–
1:1 Dođe reč Gospodnja Joni, sinu Amatijevom govoreći:
1:2 Ustani, idi u Nineviju grad veliki, i propovedaj protiv njega, jer izađe zloća njihova preda me.
1:3 A Jona usta da beži u Tarsis od Gospoda, i sišav u Jopu nađe lađu koja iđaše u Tarsis i plativ vozarinu uđe u nju da otide s njima u Tarsis od Gospoda.
1:4 Ali Gospod podiže velik vetar na moru, i posta velika bura na moru da mišljahu da će se razbiti lađa.
1:5 I lađari uplašivši se prizivahu svaki svog boga, i bacahu šta beše u lađi u more da bi bila lakša; a Jona beše sišao na dno lađi, i legav spavaše tvrdo.
1:6 A upravitelj od lađe pristupi k njemu i reče mu: Šta ti spavaš! Ustani, prizivaj Boga svog, ne bi li nas se opomenuo Bog da ne poginemo.
1:7 Potom rekoše jedan drugom: Hodite, da bacimo žreb da vidimo sa koga dođe na nas ovo zlo. I baciše žreb, i pade žreb na Jonu.
1:8 Tada mu rekoše: Kaži nam zašto dođe ovo zlo na nas; koje si radnje? I odakle ideš? Iz koje si zemlje? I od koga si naroda?
1:9 A on im reče: Jevrejin sam, i bojim se Gospoda Boga nebeskog, koji je stvorio more i suvu zemlju.
1:10 Tada se vrlo uplašiše ljudi, i rekoše mu: Šta si učinio? Jer doznaše ljudi da beži od Gospoda, jer im on kaza.
1:11 I rekoše mu: Šta ćemo činiti s tobom, da bi nam more utolilo? Jer bura na moru bivaše sve veća.
1:12 A on im reče: Uzmite me i bacite me u more, i more će vam utoliti, jer vidim da je s mene došla na vas ova velika bura.
1:13 A ljudi stadoše veslati da bi došli ka kraju; ali ne mogahu, jer im bura na moru bivaše sve veća.
1:14 Tada prizvaše Gospoda i rekoše: Molimo Ti se, Gospode, da ne poginemo radi duše ovog čoveka, i nemoj metnuti na nas krvi prave, jer Ti, Gospode, činiš kako hoćeš.
1:15 Potom uzeše Jonu i baciše ga u more, i presta bura na moru.
1:16 Tada se pobojaše oni ljudi Gospoda vrlo, i prinesoše žrtvu Gospodu i učiniše zavete.
–
2:1 Ali Gospod zapovedi, te velika riba proguta Jonu; i Jona bi u trbuhu ribljem tri dana i tri noći.
2:2 I zamoli se Jona Gospodu Bogu svom iz trbuha ribljeg,
2:3 I reče: Zavapih u nevolji svojoj ka Gospodu, i usliši me; iz utrobe grobne povikah, i Ti ču glas moj.
2:4 Jer si me bacio u dubine, u srce moru, i voda me opteče; sve poplave Tvoje i vali Tvoji prelaziše preko mene.
2:5 I rekoh: Odbačen sam ispred očiju Tvojih; ali ću još gledati svetu crkvu Tvoju.
2:6 Optekoše me vode do duše, bezdana me opkoli, sita omota mi se oko glave.
2:7 Siđoh do krajeva gorskih, prevornice zemaljske nada mnom su doveka; ali Ti izvadi život moj iz jame, Gospode Bože moj.
2:8 Kad nestajaše duše moje u meni, pomenuh Gospoda, i molitva moja dođe k Tebi, u svetu crkvu Tvoju.
2:9 Koji drže lažne taštine, ostavljaju svoju milost.
2:10 A ja ću Ti glasom zahvalnim prineti žrtvu, ispuniti što sam zavetovao; spasenje je u Gospoda.
2:11 I Gospod zapovedi ribi, te izbljuva Jonu na zemlju.
–
3:1 I dođe reč Gospodnja Joni drugi put govoreći:
3:2 Ustani, i idi u Nineviju grad veliki, i propovedaj mu ono što ti ja kažem.
3:3 I ustav Jona otide u Nineviju po reči Gospodnjoj; a Ninevija beše grad vrlo velik, tri dana hoda.
3:4 I Jona poče ići po gradu jedan dan hoda, i propoveda i reče: Jošte četrdeset dana, pa će Ninevija propasti.
3:5 I Ninevljani poverovaše Bogu, i oglasiše post, i obukoše se u kostret od najvećeg do najmanjeg.
3:6 Jer kad dođe ta reč do cara ninevijskog, on usta sa svog prestola, i skide sa sebe svoje odelo, i obuče se u kostret i sede u pepeo.
3:7 I proglasi se i kaza se po Nineviji po zapovesti carevoj i knezova njegovih govoreći: Ljudi i stoka, goveda i ovce da ne okuse ništa, ni da pasu ni da piju vode.
3:8 Nego i ljudi i stoka da se pokriju kostreću, i da prizivaju Boga jako, i da se vrati svaki sa svog zlog puta i od nepravde koja mu je u ruku.
3:9 Ko zna, eda se povrati i raskaje Bog i povrati se od ljutog gneva svog, te ne izginemo.
3:10 I Bog vide dela njihova, gde se vratiše sa zlog puta svog; i raskaja se Bog oda zla koje reče da im učini, i ne učini.
–
4:1 A Joni bi vrlo nedrago, i rasrdi se.
4:2 I pomoli se Gospodu i reče: Gospode! Ne rekoh li to kad još bijah u svojoj zemlji? Zato htedoh pre pobeći u Tarsis; jer znah da si Ti Bog milostiv i žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i kaješ se oda zla.
4:3 Sada Gospode, uzmi dušu moju od mene, jer mi je bolje umreti nego živeti.
4:4 A Gospod reče: Je li dobro što se srdiš?
4:5 I Jona iziđe iz grada, i sede s istoka gradu i načini onde kolibu, i seđaše pod njom u hladu da vidi šta će biti od grada.
4:6 A Gospod Bog zapovedi, te uzraste tikva nad Jonom da mu bude sen nad glavom da mu pomogne u muci njegovoj; i Jona se obradova tikvi veoma.
4:7 Potom zapovedi Bog, te dođe crv u zoru sutradan, i podgrize tikvu, te usahnu.
4:8 I kad ogranu sunce, posla Bog suv istočni vetar; i sunce stade žeći Jonu po glavi tako da obamiraše i požele da umre govoreći: Bolje mi je umreti nego živeti.
4:9 A Bog reče Joni: Je li dobro što se srdiš tikve radi? A on reče: Dobro je što se srdim do smrti.
4:10 A Gospod mu reče: Tebi je žao tikve, oko koje se nisi trudio, i koje nisi odgajio, nego jednu noć uzraste a drugu noć propade.
4:11 A meni da ne bude žao Ninevije, velikog grada, u kome ima više od sto i dvadeset hiljada ljudi koji još ne znaju šta je desno šta li levo, i mnogo stoke?