Psalmi

1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | 32 | 33 | 34 | 35 | 36 | 37 | 38 | 39 | 40 | 41 | 42 | 43 | 44 | 45 | 46 | 47 | 48 | 49 | 50 | 51 | 52 | 53 | 54 | 56 | 57 | 58 | 59 | 60 | 61 | 62 | 63 | 64 | 65 | 66 | 67 | 68 | 69 | 70 | 71 | 72 | 73 | 74 | 75 | 76 | 77 | 78 | 79 | 80 | 81 | 82 | 83 | 84 | 85 | 86 | 87 | 88 | 89 | 90 | 91 | 92 | 93 | 94 | 95 | 96 | 97 | 98 | 99 | 100 | 101 | 102 | 103 | 104 | 105 | 106 | 107 | 108 | 109 | 110 | 111 | 112 | 113 | 114 | 115 | 116 | 117 | 118 | 119 | 120 | 121 | 123 | 124 | 125 | 126 | 127 | 128 | 129 | 130 | 131 | 132 | 133 | 134 | 135 | 136 | 137 | 138 | 139 | 140 | 141 | 142 | 143 | 144 | 145 | 146 | 147 | 148 | 149 | 150 |

–
1:1 Blago čoveku koji ne ide na veće bezbožničko, i na putu grešničkom ne stoji, i u društvu nevaljalih ljudi ne sedi,
1:2 Nego mu je omileo zakon Gospodnji i o zakonu Njegovom misli dan i noć!
1:3 On je kao drvo usađeno kraj potoka, koje rod svoj donosi u svoje vreme, i kome list ne vene: šta god radi, u svemu napreduje.
1:4 Nisu takvi bezbožnici, nego su kao prah koji rasipa vetar.
1:5 Zato se neće bezbožnici održati na sudu, ni grešnici na zboru pravedničkom.
1:6 Jer Gospod zna put pravednički; a put bezbožnički propašće.

–
2:1 Zašto se bune narodi i plemena pomišljaju zaludne stvari?
2:2 Ustaju carevi zemaljski, i knezovi se skupljaju na Gospoda i na pomazanika Njegovog.
2:3 “Raskinimo sveze njihove i zbacimo sa sebe jaram njihov.”
2:4 Onaj, što živi na nebesima, smeje se, Gospod im se podsmeva.
2:5 Pa im govori u gnevu svom i jarošću svojom zbunjuje ih:
2:6 “Ja sam pomazao cara svog na Sionu, na svetoj gori svojoj.”
2:7 Kazaću naredbu Gospodnju; On reče meni: “Ti si sin moj, ja te sad rodih.
2:8 Išti u mene, i daću ti narode u nasledstvo, i krajeve zemaljske tebi u državu.
2:9 Udarićeš ih gvozdenom palicom; razbićeš ih kao lončarski sud.”
2:10 Sad, carevi, orazumite se; naučite se sudije zemaljske!
2:11 Služite Gospodu sa strahom, i radujte se s trepetom.
2:12 Poštujte sina, da se ne razgnevi, i vi ne izginete na putu svom; jer će se gnev Njegov brzo razgoreti. Blago svima koji se u Nj uzdaju!

–
3:1 Gospode! Kako je mnogo neprijatelja mojih! Mnogi ustaju na me.
3:2 Mnogi govore za dušu moju: Nema mu pomoći od Boga.
3:3 Ali Ti si, Gospode, štit koji me zaklanja, slava moja; Ti podižeš glavu moju.
3:4 Glasom svojim vičem ka Gospodu, i čuje me sa svete gore svoje.
3:5 Ja ležem, spavam i ustajem, jer me Gospod čuva.
3:6 Ne bojim se mnogo hiljada naroda što sa svih strana navaljuje na me.
3:7 Ustani, Gospode! Pomozi mi, Bože moj! Jer Ti udaraš po obrazu sve neprijatelje moje; razbijaš zube bezbožnicima.
3:8 Od Gospoda je spasenje; neka bude na narodu Tvom blagoslov Tvoj!

–
4:1 Kad Te zovem čuj me, Bože, pravdo moja! U teskobi daj mi prostor; smiluj se na me i usliši molitvu moju.
4:2 Sinovi čovečiji! Dokle će slava moja biti u sramoti? Dokle ćete ljubiti ništavilo i tražiti laži?
4:3 Znajte da Gospod divno čuva svetog svog; Gospod čuje kad Ga zovem.
4:4 Gneveći se ne grešite; razmislite u srcima svojim na posteljama svojim, i utolite.
4:5 Prinesite žrtvu za pravdu, i uzdajte se u Gospoda.
4:6 Mnogi govore: Ko će nam pokazati šta je dobro? Obrati k nama, Gospode, svetlo lice svoje.
4:7 A meni si dao u srce radost veću nego što je oni imaju, kad im rodi pšenica i vino.
4:8 Ja mirno ležem i spavam; jer Ti, Gospode, sam daješ mi, te sam bez straha.

–
5:1 Čuj, Gospode, reči moje, razumi pomisli moje.
5:2 Slušaj viku moju, care moj i Bože moj! Jer se Tebi molim, Gospode!
5:3 Ujutru slušaš glas moj, ujutru stojim pred Tobom, i čekam.
5:4 Jer si Ti Bog koji neće bezakonja; u Tebe nema mesta ko je zao.
5:5 Bezbožnici neće izaći pred oči Tvoje; Ti nenavidiš sve koji čine bezakonje.
5:6 Potireš lažljivce; na krvopioce i lukave mrzi Gospod.
5:7 A ja po velikoj milosti Tvojoj ulazim u dom Tvoj, i klanjam se u svetoj crkvi Tvojoj sa strahom Tvojim.
5:8 Gospode! Vodi me u pravdi svojoj; radi neprijatelja mojih poravni preda mnom put svoj.
5:9 Jer nema u ustima njihovim istine; u njima je nevaljalstvo; grlo im je grob otvoren; na jeziku im je dvoličenje.
5:10 Bože! Ne daj im napretka, neka se razbiju pomisli njihove. Za mnoga nevaljalstva njihova obori ih, jer se pobuniše na Tebe.
5:11 Pa će se radovati svi koji se u Te uzdaju; doveka će se veseliti koje Ti zaklanjaš; dičiće se koji ljube ime Tvoje.
5:12 Jer Ti, Gospode, blagosiljaš pravednika, kao štitom zaklanjaš ga milošću svojom.

