Job

^1:1 U zemlji Uz je živeo čovek po imenu Jov. Bio je bez mane, čovek pravedan i bogobojazan koji se klonio zla.

^1:2 Rodilo mu se sedam sinova i tri ćerke.

^1:3 Imao je posed od sedam hiljada ovaca, tri hiljade kamila, pet stotina pari volova, pet stotina magarica i jako mnogo slugu. Bio je imućniji od svakoga na istoku.

^1:4 Elem, njegovi su sinovi odlazili na kućne gozbe koje su priređivali, svaki od njih u svoj dan. Slali su pozive svojim trima sestrama da sa njima piju i jedu.

^1:5 A kada bi se izređali dani gozbe, Jov je slao po njih da ih posveti. Ustajao bi rano ujutro i prinosio svespalnice za svakog od njih. Naime, govorio je Jov: „Možda su deca sagrešila i u svom srcu proklela Boga.“ I Jov je to radio svakog dana.

^1:6 Tek, jednog su dana Božiji sinovi došli i stali pred Gospoda, a među njih je došao i Satana.

^1:7 I Gospod reče Satani: „Odakle dolaziš?“ Satana odgovori Gospodu rečima: „Prolazio sam zemljom i obilazio sam je.“

^1:8 Gospod reče Satani: „A jesi li uočio Jova, slugu moga, jer na zemlji nema čoveka koji je poput njega bez mane, pravedan, bogobojazan i koji se kloni zla?“

^1:9 Satana je odgovorio Gospodu rečima: „Uzalud li se Jov Boga boji?!

^1:10 Zar ti nisi ogradio njega i kuću njegovu i sve što poseduje unaokolo? Blagoslovio si delo njegovih ruku i njegov se posed proširio po zemlji.

^1:11 Ali pruži ruku svoju i dirni mu u sve to što ima – neće li te u lice prokleti!“

^1:12 Gospod je uzvratio Satani: „Dobro, sve što ima u tvojim je rukama. Samo njega rukom ne dotiči.“ Tada je Satana otišao iz Božijeg prisustva.

^1:13 Tako su jednog dana Jovovi sinovi i njegove ćerke jeli i pili vino u kući svog brata prvenca.

^1:14 Tada je Jovu došao glasnik i poručio: „Znaš, dok su volovi orali i magarice pasle kraj njih,

^1:15 banuli su Saveji i oteli ih! Sluge su pobili oštricom mača, samo sam ja jedini pobegao da ti javim!“

^1:16 I dok je ovaj još govorio, došao je drugi s rečima: „Od Boga se vatra sručila s nebesa! Spalila je ovce i progutala sluge, samo sam ja jedini pobegao da ti javim!“

^1:17 I dok je ovaj još govorio, došao je drugi s rečima: „Haldejci svrstani u tri čete su izvršili prepad na kamile! Oteli su ih, sluge su pobili oštricom mača i samo sam ja jedini pobegao da ti javim!“

^1:18 I dok je ovaj još govorio, došao je drugi s rečima: „Tvoji sinovi i tvoje ćerke su jeli i pili vino u kući svog brata prvenca.

^1:19 I gle, strahovit je vetar dunuo iz pravca pustinje! Udario je na četiri ugla kuće koja se srušila na decu i oni su izginuli! Samo sam ja jedini pobegao da ti javim!“

^1:20 Jov je tada ustao i pocepao svoju odeću. Obrijao je svoju glavu, bacio se na tlo i poklonio.

^1:21 Rekao je: „Go sam izašao iz utrobe majke svoje i go ću da se vratim tamo! Gospod je dao – Gospod je uzeo! Blagosloveno neka je ime Gospodnje!“

^1:22 Tako Jov u svemu ovome nije sagrešio i nije optužio Boga.

^2:1 Ponovo je došao dan kada su sinovi Božiji došli i stali pred Gospoda, a među njih je došao i Satana i stao pred Gospoda.

^2:2 I Gospod reče Satani: „Odakle dolaziš?“ Satana odgovori Gospodu rečima: „Prolazio sam zemljom i obilazio je.“

^2:3 Gospod reče Satani: „A jesi li uočio Jova, slugu moga, jer na zemlji nema čoveka koji je poput njega bez mane, pravedan, bogobojazan i koji se kloni zla? I još se drži svoje čestitosti, premda si me naveo protiv njega da ga bezrazložno ojadim!“

^2:4 A Satana odgovori Gospodu rečima: „Kožu za kožu, sve što ima daće čovek za svoj život!

^2:5 Ali pruži ruku svoju i takni mu kost i meso – neće li te u lice prokleti!“

^2:6 Gospod je uzvratio Satani: „Dobro, evo ti ga u ruke tvoje, ali mu ipak život sačuvaj.“

^2:7 Satana je tada otišao iz Gospodnje prisutnosti i od tabana do temena udario Jova odvratnim čirevima.

^2:8 On je uzeo parče crepa i njime se češao dok je sedeo u pepelu.

^2:9 Tada mu je žena rekla: „Ti li se još držiš svoje čestitosti? Prokuni Boga, pa umri!“

^2:10 A on joj uzvrati: „Brbljaš ko da uma nemaš! Prihvatamo dobro od Boga, a zlo da ne prihvatamo?“ I u svemu ovome Jov nije sagrešio svojim usnama.

^2:11 Elem, trojica Jovovih prijatelja su čuli za ovo zlo koje ga je snašlo, pa je svaki od njih stigao iz svog mesta: Elifas iz Temana, Vildad iz Suša i Sofar iz Namata. Našli su se po dogovoru i zajedno došli da žale sa njim i teše ga.

^2:12 Opazili su ga izdaleka, ali ga nisu prepoznali. Onda su zakukali i zaridali, a svaki je pocepao svoju odeću. Posipali su se po svojim glavama prašinom bacajući je u vis.

^2:13 Sedam dana i sedam noći su sedeli sa njim. Ni reči mu nisu rekli, jer su videli da je njegova patnja bila ogromna.

^3:1 Onda je Jov progovorio proklinjući dan svog rođenja.

^3:2 Rekao je:

^3:3 „Nek nestane dana u kome sam rođen i noći kada je rečeno: ’Začelo se muško!’

^3:4 U tamu neka se okrene taj dan. Ne mario Bog odozgo za njega i svetlost ga nikada ne obasjala.

^3:5 Zgrabili ga noć i tama najgušća, oblak ga prekrio i sve ga pomrčine dnevne prestravile!

^3:6 Nek noć onu tama proguta, nek ne bude pridodana danima godišnjim, nek ne bude ubrojana mesecima!

^3:7 Evo, noć ta jalova nek bude, povik sreće ne ušao u nju!

^3:8 Prokleli je oni koji dan proklinju, što su voljni levijatana da bude.

^3:9 Neka zgasnu zvezde svitanja njenoga, čekajući zoru neka je ne dočeka, ne videla pogled praskozorja;

^3:10 jer mi nije zatvorila vrata od majčinog krila i sakrila nije muku od očiju mojih.

^3:11 Zašto nisam umro u utrobi i skončao iz stomaka kad sam izašao?!

^3:12 Zašto su me prihvatila kolena i zašto grudi koje sam sisao?

^3:13 Jer ja bih sada spokojno ležao, spavao bih i u miru bio

^3:14 s carevima i zemaljskim savetnicima, sa onima što su sebi obnovili razvaline;

^3:15 s knezovima što imaju zlata, što su srebrom kuće svoje ispunili.

^3:16 Ili zašto nisam bio mrtvorođenče zamotano, ili poput dojenčadi, što svetla videla nisu?!

^3:17 Tamo zlobnici prestaju sa zlobom, tamo počivaju iznureni.

^3:18 Zatvorenici su zajedno spokojni i ne čuju povik tlačiteljev.

^3:19 Tamo su i veliki i mali, a rob se oslobodio gospodara svoga.

^3:20 Zašto se stradalniku daje svetlo i život ljudima ogorčene duše;

^3:21 onima što za smrti žude, a nje nema, i traže je više nego blago zakopano;

^3:22 onima koji se bezmerno raduju i likuju jer su grob pronašli;

^3:23 čoveku čiji je put sakriven i koga je Bog odasvud zagradio?

^3:24 Mome jelu prethodi ječanje moje i moj se vapaj ko voda izliva.

^3:25 Jer me snađe čegʼ sam se bojao, sustiglo me od čegʼ sam strepeo!

^3:26 Nemam mira, nemam olakšanja, nemam počivanja, muka me sustiže.“

^4:1 Tada je Elifas iz Temana uzvratio ovako:

^4:2 „Hoćeš li imati strpljenja da ti neko odgovori? Ali ko bi se mogao uzdržati od reči?!

^4:3 Eto, poučavao si mnoge i ruke klonule si snažio.

^4:4 Posrnulog su tvoje reči podizale i kolena si klecava jačao.

^4:5 A sad, kada je tebe snašlo, postao si nestrpljiv; kad se tebe taklo, ti si preneražen.

^4:6 Nije li bogobojaznost tvoja pouzdanje tvoje, a čestitost puteva tvojih nada tvoja?

^4:7 Molim te, seti se: ko je nevin postradao? Gde su to pravednici satrveni bili?

^4:8 Koliko sam ja video, oni koji oru nepravdu i nevolju seju, baš to i žanju.

^4:9 Oni ginu od Božijeg daha, iščezavaju od duha gneva njegovoga.

^4:10 Rika lava, lavlje urlikanje i zubi lavića se lome.

^4:11 Lav skapava bez plena i lavići se gube.

^4:12 Znaš, k meni je potajno doprla reč, o tom mi je uho šapat uhvatilo;

^4:13 u nemirnim mislima, u viđenjima noćnim, kad ljude ophrva duboki san;

^4:14 strah i trepet su me spopali i od njih mi kosti zazvečaše.

^4:15 Tek, duh mi je prešao preko lica i dlake na telu su mi se naježile!

^4:16 I on stade, ali mu nisam razaznao lik. Bio mi je neki oblik pred očima i čuo sam glas koji šapuće:

^4:17 ’Zar smrtnik može da bude pravedniji od Boga? Zar je čovek čistiji od Sazdatelja svoga?

^4:18 Pa on se ni u sluge svoje ne pouzdaje i anđelima svojim on nalazi manu,

^4:19 a kamoli onima što žive u nabijačama, što im je temelj u prašini i koje smrskaju ko moljca.

^4:20 Satiru ih u komade od jutra do sutra, zauvek iščezavaju i niko ne mari.

^4:21 Nije li uže njihovog šatora iščupano? Pomreće bez mudrosti.’

^5:1 Hajde, pozivaj! Ko će ti se odazvati? Kome od svetih ćeš da se okreneš?

^5:2 Bezumnika ubija bezumlje, a lakovernog satire zavist.

^5:3 Lično sam video bezumnika kako se odomaćuje i odmah sam prokleo njegovo gazdinstvo.

^5:4 Jer, deca su mu daleko od sigurnosti, ginu na vratima, a nema ko da ih izbavi.

^5:5 Letinu njegovu jede ko je gladan, kupi je čak i ispod trnja, dok žedan vreba na njihovo blago.

^5:6 Jer šteta ne izlazi iz prašine i iz zemlje ne niče nevolja;

^5:7 već se čovek rađa za nevolju ko što u vis vrcaju varnice.

^5:8 Ali ja bih da Boga tražim i Bogu svoj slučaj da iznesem;

^5:9 njemu, što velike stvari čini, neistraživo mnoštvo čudesa njegovih;

^5:10 njemu, koji daje kišu zemlji i koji šalje vodu poljima;

^5:11 njemu, koji ponižene na visinu stavlja i žalosne na sigurno diže;

^5:12 njemu, koji mrsi naume lukavih i ne daje da im ruke s uspehom posluju.

^5:13 Bog nadmudruje mudre njihovim lukavstvom, sunovraćuje savet prepredenih

^5:14 koji usred dana pomrčinu sreću i u podne pipaju ko noću.

^5:15 Da, Bog spasava od mača iz njihovih usta i siromaha iz ruku jakoga!

^5:16 Tad ubogi zadobija nadu, a nepravda zatvara usta svoja.

^5:17 O, kako je blagosloven čovek koga Bog prekoreva! Zato ne preziri opomenu Svemoćnoga.

^5:18 Jer on i rani i zavije; on udara, ali ruke njegove leče.

^5:19 Od šest će te nevolja spasti, a i u sedmoj zlo te se neće dotaći.

^5:20 U gladi će te spasti, od smrti i od snage mača u ratu.

^5:21 Sakriven ćeš biti od šibe jezika i nećeš strepeti od propasti kad stigne.

^5:22 Smejaćeš se razaranju i gladi i nećeš strepeti od zemaljskih zveri,

^5:23 jer ćeš biti u savezu s kamenjem po polju i zemaljske će zveri biti u miru sa tobom.

^5:24 Videćeš da si siguran u šatoru svome, obilazićeš imanje svoje i ništa mu zafaliti neće.

^5:25 Videćeš da će ti deca biti brojna, da je tvojih naslednika kao trave po zemlji.

^5:26 Jedar ćeš otići u grob, kao što se u pravo vreme sakuplja snop žita.

^5:27 Eto, to smo proučili. To je tako. A ti si čuo, pa primeni to na sebe!“

^6:1 A Jov je odgovorio ovim rečima:

^6:2 „O, kad bi se tuga moja izmeriti mogla na terazijama, sa svom nesrećom mojom!

^6:3 Od peska morskog bila bi teža i zato su reči moje nepromišljene.

^6:4 Evo, strele su Svemoćnoga u meni i njihov otrov duh moj ispija. Božiji su se užasi postrojili protiv mene.

^6:5 Njače li divlji magarac kraj ispaše? Muče li vo pokraj hrane svoje?

