kupuju; jer posta glad u svakoj zemlji.
–
42:1 A Jakov videći da ima žita u Misiru, reče sinovima svojim: Šta gledate jedan na drugog?
42:2 I reče: Eto čujem da u Misiru ima žita; idite onamo te nam kupite otuda, da ostanemo živi i ne pomremo.
42:3 I desetorica braće Josifove otidoše da kupe žita u Misiru.
42:4 A Venijamina brata Josifovog ne pusti otac s braćom govoreći: Da ga ne bi zadesilo kako zlo.
42:5 I dođoše sinovi Izrailjevi da kupe žita s ostalima koji dolažahu; jer beše glad u zemlji hananskoj.
42:6 A Josif upravljaše zemljom, i prodavaše žito svemu narodu po zemlji. I braća Josifova došavši pokloniše mu se licem do zemlje.
42:7 A Josif ugledavši braću pozna ih; ali se učini da ih ne poznaje, i oštro im progovori i reče: Odakle ste došli? A oni rekoše: Iz zemlje hananske, da kupimo hrane.
42:8 Josif dakle pozna braću svoju; ali oni njega ne poznaše.
42:9 I opomenu se Josif snova koje je snio za njih; i reče im: Vi ste uhode; došli ste da vidite gde je zemlja slaba.
42:10 A oni mu rekoše: Nismo, gospodaru; nego sluge tvoje dođoše da kupe hrane.
42:11 Svi smo sinovi jednog čoveka, pošteni ljudi, nikada nisu sluge tvoje bile uhode.
42:12 A on im reče: Nije istina, nego ste došli da vidite gde je zemlja slaba.
42:13 A oni rekoše: Nas je bilo dvanaest braće, sluga tvojih, sinova jednog čoveka u zemlji hananskoj; i eno, najmlađi je danas kod oca našeg, a jednog nema više.
42:14 A Josif im reče: Kažem ja da ste vi uhode.
42:15 Nego hoću da se uverim ovako: tako živ bio Faraon, nećete izaći odavde dokle ne dođe ovamo najmlađi brat vaš.
42:16 Pošljite jednog između sebe neka dovede brata vašeg, a vi ćete ostati ovde u tamnici, pa ću videti je li istina šta govorite; inače ste uhode, tako živ bio Faraon.
42:17 I zatvori ih u tamnicu na tri dana.
42:18 A treći dan reče im Josif: Ako ste radi životu, ovo učinite, jer se ja Boga bojim:
42:19 Ako ste pošteni ljudi, jedan brat između vas neka ostane u tamnici, a vi idite i odnesite žita koliko treba porodicama vašim.
42:20 Pa onda dovedite k meni najmlađeg brata svog da se posvedoče reči vaše i da ne izginete. I oni učiniše tako.
42:21 I rekoše jedan drugom: Doista se ogrešismo o brata svog, jer videsmo muku duše njegove kad nam se moljaše, pa ga se oglušismo; zato dođe na nas ova muka.
42:22 A Ruvim odgovori im govoreći: Nisam li vam govorio: Nemojte se grešiti o dete? Ali me ne poslušaste; i zato se evo traži od nas krv njegova.
42:23 A oni ne znahu da ih Josif razume, jer se s njim razgovarahu preko tumača.
42:24 A Josif okrete se od njih, i zaplaka se. Potom se opet okrete k njima, i progovori s njima, i uzevši između njih Simeuna veza ga pred njima.
42:25 I zapovedi Josif da im naspu vreće žita, pa i novce šta je koji dao da metnu svakome u vreću, i da im dadu brašnjenice na put. I tako bi učinjeno.
42:26 I natovarivši žito svoje na magarce svoje otidoše.
42:27 A jedan od njih otvoriv svoju vreću da nahrani magarca svog u jednoj gostionici, vide novce svoje ozgo u vreći.
42:28 I reče braći svojoj: Ja dobih natrag novce svoje, evo ih u mojoj vreći. I zadrhta srce u njima i uplašiše se govoreći jedan drugom: Šta nam to učini Bog?
42:29 I došavši k Jakovu ocu svom u zemlju hanansku, pripovediše mu sve što im se dogodi, govoreći:
42:30 Oštro govoraše s nama čovek, koji zapoveda u onoj zemlji, i dočeka nas kao uhode.
42:31 A kad mu rekosmo: Mi smo pošteni ljudi, nikad nismo bili uhode;
42:32 Bilo nas je dvanaest braće, sinova oca našeg; jednog već nema, a najmlađi je danas kod oca našeg u zemlji hananskoj;
42:33 Reče nam čovek, koji zapoveda u onoj zemlji: Ovako ću doznati jeste li pošteni ljudi: brata jednog između sebe ostavite kod mene, a šta vam treba za porodice vaše gladi radi, uzmite i idite.
42:34 Posle dovedite k meni brata svog najmlađeg, da se uverim da niste uhode nego pošteni ljudi; brata ću vam vratiti, i moći ćete trgovati po ovoj zemlji.
42:35 A kad izručivahu vreće svoje, gle, svakome u vreći behu u zavežljaju novci njegovi; i videvši zavežljaje novaca svojih uplašiše se i oni i otac im.
42:36 I reče im Jakov otac njihov: Potrste mi decu; Josifa nema, Simeuna nema, pa hoćete i Venijamina da uzmete; sve se skupilo na me.