–
6:1 Gospode! Nemoj me pokarati u jarosti svojoj, niti me u gnevu svom nakaziti.
6:2 Smiluj se na me, Gospode, jer sam iznemogao; isceli me, jer su kosti moje ustreptale,
6:3 I duša se moja vrlo uzdrhtala. A Ti, Gospode, dokle ćeš.
6:4 Obrati se, Gospode, izbavi dušu moju, pomozi mi radi milosti svoje.
6:5 Jer mrtvi ne spominju Tebe; u grobu ko će Te slaviti?
6:6 Iznemogoh uzdišući; svaku noć kvasim odar svoj, suzama svojim natapam postelju svoju.
6:7 Usahnu od žalosti oko moje, postara se od množine neprijatelja mojih.
6:8 Idite od mene svi koji činite bezakonje, jer Gospod ču plač moj.
6:9 Ču Gospod molbu moju, Gospod molitvu moju primi.
6:10 Nek se postide i prepadnu svi neprijatelji moji, neka se povrate i postide odmah.

–
7:1 Gospode, Bože moj! U Tebe se uzdam, sačuvaj me od svih koji me gone, i izbavi me.
7:2 Da mi neprijatelj ne iščupa duše kao lav. Čupa, a nema ko da izbavi.
7:3 Gospode, Bože moj! Ako sam to učinio, ako je nepravda u rukama mojim,
7:4 Ako sam zlo vratio prijatelju svom, ili krivo učinio onima koji na me na pravdi napadahu;
7:5 Neka goni neprijatelj dušu moju, i neka je stigne, i pogazi na zemlju život moj i slavu moju u prah obrati.
7:6 Ustani, Gospode, u gnevu svom; digni se na žestinu neprijatelja mojih; probudi se meni na pomoć, i otvori sud.
7:7 I ljudstvo će se sleći oko Tebe; iznad njega izađi u visinu.
7:8 Gospod sudi narodima. Sudi mi, Gospode, po pravdi mojoj, i po bezazlenosti mojoj neka mi bude.
7:9 Nek se prekine zloća bezbožnička, a pravednika potpomozi, jer Ti ispituješ srca i utrobe, Bože pravedni!
7:10 Štit je meni u Boga, koji čuva one koji su pravog srca.
7:11 Bog je pravedan sudija, i Bog je svaki dan gotov na gnev.
7:12 Ako se neće bezbožnik da obrati, On oštri mač svoj, nateže luk svoj, i naperuje ga;
7:13 I zapinje smrtnu strelu, čini strele svoje da pale.
7:14 Gle, bezbožnik zače nepravdu, trudan beše zločinstvom, i rodi sebi prevaru.
7:15 Kopa jamu i iskopa, i pade u jamu koju je načinio.
7:16 Zloba njegova obrati se na njegovu glavu, i zločinstvo njegovo pade na teme njegovo.
7:17 Hvalim Gospoda za pravdu Njegovu, i pevam imenu Gospoda Višnjeg.

–
8:1 Gospode, Gospode naš! Kako je veličanstveno ime Tvoje po svoj zemlji! Podigao si slavu svoju više nebesa.
8:2 U ustima male dece i koja sisaju činiš sebi hvalu nasuprot neprijateljima svojim, da bi učinio da zamukne neprijatelj i nemirnik.
8:3 Kad pogledam nebesa Tvoja, delo prsta Tvojih, mesec i zvezde, koje si Ti postavio;
8:4 Šta je čovek, te ga se opominješ, ili sin čovečji, te ga polaziš?
8:5 Učinio si ga malo manjeg od anđela, slavom i čašću venčao si ga;
8:6 Postavio si ga gospodarem nad delima ruku svojih, sve si metnuo pod noge njegove,
8:7 Ovce i volove sve, i divlje zverinje,
8:8 Ptice nebeske i ribe morske, šta god ide morskim putevima.
8:9 Gospode, Gospode naš! Kako je veličanstveno ime Tvoje po svoj zemlji!

–
9:1 Hvalim Te, Gospode, iz svega srca svog, kazujem sva čudesa Tvoja.
9:2 Radujem se i veselim se o Tebi, pevam imenu Tvom, Višnji!
9:3 Neprijatelji se moji vratiše natrag, spotakoše se i nesta ih ispred lica Tvog;
9:4 Jer si svršio sud moj i odbranio me; seo si na presto, sudija pravedni.
9:5 Rasrdio si se na narode i ubio bezbožnika, ime si im zatro doveka, za svagda.
9:6 Neprijatelju nesta mačeva sasvim; gradove Ti si razvalio; pogibe spomen njihov.
9:7 Ali Gospod uvek živi; spremio je za sud presto svoj.
9:8 On će suditi vasionom svetu po pravdi, usudiće narodima pravo.
9:9 Gospod je utočište ubogome, utočište u nevolji.
9:10 U Tebe se uzdaju koji znaju ime Tvoje, jer ne ostavljaš onih koji Te traže, Gospode!
9:11 Pojte Gospodu, koji živi na Sionu; kazujte narodu dela Njegova;
9:12 Jer On osvećuje krv, pamti je; ne zaboravlja jauk nevoljnih.
9:13 Smiluj se na me, Gospode; pogledaj kako stradam od neprijatelja svojih, Ti, koji me podižeš od vrata smrtnih,
9:14 Da bih kazivao sve hvale Tvoje na vratima kćeri Sionove, i slavio spasenje Tvoje.
9:15 Popadoše narodi u jamu, koju su iskopali; u zamku, koju su sami namestili, uhvati se noga njihova.
9:16 Poznaše Gospoda; On je sudio; u dela ruku svojih zaplete se bezbožnik.
9:17 Vratiće se u pakao bezbožnici, svi narodi koji zaboravljaju Boga;
9:18 Jer neće svagda biti zaboravljen ubogi, i nada nevoljnicima neće nikad poginuti.
9:19 Ustani, Gospode, da se ne posili čovek, i da prime narodi sud pred Tobom.
9:20 Pusti, Gospode, strah na njih; neka poznaju narodi da su ljudi.