^6:6 Jede li se neosoljeno jelo? Ukusno li je belance jajeta?

^6:7 Ni da taknem tako nešto nisam hteo, a sad mi se hrana moja ogadila.

^6:8 Eh, kad bi se ispunila moja molba i dao mi Bog čemu se nadam!

^6:9 Kad bi hteo Bog da me skrši, da zamahne rukom svojom i sreže me!

^6:10 I dalje bi za mene to uteha bila, skakao bih veselo i u muci kojoj nema olakšanja, jer nisam prećutao reči Svetoga.

^6:11 A u čemu je to moja snaga da bih istrajao? I kakav je to moj kraj, pa da mi se duša strpi?

^6:12 Jesam li snažan kao što je kamen snažan? Da nije moje telo od bronze?

^6:13 Nije li svaka snaga u meni nestala? Iz mene je istrgnut svaki napredak.

^6:14 Ko uskraćuje milost očajniku, prijatelju svome, odbacio je strah od Svemoćnoga.

^6:15 A moja su me braća izneverila kao potok nepostojan, ko potoci suvih korita

^6:16 mutnih od leda, na kojima se sneg krije.

^6:17 Kada se istope, oni nestanu. Kada je toplo, oni ispare sa svog mesta.

^6:18 Vijugaju staze njihovih tokova, odlaze u pustaru i nestaju.

^6:19 Pogledom ih traže karavani Teme i putnici iz Save željno ih pogledaju.

^6:20 I posramili su se, jer su se pouzdali, došli su do njih i razočarali se.

^6:21 A sada ste vi za mene takvi – nikakvi – videli ste užas i prepali se!

^6:22 Da li sam vama rekao: ’Dajte! Od svoga imanja dajte otkup za mene;

^6:23 izbavite me iz ruku zlotvora, otkupite me iz ruku okrutnih?!’

^6:24 Naučite me, pa ću da zaćutim. Objasnite mi šta sam sagrešio.

^6:25 Kako su bolne reči prikladne! Ali koga to vaš prekor prekoreva?

^6:26 Jelʼ mislite reči da prekorite i vetar očajnikovih žalopojki?

^6:27 Pa vi biste i siroče oborili i pogađali se za prijatelja svoga!

^6:28 Zato budite voljni da me pogledate, da li ću vas lagati u lice.

^6:29 Molim vas, okanite se, nek ne bude nepravde! Prođite se, pravednost je moja još uvek ovde!

^6:30 Ima li nepravde na jeziku mome? Zar usta moja ne prepoznaju zlo?

^7:1 Ne kuluči li ljudski rod na zemlji i nisu li mu dani kao dani najamnikovi?

^7:2 Kao sluga što uzdiše za hladom i kao najamnik što čezne za nadnicom svojom,

^7:3 tako su i meni dodeljeni meseci besmisla, tegobne su mi noći određene.

^7:4 Ako legnem, kažem: ’Kad ću da ustanem?’ Oduži se noć, dodija mi i prevrćem se do zore.

^7:5 Telo mi se u crve i skoreno blato obuklo, koža mi je krastava i gnojna.

^7:6 Dani moji prohujaše brže nego tkanje na razboju, do kraja se odmotala nada.

^7:7 Priseti se da mi je život dašak, da mi oči više neće gledati dobra!

^7:8 Više me neće gledati oko koje me je gledalo. Tvoje će me oči potražiti ali mene više biti neće.

^7:9 Kao što se oblak raspline, nestane, tako se ne diže onaj što u Svet mrtvih siđe;

^7:10 ne vraća se više kući svojoj, zavičaj ga njegov više ne poznaje.

^7:11 Tako ni ja neću više da zatvaram usta svoja. Zavapiću u teskobi duha svoga, jadaću se u čemeru duše svoje.

^7:12 Šta sam ja to – more ili morska neman – da si stražu oko mene postavio?!

^7:13 Jer kad kažem: ’Postelja će moja da uteši mene, moj će ležaj da olakša žalopojke moje’,

^7:14 ti snovima tad me plašiš, prestravljuješ viđenjima;

^7:15 pa su mi i vešala draža i smrt više nego život.

^7:16 Smučilo mi se! Pa neću ja doveka da živim! Prođi me se, jer su dašak dani moji!

^7:17 Pa šta je čovek da ga tako uzdižeš, da ti je za srce prirastao;

^7:18 da se baviš njime iz jutra u jutro, da ga svakog trena iskušavaš?

^7:19 Dokle?! Nećeš li da skreneš svoj pogled sa mene? Nećeš li me pustiti nasamo, dok pljuvačku ja svoju progutam?

^7:20 Sve i da sam sagrešio, šta sam tebi učinio, o, čuvaru ljudi?! Zašto si me sebi ko metu stavio, pa sam ti postao teret?

^7:21 Što mi ne bi prestup oprostio i krivicu moju mimoišao? Jer, ja ću leći u prašinu, pa kad me potražiš – mene više biti neće.“

^8:1 A Vildad iz Suša je odgovorio ovim rečima:

^8:2 „Dokle ćeš o tome da pričaš i dokle će reči tvojih usta biti vihor?

^8:3 Zar Bog izvrće pravdu? Izvrće li Svemoćni pravednost?

^8:4 Ako su mu tvoja deca sagrešila, on ih je prepustio njihovim gresima!

^8:5 Ali ako potražiš Boga i Svemoćnoga preklinješ za milost;

^8:6 ako budeš čist i pravedan, on će bdeti nad tobom i obnoviće tvoje pravedno boravište.

^8:7 Neznatni su bili počeci tvoji, a budućnost tvoja procvetaće silno.

^8:8 Hajde, pitaj naraštaj pređašnji i istraži saznanja njihovih predaka.

^8:9 Jer, mi smo od juče, ne znamo ništa, sena su naši zemaljski dani.

^8:10 Zar te neće poučiti, reći ti iz srca svoga i izneti pouke?

^8:11 Raste li papirus mimo močvare? Raste li trska mimo voda?

^8:12 Dok je još u cvatu i neposečena, već se suši pre ostalih trava.

^8:13 E, takve su staze onih što Boga zaboravljaju, tako se ruši nada bezbožnička;

^8:14 onoga čije se pouzdanje kida i koji se oslanja na kuću od paučine;

^8:15 Elem, osloni li se na kuću svoju – neće stajati; prihvati li je se – neće se držati.

^8:16 On je kao jedra biljka na suncu, čije se mladice pružaju izvan vrta;

^8:17 korenje mu se nad kamenjarem prepliće i u kršu traži mesta.

^8:18 Ali, ako se iskoreni sa svog mesta, ono će ga se odreći: ’Videlo te nikad nisam!’

^8:19 Eto, to ti je radost njegovog puta, a već neko drugi niče iz tla.

^8:20 Gle, Bog ne odbacuje čoveka bez mane, ali i ne prihvata zlotvora za ruku.

^8:21 Štaviše, smehom će ispuniti usta tvoja i usne tvoje klicanjem!

^8:22 Stidom će se zagrnuti oni koji te mrze, a šator zlikovaca će nestati.“

^9:1 A Jov je odgovorio ovim rečima:

^9:2 „Zaista, ja znam da je tako, jer kako da se čovek opravda pred Bogom?

^9:3 Ako bi neko hteo da se spori sa njim, ne bi mogao da mu odgovori jednu od hiljadu.

^9:4 On je mudrog srca i svemoguć, pa ko da mu prkosi i ostane čitav?

^9:5 On pomera gore da one to i ne znaju, prevrće ih u jarosti svojoj.

^9:6 On potresa zemlju iz osnova njenih, pa stubovi njeni drhte.

^9:7 On zapovedi suncu i ono ne sija, nad zvezdama pečat stavlja.

^9:8 Samo on je taj što nebesa razastire i maršira po morskim talasima.

^9:9 On je načinio Medveda, Orion, Vlašiće i južna sazvežđa.

^9:10 On čini velike stvari, neistraživo je mnoštvo čudesa njegovih.

^9:11 Gle! Pored mene on prolazi, a ja ga ne vidim. On prolazi, a ja ga ne opažam.

^9:12 Vidi – on otima i ko da ga spreči? Ko će da mu kaže: ’A šta to radiš?’

^9:13 Bog ne odvraća svoj gnev, pod njim su prostrti pomoćnici čudovišta Rave.

^9:14 A šta bih ja još mogao da mu uzvratim? Koje reči da odaberem protiv njega?

^9:15 Čak i da sam nevin, pravdati se neću, sudiju ću svoga za milost da molim.

^9:16 Ako ga zazovem i on mi se javi, neću verovati da je mom vapaju poklonio pažnju.

^9:17 Jer on me lomi u oluji, bez povoda zadaje mi mnoge rane.

^9:18 Ne pušta mi da dođem do daha jer me je gorkim jadima nalio.

^9:19 Ako je do sile, nesumnjivo on je silan; ali ako je do pravde, ko će da me brani?

^9:20 Sve i da se pravdam, moja će me usta proglasiti krivim; osudiće me i da sam bez mane.

^9:21 I da sam bez mane, samog sebe ne poznajem i svoj život ja prezirem.

^9:22 Sve je to jedno te isto. Zato kažem: ’I onog bez mane i onog zloga, Bog će da dokrajči.’

^9:23 Ako bi bič nenadano ubijao, on bi se rugao očaju nedužnih.

^9:24 Zemlja je predana u ruke zlikovca, a on zatvara oči njenim sudijama. Jer, ako nije on, ko je onda?

^9:25 Moji dani protrčaše brže nego glasnik brzi; utekoše, dobra ne videše;

^9:26 Skliznuli su ko brodovi trske, sručili se poput lešinara na lešinu.

^9:27 Ako bih kazao: ’Zaboravljam žalopojku svoju, menjam izraz svoga lica i biću veseo’

^9:28 opet bih strepeo u svim svojim jadima, i znam da ti me opravdao ne bi.

^9:29 Jer ako ću biti kriv, zašto bih se uzalud trudio?

^9:30 Sve da se i umijem snežnom vodom, ruke svoje lužinom da sperem;

^9:31 i tad bi me u glibavu jamu uronio da sam gadan i odeći svojoj.

^9:32 Nije on čovek poput mene, pa da mu uzvratim, da zajedno dođemo na sud.

^9:33 Među nama nema posrednika što bi ruku svoju položio na nas obojicu;

^9:34 ko bi žezlo Božije sa mene sklonio, da me užas njegov ne užasne!

^9:35 Tada bih govorio i ne bih ga se plašio. Ali, sada nisam takav.

^10:1 Duši mi se život ogadio! Nad sobom ću žalopojkom zažaliti, jadaću se u čemeru duše svoje.

^10:2 Bogu ću reći: ’Ne osuđuj me! Objavi mi za šta me optužuješ

^10:3 Zar ti je milo da tlačiš, da odbaciš delo svojih ruku, a da se smešiš nad naumom zlikovačkim?

^10:4 Zar ti imaš oči čovekove, pa da vidiš to što ljudi gledaju?

^10:5 Jesu li ti dani smrtnikovi dani i godine tvoje kao vek čoveka;

^10:6 pa krivice moje ispituješ i za grehom mojim tragaš?

^10:7 A ti znaš da krivac nisam, da iz tvoje ruke izbavljenja nema!

^10:8 Uobličiše me tvoje ruke, sazdaše me, a ti me proždireš.

^10:9 Seti se, molim te, da si me ko glinu stvorio, pa zar ćeš u prašinu da me vratiš?

^10:10 Nisi li me ko mleko izlio i zgrušao poput sira?

^10:11 Nisi li me obukao u kožu i meso; nisi li me izatkao kostima i venama?

^10:12 Dao si mi i život i milost, svojim si staranjem duh mi očuvao.

^10:13 Ali, sve ove stvari si sakrio u srcu svome, i znam da je to bilo u tebi!

^10:14 Ako bih i zgrešio, ti bi bdeo nada mnom; ne bi me pomilovao zbog krivice moje.

^10:15 Ako sam bio zlotvor, jao meni! Ako sam bio pravedan, glavu svoju uzdizao nisam. Ali ja se davim u sramoti i svestan sam bede svoje!

^10:16 Uzdignem li se, kao lav me loviš i ponovo na meni veličanstvo svoje pokazuješ.

^10:17 Protiv mene nove svedoke dovodiš, ljutiš se na mene sve više i vojsku za vojskom protiv mene šalješ.

^10:18 Zašto si me izvadio iz majčinog krila? Da sam barem izdahnuo, da me oko ugledalo nije!

^10:19 Bio bih kao da me nikad nije bilo, od majčinog krila do groba bi me odneli.

^10:20 Zar moji dani nisu malobrojni? Dosta više! Prođi me se, daj mi da se malo razveselim;

^10:21 pre nego odem u zemlju nepovrata, noći i mraka najgušćeg;

^10:22 u zemlju krajnje tame, dubokog crnila i nereda, gde je i svetlo kao potpuni mrak.’“

^11:1 A Sofar iz Namata je odgovorio ovim rečima:

^11:2 „Zar na mnoge reči odgovora nema i hoće li pričalica postati pravedan?

^11:3 Hoće li tvoje prazne priče ućutkati ljude i tvoje ruganje proći bez poniženja?

^11:4 Eto, rekao si: ’Moja je pouka bez mane! Ja sam nevin u tvojim očima!’

^11:5 Ali kada bi Bog hteo da govori, protiv tebe da otvori usta svoja;

^11:6 da ti kaže tajne mudrosti – mudrosti što ima dvostruko značenje – saznao bi da Bog zaboravlja neke krivice tvoje!

^11:7 Da li možeš da dokučiš Božije dubine i granice Svemoćnog možeš li da nađeš?

^11:8 Od nebesa su više! I šta tu da uradiš? Dublje su od Sveta mrtvih! I šta tu da dokučiš?