42:37 A Ruvim progovori i reče ocu svom: Dva sina moja ubij, ako ti ga ne dovedem natrag; daj ga u moje ruke, i ja ću ti ga opet dovesti.
42:38 A on reče: Neće ići sin moj s vama, jer je brat njegov umro i on osta sam, pa ako bi ga zadesilo kako zlo na putu na koji ćete ići, svalili bi ste me stara s tugom u grob.
–
43:1 Ali glad beše vrlo velika u onoj zemlji.
43:2 Pa kad pojedoše žito koje behu doneli iz Misira, reče im otac: Idite opet, i kupite nam malo hrane.
43:3 A Juda mu progovori i reče: Tvrdo nam se zarekao onaj čovek govoreći: Nećete videti lica mog, ako ne bude s vama brat vaš.
43:4 Ako ćeš pustiti s nama brata našeg, ići ćemo i kupićemo ti hrane.
43:5 Ako li nećeš pustiti, nećemo ići, jer nam je rekao onaj čovek: Nećete videti lica mog, ako ne bude s vama brat vaš.
43:6 A Izrailj reče: Što mi to zlo učiniste i kazaste čoveku da imate još jednog brata?
43:7 A oni rekoše: Čovek je potanko raspitivao za nas i za rod naš govoreći: Je li vam jošte živ otac? Imate li još braće? A mi mu odgovorismo kako nas pitaše. Jesmo li mogli kako znati da će kazati: Dovedite brata svog?
43:8 I reče Juda Izrailju ocu svom: Pusti dete sa mnom, pa ćemo se podignuti i otići, da ostanemo živi i ne pomremo i mi i ti i naša deca.
43:9 Ja ti se jamčim za nj, iz moje ga ruke išti; ako ti ga ne dovedem natrag i preda te ne stavim, da sam ti kriv do veka.
43:10 Da nismo toliko oklevali, do sada bismo se dva puta vratili.
43:11 Onda reče Izrailj otac njihov: Kad je tako, učinite ovo: uzmite šta najlepše ima u ovoj zemlji u svoje vreće, i ponesite čoveku onom dar: malo tamjana i malo meda, mirisavog korenja i smirne, urme i badema.
43:12 A novaca ponesite dvojinom, i uzmite novce što behu ozgo u vrećama vašim i odnesite natrag, može biti da je pogreška.
43:13 I uzmite brata svog, pa ustanite i idite opet k onom čoveku.
43:14 A Bog Svemogući da vam da da nađete milost u onog čoveka, da vam pusti brata vašeg drugog i Venijamina; ako li ostanem bez dece, nek ostanem bez dece.
43:15 Tada uzevši dare i novaca dvojinom, uzevši i Venijamina, podigoše se i otidoše u Misir, i izađoše pred Josifa.
43:16 A Josif kad vide s njima Venijamina, reče čoveku koji upravljaše kućom njegovom: Odvedi ove ljude u kuću, pa nakolji mesa i zgotovi, jer će u podne sa mnom jesti ovi ljudi.
43:17 I učini čovek kako Josif reče, i uvede ljude u kuću Josifovu.
43:18 A oni se bojahu kad ih čovek vođaše u kuću Josifovu, i rekoše: Za novce koji pre behu metnuti u vreće naše vodi nas, dokle smisli kako će nas okriviti, da nas zarobi i uzme naše magarce.
43:19 Pa pristupivši k čoveku koji upravljaše kućom Josifovom, progovoriše mu na vratima kućnim,
43:20 I rekoše: Čuj, gospodaru; došli smo bili i pre, i kupismo hrane;
43:21 Pa kad dođosmo u jednu gostionicu i otvorismo vreće, a to novci svakog nas behu ozgo u vreći njegovoj, novci naši na meru; i evo smo ih doneli natrag;
43:22 A druge smo novce doneli da kupimo hrane; ne znamo ko nam metnu novce naše u vreće.
43:23 A on im reče: Budite mirni, ne bojte se; Bog vaš i Bog oca vašeg metnuo je blago u vreće vaše; novci su vaši bili u mene. I izvede im Simeuna.
43:24 I uvede ih čovek u kuću Josifovu, i donese im vode te opraše noge, i magarcima njihovim položi.
43:25 I pripraviše dar čekajući dokle dođe Josif u podne, jer čuše da će oni onde jesti.
43:26 I kad Josif dođe kući, iznesoše mu dar koji imahu kod sebe, i pokloniše mu se do zemlje.
43:27 A on ih zapita kako su, i reče: Kako je otac vaš stari, za koga mi govoriste? Je li jošte živ?
43:28 A oni rekoše: Dobro je sluga tvoj, otac naš; još je živ. I pokloniše mu se.
43:29 A on pogledavši vide Venijamina brata svog, sina matere svoje, i reče: Je li vam to najmlađi brat vaš za kog mi govoriste? I reče: Bog da ti bude milostiv, sinko!
43:30 A Josifu goraše srce od ljubavi prema bratu svom, te brže potraži gde će plakati, i ušavši u jednu sobu plaka onde.
43:31 Posle umiv se izađe, i ustežući se reče: Dajte jelo.