–
10:1 Zašto, Gospode, stojiš daleko, kriješ se kad je nevolja?
10:2 S oholosti bezbožnikove muči se ubogi; hvataju se ubogi prevarom koju izmišljaju bezbožnici.
10:3 Jer se bezbožnik diči željom duše svoje, grabljivca pohvaljuje.
10:4 Bezbožnik u obesti svojoj ne mari za Gospoda: “On ne vidi.” Nema Boga u mislima njegovim.
10:5 Svagda su putevi njegovi krivi; za sudove Tvoje ne zna; na neprijatelje svoje neće ni da gleda.
10:6 U srcu svom kaže: Neću posrnuti; zlo neće doći nikad.
10:7 Usta su mu puna nevaljalih reči, prevare i uvrede, pod jezikom je njegovim muka i pogibao.
10:8 Sedi u zasedi iza kuće; u potaji ubija pravoga; oči njegove vrebaju ubogoga.
10:9 Sedi u potaji kao lav u pećini; sedi u zasedi da uhvati ubogoga; hvata ubogoga uvukavši ga u mrežu svoju.
10:10 Pritaji se, prilegne, i ubogi padaju u jake nokte njegove.
10:11 Kaže u srcu svom: “Bog je zaboravio, okrenuo je lice svoje, neće videti nikad.”
10:12 Ustani Gospode! Digni ruku svoju, ne zaboravi nevoljnih.
10:13 Zašto bezbožnik da ne mari za Boga govoreći u srcu svom da Ti nećeš videti?
10:14 Ti vidiš; jer gledaš uvrede i muke i pišeš ih na ruci. Tebi predaje sebe ubogi; siroti Ti si pomoćnik.
10:15 Satri mišicu bezbožnom i zlom, da se traži i ne nađe bezbožnost njegova.
10:16 Gospod je car svagda, doveka, nestaće neznabožaca sa zemlje njegove.
10:17 Gospode! Ti čuješ želje ništih; utvrdi srce njihovo; otvori uho svoje,
10:18 Da daš sud siroti i nevoljniku, da prestanu goniti čoveka sa zemlje.

–
11:1 U Gospoda se uzdam; zašto govorite duši mojoj: “Leti u goru kao ptica;
11:2 Jer evo grešnici nategoše luk, zapeše strelu svoju za tetivu, da iz mraka streljaju prave srcem.
11:3 Kad su raskopani temelji, šta će učiniti pravednik?”
11:4 Gospod je u svetom dvoru svom, presto je Gospodnji na nebesima; oči Njegove gledaju; veđe Njegove ispituju sinove čovečije.
11:5 Gospod ispituje pravednoga; a bezbožnoga i kome je milo činiti zlo nenavidi duša Njegova.
11:6 Pustiće na bezbožnike dažd od živog ugljevlja, ognja i sumpora; i ognjeni vetar biće im deo iz čaše;
11:7 Jer je Gospod pravedan, ljubi pravdu; lice će Njegovo videti pravednici.

–
12:1 Pomagaj, Gospode; jer nesta svetih, jer je malo vernih među sinovima čovečijim
12:2 Laž govore jedan drugom, usnama lažljivim govore iz srca dvoličnog.
12:3 Istrebiće Gospod sva usta lažljiva, jezik veličavi,
12:4 Ljude, koji govore: Jezikom smo jaki, usta su naša u nas, ko je gospodar nad nama?
12:5 Videći stradanje nevoljnih i uzdisanje ništih, sad ću ustati, veli Gospod, i izbaviti onog kome zlobe
12:6 Reči su Gospodnje reči čiste, srebro u vatri očišćeno od zemlje, sedam puta pretopljeno.
12:7 Ti ćeš nas, Gospode, odbraniti, i sačuvati nas od roda ovog doveka.
12:8 Bezbožnici idu naokolo; kad se oni podižu, sramote se sinovi čovečiji.

–
13:1 Dokle ćeš me, Gospode, sasvim zaboravljati? Dokle ćeš odvraćati lice svoje od mene?
13:2 Dokle ću se domišljati u duši svojoj, mutiti se u srcu svom dan i noć? Dokle će se neprijatelj moj podizati nada mnom?
13:3 Pogledaj, usliši me, Gospode, Bože moj! Prosvetli oči moje da ne zaspim na smrt.
13:4 Da ne reče neprijatelj moj: Nadvladao sam ga; da se ne raduju koji me gone, ako posrnem.
13:5 A ja se uzdam u milost Tvoju; radovaće se srce moje za spasenje Tvoje.
13:6 Pevaću Gospodu, koji mi dobro čini

–
14:1 Reče bezumnik u srcu svom: Nema Boga; nevaljali su, gadna su dela njihova; nema nikoga da dobro tvori.
14:2 Gospod pogleda s neba na sinove čovečije, da vidi ima li koji razuman, traži li koji Boga.
14:3 Svi su zašli, svi se pokvarili, nema nikoga dobro da tvori, nema ni jednog.
14:4 Zar se neće opametiti koji čine bezakonje, jedu narod moj kao što jedu hleb, ne prizivaju Gospoda?
14:5 Onde će zadrhtati od straha; jer je Gospod u rodu pravednom.
14:6 Smejete se onome što ubogi radi; ali Gospod njega zaklanja.
14:7 Ko će poslati sa Siona pomoć Izrailju? Kad Gospod povrati zarobljeni narod svoj, onda će se radovati Jakov i veseliće se Izrailj.

–
15:1 Gospode! Ko može sedeti u senici Tvojoj? Ko može nastavati na svetoj gori Tvojoj?
15:2 Ko hodi bez mane, tvori pravdu, i govori istinu iz srca svog;
15:3 Ko ne opada jezikom svojim, ne čini drugom zla, i ne ruži bližnjeg svog;
15:4 Ko ne gleda onog koga je Bog odbacio, nego poštuje one koji se boje Gospoda; ko se kune bližnjemu pa ne poriče;
15:5 Ko ne daje srebra svog na dobit, i ne prima mito na pravoga. Ko ovako radi, neće posrnuti doveka.