^11:9 One su od zemlje duže i merom su šire nego more.

^11:10 Ako on dođe, pa zatvori ili okupi sudište, ko u tome da ga spreči?

^11:11 Jer, on poznaje ljudsku prolaznost, vidi pokvarenost i s pažnjom je prati.

^11:12 Ipak, šupljoglavac će mudar postati kad magare divlje okoti čoveka!

^11:13 Ako budeš srce svoje pripremio i ruke svoje k njemu raširio;

^11:14 a zlo ti se u rukama nađe – odbaci ga – nek nepravda ne prebiva u šatoru tvome!

^11:15 Tada ćeš bez stida da podigneš lice svoje, čvrst ćeš biti, strahovati nećeš.

^11:16 Zaboravićeš muku svoju, pomišljaćeš na nju kao na lanjske snegove.

^11:17 Svetliji od podneva život će ti biti, a i kada noć nastupi, biće kao jutro.

^11:18 Spokojan ćeš biti jer postoji nada! Bićeš dobro zaštićen, u spokojstvu spavaćeš.

^11:19 Ležaćeš i niko te neće plašiti, mnogi će ti se dodvoravati.

^11:20 Zgasnuće oči zlikovačke, utočište njihovo nestaće, a nada jedina im je da izdahnu dušu.“

^12:1 A Jov je odgovorio ovim rečima:

^12:2 „Nesumnjivo, baš vi ste mi ljudi s kojima će i mudrost da skonča!

^12:3 Ali i ja imam pamet poput vaše, ništa gori od vas nisam. I ko još ne zna ove stvari?

^12:4 Ja sam na podsmeh prijatelju svome, ja, koji sam zazvao Boga i on mi se odazvao. Na podsmeh je čovek pravedan, čovek besprekoran.

^12:5 ’On je za propast i prezir’ – stav je bezbrižnoga – ’Gurnuti treba onoga što mu noge posrću!’

^12:6 A u šatorima okrutnih je mir, spokojni su oni što Boga izazivaju i oni što u ruci svojoj boga svoga nose.

^12:7 Ali, molim te, pitaj životinje i poučiće te; i ptice na nebu neka ti kažu!

^12:8 Sa zemljom popričaj i poučiće te, ribe u moru će ti kazivati.

^12:9 Ko od njih još ne zna da je ovo načinila Gospodnja ruka?

^12:10 U njegovoj je ruci duša svega živog i dah tela čovečanstva celog.

^12:11 Ne razaznaje li uho reči ko što nepce hranu proba?

^12:12 Ne dolazi li mudrost s godinama i razboritost sa danima mnogim?

^12:13 Sa Bogom su i mudrost i snaga, njegovi su i savet i razboritost.

^12:14 Gle, što on razgradi, niko ne sagradi; kad on čoveka zatvori i niko ga ne oslobodi.

^12:15 Gle, on vode zadržava i one presuše; on ih oslobađa i zemlja je izrovana.

^12:16 Sa njim su snaga i pouzdana mudrost, zavedeni i zavodnik su njegovi.

^12:17 On bosonoge odvodi savetnike i sluđuje sudije.

^12:18 Careve on raspojasava, kaišom im opasuje bedra.

^12:19 On bosonoge odvodi sveštenike i svrgava vlastodršce.

^12:20 Pouzdanim usne on zatvara, pronicljivost starcima odnosi.

^12:21 Na plemiće on prezir izliva, delijama kaiš otkopčava.

^12:22 On iz mraka objavljuje nedokučive stvari, mrklu tamu iznosi na svetlo.

^12:23 Narode on velikim čini i satire ih; umnoži narode, pa ih rasprši.

^12:24 On uzima razum starešinama naroda zemaljskih, čini da lutaju pustarom besputnom.

^12:25 Oni u mraku pipaju, bez svetla, a on čini da posrću ko pijanci.

^13:1 Eto, oko je moje sve videlo, uho je moje čulo i to razabralo.

^13:2 I ja imam znanje poput vašeg i nisam od vas gori.

^13:3 Pa ipak bih Svemoćnom da govorim, sa Bogom bih da se pravdam.

^13:4 Ali vi smišljate neistine i svi ste beskorisni lekari!

^13:5 Kada biste sasvim zaćutali možda biste i mudri postali!

^13:6 Ja vas molim, saslušajte moje opravdanje i tvrdnjama mojih usta pažnju poklonite.

^13:7 Pa zar ćete Boga braniti nepravdom, svedočiti radi njega obmanu?

^13:8 Zar ćete ga pristrasno zastupati? Za Boga ćete slučaj da vodite?

^13:9 Dobro li će biti kad vas on ispita? Zar ćete ga prevariti ko što neko vara čoveka?

^13:10 A on će vas svakako prekoriti, sve i da potajno budete pristrasni.

^13:11 Zar vas neće preplašiti veličanstvo njegovo? Neće li vas spopasti jeza od njega?

^13:12 Stavovi su vaši puste doskočice, odbrane su vaše odbrane zemljane.

^13:13 Ne govorite mi više da bih i ja do reči došao, pa neka me snađe šta god da me snađe!

^13:14 Zašto bih sebe kidao zubima svojim i glavu svoju u torbu stavljao?

^13:15 Gle! Makar da me i ubije, nadaću se njemu; još uvek bih pred njim puteve svoje branio.

^13:16 I izbavljenje to će mi biti, jer pred njega bezbožnik ne može da dođe.

^13:17 Poslušajte pažljivo besedu moju, nek vam moje objašnjenje uđe u uši.

^13:18 Evo, molim vas, izložiću slučaj svoj, jer znam da sam u pravu.

^13:19 Ko će da se parniči sa mnom? Jer, ako sad ućutim mene neće biti!

^13:20 Jedino mi dve stvari nemoj učiniti da se ne bih sakrivao ja od lica tvoga:

^13:21 Svoju ruku ukloni od mene i tvoj užas neka me ne plaši!

^13:22 Pozovi me i odgovaraću ti, ili da se ja žalim, a ti mi odgovaraj.

^13:23 Koje su to moje krivice i gresi? Pokaži mi prestup moj i greh moj!

^13:24 Zašto lice svoje skrivaš i smatraš me dušmaninom svojim?

^13:25 List oduvan zar ćeš da razdireš, travku suvu zar ćeš da oduvaš?

^13:26 Gorke stvari protiv mene zapisuješ, krivice mladosti moje mi na teret stavljaš.

^13:27 Noge moje u okove stavljaš, nadgledaš sve staze moje i beležiš svaki trag nogu mojih.

^13:28 A ja propadam kao trulež, kao odeća koju moljac jede!

^14:1 Čovek rođen od žene kratko živi i pun je nevolja.

^14:2 Iznikne kao cvet, pa svene; beži poput sene i ne traje.

^14:3 Zar na takvog pogled svoj obraćaš i mene pred sebe na sud dovodiš!

^14:4 Ko će čistim nečisto da učini? Niko!

^14:5 Njegovi su dani određeni, ti poznaješ broj njegovih meseci; međe si mu postavio da ih ne prelazi.

^14:6 Skreni pogled s njega, pa neka odahne, dok kao najamnik svoj dan ne odradi.

^14:7 Jer postoji nada i za drvo posečeno; ponovo će da iznikne i neće ostati bez mladica svojih.

^14:8 Nek mu se i koren u zemlji sparuši i panj mu se u zemlji sasuši;

^14:9 propupeće čim oseti vodu, pustiće izdanke kao da je zasad!

^14:10 A čovek skončava onemoćao; izdahne smrtnik, i gde je on?

^14:11 Iz mora ishlapi voda, a potok presahne, presuši;

^14:12 tako i čovek legne da više ne ustane; dok nebesa ne bude bilo ne bude se, ne dižu se ljudi iz sna njihovoga.

^14:13 O, kada bi me u Svet mrtvih sakrio, sklonio me dok gnev tvoj ne mine; kada bi mi postavio rok i tad me se setio!

^14:14 Alʼ kad čovek umre, da li više živi? Kroz sve dane svog kulučenja, ja čekaću da mi stigne smena.

^14:15 Ti ćeš me pozvati i ja ću se odazvati, zaželećeš delo ruku svojih.

^14:16 Tada ćeš mi korake brojati, na moj greh se nećeš osvrtati.

^14:17 Prestup si moj svezao u vreću, krivicu si moju izbelio.

^14:18 Ali kao što se gora ruši, odranja se, kao što se kamen sa svog mesta svalja;

^14:19 ko što vode razdrobe kamenje i bujice tlo isperu, i ti tako uništavaš čovekovu nadu.

^14:20 Jednom zasvagda ti ga nadvladavaš i on odlazi, lice mu menjaš i otpuštaš ga.

^14:21 I on ne zna da li su mu sinovi u časti, i ne vidi ako su neznatni.

^14:22 Samo mu je telo u bolu svome, samo mu duša za sobom pati.“

^15:1 Tada je Elifas iz Temana uzvratio ovako:

^15:2 „Zar mudar čovek odgovara u vetar, zar svoj stomak puni istočnim vetrom?!

^15:3 Raspravlja li rečima beznačajnim i govorima koji nikome nisu na korist?

^15:4 A ti satireš pobožnost, razmišljanje pred Bogom ometaš.

^15:5 Krivice tvoje pouku daju ustima tvojim, jezikom se lukavim ti služiš.

^15:6 Sopstvena te usta osuđuju ko krivca, a ne ja; sopstvene usne protiv tebe svedoče.

^15:7 Da ti nisi prvorođeno ljudsko biće, iznedren pre planina?

^15:8 Da nisi slušao Božije tajne savete i za sebe zadržao mudrost?

^15:9 Šta to ti znaš, a mi da ne znamo? Šta ti shvataš, a da nama to nije dano?

^15:10 Među nama ima i sedih i starih, starijih i od oca tvoga.

^15:11 Šta, nisu ti dovoljne Božije utehe i obzirno upućena ti reč?

^15:12 Zašto ti se srce tvoje ponelo? Zašto ti sevaju oči tvoje,

^15:13 pa se tvoj duh protiv Boga okrenuo i ustima svojim prosipaš reči?

^15:14 Pa šta je čovek da bi čist bio, da bi pravedan bio onaj što ga žena rodi?!

^15:15 On se ni u svete svoje ne pouzdaje, očima njegovim ni nebesa nisu čista,

^15:16 a kamoli gnusan i iskvaren čovek, čovek što nepravdu kao vodu pije!

^15:17 Elem, ja ću ti reći! Mene poslušaj, objaviću ti ono što sam video;

^15:18 ono što su mudri ljudi predali od predaka svojih i to nisu prikrili.

^15:19 A samo je njima zemlja bila dana i tuđinac nije prolazio među njima.

^15:20 Tek, zlobnik se u bolu previja kroz sve dane, i malo godina je određeno okrutnome.

^15:21 Zvuk strahote mu je u ušima i dok je još mir zatirač mu dolazi.

^15:22 Ne nada se povratku iz tame, jer je za mač obeležen.

^15:23 Potuca se zbog hleba: ’Gde je?’ On zna da mu se bliži crni dan.

^15:24 Plaše ga i zebnja i nevolja, nadvladavaju ga kao car za napad spreman;

^15:25 jer na Boga ruku svoju diže, pred Svemoćnim oholo se drži.

^15:26 On juriša drsko protiv Boga, nosi štit veliki i jaki.

^15:27 Lice mu je zadriglo, bokovi mu usaljeni;

^15:28 živi u ruinama od gradova, u kućama napuštenim što postaće gomile kamenja.

^15:29 Bogat neće biti i blago mu potrajati neće, imanje mu se neće širiti po zemlji.

^15:30 On neće pobeći iz tame, plamen će mu izdanak sparušiti i nestaće u dahu Božijih usta.

^15:31 Nek se ne uzda u bezvredno jer je zaveden, jer će mu bezvredno postati nagrada;

^15:32 a nagrađen će biti i pre svoga dana i grana mu neće ozeleneti.

^15:33 Kao loza otrešće svoj nezreli grozd i kao maslina strešće cvat svoj.

^15:34 Jer jalovo je društvo bezbožničko, a šatore podmićenih vatra progutaće.

^15:35 Začeće nevolju, a rodiće zlobu, stomaci im spremni za obmanu.“

^16:1 A Jov je odgovorio ovim rečima:

^16:2 „Mnogo sam ja takvih stvari čuo, svi vi ste mi mučni tešioci!

^16:3 Ima li kraja pričanju u vetar? Šta te to tera da mi odgovaraš?

^16:4 I ja bih poput vas govorio da ste vi na mome mestu, podbadao bih vas rečima i klimao glavom na vas.

^16:5 Ali bi vas usta moja ojačala, usne moje donele utehu.

^16:6 Ako bih govorio, svoj bol ne bih ublažio; ako bih ućutao, koliko bola bi me napustilo?

^16:7 Ipak, on me je iznurio; ti si mi zatro sve ukućane moje!

^16:8 Zgrabio si me, bol je svedok protiv mene; mršavost se moja podignula da u lice me optuži.

^16:9 Njegov me gnev razdire i spopada, na mene zubima škrguće svojim, dušmanin moj je na mene upro oči svoje!

^16:10 Razjapili su svoja usta prema meni, s prezirom mi šamaraju obraze, okupljaju se protiv mene.

^16:11 Zlotvoru me Bog je izručio, bacio me u ruke zlobnika!

^16:12 Mirno sam živeo, a on me je uzdrmao, za vrat me je dočepao, smrskao me; sebi me je za metu stavio;

^16:13 strelci su me njegovi okružili, nutrinu mi je rasparao bez milosti i žuč mi je po zemlji prosuo.

^16:14 Prolama kroz mene sve prolom za prolomom, kao ratnik prema meni tutnji.