43:32 I donesoše njemu najposle i Misircima koji obedovahu u njega, jer ne mogahu Misirci jesti s Jevrejima, jer je to nečisto Misircima.
43:33 A seđahu pred njim stariji po stareštvu svom a mlađi po mladosti svojoj. I zgledahu se od čuda.
43:34 I uzimajući jela ispred sebe slaše njima, i Venijaminu dopade pet puta više nego drugima. I piše i napiše se s njim.
–
44:1 I zapovedi Josif čoveku što upravljaše kućom njegovom govoreći: Naspi ovim ljudima u vreće žita koliko mogu poneti, i svakome u vreću metni ozgo novce njegove.
44:2 I čašu moju, čašu srebrnu, metni najmlađem u vreću odozgo i novce za njegovo žito. I učini kako mu Josif reče.
44:3 A ujutru kad svanu, otpustiše ljude s magarcima njihovim.
44:4 A kad izađoše iz mesta i još ne behu daleko, reče Josif čoveku što upravljaše kućom njegovom: Ustani, idi brže za onim ljudima, i kad ih stigneš reci im: Zašto vraćate zlo za dobro?
44:5 Nije li to čaša iz koje pije moj gospodar? I neće li po njoj zacelo poznati kakvi ste? Zlo ste radili što ste to učinili.
44:6 I on ih stiže, i reče im tako.
44:7 A oni mu rekoše: Zašto govoriš, gospodaru, takve reči? Sačuvaj Bože da sluge tvoje učine takvo šta!
44:8 Eno smo ti doneli natrag iz zemlje hananske novce koje nađosmo ozgo u vrećama svojim, pa kako bismo ukrali iz kuće gospodara tvog srebro ili zlato?
44:9 U kog se između sluga tvojih nađe, onaj neka pogine, i svrh toga mi ćemo biti robovi gospodaru mom.
44:10 A on reče: Neka bude kako rekoste; ali u koga se nađe, onaj da mi bude rob, a vi ostali nećete biti krivi.
44:11 I brže poskidaše svi na zemlju vreće svoje, i razrešiše svaki svoju vreću.
44:12 A on stade tražiti počevši od najstarijeg, i kad dođe na najmlađeg, nađe se čaša u vreći Venijaminovoj.
44:13 Tada razdreše haljine svoje, i natovarivši svaki svoj tovar na svog magarca vratiše se u grad.
44:14 I dođe Juda s braćom svojom Josifu u kuću, dok on još beše kod kuće, i padoše pred njim na zemlju.
44:15 A Josif im reče: Šta ste to učinili? Zar niste znali da čovek kao što sam ja može zacelo doznati?
44:16 Tada reče Juda: Šta da ti kažemo, gospodaru? Šta da govorimo? Kako li da se pravdamo? Bog je otkrio zločinstvo tvojih sluga. Evo, mi smo svi robovi tvoji, gospodaru, i mi i ovaj u koga se našla čaša.
44:17 A Josif reče: Bože sačuvaj! Neću ja to; u koga se našla čaša on neka mi bude rob, a vi idite s mirom ocu svom.
44:18 Ali Juda pristupiv k njemu reče: Čuj me, gospodaru; dopusti da progovori sluga tvoj gospodaru svom, i neka se gnev tvoj ne raspali na slugu tvog, jer si ti kao sam Faraon.
44:19 Gospodar moj zapita sluge svoje govoreći: Imate li oca ili brata?
44:20 A mi rekosmo gospodaru svom: Imamo starog oca i brata najmlađeg, koji mu se rodi u starosti; a njegov je brat umro, i on osta sam od matere svoje, i otac ga pazi.
44:21 A ti reče slugama svojim: Dovedite mi ga da vidim svojim očima.
44:22 I rekosmo gospodaru svom: Neće moći dete ostaviti oca svog; da ostavi oca svog, odmah će otac umreti.
44:23 A ti reče slugama svojim: Ako ne dođe brat vaš najmlađi, nećete videti lica mog.
44:24 A kad se vratismo k sluzi tvom a ocu mom, kazasmo mu reči gospodara mog.
44:25 Posle reče nam otac: Idite opet, kupite nam hrane.
44:26 A mi rekosmo: Ne možemo ići, osim ako bude brat naš najmlađi s nama, onda ćemo ići, jer ne možemo videti lica onog čoveka, ako ne bude s nama brat naš najmlađi.
44:27 A sluga tvoj, otac moj, reče nam: Znate da mi je žena rodila dva sina.
44:28 I jedan od njih otide od mene, i rekoh: Zacelo ga je raskinula zverka; i do sada ga ne videh.
44:29 Ako i ovog odvedete od mene i zadesi ga kako zlo, svalićete me starog u grob s tugom.
44:30 Pa sada da otidem k sluzi tvom, ocu svom, a ovo dete da ne bude s nama, kako je duša onog vezana za dušu ovog,
44:31 Umreće kad vidi da nema deteta, te će sluge tvoje svaliti starog slugu tvog, a oca svog, s tugom u grob.
44:32 A tvoj se sluga podjemčio za dete ocu svom rekavši: Ako ti ga ne dovedem natrag, da sam kriv ocu svom do veka.
44:33 Zato neka sluga tvoj ostane mesto deteta, da bude rob gospodaru mom, a dete neka ide s braćom svojom.