–
16:1 Čuvaj me, Bože; jer se u Te uzdam.
16:2 Rekoh Gospodu: Ti si Gospod moj, nemam dobra osim Tebe.
16:3 U svetima koji su na zemlji i u velikima sva je uteha moja.
16:4 Neka drugi umnožavaju idole svoje, neka trče k tuđima; ja im neću liti krvave nalive, niti ću metnuti imena njihova u usta svoja.
16:5 Gospod je moj deo nasledstva i čaše; Ti podižeš dostojanje moje.
16:6 Uže mi je zahvatilo prekrasna mesta, i deo mi je moj mio.
16:7 Blagosiljam Gospoda, koji me urazumljuje; tome me i noću uči šta je u meni.
16:8 Svagda vidim pred sobom Gospoda: On mi je s desne strane da ne posrnem.
16:9 Toga radi raduje se srce moje, i veseli se jezik moj, još će se i telo moje smiriti u uzdanju;
16:10 Jer nećeš ostaviti duše moje u paklu, niti ćeš dati da Svetac Tvoj vidi trulost.
16:11 Pokazaćeš mi put životni: obilje je radosti pred licem Tvojim, uteha u desnici Tvojoj doveka.

–
17:1 Usliši, Gospode, pravdu, čuj glas moj, primi u uši molitvu moju ne iz usta lažljivih.
17:2 Od lica Tvog neka izađe sud moj, oči Tvoje neka pogledaju na pravicu.
17:3 Ispitaj srce moje, obiđi noću; u ognju me okušaj, i nećeš naći nepravde moje.
17:4 Usta se moja ne dohvataju dela ljudskih; radi reči usta Tvojih držim se puteva oštrih.
17:5 Utvrdi stope moje na stazama svojim da ne zalaze koraci moji.
17:6 Tebe prizivam, jer ćeš me uslišiti Bože! Prigni k meni uho svoje, i čuj reči moje.
17:7 Pokaži divnu milost svoju, koji izbavljaš one koji se u Te uzdaju od onih koji se protive desnici Tvojoj.
17:8 Čuvaj me kao zenicu oka: senom krila svojih zakloni me
17:9 Od bezbožnika koji me napadaju, od neprijatelja duše moje, koji su me opkolili.
17:10 Srce svoje zatvoriše; ustima svojim govore oholo.
17:11 Izagnavši me opet su oko mene; oči su svoje uprli da me obore na zemlju.
17:12 Oni su kao lav koji hoće da rastrže, i kao lavić koji sedi u potaji.
17:13 Ustani, Gospode, preteci ih, obori ih. Odbrani dušu moju mačem svojim od bezbožnika,
17:14 Rukom svojom, Gospode, od ljudi ovih, od ljudi ovog sveta, kojima je deo ovaj život, kojima si trbuh napunio svog bogatstva, da će im i sinovi biti siti i ostatak ostaviti svojoj deci.
17:15 A ja ću u pravdi gledati lice Tvoje; kad se probudim, biću sit od prilike Tvoje.

–
18:1 LJubiću Te, Gospode, kreposti moja,
18:2 Gospode, Grade moj, Zaklone moj, koji se oboriti ne može, Izbavitelju moj, Bože moj, Kamena goro, na kojoj se ne bojim zla, Štite moj, Rože spasenja mog, Utočište moje!
18:3 Prizivam Gospoda, kome se klanjati valja, i opraštam se neprijatelja svojih.
18:4 Obuzeše me smrtne bolesti, i potoci nevaljalih ljudi uplašiše me.
18:5 Opkoliše me bolesti paklene, stegoše me zamke smrtne
18:6 U svojoj teskobi prizvah Gospoda, i k Bogu svom povikah; On ču iz dvora svog glas moj, i vika moja dođe Mu do ušiju.
18:7 Zatrese se i pokoleba se zemlja, zadrmaše se i pomeriše iz temelja gore, jer se On razljuti.
18:8 Podiže se dim od gneva Njegovog, iz usta Njegovih oganj, koji proždire i živo ugljevlje odskakaše od Njega.
18:9 Savi nebesa i siđe. Mrak beše pod nogama Njegovim.
18:10 Sede na heruvima i podiže se, i polete na krilima vetrenim.
18:11 Od mraka načini sebi krov, senicu oko sebe, od mračnih voda, oblaka vazdušnih.
18:12 Od sevanja pred Njim kroz oblake Njegove udari grad i živo ugljevlje.
18:13 Zagrme na nebesima Gospod, i Višnji pusti glas svoj, grad i živo ugljevlje.
18:14 Pusti strele svoje, i razmetnu ih; silu munja, i rasu ih.
18:15 I pokazaše se izvori vodeni, i otkriše se temelji vasiljeni od pretnje Tvoje, Gospode, od dihanja duha gneva Tvog.
18:16 Tada pruži s visine ruku, uhvati me, izvuče me iz vode velike.
18:17 Izbavi me od neprijatelja mog silnog i od mojih nenavidnika, kad behu jači od mene.
18:18 Ustaše na me u dan nevolje moje, ali mi Gospod bi potpora.
18:19 Izvede me na prostrano mesto, i izbavi me, jer sam Mu mio.
18:20 Dade mi Gospod po pravdi mojoj, i za čistotu ruku mojih dariva me.
18:21 Jer se držah puteva Gospodnjih, i ne odmetnuh se Boga svog,
18:22 Nego su svi zakoni Njegovi preda mnom, i zapovesti Njegovih ne uklanjam od sebe.
18:23 Bih Mu veran, i čuvah se od bezakonja svog.
18:24 Dade mi Gospod po pravdi mojoj, po čistoti ruku mojih pred očima Njegovim.
18:25 Sa svetima postupaš sveto, s čovekom vernim verno,
18:26 S čistim čisto, a s nevaljalim nasuprot njemu.
18:27 Jer Ti pomažeš ljudima nevoljnim, a oči ponosite ponižavaš.
18:28 Ti raspaljuješ videlo moje; Gospod moj prosvetljuje tamu moju.
18:29 S Tobom razbijam vojsku, i s Bogom svojim skačem preko zida.
18:30 Put je Gospodnji veran, reč Gospodnja čista. On je štit svima koji se u Nj uzdaju.
18:31 Jer ko je Bog osim Gospoda, i ko je odbrana osim Boga našeg?
18:32 Ovaj Bog opasuje me snagom, i čini mi veran put.
18:33 Daje mi noge kao u jelena, i na visine stavlja me.
18:34 Uči ruke moje boju, i mišice moje čini da su luk od bronze.
18:35 Ti mi daješ štit spasenja svog; desnica Tvoja drži me, i milost Tvoja čini me velika.
18:36 Ti širiš korak moj, te se ne spotiču noge moje.
18:37 Teram neprijatelje svoje i stižem ih, i ne vraćam se dok ih ne istrebim.
18:38 Obaram ih, i ne mogu ustati, padaju pod noge moje.
18:39 Jer me Ti opasuješ snagom za boj, i koji ustanu na me, obaraš ih preda mnom.
18:40 Neprijatelja mojih pleći Ti mi obraćaš, i potirem nenavidnike svoje.
18:41 Oni viču, ali nemaju pomagača, ka Gospodu, ali ih On ne sluša.
18:42 Rasipam ih kao prah po vetru, kao blato po ulicama gazim ih.
18:43 Ti me izbavljaš od bune narodne, postavljaš me da sam glava tuđim plemenima; narod kog ne poznavah, služi mi.
18:44 Po samom čuvenju slušaju me, tuđini pokorni su mi.
18:45 Tuđini blede, drhću u gradovima svojim.
18:46 Živ je Gospod, i da je blagosloven branič moj! Da se uzvisi Bog spasenja mog,
18:47 Bog, koji mi daje osvetu, i pokorava mi narode,
18:48 Koji me izbavlja od neprijatelja, podiže me nad one koji ustaju na me i od čoveka žestokog izbavlja me!
18:49 Toga radi hvalim Te, Gospode, pred narodima, i pevam imenu Tvom,
18:50 Koji slavno izbavljaš cara svog, i činiš milost pomazaniku svom Davidu i nasleđu njegovom doveka.