^16:15 Za kožu sam svoju, ja zašio kostret, u prašinu dostojanstvo svoje uvaljao.

^16:16 Od ridanja podbulo je lice moje, kapci su mi poput smrti crni,

^16:17 premda nasilja nema u rukama mojim i moja je molitva čista.

^16:18 O, zemljo, krv moju ne prekrivaj! Ne bilo mesta za moj vapaj!

^16:19 A sada, na nebesima eno svedoka moga! Da, moj branilac je na visinama.

^16:20 A moji prijatelji – moji posrednici vajni! Oko moje Bogu plače.

^16:21 Eh, kad bi se čovek pravdao sa Bogom kao čovek sa čovekom.

^16:22 Još godina koja prohujaće i poći ću putem s kojeg povratka mi nema.

^17:1 Moj duh je satrven, dani su moji zgasli i raka me čeka.

^17:2 Eto, podsmevači su sa mnom, ne sklapa se oko moje zbog njihove svadljivosti.

^17:3 Molim te, Bože, ti sam jamac moj budi! Jer ko je taj ko bi mi se prihvatio ruke?

^17:4 Ti si sklonio mudrost od njihovih srca zbog čega ih izdignuti nećeš.

^17:5 Ko zbog dobiti izda prijatelje, deci će mu oči usahnuti!

^17:6 On je mene učinio pričom za narode, ja sam lice za pljuvanje.

^17:7 Tuga mi je oči zamutila, svaki je moj ud poput senke.

^17:8 Zbog toga se pravednici zgranu, nedužni se groze nad bezbožnim.

^17:9 Ali pravednik će istrajati na svom putu, još više će ojačati čovek čistih ruku.

^17:10 Hajde, vratite se svi vi! Dođite, molim vas, ali mudrog među vama neću naći.

^17:11 Prohujali su moji dani, namere i želje srca moga su razbijene.

^17:12 Oni prave dan od noći, a mraku u lice kažu: ’Svetlo je blizu!’

^17:13 Ako bih za Svetom mrtvih čeznuo kao za domom svojim i u tami postelju svoju prostro,

^17:14 ako grobu viknem: ’Oče moj’, a crvu: ’Majko moja’ ili ’sestro moja’,

^17:15 gde je onda nada moja?! Vidi li ko nadu moju?!

^17:16 Silazi li ona do vrata Sveta mrtvih? Zajedno li ćemo u prah leći?“

^18:1 A Vildad iz Suša je odgovorio ovim rečima:

^18:2 „Kada ćete da stanete sa pričom? Urazumite se, pa da razgovaramo.

^18:3 Zašto bi nas za stoku smatrali? Zar smo glupi u vašim očima?

^18:4 Ti što razdireš u svom besu dušu svoju! Hoće li zbog tebe zemlja da opusti, hoće li se sa svog mesta pomeriti stena?

^18:5 Baš se gasi svetlo zlikovca, neće sijati žar njegovog plama.

^18:6 Zgasnuće svetlo u njegovom šatoru, a nad njim će dogoreti svetiljka.

^18:7 Jenjava žilavost njegovih koraka i ruše ga namere njegove.

^18:8 Jer su mu noge upale u mrežu, u njene se petlje zapetljao.

^18:9 Zamka ga je za petu zgrabila, zaplela ga omča.

^18:10 Za njega je klopka na tlu sakrivena, na putu je zamka za njega.

^18:11 Užasnut je od strahota svud unaokolo, satiru ga na koraku svakom.

^18:12 Gladna ga je nevolja njegova, propast je spremljena da ga saplete.

^18:13 Ona mu rastače delove kože, najcrnja smrt mu jede udove.

^18:14 Odvlače ga iz sigurnosti svog šatora, i teraju do cara strahote.

^18:15 Njemu tuđi prebivaće u njegovom šatoru, sumpor će mu po imanju razasuti.

^18:16 Korenje njegovo istruliće odozdo, a njegove grane svenuće odozgo.

^18:17 Iščeznuće sa zemlje sećanje na njega, neće mu se na ulici ime čuti.

^18:18 Oteraće ga sa svetla u tamu, proteraće ga sa zemlje.

^18:19 Ostaće bez roda, bez poroda u narodu svome, bez preživeloga u svom zavičaju.

^18:20 Na njegov dan zgranuće se i oni na zapadu, a i one na istoku podilaziće jeza.

^18:21 Zaista, takav je zavičaj zlotvora, takvo je mesto onoga što za Boga ne zna!“

^19:1 A Jov je odgovorio ovim rečima:

^19:2 „Dokle ćete da kinjite dušu moju i rečima me lomite?!

^19:3 Pa već ste me deset puta ponizili! Ne stidite li se što mi tako pakostite?

^19:4 Sve i da sam stvarno pogrešio, moja greška je samo moja.

^19:5 Ako biste stvarno da se nada mnom uzdižete i da me ubeđujete u ruglo moje,

^19:6 znajte onda da me je Bog ojadio, svojom me je mrežom obmotao.

^19:7 Eto, ja vičem: ’Nasilje!’, a uslišen nisam; ja za pomoć zapomažem, ali pravde nema.

^19:8 Moj put on je zagradio, ne mogu da prođem; staze moje on je zamračio.

^19:9 Čast je moju svukao sa mene, skinuo mi krunu s glave moje.

^19:10 Sa svih strana svaljuje me da nestanem, izvaljuje kao drvo nadu moju.

^19:11 Užario se gnev njegov na mene, pa me smatra dušmaninom svojim.

^19:12 Složno marširaju njegove čete, eno, naspram mene nasip podižu; oko mog šatora logor dižu.

^19:13 Daleko od mene on je odveo braću moju, a moji znanci su mi sada ko potpuni stranci.

^19:14 Mojih rođaka više nema, zaboravili su me poznanici moji.

^19:15 Gosti moga doma i sluškinje moje gledaju me ko tuđinca, za njihove oči ja sam pridošlica.

^19:16 Slugu svoga ja dozivam, alʼ mi se ne javlja, ustima ga svojim preklinjem za pomoć.

^19:17 Žena mi se gadi od zadaha moga, oduran sam i rodbini svojoj.

^19:18 Čak me i dečaci preziru, rugaju mi se kad bih da ustanem.

^19:19 Gade me se svi prijatelji bliski, oni koje sam voleo, sad su protiv mene.

^19:20 Koža mi se slepila za kosti, zubi su mi poispadali.

^19:21 Smilujte mi se! Smilujte mi se, o, prijatelji moji, jer je ruka Božija udarila na me!

^19:22 Pa zašto me poput Boga progonite, mesa moga zar niste siti?

^19:23 O, kada bi se reči moje zapisale! O, kada bi se u knjigu utisnule;

^19:24 gvozdenim perom i olovom zauvek u kamen urezale!

^19:25 Ali ja znam da Otkupitelj moj živi, da će na kraju on stati nad prahom!

^19:26 Neka i pukne ova moja koža, gledaću Boga iz tela svoga;

^19:27 njega ću ja lično gledati, očima svojim, a ne ko tuđinac. A nutrina moja u meni malakše.

^19:28 A vi bi trebalo da kažete: ’Zašto ga progonimo?’, jer nalazite da je u meni koren ove stvari.

^19:29 Od mača strahujte, jer gnev donosi odmazdu mača, da biste znali – sud postoji.“

^20:1 A Sofar iz Namata je odgovorio ovim rečima:

^20:2 „Ako je tako, nemirne me misli moje teraju da odgovorim, jer u meni vri.

^20:3 Uvređen sam prekorom koji sam čuo, pa sad uzvraćam u duhu mog razumevanja.

^20:4 Elem, znaš li da je tako od davnina, od kako je ljudski rod na zemlju stavljen:

^20:5 prekratka je radost zlikovaca i za časak sreća bezbožnika.

^20:6 Sve i da se stasom digne do nebesa, da mu glava oblake dosegne,

^20:7 ishlapiće doveka ko sopstveni izmet, i pitaće: ’Gde je?’, oni što su ga viđali.

^20:8 Poput sna će ispariti i neće ga naći, prognaće ga kao noćno priviđenje.

^20:9 Oko koje ga je gledalo videti ga više neće; zavičaj ga njegov više neće videti.

^20:10 Njegovi će se sinovi dodvoravati siromasima, a on će rukama svojim vraćati od bogatstva svoga.

^20:11 Kosti su mu pune mladalačke snage koja će sa njime u prah leći.

^20:12 Neka mu je i slatko zlo u ustima njegovim, što ga skriva pod jezikom svojim;

^20:13 neka ga štedi, neka ga ne pušta, neka ga pod nepcem rastapa;

^20:14 ta njegova hrana u crevima, u utrobi njegovoj će se pretvoriti u otrov kobre.

^20:15 Povratiće iz stomaka svoga blago progutano, Bog će mu ga izbaciti.

^20:16 Otrov kobri sisa, ubiće ga jezik otrovnice.

^20:17 U potoke gledati neće, u brzake reka od meda i masla.

^20:18 Vratiće šta je oteo, neće moći to da proguta; uživati neće dobra svoje trgovine.

^20:19 Jer je tlačio i zapostavljao siromahe, harao je kuću koju zidao nije.

^20:20 Njegov stomak ne zna šta je dosta, spokoja mu nema u onome za čim žudi.

^20:21 Neće imati šta više da proždere i zato mu imanje neće potrajati.

^20:22 I kada bude pun obilja biće u nevolji, stići će ga ruka svakog stradalnika.

^20:23 Ali dok bude punio stomak svoj, Bog će mu poslati plamen gneva svoga, kao kišu na creva njegova.

^20:24 I dok beži od gvozdenog oružja, probošće ga strela luka bronzanoga.

^20:25 Kada je izvuče, kada mu izađe iz leđa i ko munja iz žuči njegove, doći će na njega užas.

^20:26 Sva je tama sačuvana za njegovo blago, proždraće ga plamen neraspiren, zlo naneće preživelom šatora njegovog.

^20:27 Nebesa će razotkriti njegovu krivicu, zemlja će se podići na njega.

^20:28 Poplavljena biće letina kuće njegove, otplavljena u dan Božijega gneva.

^20:29 Takva je od Boga sudbina za zlikovca, bogomdano mu nasledstvo.“

^21:1 A Jov je odgovorio ovim rečima:

^21:2 „Poslušajte pažljivo besedu moju, neka mi to bude uteha od vas.

^21:3 Otrpite me, ja bih govorio! A vi se rugajte kada to kažem.

^21:4 Žalim li se ja to čoveku? Zar da duh moj ne plane?

^21:5 K meni se okrenite i zapanjite se, zatvorite rukom usta!

^21:6 I ja sam potresen kad mislim o ovom, groznica mi telo grči.

^21:7 Elem, zašto žive zlikovci, zašto ostare i osile?

^21:8 Deca su njihova jedra pred njima, njihovi su potomci sa njima, pred očima njihovim.

^21:9 Kuće su njihove lišene straha, nad njima nema Božijeg pruta.

^21:10 Bikovi su im priplodni, osemenjuju, krave im se tele i nisu jalove.

^21:11 Poput stada puštaju dečake, njihova deca skakuću okolo.

^21:12 Podcikuju uz daire i liru, raduju se uz zvuke svirale.

^21:13 Dane svoje prožive u dobru i spokojno silaze u Svet mrtvih.

^21:14 A Bogu govore: ’Prođi nas se! Za puteve tvoje nećemo da znamo!

^21:15 Ko je Svemoćni, pa da mu služimo? Šta to dobijamo ako ga molimo?’

^21:16 Gle! Napredak njihov nije u ruci njihovoj, od mene je podaleko savet zlikovaca.

^21:17 Koliko se često gasi svetiljka zlikovca? Stiže li ih propast njihova? Dodeljuje li im Bog u svom gnevu boli?

^21:18 Jesu li oni poput slame na vetru, poput pleve koju vihor nosi?

^21:19 ’Bog grehe čoveka čuva za decu njegovu’? Ma neka to njemu vrati, neka toga svestan bude!

^21:20 Nek očima svojim svoju propast gleda, nek od gneva Svemoćnoga pije!

^21:21 Jer, mari li on šta će nakon njega sa kućom mu biti, kada mu se broj meseci skrati?

^21:22 Uči li iko Boga mudrosti? Njega, koji sudi uznositima?!

^21:23 Jedan umre u obilju svega i sve mu je potaman, napredno;

^21:24 telo mu je uhranjeno mlekom i jedra mu srž je u kostima.

^21:25 Drugi umire ogorčene duše, a dobra se nauživao nije.

^21:26 Tek, obojica će u prašinu leći, prekriće ih crvi.

^21:27 Eto, meni su poznate misli vaše, spletke koje spletkarite protiv mene.

^21:28 Vi kažete: ’Gde je sada kuća plemićeva? Gde je šator u kome zlikovci počivaju?’

^21:29 Što niste pitali one koji prolaze tim putem?! Niste li njihove znakove uočili?

^21:30 Jer, zlikovac se pošteđuje u danu propasti, izbavlja se zlobnik u danu jarosti.

^21:31 Ko će da ga prekori u lice zbog njegovog puta? Ko će da mu uzvrati za ono što je učinio?

^21:32 Ali kada ga na groblje budu izneli, neko će stražariti nad humkom.

^21:33 Slatko će mu biti grumenje zemlje; svaki čovek njega će slediti, a pre njega bilo ih je bezbroj.

^21:34 I kako me sada uludo tešite? Odgovori vaši ostali su lažni.“

^22:1 Tada je Elifas iz Temana uzvratio ovako:

^22:2 „Zar je čovek od koristi Bogu? Da li mu je mudrac od koristi?

^22:3 Zar se Svemoćni raduje što si pravedan? Je li mu na korist kad puteve svoje učiniš bez mane?