44:34 Jer kako bih se vratio k ocu svom bez deteta, da gledam jade koji bi mi oca zadesili?
–
45:1 Tada Josif ne mogući se uzdržati pred ostalima koji stajahu oko njega, povika: Izađite svi napolje. Tako ne osta niko kod njega kad se Josif pokaza braći svojoj.
45:2 Pa briznu plakati tako da čuše Misirci, ču i dom Faraonov.
45:3 I reče Josif braći svojoj: Ja sam Josif; je li mi otac još u životu? Ali mu braća ne mogahu odgovoriti, jer se prepadoše od njega.
45:4 A Josif reče braći svojoj: Pristupite bliže k meni. I pristupiše; a on reče ja sam Josif brat vaš, kog prodadoste u Misir.
45:5 A sada nemojte žaliti niti se kajati što me prodadoste ovamo, jer Bog mene posla pred vama radi života vašeg.
45:6 Jer je već dve godine dana glad u zemlji, a biće još pet godina, gde neće biti ni oranja ni žetve.
45:7 A Bog me posla pred vama, da vas sačuva na zemlji i da vam izbavi život izbavljenjem prevelikim.
45:8 I tako niste me vi opravili ovamo nego sam Bog, koji me postavi ocem Faraonu i gospodarem od svega doma njegovog i starešinom nad svom zemljom misirskom.
45:9 Vratite se brže k ocu mom i kažite mu: Ovako veli sin tvoj Josif: Bog me je postavio gospodarem svemu Misiru, hodi k meni, nemoj oklevati.
45:10 Sedećeš u zemlji gesemskoj i bićeš blizu mene, ti i sinovi tvoji i sinovi sinova tvojih, i ovce tvoje i goveda tvoja i šta je god tvoje.
45:11 I ja ću te hraniti onde, jer će još pet godina biti glad, da ne pogineš od gladi ti i dom tvoj i šta je god tvoje.
45:12 A eto vidite očima svojim, i brat moj Venijamin svojim očima, da vam ja iz usta govorim.
45:13 Kažite ocu mom svu slavu moju u Misiru i šta ste god videli; pohitajte i dovedite ovamo oca mog.
45:14 Tada pade oko vrata Venijaminu bratu svom i plaka. I Venijamin plaka o vratu njegovom.
45:15 I izljubi svu braću svoju i isplaka se nad njima. Potom se braća njegova razgovarahu s njim.
45:16 I ču se glas u kući Faraonovoj, i rekoše: Dođoše braća Josifu. I milo bi Faraonu i slugama njegovim;
45:17 I reče Faraon Josifu: Kaži braći svojoj: Ovako učinite: natovarite magarce svoje, pa idite i vratite se u zemlju hanansku,
45:18 Pa uzmite oca svog i čeljad svoju, i dođite k meni, i daću vam najbolje što ima u zemlji misirskoj, i ješćete najbolje obilje ove zemlje.
45:19 A ti im zapovedi: Ovako učinite: uzmite sa sobom iz zemlje misirske kola za decu svoju i za žene svoje, i povedite oca svog i dođite ovamo;
45:20 A na pokućstvo svoje ne gledajte, jer šta ima najbolje u svoj zemlji misirskoj vaše je.
45:21 I sinovi Izrailjevi učiniše tako; i Josif im dade kola po zapovesti Faraonovoj; dade im i brašnjenice na put.
45:22 I svakome dade po dve haljine, a Venijaminu dade trista srebrnika i petore haljine.
45:23 A ocu svom posla još deset magaraca natovarenih najlepših stvari što ima u Misiru, i deset magarica natovarenih žita i hleba i jestiva ocu na put.
45:24 Tako opravi braću svoju, i pođoše; i reče im: Nemojte se koriti putem.
45:25 Tako se vratiše iz Misira, i dođoše u zemlju hanansku k Jakovu ocu svom.
45:26 I javiše mu i rekoše: Još je živ Josif, i zapoveda nad svom zemljom misirskom. A u njemu srce prenemože, jer im ne verovaše.
45:27 Ali kad mu kazaše sve reči Josifove, koje im je Josif rekao, i vide kola, koja posla Josif po oca, tada ožive duh Jakova oca njihovog;
45:28 I reče Izrailj: Dosta mi je kad je još živ sin moj Josif; idem da ga vidim dokle nisam umro.
–
46:1 Tada pođe Izrailj sa svim šta imaše, i došav u Virsaveju prinese žrtvu Bogu oca svog Isaka.
46:2 I Bog reče Izrailju noću u utvari: Jakove! Jakove! A on odgovori: Evo me.
46:3 I Bog mu reče: Ja sam Bog, Bog oca tvog; ne boj se otići u Misir; jer ću onde načiniti od tebe narod velik.
46:4 Ja ću ići s tobom u Misir, i ja ću te odvesti onamo, i Josif će metnuti ruku svoju na oči tvoje.
46:5 I pođe Jakov od Virsaveje; i sinovi Izrailjevi posadiše Jakova, oca svog i decu svoju i žene svoje na kola koja posla Faraon po nj.
46:6 I uzeše stoku svoju i blago svoje što behu stekli u zemlji hananskoj; i dođoše u Misir Jakov i sva porodica njegova.
46:7 Sinove svoje i sinove sinova svojih, kćeri svoje i kćeri sinova svojih, i svu porodicu svoju dovede sa sobom u Misir.