–
19:1 Nebesa kazuju slavu Božju, i dela ruku Njegovih glasi svod nebeski.
19:2 Dan danu dokazuje, i noć noći javlja.
19:3 Nema jezika, niti ima govora, gde se ne bi čuo glas njihov.
19:4 Po svoj zemlji ide kazivanje njihovo i reči njihove na kraj vasiljene. Suncu je postavio stan na njima;
19:5 I ono izlazi kao ženik iz ložnice svoje, kao junak veselo teče putem.
19:6 Izlazak mu je nakraj neba, i hod mu do kraja njegovog; i niko nije sakriven od toplote njegove.
19:7 Zakon je Gospodnji savršen, krepi dušu; svedočanstvo je Gospodnje verno, daje mudrost neveštome.
19:8 Naredbe su Gospodnje pravedne, vesele srce. Zapovest je Gospodnja svetla, prosvetljuje oči.
19:9 Strah je Gospodnji čist, ostaje doveka. Sudovi su Njegovi istiniti, pravedni svikoliki.
19:10 Bolji su od zlata i dragog kamenja, slađi od meda koji teče iz saća.
19:11 I slugu Tvog oni su prosvetlili; ko ih drži ima veliku platu.
19:12 Ko će znati sve svoje pogreške? Očisti me i od tajnih;
19:13 I od voljnih sačuvaj slugu svog, da ne ovladaju mnome. Tada ću biti savršen i čist od velikog prestupa.
19:14 Da su Mu reči usta mojih ugodne, i pomisao srca mog pred Tobom, Gospode, kreposti moja i Izbavitelju moj!

–
20:1 Da te usliši Gospod u dan žalosni, da te zaštiti ime Boga Jakovljevog.
20:2 Da ti pošalje pomoć iz svetinje, i sa Siona da te potkrepi.
20:3 Da se opomene svih prinosa tvojih, i žrtva tvoja paljenica da se nađe pretila.
20:4 Da ti da Gospod po srcu tvom; šta god počneš, da ti izvrši.
20:5 Radovaćemo se za spasenje tvoje, i u ime Boga svog podignućemo zastavu. Da ispuni Gospod sve molbe tvoje.
20:6 Sad vidim da Gospod čuva pomazanika svog; sluša ga sa svetog neba svog; jaka je desnica Njegova, koja spasava.
20:7 Jedni se hvale kolima, drugi konjima, a mi imenom Gospoda Boga svog.
20:8 Oni posrću i padaju, a mi stojimo i ne kolebamo se.
20:9 Gospode! Pomozi caru, i usliši nas kad Te zovemo.

–
21:1 Gospode! S Tvoje se sile veseli car; i kako mu je velika radost što Ti pomažeš!
21:2 Šta mu je srce želelo, dao si mu, i molitve usta njegovih nisi odbio.
21:3 Jer si ga dočekao blagoslovima milosnim, metnuo si mu na glavu venac od dragog kamenja.
21:4 Molio Te je za život i dao si mu da mu se produže dani doveka.
21:5 Velika je slava njegova Tvojom pomoću; slavu si i krasotu metnuo na nj.
21:6 Dao si mu blagoslove doveka, razveselio si ga radošću lica svog.
21:7 Jer se car uzda u Gospoda i u milost Višnjeg; i ne koleba se.
21:8 Naći će ruka Tvoja sve neprijatelje Tvoje, naći će desnica Tvoja one koji mrze na Tebe.
21:9 Učinićeš ih kao peć zažarenu, kad se razgneviš; gnev će ih Gospodnji progutati, i oganj će ih proždreti.
21:10 Rod njihov istrebićeš sa zemlje, i seme njihovo između sinova čovečijih;
21:11 Jer podigoše na Tebe zlo, smisliše i ne mogoše izvršiti.
21:12 Jer ćeš ih metnuti za belegu, iz lukova svojih pustićeš strele u lice njihovo.
21:13 Podigni se Gospode, silom svojom; mi ćemo pevati i slaviti jakost Tvoju.