^22:4 Prekoreva li te za bogobojaznost tvoju i da li se sudi s tobom?

^22:5 Nije li golema zloba tvoja? Zar nema kraja krivicama tvojim?

^22:6 A ti si braći svojoj bezrazložno zalog uzimao, i sa njih si skidao haljine.

^22:7 Iznemoglog vodom napojio nisi, a ni gladnom hleba nisi dao.

^22:8 Jeste, ti si čovek silan, zemljoposednik si, uglednik što u njoj živi.

^22:9 Tek, udovice si terao praznih ruku, kršio si ruke siročadi.

^22:10 I zato su oko tebe zamke, nenadana strahota spopada te;

^22:11 ili mrak, pa ne vidiš ništa, silna te je voda potopila.

^22:12 Nije li Bog visoko na nebesima? Pogledaj povrh zvezda, kako su visoko!

^22:13 A ti pitaš: ’Zna li šta Bog? Da li sudi kroz tamu najgušću?

^22:14 Oblaci su skrovište njegovo, pa ne vidi, on korača po nebeskom svodu.’

^22:15 Puta drevnog zar ćeš se držati, onog što ga utabaše ljudi pokvareni;

^22:16 oni što su odnešeni kad im vreme nije bilo, kada im je temelje potopila reka?

^22:17 Bogu su oni govorili: ’Prođi nas se!’ I: ’Šta će Svemoćni da nam radi?’

^22:18 A on im je dobrima kuće prepunio. Zato je od mene podaleko savet zlikovaca!

^22:19 Videće to pravednici i radovaće se, rugaće im se nedužni:

^22:20 ’Dušmani će naši baš zbrisani biti, obilje njihovo progutaće plamen!’

^22:21 Izmiri se s Bogom, molim te, i u miru budi, da na tebe dobro dođe.

^22:22 Prihvati, molim te, pouku njegovih usta i njegove reči u srce svoje stavi.

^22:23 Vratiš li se Svemoćnome, obnovljen ćeš biti; ukloniš li bezakonje iz šatora svoga,

^22:24 odbaciš li zlato u prašinu i ofirsko zlato po potočnom kamenju;

^22:25 Svemoćni biće zlato tvoje, najčistije srebro tvoje.

^22:26 Tada ćeš se radovati Svemoćnome, lice svoje podignućeš Bogu.

^22:27 Molićeš se njemu i on će te čuti, izvršićeš svoje zavete.

^22:28 Ostvarićeš šta god da odlučiš, svetlo će ti staze obasjati.

^22:29 Kad ponize ljude, ti ćeš reći: ’Uzvisite ih!’, i Bog će tada da spase skrušene.

^22:30 On će da izbavi i onoga što nedužan nije, zbog čistoće ruku tvojih izbaviće njega.“

^23:1 A Jov je odgovorio ovim rečima:

^23:2 „Još i danas je jetka moja žalopojka i s mukom se borim da ne bih ječao.

^23:3 O, kada bih znao gde ću da ga nađem, došao bih do njegovog mesta!

^23:4 Pred njim bih izložio svoj slučaj, dokazima usta svoja napunio.

^23:5 Da mi je da znam kojim bi mi rečima odgovorio; da mi je da razumem šta bi mi rekao.

^23:6 Da li bi se silom velikom parničio sa mnom? Ne bi, nego bi se zauzeo za me.

^23:7 Onde bi se pravednik sa njim raspravio, moj bi me sudija zauvek izbavio.

^23:8 Gle, odem li napred, njega nema; ni pozadi njega ne opažam.

^23:9 Ne vidim ga ni na levo, tamo gde deluje; ne vidim ga ni na desno, kada se okrene.

^23:10 Ali on zna put kojim idem; pretapa me da čist budem poput zlata.

^23:11 Po njegovoj stopi moj je korak išao, njegovog sam se puta držao i nisam skretao.

^23:12 Zapovest njegovih usana nisam napustio, čuvao sam reči njegove više nego hleb nasušni.

^23:13 Ali on je jedini i ko će da ga menja! Šta god da poželi, on tako i čini.

^23:14 Naume će svoje, meni namenjene, izvršiti, a u njemu još je takvog mnogo čega.

^23:15 Zato sam preplašen od njega; kad razmišljam, ježim se od njega!

^23:16 Elem, Bog je moje srce smalaksao, Svemoćni me je prestravio;

^23:17 ipak nisam bio satrt mrakom, niti mi je gusta tama zaklonila lice.

^24:1 Zašto Svemoćni nije odredio vremena suda? Zašto oni koji ga poznaju ne vide dane njegove?

^24:2 Pomeraju ljudi međe, stada otimaju, pa ih napasaju;

^24:3 siročadi odvode magarca, vola za zalog uzimaju od udovice.

^24:4 Oni razgone uboge sa puta, skrivaju se zajedno siromasi zemlje.

^24:5 Eno, kao divlji magarci u pustinji idu svojim poslom; hranu sebi traže, u pustari hleb za sebe i za decu.

^24:6 Po polju kupe krmu, pabirče po vinogradu zlobnika.

^24:7 Neodeveni su, noćivaju bez ogrtača, na zimi su bez pokrivača.

^24:8 Iskisli su od planinske kiše, bez zaklona krije se pod stenu.

^24:9 Siroče od dojenja kradu i od siromaha uzimaju zalog.

^24:10 Tumaraju obnaženi, neodeveni snoplje nose, a gladni.

^24:11 Među svojim drvoredima cede ulje, grožđe muljaju u kaci, a žedni su.

^24:12 Stenje narod u gradu, za pomoć vape smrtno ranjeni, a Bogu to nije mrsko.

^24:13 A neki su u društvu onih što ratuju protiv svetla, što ne mare za puteve svetla i ne žive na stazama njegovim.

^24:14 U zoru se krvnik diže, sirotana i ubogog da ubije, a po noći je ko lopov.

^24:15 Preljubnikovo oko čeka sumrak jer govori: ’Da me oko ne ugleda!’, pa pokriva lice svoje.

^24:16 Kad je tama, lopov kuće prokopava, a po danu se zaključava da za svetlost ne zna.

^24:17 Jer je svima njima jutro poput gustog mraka, predani su užasima mraka gustog.

^24:18 Prolete oni povrh voda, prokleto im nasledstvo u zemlji i neka nijedan ne krene ka vinogradima.

^24:19 Poput suše i vrućine snežne vode kad odnesu, tako i Svet mrtvih nosi one što se ogrešiše.

^24:20 Zaboravlja ga majčina utroba, crvima je hrana; njega više ne spominju, nepravda će biti kao stablo prelomljeno.

^24:21 On navaljuje na jalovu, na nerotkinju; zlostavlja udovicu.

^24:22 Silom svojom Bog moćnike odvlači, podiže se i niko za život siguran nije.

^24:23 Bog im spokojstvo daje, pa se osiliše; ali njegove su oči na njihovim putevima.

^24:24 Tek za malo uzdignu se i već ih nema; ko svi drugi propadaju, venu; odsecaju se kao vršci klasja.

^24:25 Ako nije tako, ko će da mi laž dokaže? Ko će da obezvredi kazivanje moje?“

^25:1 Tada je Vildad iz Suša uzvratio ovako:

^25:2 „Božiji su i vlast i strah! On mir stvara u visinama svojim!

^25:3 Da li ima broja njegovim četama? Koga to svetlo njegovo ne obasjava?

^25:4 Kako da se čovek opravda pred Bogom? Kako da se očisti onaj što ga žena rodi?

^25:5 Gle! Ni mesec mu bistar nije, očima njegovim niti zvezde nisu čiste;

^25:6 a kamoli čovek – crv i potomak čoveka – crvić!“

^26:1 A Jov je odgovorio ovim rečima:

^26:2 „E, baš si pomogao bespomoćnom, baš spasao ruku malaksalu!

^26:3 Baš si nemudrome savet dao i mudrosti pregršt obznanio!

^26:4 A kome si te reči objavio? Čiji je to duh iz tebe izašao?

^26:5 Pokojnici ispod voda drhte, alʼ i oni što u njima žive.

^26:6 I Svet mrtvih pred njim je ogoljen, i trulež je mrtvih neskrivena.

^26:7 Nad bezdanom sever je on prostro, okačio zemlju u praznini.

^26:8 Vode je svezao nad oblake svoje, ali se oblaci ne cepaju pod njima.

^26:9 Presto je svoj sakrio, svoj je oblak nad njim razastro.

^26:10 Povrh voda obzorje postavlja, kao među svetlosti i mraku.

^26:11 Drmaju se stubovi nebeski, užasnuti njegovim prekorom.

^26:12 Silom svojom on more uzburka, čudovište Ravu mudrošću on smrska.

^26:13 Njegov vetar razvedruje nebesa, ruka mu probada zmiju vijugavu.

^26:14 Gle, ovo su obrisi puta njegovoga, samo šapat reči što čujemo o njemu! Grom moći njegove ko će da razume?“

^27:1 A Jov je nastavio svoje kazivanje ovim rečima:

^27:2 „Živoga mi Boga koji mi je uskratio pravo i Svemoćnog što mi dušu ogorči;

^27:3 dok u meni daha ima i Božijeg duha u mom nosu;

^27:4 usne moje neće govoriti nepravdu, moj jezik neće izustiti obmanu.

^27:5 Daleko od mene bilo da izjavim kako ste u pravu! Dok me ima ne odustajem od svoje čestitosti.

^27:6 Držaću se pravednosti svoje, neću je pustiti; sve dok živim savest moja me zapeći neće.

^27:7 Dušmanin moj neka prođe kao pokvarenjak, kao zlotvor neka prođe onaj što se diže na me.

^27:8 Jer kakva je nada bezbožnika kada je sasečen, kada Bog mu dušu uzme?

^27:9 Čuje li Bog vapaj njegov kad na njega nevolja dođe?

^27:10 Raduje li se Svemoćnome i zove li Boga u doba svako?

^27:11 Ja ću vas poučiti o Božijoj ruci, neću da vam krijem naum Svemoćnoga.

^27:12 Eto, svi vi ste videli ovo, pa zašto onda uludo govorite besmislice?

^27:13 Takva je od Boga sudbina za zlikovca, nasledstvo Svemoćnog što primaju okrutni!

^27:14 Makar i da mu se deca rađaju, za mač se rađaju; potomstvo mu nikad hleba neće biti sito.

^27:15 Preživele će mu pokopati zaraza, a udovice im zakukati neće.

^27:16 Makar da zgrne srebra ko da je prašina, i spremi odeće kao da je zemlja;

^27:17 sve što spremi obući će pravednik, a srebro će da razdeli nedužni.

^27:18 Poput moljca kuću sebi zida, kao da je kolibica što je čuvar pravi.

^27:19 Leći će bogat tad i nikad više, kad oči svoje otvori – ničeg više nema.

^27:20 Nenadane strahote ko bujice odnose ga, oluja ga noću krade.

^27:21 Podiže ga vetar sa istoka, odleteće, svitlaće ga sa mesta njegovog.

^27:22 Sjuriće se na njega, štedeti ga neće dok on bude strmoglavce bežao od ruke njegove.

^27:23 I pljeskaće svojim rukama nad njim, i zviždaće ga sa njegovog mesta.

^28:1 Eto, i srebro ima svoj rudnik, i zlato mesto na kom se ispira.

^28:2 I gvožđe se iz zemlje uzima i kamen se pretapa u bronzu.

^28:3 A čovek tamu dokrajčuje, istražuje do krajnjih granica, traži rudu u tami najgušćoj.

^28:4 Okno kopa daleko od bližnjeg gde noga ne zalazi, penje se i klati daleko od ljudi.

^28:5 Zemlja sa koje hleb dolazi iznutra se kovitla ko vatra.

^28:6 U njenim je stenama nalazište safira, a ima i zlatne prašine.

^28:7 Put do tamo ne zna ptica grabljivica, oko sokolovo trag mu ne nazire.

^28:8 Ponosne se zveri njime ne šunjaju, a ni lav po njemu ne prolazi.

^28:9 Čovek pruža ruku za kremenom, prekopava korenje planina;

^28:10 u stenama tunele probija i očima vidi svaku vrednost;

^28:11 obuzdava curenje voda i ono skriveno na svetlo iznosi.

^28:12 Ali gde se mudrost pronalazi? Gde je mesto razboritosti?

^28:13 Rod joj ljudski vrednost ne poznaje, ne pronalazi se u zemlji živih.

^28:14 Tek, bezdan javlja: ’U meni nije!’ i more kaže: ’Nije ni sa mnom!’

^28:15 Suvo zlato za nju se ne daje, za cenu njenu srebro se ne meri.

^28:16 Ne plaća se ni zlatom ofirskim, ni skupocenim oniksom i safirom.

^28:17 Nisu joj ravni ni zlato ni kristal, za ćup suvog zlata ne trampi se ona.

^28:18 Korale i jaspis i ne spominjite, od bisera mudrost je vrednija.

^28:19 Ne meri se sa njom ni topaz iz Kuša, ni suvim se zlatom platiti ne može.

^28:20 Pa odakle onda dolazi mudrost? Gde je mesto razboritosti?

^28:21 Od očiju svega živog je sklonjena, od nebeskih ptica je skrivena.

^28:22 Trulež mrtvih i smrt nam kazuju: ’Ušima smo svojim čuli kazivanje o njoj.’

^28:23 Bog razume put do nje i poznaje njeno mesto,

^28:24 jer on vidi do krajeva zemlje i on gleda ispod svih nebesa.

^28:25 Kad je vetru podario snagu i merama premerio vode;

^28:26 kad je kiši odredbu davao i munje olujama;

^28:27 tada ju je pogledao, objavio, postavio, tada ju je proverio.