46:8 A ovo su imena dece Izrailjeve što dođoše u Misir: Jakov i sinovi njegovi. Prvenac Jakovljev Ruvim;
46:9 I sinovi Ruvimovi: Enoh, Faluj, Esron i Harmija.
46:10 A sinovi Simeunovi: Jemuilo, Jamin, Aod, Jahin, Soar i Saul, sin jedne Hananejke.
46:11 Sinovi Levijevi: Girson, Kat i Merarije.
46:12 Sinovi Judini: Ir, Avnan, Silom, Fares i Zara; a umrli behu Ir i Avnan u zemlji hananskoj, ali behu sinovi Faresovi Esrom i Jemuilo.
46:13 Sinovi Isaharovi: Tola, Fuva, Jov, i Simron.
46:14 Sinovi Zavulonovi: Sered, Alon, i Ahojilo.
46:15 To su sinovi Lijini, koje rodi Jakovu u Padan-Aramu, i jošte Dina kći njegova. Svega duša, sinova njegovih i kćeri njegovih beše trideset i tri.
46:16 Sinovi Gadovi: Sifon, Agije, Sunije, Esvon, Irije, Arodije i Arilije.
46:17 Sinovi Asirovi: Jemna, Jesva, Jesvija i Verija, i sestra njihova Sara. A sinovi Verijini Hovor i Melhilo.
46:18 To su sinovi Zelfe, koju dade Lavan Liji kćeri svojoj, i ona ih rodi Jakovu, šesnaest duša.
46:19 A sinovi Rahilje žene Jakovljeve: Josif i Venijamin.
46:20 A Josifu se rodiše u Misiru od Asenete, kćeri Potifere sveštenika onskog: Manasija i Jefrem.
46:21 A sinovi Venijaminovi: Vela, Veher, Asvil, Gira, Naman, Ihije, Ros, Mupim, Upim i Arad.
46:22 To su sinovi Rahiljini što se rodiše Jakovu, svega četrnaest duša.
46:23 I sin Danov: Asom.
46:24 A sinovi Neftalimovi: Asilo, Gunije, Jeser i Silim.
46:25 To su sinovi Vale, koju dade Lavan Rahilji kćeri svojoj i ona ih rodi Jakovu; svega sedam duša.
46:26 A svega duša što dođoše s Jakovom u Misir, a izađoše od bedara njegovih, osim žena sinova Jakovljevih, svega duša beše šezdeset i šest.
46:27 I dva sina Josifova koji mu se rodiše u Misiru; svega dakle duša doma Jakovljevog, što dođoše u Misir, beše sedamdeset.
46:28 A Judu posla Jakov napred k Josifu, da mu javi da izađe preda nj u Gesem. I dođoše u zemlju gesemsku.
46:29 A Josif upreže u kola svoja, i izađe na susret Izrailju ocu svom u Gesem; i kad ga vide Jakov, pade mu oko vrata, i plaka dugo o vratu njegovom.
46:30 I reče Izrailj Josifu: Sada ne marim umreti kad sam te video da si jošte živ.
46:31 A Josif reče braći svojoj i domu oca svog: Idem da javim Faraonu; ali ću mu kazati: Braća moja i dom oca mog iz zemlje hananske dođoše k meni;
46:32 A ti su ljudi pastiri i svagda su se bavili oko stoke, i dovedoše ovce svoje i goveda svoja i šta god imaju.
46:33 A kad vas Faraon dozove, reći će vam: Kakvu radnju radite?
46:34 A vi kažite: Pastiri su bile sluge tvoje od mladosti, i mi i stari naši; da biste ostali u zemlji gesemskoj; jer su Misircima svi pastiri nečisti.
–
47:1 I otišavši Josif javi Faraonu i reče: Otac moj i braća moja s ovcama svojim i s govedima svojim i sa svim što imaju dođoše iz zemlje hananske, i evo ih u zemlji gesemskoj.
47:2 I uzevši nekolicinu braće svoje, pet ljudi, izvede ih pred Faraona.
47:3 A Faraon reče braći njegovoj: Kakvu radnju radite? A oni rekoše Faraonu: Pastiri su sluge tvoje, i mi i naši stari.
47:4 Još rekoše Faraonu: Dođosmo da živimo kao došljaci u ovoj zemlji, jer nema paše za stoku tvojih sluga, jer je velika glad u zemlji hananskoj; a sada dopusti da žive u zemlji gesemskoj sluge tvoje.
47:5 A Faraon reče Josifu: Otac tvoj i braća tvoja dođoše k tebi;
47:6 U tvojoj je vlasti zemlja misirska; na najboljem mestu u ovoj zemlji naseli oca svog i braću svoju, neka žive u zemlji gesemskoj; i ako koje znaš između njih da su vredni ljudi, postavi ih nad mojom stokom.
47:7 Posle dovede Josif i Jakova oca svog i izvede ga pred Faraona, i blagoslovi Jakov Faraona.
47:8 A Faraon reče Jakovu: Koliko ti ima godina?
47:9 Odgovori Jakov Faraonu: Meni ima sto i trideset godina, kako sam došljak. Malo je dana života mog i zli su bili, niti stižu veka otaca mojih, koliko su oni živeli.