–
22:1 Bože, Bože moj! Zašto si me ostavio udaljivši se od spasenja mog, od reči vike moje?
22:2 Bože moj! Vičem danju, a Ti me ne slušaš, i noću ali nemam mira.
22:3 Sveti, koji živiš u pohvalama Izrailjevim!
22:4 U Tebe se uzdaše oci naši, uzdaše se, i Ti si ih izbavljao.
22:5 Tebe prizivaše, i spasavaše se; u Tebe se uzdaše, i ne ostaše u sramoti.
22:6 A ja sam crv, a ne čovek; podsmeh ljudima i rug narodu.
22:7 Koji me vide, svi mi se rugaju, razvaljuju usta, mašu glavom,
22:8 I govore oslonio se na Gospoda, neka mu pomogne, neka ga izbavi, ako ga miluje.
22:9 Ta, Ti si me izvadio iz utrobe; Ti si me umirio na sisi matere moje.
22:10 Za Tobom pristajem od rođenja, od utrobe matere moje Ti si Bog moj.
22:11 Ne udaljuj se od mene; jer je nevolja blizu, a nema pomoćnika.
22:12 Opteče me mnoštvo telaca; jaki volovi vasanski opkoliše me;
22:13 Razvališe na me usta svoja. Lav je gladan i riče.
22:14 Kao voda razlih se; rasuše se sve kosti moje; srce moje posta kao vosak, rastopilo se u meni.
22:15 Sasuši se kao crep krepost moja, i jezik moj prionu za grlo, i u prah smrtni mećeš me.
22:16 Opkoliše me psi mnogi; četa zlikovaca ide oko mene, probodoše ruke moje i noge moje.
22:17 Mogao bih izbrojati sve kosti svoje. Oni gledaju, i od mene načiniše stvar za gledanje.
22:18 Dele haljine moje među sobom, i za dolamu moju bacaju žreb.
22:19 Ali Ti, Gospode, ne udaljuj se. Silo moja, pohitaj mi u pomoć.
22:20 Izbavi od mača dušu moju, od psa jedinicu moju.
22:21 Sačuvaj me od usta lavovih, i od rogova bivolovih, čuvši, izbavi me.
22:22 Kazujem ime Tvoje braći; usred skupštine hvaliću Te.
22:23 Koji se bojite Gospoda, hvalite Ga. Sve seme Jakovljevo! Poštuj Ga. Boj Ga se, sve seme Izrailjevo!
22:24 Jer se ne ogluši molitve ništeg niti je odbi; ne odvrati od njega lica svog, nego ga usliši kad Ga zazva.
22:25 Tebe ću hvaliti na skupštini velikoj; zavete svoje svršiću pred onima koji se Njega boje.
22:26 Neka jedu ubogi i nasite se, i neka hvale Gospoda koji Ga traže; živo da bude srce vaše doveka.
22:27 Opomenuće se i obratiće se ka Gospodu svi krajevi zemaljski, i pokloniće se pred Njim sva plemena neznabožačka.
22:28 Jer je Gospodnje carstvo; On vlada narodima.
22:29 Ješće i pokloniće se svi pretili na zemlji; pred Njim će pasti svi koji silaze u prah, koji ne mogu sačuvati duše svoje u životu.
22:30 Seme će njihovo služiti Njemu. Kazivaće se za Gospoda rodu potonjem.
22:31 Doći će, i kazivaće pravdu Njegovu ljudima njegovim, koji će se roditi; jer je On učinio ovo.

–
23:1 Gospod je pastir moj, ništa mi neće nedostajati.
23:2 Na zelenoj paši pase me, vodi me na tihu vodu.
23:3 Dušu moju oporavlja, vodi me stazama pravednim imena radi svog.
23:4 Da pođem i dolinom sena smrtnoga, neću se bojati zla; jer si Ti sa mnom; štap Tvoj i palica Tvoja teši me.
23:5 Postavio si preda mnom trpezu na vidiku neprijateljima mojim; namazao si uljem glavu moju, i čaša je moja prepuna.
23:6 Da! Dobrota i milost Tvoja pratiće me u sve dane života mog, i ja ću nastavati u domu Gospodnjem zadugo.

–
24:1 Gospodnja je zemlja i šta je god u njoj, vasiljena i sve što živi na njoj.
24:2 Jer je On na morima osnova, i posred reka utvrdi je.
24:3 Ko će izaći na goru Gospodnju? I ko će stati na svetom mestu njegovom?
24:4 U koga su čiste ruke i srce bezazleno, ko ne izriče ime Njegovo uzalud i ne kune se lažno.
24:5 On će dobiti blagoslov od Gospoda, i milost od Boga, spasa svog.
24:6 Takav je rod onih koji Ga traže, i koji su radi stajati pred licem Tvojim, Bože Jakovljev!
24:7 Vrata! Uzvisite vrhove svoje, uzvisite se vrata večna! Ide car slave.
24:8 Ko je taj car slave? Gospod krepak i silan, Gospod silan u boju.
24:9 Vrata! Uzvisite vrhove svoje, uzvisite se vrata večna! Ide car slave.
24:10 Ko je taj car slave! Gospod nad vojskama; On je car slave.

–
25:1 K Tebi, Gospode, podižem dušu svoju.
25:2 Bože moj! U Tebe se uzdam; ne daj da se osramotim, da mi se ne svete neprijatelji moji.
25:3 I koji se god u Te uzdaju, neće se osramotiti; osramotiće se oni koji se odmeću od Tebe besputno.
25:4 Pokaži mi, Gospode, puteve svoje, nauči me hoditi stazama Tvojim.
25:5 Uputi me istini svojoj, i nauči me; jer si Ti Bog spasenja mog, Tebi se nadam svaki dan.
25:6 Opomeni se milosrđa svog, Gospode, i milosti svoje; jer su otkako je veka.
25:7 Grehova mladosti moje, i mojih prestupa ne pominji; po milosti svojoj pomeni mene, radi dobrote svoje, Gospode!
25:8 Dobar je i pravedan Gospod; toga radi pokazuje grešnicima put.
25:9 Upućuje krotke istini, uči krotke hoditi putem Njegovim.
25:10 Svi su putevi Gospodnji milost i istina onima koji drže zavet Njegov i otkrivenje Njegovo.
25:11 Radi imena svog, Gospode, oprosti greh moj, jer je velik.
25:12 Koji se čovek boji Gospoda? On će mu pokazati koji put da izabere.
25:13 Duša će njegova u dobru počivati, i seme će njegovo vladati zemljom.
25:14 Tajna je Gospodnja u onih koji Ga se boje, i zavet svoj javlja im.
25:15 Oči su mi svagda upravljene ka Gospodu, jer On izvlači iz zamke noge moje.
25:16 Pogledaj me i smiluj se na me, jer sam inokosan i nevoljnik.
25:17 Nek se raširi stisnuto srce moje, iz teskobe moje izvadi me.
25:18 Vidi jade moje i muku moju, i oprosti mi sve grehove moje.
25:19 Pogledaj neprijatelje moje kako ih je mnogo i kakvom me pakosnom nenavišću nenavide.
25:20 Sačuvaj dušu moju i izbavi me; ne daj da se osramotim, jer se u Tebe uzdam.
25:21 Bezazlenost i pravda neka me sačuva, jer se u Tebe uzdam.
25:22 Izbavi, Bože, Izrailja od svih nevolja njegovih.