^28:28 A ljudima je rekao: ’Evo, mudrost je u bogobojaznosti a razboritost u uklanjanju od zla!’“

^29:1 A Jov je nastavio svoje kazivanje ovim rečima:

^29:2 „O, kada bi mi bilo kao koji mesec ranije, kao u danima kada me je Bog čuvao;

^29:3 kada mi je svetlila njegova svetiljka nad glavom mojom, po njegovom svetlu kad sam mrakom išao;

^29:4 baš kakav sam bio u svojim jedrim danima, kada sam u šatoru svome s Bogom blizak bio;

^29:5 onda kad je Svemoćni sa mnom bio i deca moja oko mene!

^29:6 Tad sam noge u maslu prao i potoke ulja cedio mi kamen!

^29:7 A kada bih izašao na gradska vrata i na trg, stavio bih stolicu svoju;

^29:8 mladići bi me videli, pa bi se povukli, a starci bi ustajali i stajali;

^29:9 glavari bi priču prekidali, svoja usta rukom zatvarali;

^29:10 utihnuo bi glas vladara, jezik im se za nepce lepio.

^29:11 Blaženim me zvalo uho što me je slušalo, hvalilo me oko što me je gledalo;

^29:12 jer sam izbavljao ubogoga što ko bednik vapi, sirotoga bez pomoći.

^29:13 Stradalnikov blagoslov bio je na meni, a srcu sam udovice donosio pesmu.

^29:14 Pravednost bih uzimao, ona me je odevala; pravda mi je moja bila ko odeća i ko turban.

^29:15 Slepome sam oči bio, hromome sam noge bio.

^29:16 Otac sam bio ubogima, neznanca sam na sudu branio.

^29:17 Lomio sam vilice zlotvoru, iz usta mu žrtvu otimao.

^29:18 A pričao sam: ’U svome ću gnezdu da preminem, umnožiću dane poput peska.

^29:19 Moj je koren dosezao vodu, grane su moje preko noći rosne;

^29:20 Moja je slava u meni sveža, u ruci je mojoj uvek mlad luk.’

^29:21 Čekali su ljudi da me čuju, ćutali bi da čuju moj savet.

^29:22 Posle moje reči nisu uzvraćali, po njima bi moj govor kapao.

^29:23 Ko na kišu čekali bi na me, usta svoja otvarali kao da sam dažd prolećni.

^29:24 Verovali ne bi kad bih im se nasmejao i vedrinu mog lica nisu potamnili.

^29:25 Put sam im birao, poput kneza sam sedeo; bio sam kao car među četama, kao onaj što žalosne teši.

^30:1 A sad mi se smeju mlađi od mene, oni čije očeve nisam hteo ni sa psima stada svoga!

^30:2 A i šta bih sa njihovih ruku snagom? Usahla je ta snaga u njima.

^30:3 Sparušeni su od bede i gladi, ti što glođu štagod po pustari, u sumraku, po ruševinama i razvalinama.

^30:4 Oni čupaju slez po čestarima i koren smreke sebi za hranu.

^30:5 Oterani su iz društva, ljudi na njih viču kao na lopova.

^30:6 Eno ih u jarugama potoka, konače po jamama u zemlji i po kamenjarima.

^30:7 Zapomažu među grmljem, skupljaju se u koprivama.

^30:8 Sinovi su bezumnika, soj bezimenih iz zemlje proteranih.

^30:9 A sad sam im pesma rugalica, postao sam priča za njih!

^30:10 Gade me se, stoje izdaleka, ne libe se da me u lice pljunu.

^30:11 Jer Bog je razvezao mog šatora uže, udario me je, a ljudi se na mene razulariše.

^30:12 Meni s desna diže se mladalačka rulja, teraju me da bežim, protiv mene nasipaju bedeme propasti.

^30:13 Ruše mi puteve, uspešno me razaraju i za to im pomoć nije potrebna.

^30:14 Naviru ko kroz širok procep, navaljuju preko razvalina.

^30:15 Nenadane strahote pale su na mene, poput vetra razgone mi dostojanstvo, a moje spasenje nestade ko oblak.

^30:16 Sad se duša moja razlila u meni, jer su me sustigli dani jada.

^30:17 Kosti moje noć probada u meni, bolovi me glođu bez prestanka.

^30:18 Odora se moja izobličila od sile velike, sapela me kao kragna od tunike moje.

^30:19 On me je u blato bacio, sad sam nalik prahu i pepelu.

^30:20 Za pomoć ja tebi vapim, alʼ se ne odazivaš; a kada sam stao, na mene si pažnju obratio.

^30:21 U krvnika moga si se pretvorio, silom ruke svoje si me spopao.

^30:22 Vinuo si me da vetar zajašem, rastapaš me u oluji.

^30:23 Jer ja znam da me u smrt odvodiš, u kuću sastanka svih koji su živi.

^30:24 Ali niko ne pruža ruku svoju ruini, makar da za pomoć vapi u propasti svojoj.

^30:25 Zar ja nisam zaplakao radi nevoljnika? Zar mi duša zajecala nije radi ubogoga?

^30:26 Ali kad sam čekao na dobro, zlo je došlo; kada sam se ponadao svetlu, pristigla je tama.

^30:27 Utroba je moja ustreptala i nije se primirila, dani patnje su me zadesili.

^30:28 Pocrneo hodam, ali ne od sunca; ustajem u zboru i vičem za pomoć.

^30:29 Zbratimljen sam sa šakalima, prijatelj sam nojevima.

^30:30 Pocrnela koža je na meni, od groznice cvokoću mi kosti.

^30:31 Moja lira sad je za kuknjavu, a svirala moja za plač narikača.

^31:1 Sa očima svojim savez sam sklopio, pa kako bih onda zagledao devojku?

^31:2 Pa šta to onda Bog odozgo deli? Kakvo je sa visina nasledstvo Svemoćnog?

^31:3 Nije li to propast za zlotvora i nesreća za pokvarenjaka?

^31:4 Ne vidi li on puteve moje, zar ne broji sve moje korake?

^31:5 Ako sam se družio s lažovima, ako mi je noga žurila ka obmani;

^31:6 neka me izmeri na tasovima tačnim, nek čestitost moju Bog otkrije.

^31:7 Ako je moj korak zašao sa puta, srce moje povelo se za mojim očima, za ruke mi prionula ljaga;

^31:8 tad nek žanjem, a drugi nek jede, nek se moja letina počupa.

^31:9 Ako li je žena srce mi zavela, ako sam bližnjeg svoga na ulazu vrebao;

^31:10 nek tad drugom moja žena melje, u postelji drugih neka bude.

^31:11 Ali to bi bila gadost, baš krivica za osudu!

^31:12 Da, bila bi to vatra koja guta sve do truleži mrtvih i spaljuje svu letinu moju.

^31:13 Elem, ako sam se oglušio na tužbu sluškinje svoje ili sluge svoga, kada su se parničili sa mnom;

^31:14 šta bih uradio kada bi Bog ustao, kad bi mi račun zatražio? Šta li bih mu tada uzvratio?

^31:15 Nije li onaj što me sazdao u utrobi i njih sazdao? Zar nas nije jedan isti načinio u stomaku?

^31:16 Ako sam se oglušio na želju siromaha i rasplakao oči udovici;

^31:17 ako sam svoj zalogaj hleba jeo u samoći, a siroče nije uzelo od njega –

^31:18 jer je uz mene raslo kao uz oca još od mladosti moje, a udovici sam pomagao još od kako me majka rodila –

^31:19 ako sam video stradalnika neodevenog, ako nisam zaodenuo ubogog;

^31:20 ako me bedra njegova blagosiljala nisu, ako se runom ovaca mojih utoplio nije;

^31:21 ako sam odmahnuo rukom protiv siročeta, a znao sam da na sudu mogu da pomognem;

^31:22 neka mi ruka iz ramena otpadne i nek mi se šaka prelomi u zglobu!

^31:23 Jer, drhtao sam od Božije strahote, pred njegovim veličanstvom ne bih to činio.

^31:24 Ako sam se u zlato uzdao, suvom zlatu govorio: ’Pouzdanje moje!’;

^31:25 ako sam se radovao svom velikom blagu, što mi je ruka toliko zgrnula;

^31:26 ako sam u sunce gledao dok sija i u mesec sjajni dok putuje;

^31:27 ako mi se srce potajno zanosilo, pa sam im rukom slao poljupce sa svojih usta;

^31:28 i to bi bila krivica što vapi za sudom, jer bih tako porekao Boga sa visine!

^31:29 Elem, ako sam se radovao nad nesrećom dušmanina moga, likovao kad ga propast snađe;

^31:30 nisam dao ustima da zgreše, da mu kletvu prizivam na dušu.

^31:31 Nisu li ljudi iz šatora rekli: ’Ko se još mesa njegovoga najeo nije?’

^31:32 Pridošlica na ulici noć proveo nije, putniku sam otvarao vrata.

^31:33 Da li sam grehe svoje prikrivao kao Adam, i krivicu krio u grudima svojim;

^31:34 jer sam se prepao velikog mnoštva, strahovao od prezira u rodu, pa se ućutao i kroz vrata ne bih izlazio?

^31:35 O, kad bi me neko čuo! Evo, ovo potpisujem, pa neka me usliši Svemoćni, a evo i optužnice što je tužilac protiv mene podigao!

^31:36 Zar je ne bih ja poneo na ramenu svome, na sebe je kao krunu pričvrstio?

^31:37 Račun bih mu položio za korake svoje, kao vladar bih mu pristupio.

^31:38 Ako je zbog mene vapila zemlja moja i u glas plakale brazde njene;

^31:39 ako sam zabadava jeo plodove njene i duši njihovih vlasnika zadao jade;

^31:40 umesto pšenicom nek urodi trnjem i korovom umesto ječma!“ Jov je završio svoja kazivanja.

^32:1 I tako su trojica ljudi prestali da uzvraćaju Jovu koji je u svojim očima bio pravedan.

^32:2 Na to je na Jova u ljutnji planuo Elijuj iz Vuza, sin Varahilov iz Ramovog roda. Razljutio se, jer se ovaj činio pravednijim od Boga.

^32:3 Razljutio se i na tri prijatelja što nisu imali odgovor, a opet su osudili Jova.

^32:4 Naime, Elijuj je čekao da uzvrati Jovu, jer su ostali bili stariji po godinama od njega.

^32:5 Razljutio se Elijuj kada je video da ova trojica ljudi nemaju šta da kažu i odgovore.

^32:6 Tada je ovako odgovorio Elijuj iz Vuza, sin Varahilov: „Mlađi sam od vas po godinama. Vi ste stariji, pa sam se zato sklanjao u strahu da vam kažem svoje mišljenje.

^32:7 Naime, rekao sam sebi: ’Starost neka govori i godine mnoge nek razglase mudrost!’

^32:8 Jer je duh u ljudima i dah Svemoćnoga im daje razum.

^32:9 Godine mnoge mudrost ne daju i stari pravednost ne shvataju.

^32:10 Zato kažem: ’Poslušajte me, pa da vam i ja iznesem svoje mišljenje.’

^32:11 Eto, čekao sam besede vaše, saslušao mišljenja vaša dok ste birali reči.

^32:12 Da, pažljivo sam vas pratio. Ali – gle – niko nije opovrgnuo Jova i nijedan od vas nije uzvratio na reči njegove!

^32:13 I ne govorite: ’Mudrost smo pronašli! A njega neka Bog opovrgne, a ne čovek.’

^32:14 Ali, nije on protiv mene govorio pa ni ja neću da uzvratim njemu vašim dokazima.

^32:15 A oni su se smeli i više ne uzvraćaju, sasvim su ostali bez reči.

^32:16 Zašto da čekam kada ne govore, samo stoje i više ne uzvraćaju?!

^32:17 A sada ću ja svoje da kažem, mišljenje ću svoje da iznesem.

^32:18 Jer prepun sam reči, iz utrobe moje duh me na to tera.

^32:19 Evo, poput vina bez oduška utroba je moja, raspukla bi se ko mešina nova.

^32:20 Moram da govorim, da sebi oduška dam; otvoriću usne svoje da bih uzvratio.

^32:21 Neću da gledam ko je ko, nikome da laskam neću.

^32:22 Pa ja i ne umem da laskam, jer bi me odmah uzeo Sazdatelj moj!

^33:1 Zato, o, Jove, molim te čuj moja kazivanja i sve reči moje poslušaj!

^33:2 Molim te, vidi, jer otvaram usta svoja da moj jezik progovori.

^33:3 Iz čestitosti moga srca su reči moje i po znanju moja će usta iskreno da govore.

^33:4 Elem, Božiji Duh me je sazdao, dah Svemoćnoga život mi je dao.

^33:5 Pa ako si kadar, ti mi odgovori; spremi se, pa pred mene stani.

^33:6 Znaj, i ja sam pred Bogom poput tebe; i ja sam od ilovače oblikovan.

^33:7 Neka te ništa u meni užasno ne plaši, od mene nećeš biti pritisnut teško.

^33:8 Dakle, govorio si na moje uši, reči sam tvoje jasno čuo:

^33:9 ’Ja sam čist, bez greha sam i bez mane! U meni krivice nema!

^33:10 Ali, eto, Bog zadevicu sa mnom traži, gleda me ko dušmanina svoga.

^33:11 Noge moje u okove stavlja pa nadgleda sve puteve moje.’

^33:12 Ali ja ću da ti kažem – nisi u pravu – jer Bog je od čoveka veći.

^33:13 Zašto se ubeđuješ s Bogom kada on ne odgovara na svaku čovekovu reč?

^33:14 Jer Bog govori jednom ovako, drugi put onako – ali niko za to ne pazi –

^33:15 u snu, u viđenju noćnom, kada dubok san na ljude pada dok spavaju na postelji.