47:10 I blagosloviv Jakov Faraona otide od Faraona.
47:11 A Josif naseli oca svog i braću svoju, i dade im dobro u zemlji misirskoj na najboljem mestu te zemlje, u zemlji rameskoj, kao što zapovedi Faraon.
47:12 I hranjaše Josif hlebom oca svog i braću svoju i sav dom oca svog do najmanjeg.
47:13 Ali nesta hleba u svoj zemlji, jer glad beše vrlo velika, i uzmuči se zemlja misirska i zemlja hananska od gladi.
47:14 I pokupi Josif sve novce što se nalažahu po zemlji misirskoj i po zemlji hananskoj za žito, koje kupovahu, i slagaše novce u kuću Faraonovu.
47:15 A kad nesta novca u zemlji misirskoj i u zemlji hananskoj, stadoše svi Misirci dolaziti k Josifu govoreći: Daj nam hleba; zašto da mremo kod tebe, što novaca nema?
47:16 A Josif im govoraše: Dajte stoku svoju, pa ću vam dati hleba za stoku, kad je nestalo novca.
47:17 I dovođahu stoku svoju k Josifu, i Josif im davaše hleba za konje i za ovce i za goveda i za magarce. Tako ih prehrani onu godinu hlebom za svu stoku njihovu.
47:18 A kad prođe ona godina, stadoše opet dolaziti k njemu druge godine govoreći: Ne možemo tajiti od gospodara svog, ali je novaca nestalo, i stoka koju imasmo u našeg je gospodara; i nije ostalo ništa da donesemo gospodaru svom osim telesa naših i njiva naših.
47:19 Zašto da mremo na tvoje oči? Evo i nas i naših njiva; kupi nas i njive naše za hleb, da s njivama svojim budemo robovi Faraonu, i daj žita da ostanemo živi i ne pomremo i da zemlja ne opusti.
47:20 Tako pokupova Josif Faraonu sve njive u Misiru, jer Misirci prodavahu svaki svoju njivu, kad glad uze jako maha među njima. I zemlja posta Faraonova.
47:21 A narod preseli u gradove od jednog kraja Misira do drugog.
47:22 Samo ne kupi svešteničkih njiva; jer Faraon odredi deo sveštenicima, i hranjahu se od svog dela, koji im dade Faraon, te ne prodaše svojih njiva.
47:23 A Josif reče narodu: Evo kupih danas vas i njive vaše Faraonu; evo vam semena, pa zasejte njive.
47:24 A šta bude roda, daćete peto Faraonu, a četiri dela neka budu vama za seme po njivama i za hranu vama i onima koji su po kućama vašim i za hranu deci vašoj.
47:25 A oni rekoše: Ti si nam život sačuvao; neka nađemo milost pred gospodarem svojim da budemo robovi Faraonu.
47:26 I postavi Josif zakon do današnjeg dana za njive misirske da se daje peto Faraonu; samo njive svešteničke ne postaše Faraonove.
47:27 A deca Izrailjeva življahu u zemlji misirskoj u kraju gesemskom, i držahu ga, i narodiše se i namnožiše se veoma.
47:28 I Jakov požive u zemlji misirskoj sedamnaest godina; a svega bi Jakovu sto i četrdeset i sedam godina.
47:29 A kad se približi vreme Izrailju da umre, dozva sina svog Josifa, i reče mu: Ako sam našao milost pred tobom, metni ruku svoju pod stegno moje, i učini mi milost i veru, nemoj me pogrepsti u Misiru;
47:30 Nego neka ležim kod otaca svojih; i ti me odnesi iz Misira i pogrebi me u grobu njihovom. A on reče: Učiniću kako si kazao.
47:31 I reče mu Jakov: Zakuni mi se. I on mu se zakle. I pokloni se Izrailj preko uzglavlja od odra svog.
–
48:1 Posle javiše Josifu: Eno, otac ti je bolestan. A on povede sa sobom dva sina svoja, Manasiju i Jefrema.
48:2 I javiše Jakovu i rekoše: Evo sin tvoj Josif ide k tebi. A Izrailj se okrepi, te sede na postelji svojoj.
48:3 I reče Jakov Josifu: Bog Svemogući javi se meni u Luzu u zemlji hananskoj, i blagoslovi me;
48:4 I reče mi: Učiniću te da narasteš i namnožiš se; i učiniću od tebe mnoštvo naroda, i daću zemlju ovu semenu tvom nakon tebe da je njihova do veka.
48:5 Sada dakle dva sina tvoja, što ti se rodiše u zemlji misirskoj pre nego dođoh k tebi u Misir, moji su, Jefrem i Manasija kao Ruvim i Simeun neka budu moji.
48:6 A deca koju rodiš posle njih, neka budu tvoja i neka se po imenu braće svoje zovu u nasledstvu svom.
48:7 Jer kad se vratih iz Padana, umre mi Rahilja u zemlji hananskoj na putu, kad beše još malo do Efrate; i pogreboh je na putu u Efratu, a to je Vitlejem.
48:8 A vide Izrailj sinove Josifove, reče: Ko su ovi?
48:9 A Josif reče ocu svom: Moji sinovi, koje mi Bog dade ovde. A on reče: Dovedi ih k meni, da ih blagoslovim.