–
26:1 Sudi mi, Gospode, jer u prostoti svojoj hodim i u Gospoda se uzdam; neću se pokolebati.
26:2 Ispitaj me, Gospode, i iskušaj me; pretopi šta je u meni i srce moje.
26:3 Jer je milost Tvoja pred očima mojim, i hodim u istini Tvojoj.
26:4 Ne sedim s bezumnicima, i s lukavima se ne mešam.
26:5 Nenavidim društvo bezakoničko, i s bezbožnicima ne sedim.
26:6 Umivam pravdom ruke svoje, i idem oko žrtvenika Tvog, Gospode,
26:7 Da razglašujem hvalu Tvoju i kazujem sva čudesa Tvoja.
26:8 Gospode! Omileo mi je stan doma Tvog, i mesto naselja slave Tvoje.
26:9 Nemoj duše moje pogubiti, ni života mog s krvopiocima,
26:10 Kojima je zločinstvo u rukama, i kojima je desnica puna mita.
26:11 A ja hodim u prostoti svojoj, izbavi me, i smiluj se na me.
26:12 Noga moja stoji na pravom putu; na skupštinama ću blagosiljati Gospoda.

–
27:1 Gospod je videlo moje i spasenje moje; koga da se bojim? Gospod je krepost života mog; koga da se strašim?
27:2 Ako navale na me zlikovci da pojedu telo moje, protivnici i neprijatelji moji, spotaći će se i pašće.
27:3 Ako protiv mene vojska u logor stane, neće se uplašiti srce moje; ako se na me rat digne, ja se ni onda neću bojati.
27:4 Za jedno samo molim Gospoda, samo to ištem, da živim u domu Gospodnjem sve dane života svog, da gledam krasotu Gospodnju i ranim u crkvu Njegovu.
27:5 Jer bi me sakrio u kolibi svojoj u zlo doba; sklonio bi me pod krovom šatora svog; na kamenu goru popeo bi me.
27:6 Tada bih podigao glavu svoju pred neprijateljima koji bi me opkolili; prineo bih u Njegovom šatoru žrtvu hvale; zapevao bih i hvalio Gospoda.
27:7 Čuj, Gospode, glas moj, Tebe prizivam, smiluj se na me i usliši me.
27:8 Srce moje govori pred Tobom što si rekao: “Tražite lice moje.” Tražim lice Tvoje, Gospode!
27:9 Nemoj odvratiti od mene lica svog, nemoj u gnevu ostaviti sluge svog; budi pomoćnik moj; nemoj me odbiti, i nemoj me ostaviti, Bože, Spasitelju moj!
27:10 Jer otac moj i mati moja ostaviše me; ali Gospod neka me prihvati.
27:11 Uputi me, Gospode, na put svoj i vodi me pravom stazom poradi onih koji me vrebaju.
27:12 Nemoj me dati na volju neprijateljima mojim; jer ustaše na me lažni svedoci; ali zloba govori sama protiv sebe.
27:13 Verujem da ću videti dobrotu Gospodnju na zemlji živih.
27:14 Uzdaj se u Gospoda, budi slobodan; neka bude srce tvoje krepko, uzdaj se u Gospoda.

–
28:1 K Tebi, Gospode, vičem; grade moj, nemoj mi ćutati, da ne bih, ako zaćutiš, bio kao oni koji odlaze u grob.
28:2 Čuj molitveni glas moj, kad vapim k Tebi, kad dižem ruke svoje k svetoj crkvi Tvojoj.
28:3 Nemoj me zahvatiti s grešnicima, i s onima koji čine nepravdu, koji s bližnjima svojim mirno govore, a u srcu im je zlo.
28:4 Podaj im, Gospode, po delima njihovim, po zlom postupanju njihovom; po delima ruku njihovih podaj im, podaj im šta su zaslužili.
28:5 Jer ne paze na dela Gospodnja, i na dela ruku Njegovih. Da ih razori i ne sazida.
28:6 Da je blagosloven Gospod, jer usliši glas moljenja mog!
28:7 Gospod je krepost moja i štit moj; u Njega se pouzda srce moje, i On mi pomože. Zato se veseli srce moje, i pesmom svojom slavim Ga.
28:8 Gospod je krepost naroda svog, i obrana koja spasava pomazanika Njegovog.
28:9 Spasi narod svoj, blagoslovi dostojanje svoje; spasi ih i uzdiži ih doveka.

–
29:1 Dajte Gospodu, sinovi Božji, dajte Gospodu slavu i čast.
29:2 Dajte Gospodu slavu imena Njegovog. Poklonite se Gospodu u svetoj krasoti.
29:3 Glas je Gospodnji nad vodom, Bog slave grmi, Gospod je nad vodom velikom.
29:4 Glas je Gospodnji silan, glas je Gospodnji slavan.
29:5 Glas Gospodnji lomi kedre, Gospod lomi kedre livanske.
29:6 Kao tele skaču od Njega; Livan i Sirion kao mlad bivo.
29:7 Glas Gospodnji sipa plamen ognjeni.
29:8 Glas Gospodnji potresa pustinju, potresa Gospod pustinju Kades.
29:9 Glas Gospodnji oprašta košute bremena, i sa šuma skida odelo; i u crkvi Njegovoj sve govori o slavi Njegovoj.
29:10 Gospod je sedeo nad potopom, i sedeće Gospod kao car uvek.
29:11 Gospod će dati silu narodu svom, Gospod će blagosloviti narod svoj mirom.