^33:16 Tada on daje objavu ljudima, upozorava ih opomenama;

^33:17 da bi čoveka odvratio od nedela i sakrio oholost od njega.

^33:18 On mu dušu čuva od rake, život njegov od mača što seče.

^33:19 Čoveka bolom kori na postelji njegovoj, bez prestanka žigaju ga kosti.

^33:20 Život mu se gadi hleba, a duša omiljenog jela.

^33:21 Naočigled telo mu propada, još mu štrče kosti ogoljene.

^33:22 Duša mu je sve bliža raki, a život vesniku smrti.

^33:23 Kad bi bilo poslanika, posrednika jednog od hiljadu, da čoveku javi put njegove čestitosti,

^33:24 kad bi mu se Bog smilovao, pa rekao: ’Spasite ga od pada u raku! Našao sam otkup!’;

^33:25 tad bi mu se ko detetu podmladilo telo, vratio bi se u dane mladalačke snage.

^33:26 Tad će se moliti Bogu i on će ga prihvatiti, gledaće lice njegovo i klicaće. Bog će obnoviti čoveku pravednost njegovu.

^33:27 A on pogledaće ljude i kazaće: ’Grešio sam, pravdu izvrtao, ali mi nije vraćeno po meri!

^33:28 On je dušu moju otkupio od pada u raku, da mi život svetla vidi!’

^33:29 Eto, sve ovo Bog čini dvaput, triput sa čovekom;

^33:30 da mu dušu iz rake povrati i obasja svetlošću života.

^33:31 Jove! Pazi, saslušaj me! Ti ćuti, a ja ću da pričam.

^33:32 Reci ako imaš reči da mi uzvratiš, jer bih hteo da te opravdam.

^33:33 Ako nemaš, ti saslušaj mene. Ćuti, da te mudrošću poučim.“

^34:1 Elijuj je nastavio svoje kazivanje:

^34:2 „Vi mudri, poslušajte reči moje; vi učeni, obratite pažnju!

^34:3 Jer, besede se uhom propituju, ko što nepcem probaju se jela.

^34:4 Šta je pravo, sami razlučimo, među sobom prepoznajmo dobro.

^34:5 Eto, Jov je rekao: ’Pravedan sam, a Bog mi je uskratio moju pravdu!

^34:6 Zar bih o svojoj pravdi lagao? Na smrt sam proboden, a zgrešio nisam.’

^34:7 Poput Jova ima li čoveka, što porugu pije kao da je voda;

^34:8 koji ide za društvom zlotvora, prijateljuje s pokvarenjacima?

^34:9 Jer je kazao: ’Nikakva je korist za čoveka da Bogu ugađa!’

^34:10 Zato me čujte, ljudi razumnog srca: daleko bila od Boga pokvarenost i nepravednost od Svemoćnog!

^34:11 Jer po delu on čoveku vraća, čoveku uzvraća po putu njegovom.

^34:12 Bog zaista ne radi zlobno i Svemoćni ne izvrće pravdu.

^34:13 Ko je njemu poverio zemlju? Ko li ga je postavio nad čitavim svetom?

^34:14 Kada bi se srcem tome posvetio, pa svoj duh i dah svoj sebi zadržao,

^34:15 svako bi telo nestalo, čovečanstvo celo u prah bi se vratilo.

^34:16 Saslušaj me ako razum imaš, počuj dobro reči moje.

^34:17 Hoće li da vlada onaj koji pravdu mrzi? Zar ćeš krivim da proglasiš svemogućeg Pravednika?

^34:18 Pa on caru kaže: ’Ništarijo’, i plemiću: ’Zlikovče!’

^34:19 On pristrasan nije prema glavarima i ne povlađuje bogatom pred sirotim, jer njegovih ruku svi su oni delo.

^34:20 Usred noći u trenu umiru, skončavaju ljudi potrešeni, moćnik nestaje bez ičije ruke.

^34:21 Jer oči njegove put čovekov prate, svaki korak njegov on posmatra.

^34:22 Nema mraka, nema pomrčine zlotvora da skrije.

^34:23 Jer Bog ne odlaže vreme kad mu čovek na sud dođe.

^34:24 Bez istrage moćnike obara, na njihovo mesto on druge postavlja.

^34:25 Jer dela njihova njemu su znana, preko noći on ih odbacuje, satrveni budu.

^34:26 Potire ih zbog njihove zlobe, tamo gde i drugi vide,

^34:27 jer su se od njega okrenuli, jer nisu marili za sve njegove puteve;

^34:28 jer je zbog njih do njega došao vapaj siromaha i plač ubogih on je čuo.

^34:29 A kada on umiri, ko da uznemiri? Kad lice sakrije, ko će da ga nađe? A tako biva i za narod i za čoveka,

^34:30 da bezbožnik ne zavlada i narodu ne postavi zamke.

^34:31 Zar sme neko Bogu da kaže: ’Trpeo sam, alʼ grešiti više neću.

^34:32 Pouči me onom što ne vidim; ako li sam činio nepravdu, više neću.’

^34:33 Hoće li ti po tvome uzvratiti jer ti ovo odbijaš? Ali ti biraš, a ne ja, pa sada govori ono što znaš.

^34:34 Razumni ljudi će mi reći, a i čovek mudar što me sluša:

^34:35 ’Nemudro zbori Jov! Bez pouke su njegove reči!’

^34:36 O, da bi doveka Jov kušan bio kad već odgovara kao jedan od pokvarenjaka!

^34:37 Jer je grehu svome i prestup dodao, među nama on pljeska rukama i rečima mnogim obasipa Boga.“

^35:1 I još je kazao Elijuj:

^35:2 „Misliš li da je ispravno to što si rekao: ’Pravedan sam ja pred Bogom’?

^35:3 Da, rekao si: ’Kakvu ti korist imaš? Šta mi vredi to što ne grešim?’

^35:4 Evo ja, ja ću da odgovorim i tebi i tvojim prijateljima što su sa tobom.

^35:5 U nebesa gledaj i videćeš; posmatraj oblake, kako su samo viši od tebe!

^35:6 Ako si grešio, šta si njemu učinio? Ako je tvojih prestupa mnogo, jesi li njemu uradio nešto?

^35:7 Ako si pravedan, jesi li mu nešto dao? Da nije primio nešto iz tvoje ruke?

^35:8 Pokvarenost tvoja škodi onom poput tebe, a pravednost tvoja koristi potomku čoveka.

^35:9 Zbog silnoga tlačenja vape ljudi, preklinju za pomoć zbog ruke silnika.

^35:10 I niko ne pita: ’A gde je Bog, Sazdatelj moj, koji u noći pesme daje;

^35:11 koji nas poučava više nego zemaljske zveri i mudrim nas čini više nego nebeske ptice?’

^35:12 Onda oni zapomažu, a on se ne odaziva zbog ponosa zlobnika.

^35:13 Bog zacelo taštinu ne sluša, Svemoćni i ne gleda na nju.

^35:14 A koliko tek kad kažeš kako ga ne vidiš, kako je tvoj slučaj pred njim, kako njega iščekuješ;

^35:15 kako gnev njegov ne kažnjava i kako za greh i ne mari!

^35:16 Elem, uzaludno Jov usta otvara i gomila beznačajne reči.“

^36:1 Elijuj je nastavio ovim rečima:

^36:2 „Strpi se malo da ti objasnim, još bih da ti nešto kažem o Bogu.

^36:3 Znanje ću svoje naširoko da iznesem, zarad Sazdatelja svoga pravednost ću da objasnim.

^36:4 Stvarno nema neistine u rečima mojim, pred tobom je čovek besprekornog znanja.

^36:5 Gle! Bog je silan, ne prezire nikog. On je silan, u naumu velik!

^36:6 On zlotvora ne ostavlja živog, ojađenim udeljuje pravdu.

^36:7 Sa pravednog svoj pogled ne skida, s carevima navek na presto ih postavlja i oni se uzdižu visoko.

^36:8 Ako su i lancima okovani i svezani konopcima jada,

^36:9 on im javlja šta su uradili, o prestupima kojim se bahate.

^36:10 On im uho za prekor otvara, poziva ih da se greha klone.

^36:11 Budu li ga čuli i njemu služili, u napretku dane svoje proživeće i godine svoje u milini.

^36:12 A ako ne poslušaju, mač će ih saseći; iščeznuće bez ikakvog znanja.

^36:13 Gnev navlače ljudi srca bezbožnoga, čak i za pomoć ne preklinju kad ih on vezuje.

^36:14 Dok su mladi duša im umire, skončavaju među hramskim bludnicima.

^36:15 Nevoljnika on nevoljom spasava i uho mu tlačenjem otvara.

^36:16 I tebe će iščupati iz ralja nevolje na prostrano mesto; na mesto gde zebnje nema, gde je prostrt sto krcat izobiljem.

^36:17 Ali ti kipiš sudom za zlobnike, obuzet si i sudom i pravdom!

^36:18 Pazi da te niko bogatstvom ne mami, ne daj da te zavede golemi otkup.

^36:19 Hoće li te iz nevolje izbaviti blago tvoje i sav trud snage tvoje?

^36:20 Ne žudi za noći kada ljude uzimaju iz njihovih kuća.

^36:21 Čuvaj se, zlu se ne priklanjaj, jer to si i odabrao rađe nego muku.

^36:22 Gle! Uzvišen je Gospod u sili svojoj! Poput njega učitelj ko li je?

^36:23 Ko li mu je put njegov namenio? Kaže li mu iko: ’Loše si činio’?

^36:24 Imaj na umu da njegovo veličaš delo o kome pevaju ljudi.

^36:25 Sav ga je ljudski rod video, motre ga ljudi izdaleka.

^36:26 Jeste, uzvišen je Bog, nama nesaznatljiv i broj godina njegovih nam je nedokučiv!

^36:27 Jer on podiže kapi vode što iz kiše maglom rose,

^36:28 pa ljudima obilno iz oblaka pljušte.

^36:29 Ko još razume kako se valja oblak i kako grmi iz kuće njegove?

^36:30 Eno, oko sebe on prostire munju svoju i pokriva dubine mora!

^36:31 On time vlada narodima i daje obilje hrane.

^36:32 Munjama puni ruke pa im naredi gde će da udare.

^36:33 Grmljavina njihova ga najavljuje, ali i stoka kada oluja stiže.

^37:1 Stvarno, i moje srce zbog toga tuče, otima se u grudima!

^37:2 Slušajte! Počujte tutnjavu glasa njegovoga, prolamanje što izlazi iz usta njegovih.

^37:3 Ispod svih nebesa on ga pušta, i munju svoju do krajeva zemlje.

^37:4 Za njom gromovi tuku glasom slave njegove, a kada se oglase tutnjavom svojom ne vraća se više munja.

^37:5 To Bog čudesno grmi glasom svojim i velike, nama neshvatljive stvari čini!

^37:6 Elem, on snegu kaže: ’Na zemlju padni!’ i obilnoj kiši: ’Pljušti!’

^37:7 Time svačiju ruku sputava u radu, da bi svaki čovek znao za delo njegovo.

^37:8 Tada zveri idu u brloge svoje, počivaju u svojim jazbinama.

^37:9 Oluja se sruči iz odaje svoje i severci donose zimu.

^37:10 Dah Božiji led donosi i široke vode ledi.

^37:11 Oblake tmurne je vlagom napunio i sevne munjom po oblaku;

^37:12 i oni onda kruže, valjaju se kako ih on vodi; da urade što im je zapovedio po licu sveta i zemlje.

^37:13 A on to čini bilo kao prekor ili kao milosrđe na dobro zemlje.

^37:14 O, Jove, poslušaj ovo! Stani pa razmotri čudesa Božija.

^37:15 Znaš li kako ih je Bog poslagao, kako zablešti munjom oblaka svoga?

^37:16 Znaš li kako oblaci vise i čudesa onog što je savršen u znanju?

^37:17 Ti, čije su haljine vruće dok je zemlja mirna zbog južnog vetra;

^37:18 hoćeš li sa njim da razvlačiš oblake, tvrde kao izliveno ogledalo?

^37:19 Hajde nam kaži šta da mu kažemo! Zbog tame svoj slučaj ne možemo da iznesemo.

^37:20 Da mu javimo da bih ja da progovorim? Zar bi bilo ko govorio da bi proždran bio!

^37:21 Sjajno svetlo na nebu ljudi sada ne mogu da vide, ali vetar huji i razvejava oblake.

^37:22 Sa severa stiže zlatni sjaj i oko Boga je slava veličanstva!

^37:23 Svemoćnoga ne možemo naći. Uzvišen je u sili, ali u pravdi i velikoj pravednosti svojoj on ne tlači.

^37:24 Zato ga se boje ljudi: on ne mari za mudre u srcu.“

^38:1 Tada je Gospod uzvratio Jovu iz vihora ovim rečima:

^38:2 „Ko je taj što moj savet pomračuje rečima neznanja?

^38:3 Kao muško opaši slabine svoje, da te ja pitam, a ti da mi odgovaraš.

^38:4 Gde si ti bio kada sam polagao temelje zemlji? Kaži ako si pametan!

^38:5 Ko joj je odredio mere – ako to znaš – ko je merno uže nad njom razvukao?

^38:6 Na čemu su njene osnove uglavljene? Ko li joj je postavio ugaoni kamen

^38:7 kada su jutarnje zvezde pevale složno i kad su klicali svi Božiji sinovi?

^38:8 Ko je more zatvorio vratima kada je prokuljalo i iz utrobe izašlo;

^38:9 kada sam mu od oblaka haljinu skrojio i povoje od gustoga mraka;

^38:10 i pobo mu graničnike svoje, uglavio rešetku i vrata;

^38:11 kada sam mu rekao: ’Dolazićeš dovde ali ne i dalje, ovde je međa obesti talasa tvojih!’?