48:10 A oči behu Izrailju otežale od starosti, te ne mogaše dobro videti. A kad mu ih privede, celiva ih i zagrli.
48:11 I reče Izrailj Josifu: Nisam mislio da ću videti lice tvoje; a gle, Bog mi dade da vidim i porod tvoj.
48:12 A Josif odmače ih od kolena njegovih i pokloni se licem do zemlje.
48:13 Pa ih uze Josif obojicu, Jefrema sebi s desne strane a Izrailju s leve, Manasiju pak sebi s leve strane a Izrailju s desne; i tako ih primače k njemu.
48:14 A Izrailj pruživši desnu ruku svoju metnu je na glavu Jefremu mlađem, a levu na glavu Manasiji, tako namestivši ruke navlaš, ako i jeste Manasija bio prvenac.
48:15 I blagoslovi Josifa govoreći: Bog, kome su svagda ugađali oci moji Avram i Isak, Bog, koji me je hranio od kako sam postao do današnjeg dana,
48:16 Anđeo, koji me je izbavljao od svakog zla, da blagoslovi decu ovu, i da se po mom imenu i po imenu otaca mojih Avrama i Isaka prozovu, i da se kao ribe namnože na zemlji!
48:17 A Josif kad vide gde otac metnu desnu ruku svoju na glavu Jefremu, ne bi mu milo, pa uhvati za ruku oca svog da je premesti s glave Jefremove na glavu Manasijinu.
48:18 I reče Josif ocu svom: Ne tako, oče; ovo je prvenac, metni desnicu njemu na glavu.
48:19 Ali otac njegov ne hte, nego reče: Znam, sine, znam; i od njega će postati narod, i on će biti velik; ali će mlađi brat njegov biti veći od njega, i seme će njegovo biti veliko mnoštvo naroda.
48:20 I blagoslovi ih u onaj dan i reče: Tobom će Izrailj blagosiljati govoreći: Bog da te učini kao Jefrema i kao Manasiju. Tako postavi Jefrema pred Manasiju.
48:21 Posle reče Izrailj Josifu: Evo ja ću skoro umreti; ali će Bog biti s vama i odvešće vas opet u zemlju otaca vaših.
48:22 I ja ti dajem jedan deo više nego braći tvojoj, koji uzeh iz ruku amorejskih mačem svojim i lukom svojim.
–
49:1 Posle sazva Jakov sinove svoje i reče: Skupite se da vam javim šta će vam biti do posletka.
49:2 Skupite se i poslušajte, sinovi Jakovljevi, poslušajte Izrailja oca svog.
49:3 Ruvime, ti si prvenac moj, krepost moja i početak sile moje; prvi gospodstvom i prvi snagom.
49:4 Navro si kao voda; nećeš biti prvi; jer si stao na postelju oca svog i oskvrnio je legav na nju.
49:5 Simeun i Levije, braća, mačevi su im oružje nepravdi.
49:6 U tajne njihove da ne ulazi duša moja, sa zborom njihovim da se ne sastavlja slava moja; jer u gnevu svom pobiše ljude, i za svoje veselje pokidaše volove.
49:7 Proklet da je gnev njihov, što beše nagao, i ljutina njihova, što beše žestoka; razdeliću ih po Jakovu, i rasuću ih po Izrailju.
49:8 Juda, tebe će hvaliti braća tvoja, a ruka će ti biti za vratom neprijateljima tvojim, i klanjaće ti se sinovi oca tvog.
49:9 Laviću Juda! S plena si se vratio, sine moj; spusti se i leže kao lav i kao ljuti lav; ko će ga probuditi?
49:10 Palica vladalačka neće se odvojiti od Jude niti od nogu njegovih onaj koji postavlja zakon, dokle ne dođe Onaj kome pripada, i Njemu će se pokoravati narodi.
49:11 Veže za čokot magare svoje, i za plemenitu lozu mlade od magarice svoje; u vinu pere haljinu svoju i ogrtač svoj u soku od grožđa.
49:12 Oči mu se crvene od vina i zubi bele od mleka.
49:13 Zavulon će živeti pokraj mora i gde pristaju lađe, a međa će mu biti do Sidona.
49:14 Isahar je magarac jak u kostima, koji leži u toru,
49:15 I vide da je počivanje dobro i da je zemlja mila, sagnuće ramena svoja da nosi, i plaćaće danak.
49:16 Dan će suditi svom narodu, kao jedno između plemena Izrailjevih.
49:17 Dan će biti zmija na putu i guja na stazi, koja ujeda konja za kičicu, te pada konj na uznako.
49:18 Gospode, Tebe čekam da me izbaviš.
49:19 A Gad, njega će vojska savladati; ali će najposle on nadvladati.
49:20 U Asira će biti obilata hrana, i on će davati slasti carske.
49:21 Neftalim je košuta puštena, i govoriće lepe reči.
49:22 Josif je rodna grana, rodna grana kraj izvora, kojoj se ogranci raširiše svrh zida.
49:23 Ako ga i ucveliše ljuto i streljaše na nj, i biše mu neprijatelji strelci,
49:24 Opet osta jak luk njegov i ojačaše mišice ruku njegovih od ruku jakog Boga Jakovljevog, odakle posta pastir, kamen Izrailju,
49:25 Od silnog Boga oca tvog, koji će ti pomagati, i od Svemogućeg, koji će te blagosloviti blagoslovima ozgo s neba, blagoslovima ozdo iz bezdana, blagoslovima od dojaka i od materice.
49:26 Blagoslovi oca tvog nadvisiše blagoslove mojih starih svrh brda večnih, neka budu nad glavom Josifovom i nad temenom odvojenog između braće.
49:27 Venijamin je vuk grabljivi, jutrom jede lov, a večerom deli plen.
49:28 Ovo su dvanaest plemena Izrailjevih, i ovo im otac izgovori kad ih blagoslovi, svako blagoslovom njegovim blagoslovi ih.
49:29 Potom im zapovedi i reče im: Kad se priberem k rodu svom, pogrebite me kod otaca mojih u pećini koja je na njivi Efrona Hetejina,
49:30 U pećini koja je na njivi makpelskoj prema Mamriji u zemlji hananskoj, koju kupi Avram s njivom u Efrona Hetejina da ima svoj grob.
49:31 Onde pogrebe Avrama i Saru ženu njegovu, onde pogreboše Isaka i Reveku ženu njegovu, i onde pogreboh Liju.
49:32 A kupljena je njiva i pećina na njoj u sinova Hetovih.
49:33 A kad izgovori Jakov zapovesti sinovima svojim, diže noge svoje na postelju, i umre, i pribran bi k rodu svom.
–
50:1 Tada Josif pade na lice ocu svom, i plaka nad njim celujući ga.
50:2 I zapovedi Josif slugama svojim lekarima da mirisima pomažu oca njegovog; i lekari pomazaše mirisima Izrailja.
50:3 I navrši mu se četrdeset dana, jer toliko dana treba onim koje pomažu mirisima; i plakaše za njim Misirci sedamdeset dana.
50:4 A kad prođoše žalosni dani, reče Josif domašnjima Faraonovim govoreći: Ako sam našao milost pred vama, govorite Faraonu i recite:
50:5 Otac me je moj zakleo govoreći: Evo, ja ću skoro umreti; u grobu mom, koji iskopah u zemlji hananskoj, onde me pogrebi. Pa sada da idem da pogrebem oca svog, a posle ću opet doći.
50:6 A Faraon mu reče: Idi, pogrebi oca svog kako te je zakleo.
50:7 I otide Josif da pogrebe oca svog; i s njim pođoše sve sluge Faraonove, starešine od doma njegovog i sve starešine od zemlje misirske.
50:8 I sav dom Josifov i braća njegova i dom oca njegovog; samo decu svoju i ovce svoje i goveda svoja ostaviše u zemlji gesemskoj.
50:9 A pođe s njim kola i konjanika toliko da beše vojska vrlo velika.
50:10 A kad dođoše na gumno Atadovo, koje je s one strane Jordana, plakaše onde mnogo i vrlo tužno; i Josif učini žalost za ocem svojim za sedam dana.
50:11 A ljudi iz one zemlje, Hananejci, kad videše plač na gumnu Atadovom, rekoše: U velikoj su žalosti Misirci. Zato prozvaše ono mesto s one strane Jordana Žalost misirska.
50:12 I učiniše mu sinovi njegovi kako im beše zapovedio.
50:13 Odnesoše ga sinovi njegovi u zemlju hanansku, i pogreboše ga u pećini na njivi makpelskoj, koju kupi Avram da ima svoj grob u Efrona Hetejina prema Mamriji.
50:14 I pogrebavši oca svog vrati se Josif u Misir i braća njegova i svi koji behu izašli s njim da pogrebu oca njegovog.
50:15 A braća Josifova videći gde im otac umre, rekoše: Može biti da se Josif srdi na nas, pa će nam se osvetiti za sve zlo što mu učinismo.
50:16 Zato poručiše Josifu: Otac tvoj zapovedi na smrti i reče:
50:17 Ovako kažite Josifu: Molim te, oprosti braći svojoj bezakonje i greh, što ti pakostiše; sada oprosti bezakonje slugama Boga oca tvog. A Josif zaplaka se kad mu to rekoše.
50:18 Posle dođoše i braća njegova i padoše pred njim i rekoše: Evo smo sluge tvoje.
50:19 A Josif im reče: Ne bojte se, zar sam ja mesto Boga?
50:20 Vi ste mislili zlo po me, ali je Bog mislio dobro, da učini šta se danas zbiva, da se sačuva u životu mnogi narod.
50:21 Ne bojte se dakle; ja ću hraniti vas i vašu decu. Tako ih uteši i oslobodi.
50:22 Tako življaše Josif u Misiru s domom oca svog, i požive sto i deset godina.
50:23 I vide Josif sinove Jefremove do trećeg kolena; i sinovi Mahira sina Manasijinog rodiše se i odrastoše na kolenima Josifovim.
50:24 I reče Josif braći svojoj: Ja ću skoro umreti; ali će vas zacelo Bog pohoditi, i izvešće vas iz ove zemlje u zemlju za koju se zakleo Avramu, Isaku i Jakovu.
50:25 I zakle Josif sinove Izrailjeve i reče: Zaista će vas pohoditi Bog; a vi onda odnesite kosti moje odavde.
50:26 Potom umre Josif, a beše mu sto i deset godina; i pomazavši ga mirisima metnuše ga u kovčeg u Misiru.