^38:12 Jesi li za života svoga zapovedao jutru i kazao zori gde joj je mesto,

^38:13 da prihvati zemlju za uglove, da s nje budu otreseni zlobni ljudi?

^38:14 A zemlja se oblikuje kao glina pod pečatom, pa sve na njoj ko haljina stoji.

^38:15 Tada se od zlobnika uzima svetlo njihovo, lomi im se ruka uzdignuta.

^38:16 Da li si išao do izvora mora? Jesi li hodao dubinom bezdana?

^38:17 Da li su ti pokazana vrata smrti? Jesi li video vrata od najcrnje tame?

^38:18 Jesi li sagledao zemljina prostranstva? Reci, ako znaš sve to!

^38:19 Koji je put do kuće svetla? Na kom se mestu nalazi tama?

^38:20 Zar možeš da ih poneseš do njihovog mesta? Znaš li za staze do njihovog stana?

^38:21 Ma, ti to znaš, ti si se tada rodio i golem je broj tvojih dana!

^38:22 Jesi li bio u riznicama snega? Jesi li video oružarnicu grada

^38:23 koju sam sačuvao za vreme nevolje, za dan boja i vojevanja?

^38:24 U kojem se smeru račva munja i gde se istočni vetar po zemlji raznosi?

^38:25 Ko poplavu račva na kanale i put tutnjavi groma,

^38:26 da donese kišu zemlji bez ikoga i pustari bez žive duše;

^38:27 da napoji pustoš i pustinju i učini da iznikne trava?

^38:28 Da li kiša oca ima? Kapi rose ko je izrodio?

^38:29 Iz čije se utrobe led rodio i inje s nebesa ko je porodio,

^38:30 kad ko kamen vode se skamene, površinom sledi se dubina?

^38:31 Jesi li ti svezao Vlašiće lancima? Hoćeš li da odrešiš Orion?

^38:32 Možeš li da na vreme izvedeš sazvežđa i povedeš Medveda sa njegovim medvedićima?

^38:33 Poznaješ li zakone nebesa i postavljaš li njihova pravila na zemlji?

^38:34 Zar ti možeš oblacima da dovikneš, pa da te silnim vodama obliju?

^38:35 Možeš li da pošalješ munje, da one krenu i kažu ti: ’Tu smo!’?

^38:36 Ko je petlu dao mudrost i ko je razumu znanje dao?

^38:37 Ko mudrošću oblake broji i ko ih izliva ko nebeske mešine,

^38:38 da stvrdne grumenje zemlje i zgrudva busenje?

^39:1 Hoćeš li ti lavu plen da loviš i nahraniš laviće,

^39:2 kad se primire u jazbinama, kad iz potaje vrebaju u žbunju?

^39:3 Ko gavranu jelo sprema, kada mu ptići pište Bogu, kada za hranom gegaju se?

^39:4 A znaš li vreme kad se divokoze koze? Jesi li gledao kad košute kote mlade?

^39:5 Da li brojiš koliko su meseci skotne? Znaš li kada će se omladiti?

^39:6 Šćućure se i okote svoje mlade, bolova se oslobode.

^39:7 I mladi im ojačaju, rastu u divljini, i kad odu više im se ne vraćaju.

^39:8 Ko je divljeg magarca oslobodio i ko mu je razvezao užad?

^39:9 Ja sam njemu pustaru za kuću dao i slatinu za prebivalište.

^39:10 On na gradsku vrevu njače i ne haje za povik goniča.

^39:11 Po brdima pašu svoju traži, njuši za svakim zelenilom.

^39:12 Pristaje li bivo da ti služi, da zanoći za tvojim jaslama?

^39:13 Zar ćeš bivola užetom u plug da upregneš? Hoće li za tobom dolove da drlja?

^39:14 Hoćeš li se uzdati u njega zbog njegove pogoleme snage? Hoćeš da mu svoj rad prepustiš?

^39:15 Zar veruješ kako će ti dovući letinu, na gumno ti skupiti pšenicu?

^39:16 Noj ponosno lepeće krilima, ali to nisu ni krila ni perje rode!

^39:17 Svoja jaja na zemlji polaže, u prašini, da im bude toplo.

^39:18 On ne mari dalʼ će noga da ih smrska, divlja zverka da ih zgazi.

^39:19 Nema sažaljenja za ptiće svoje kao da nisu njegovi, ne mari što trud mu je uzaludan.

^39:20 Bog ga je mudrosti lišio, razuma mu nije udelio.

^39:21 Kad se visoko razmaše, i konju i njegovom jahaču se smeje.

^39:22 Dade li ti konju snagu? Da li si mu grivom ukrasio vrat?

^39:23 Ti li mu daješ da ko skakavac skače? Užasno je rzanje njegovo ponosno.

^39:24 Zemlju kopa, od snage drhti, na oružje hrli!

^39:25 Strahu se smeje, ne da se smesti i pred mačem ne uzmiče.

^39:26 Tobolac nad njim zveči, sevaju sablja i koplje.

^39:27 Od drhtanja i frktanja zemlju grize, ne miruje na poziv roga.

^39:28 On zanjišti na zvuk roga i nanjuši izdaleka bitku, viku zapovednika i bojni poklič.

^39:29 Vine li se kraguj po zamisli tvojoj i raširi krila prema jugu?

^39:30 Po tvojoj li se reči orao uzdiže i na visinama gnezdi?

^39:31 Na litici živi, noć provodi na grebenu i na utvrđenju.

^39:32 Odatle on hranu vreba i oči mu nadaleko vide.

^39:33 Njegovi ptići krv piju, leševi gde su – i on je tamo.“

^39:34 Tada je Gospod uzvratio Jovu ovim rečima:

^39:35 „Zar će svađalica Svemoćnoga da ispravlja? Neka Bogu sad uzvrati taj što mu zamera!“

^39:36 I Jov je ovim rečima uzvratio Gospodu:

^39:37 „Gle, ja nikakav kako bih tebi uzvratio?! Rukom svojom zatvaram usta svoja!

^39:38 Neću da uzvratim, već jednom sam govorio; i još jednom, ali više neću.“

^40:1 Gospod još reče Jovu:

^40:2 „Kao muško opaši slabine svoje, da te ja pitam, a ti da mi odgovaraš.

^40:3 Zar bi ti da pravednost moju obezvrediš? Proglasio bi mene krivim da bi sebe proglasio pravim?

^40:4 Imaš li ti ruku ko što je Božija? Glas tvoj da li kao njegov grmi?

^40:5 Hajde, veličanstvom i ugledom ukrasi se, u čast i slavu obuci se!

^40:6 Izlij poplavu srdžbe svoje! Svakog gordog pogledaj i sruši ga.

^40:7 Pogledaj sve gorde, pa ih ponizi; na licu mesta izgazi zle.

^40:8 Zajedno ih u prašinu zatrpaj, preko lica pokrov u grobnici sveži.

^40:9 Tada ću ti ja priznati da desnica tvoja može da te spase.

^40:10 A gle, čudovište behemota koje sam sa tobom zajedno stvorio! On poput vola pase,

^40:11 a vidi mu snage u bedrima njegovim! Sila mu je u trbušnim mišićima.

^40:12 Rep ukruti kao kedar, bedrene mu žile prepletene.

^40:13 Kosti su mu ko cevi bronzane, a udovi ko metalne cevi.

^40:14 On je prvo delo Božijeg stvaranja, Sazdatelj mu njegov sa mačem prilazi.

^40:15 Njemu brda hranu daju, tamo gde se igraju zveri poljske.

^40:16 Ispod lotosa on leži, krije se u trski i močvari.

^40:17 Lotosi ga zaklanjaju senkom, okružen je potočnim vrbama.

^40:18 Gle, podivlja li reka, njega to ne straši; nema straha ni kad Jordan jurne mu u usta.

^40:19 Može li ga iko zgrabiti dok gleda? Može li mu iko njušku probosti kukama?

^40:20 Zar ćeš levijatana udicom da izvučeš i konopcem jezik da mu svežeš?

^40:21 Hoćeš li mu uže kroz nos da provučeš i čeljust mu kukom da probodeš?

^40:22 Hoće li te preklinjati mnogo i umilne pričati ti reči?

^40:23 Zar će savez s tobom da načini? Držaćeš ga doveka ko roba?

^40:24 Igraćeš se sa njim ko sa pticom, povocem svezati za svoje devojke?

^40:25 Zar će se ortaci cenjkati za njega, na komade podeliti trgovcima?

^40:26 Hoćeš li mu kožu izbosti ostvama i glavu harpunom?

^40:27 Ako ruke na njega položiš – sećaćeš se toga boja, alʼ ga više ponoviti nećeš!

^40:28 Ali, uludo je nadati se tome! Zar čovek ne pada samo kada ga ugleda?

^41:1 Ne divlja li kada ga probudiš? A ko je taj što bi pred mene da stane?

^41:2 Zar mi je ko ikada dao šta, da bi mu ja to vratio? Pa sve je moje pod nebesima!

^41:3 O udovima njegovim ja da ćutim neću, ni o njegovoj snazi, ni o skladu njegovog tela.

^41:4 Ko će da mu razotkrije površinu njegove odeće? Dupli oklop ko da mu probije?

^41:5 Ko bi da mu čeljusti razjapi kada je strava oko njegovih zuba?

^41:6 Leđa su mu od nizova krljušti poređanih i čvrsto spojenih.

^41:7 Prijanjaju jedna uz drugu, ni vazduh među njima ne prolazi.

^41:8 Spojene su među sobom, jedna drugu drže, razmaka nemaju.

^41:9 Kad on kine, ko da munja sine; oči mu se crvene ko zora.

^41:10 Plamen mu iz usta suklja, žeravice vatrene vrcaju.

^41:11 Para mu se diže iz nozdrva, ko kotao ključa i preliva.

^41:12 Svojim dahom ugalj raspiruje, iz ždrela mu vatra plamti.

^41:13 Njemu snaga počiva u šiji, ispred njega nastupa strahota.

^41:14 Nabori mu na telu prijanjaju, čvrsti su i nepomični.

^41:15 Srce mu je kao kamen tvrdo, tvrdo mu je kao donji žrvanj.

^41:16 Kad se digne, zastrepe delije, pred lomnjavom odstupaju.

^41:17 Ko ga mačem i dohvati – ništa mu ne vredi – tako i kopljem, strelom ilʼ ostvama.

^41:18 Gvožđe mu je poput pleve, a bronza mu kao drvo trulo.

^41:19 Njega strela poterati neće, a kamenje iz praćke za njega je pleva.

^41:20 Kao prutić njemu je toljaga, fijuku se koplja on podsmeva.

^41:21 Stomak mu je ko od lomljenih crepova, pa kroz blato prođe ko drljača.

^41:22 Zbog njega dubina provri kao lonac, more se peni kao kazan masti.

^41:23 Za sobom ostavlja trag od pene, pa se čini da je dubina osedela.

^41:24 Niko mu sličan na zemlji nije! To je stvorenje koje straha nema!

^41:25 On gleda svakog ko je ponosan jer on je car svih ponosnih!“

^42:1 Tada je Jov odgovorio Gospodu ovim rečima:

^42:2 „Ja znam da si ti svemoguć, nezadržive su tvoje namere!

^42:3 Pitao si: ’Ko je taj što neznanjem pokriva savet?’ Eto, govorio sam, a nisam shvatao stvari koje su mi bile čudesne da bi ih poznavao!

^42:4 Rekao si: ’Molim te, čuj me, ja ću da govorim! Ja ću tebe da pitam a ti mi razjasni.’

^42:5 Ušima sam slušao o tebi a sada sam te i očima video!

^42:6 Zato se sam sebe gadim! U prašini i pepelu ja se kajem!“

^42:7 A kada je Gospod Jovu kazao sve ove reči, Gospod se obratio i Elifasu iz Temana: „Planuo je moj gnev i na tebe i na tvoja dva prijatelja jer niste o meni – poput moga sluge Jova – govorili tačno!

^42:8 Zato uzmite za sebe sedam junaca i sedam ovnova, pa idite Jovu, mome sluzi. Tada za sebe prinesite svespalnicu. I neka se Jov, sluga moj, pomoli za vas. Zaista, uslišiću ga i neću da vas kaznim za ludost, što niste govorili o meni tačno, kao moj sluga Jov.“

^42:9 Tako su Elifas iz Temana, Vildad iz Suša i Sofar iz Namata otišli i uradili kako im je Gospod zapovedio. A Gospod je uslišio Jova.

^42:10 Gospod je Jovu vratio sve oteto, nakon što se on pomolio za svoje prijatelje. I još je Gospod uvećao i udvostručio sve što je Jov imao.

^42:11 Došla su mu sva njegova braća, sve sestre njegove i svi koji su ga ranije poznavali. Sa njim su jeli hleb u njegovoj kući, tešili su ga i žalili zbog svih nevolja koje mu je Gospod naneo. Svako mu je dao po kesit i svako po jedan zlatan prsten.

^42:12 Elem, Gospod je više blagoslovio Jova na kraju nego na početku. Tako je imao četrnaest hiljada ovaca, šest hiljada kamila, hiljadu pari volova i hiljadu magarica.

^42:13 Dobio je sedam sinova i tri ćerke.

^42:14 Prvu je nazvao Jemima, drugu Kesija a treću Karen-Apuha.

^42:15 Po svoj zemlji nije bilo žena lepih kao Jovove ćerke. Otac im je dao nasledstvo među njihovom braćom.

^42:16 Jov je nakon ovoga živeo stotinu četrdeset godina. Dočekao je i svoju decu i njihove potomke do četvrtog naraštaja.

^42:17 Tako je umro Jov, star i sit života.