–
30:1 Uzvišavaću Te, Gospode, jer si me oteo, i nisi dao neprijateljima mojim da mi se svete.
30:2 Gospode, Bože moj! Zavikah k Tebi, i iscelio si me.
30:3 Gospode! Izveo si iz pakla dušu moju, i oživeo si me da ne siđem u grob.
30:4 Pojte Gospodu, sveci Njegovi, i slavite sveto ime Njegovo.
30:5 Gnev je Njegov za trenuće oka, a do života milost Njegova, večerom dolazi plač, a jutrom radost.
30:6 I ja rekoh u dobru svom: Neću posrnuti doveka.
30:7 Ti htede, Gospode, te gora moja stajaše tvrdo. Ti odvrati lice svoje, i ja se smetoh.
30:8 Tada Tebe, Gospode, zazivah, i Gospoda molih:
30:9 “Kakva je korist od krvi moje, da siđem u grob? Hoće li Te prah slaviti ili kazivati istinu Tvoju?
30:10 Čuj, Gospode, i smiluj se na me; Gospode budi mi pomoćnik.”
30:11 I Ti promeni plač moj na radost, skide s mene vreću. opasa me veseljem.
30:12 Zato će Ti pevati slava moja i neće umuknuti; Gospode, Bože moj! Doveka ću Te hvaliti.

–
31:1 U Tebe se, Gospode, uzdam; nemoj me ostaviti pod sramotom doveka, po pravdi svojoj izbavi me.
31:2 Prigni k meni uho svoje, pohitaj, pomozi mi. Budi mi kameni grad, tvrda ograda, gde bih se spasao.
31:3 Jer si Ti kamena gora moja i ograda moja, imena svog radi vodi me i upravljaj mnom.
31:4 Izvadi me iz mreže koju mi tajno zamestiše; jer si Ti krepost moja.
31:5 U Tvoju ruku predajem duh svoj; izbavljao si me, Gospode, Bože istiniti!
31:6 Nenavidim one koji poštuju propadljive idole; ja se u Gospoda uzdam.
31:7 Radovaću se i veseliti se o milosti Tvojoj, kad pogledaš na moju muku, poznaš tugu duše moje,
31:8 Ne daš me u ruku neprijatelju, postaviš noge moje na prostranom mestu.
31:9 Smiluj se na me, Gospode; jer me je tuga, od jada iznemože oko moje, duša moja i srce moje;
31:10 Iščile u žalosti život moj, i godine moje u uzdisanju; oslabi od muke krepost moja, i kosti moje sasahnuše.
31:11 Od mnoštva neprijatelja svojih postadoh podsmeh i susedima svojim, i strašilo znancima svojim; koji me vide na ulici beže od mene.
31:12 Zaboravljen sam kao mrtav, nema me u srcima; ja sam kao razbijen sud.
31:13 Jer slušam grdnju od mnogih, od svuda strah, kad se dogovaraju na me, misle iščupati dušu moju.
31:14 A ja se, Gospode, u Tebe uzdam i velim: Ti si Bog moj.
31:15 U Tvojoj su ruci dani moji; otmi me iz ruku neprijatelja mojih, i od onih, koji me gone.
31:16 Pokaži svetlo lice svoje sluzi svom; spasi me milošću svojom.
31:17 Gospode! Nemoj me ostaviti pod sramotom; jer Tebe prizivam. Nek se posrame bezbožnici, neka zamuknu i padnu u pakao.
31:18 Neka oneme usta lažljiva, koja govore na pravednika obesno, oholo i s porugom.
31:19 Kako je mnogo u Tebe dobra, koje čuvaš za one koji Te se boje, i koje daješ onima koji se u Te uzdaju pred sinovima čovečijim!
31:20 Sakrivaš ih pod krov lica svog od buna ljudskih; sklanjaš ih pod sen od svadljivih jezika.
31:21 Da je blagosloven Gospod, što mi pokaza divnu milost kao da me uvede u tvrd grad!
31:22 Ja rekoh u smetnji svojoj: Odbačen sam od očiju Tvojih; ali Ti ču molitveni glas moj kad Te prizvah.
31:23 Ljubite Gospoda svi sveti Njegovi; Gospod drži veru; i uvršeno vraća onima koji postupaju oholo.
31:24 Budite slobodni, i neka bude jako srce vaše, svi koji se u Gospoda uzdate.

–
32:1 Blago onome, kome je oproštena krivica, kome je greh pokriven.
32:2 Blago čoveku, kome Gospod ne prima grehe i u čijem duhu nema lukavstva.
32:3 Kad ćutah, posahnuše kosti moje od uzdisanja mog po vas dan.
32:4 Jer dan i noć tištaše me ruka Tvoja; nesta soka u meni kao na letnjoj pripeci.
32:5 Greh svoj kazah Tebi, i krivice svoje ne zatajih; rekoh: Ispovedam Gospodu prestupe svoje; i Ti skide s mene krivicu greha mog.
32:6 Zato neka Ti se moli svaki svetac, kad se možeš naći; i onda potop velike vode neće ga stignuti.
32:7 Ti si zaklon moj, Ti me čuvaš od teskobe; okružavaš me radostima u izbavljanju.
32:8 Urazumiću te, i pokazaću ti put kojim da ideš; savetovaću te, oko je moje na tebi.
32:9 Nemojte biti kao konj, kao mazga bez razuma, kojima uzdom i žvalama valja obuzdati gubicu, kad ne idu k Tebi.
32:10 Mnogo muke ima bezbožnik, a koji se uzda u Gospoda, oko Njega je milost.
32:11 Radujte se o Gospodu, i pevajte, pravednici; veselite se svi koji ste pravog srca.

–
33:1 Veselite se pravednici pred Gospodom; pravednima dolikuje slaviti.
33:2 Slavite Gospoda guslama, udarajte Mu u psaltir od deset žica.
33:3 Pevajte Mu pesmu novu, složno udarajte podvikujući;
33:4 Jer je prava reč Gospodnja, i svako delo Njegovo istinito.
33:5 On ljubi pravdu i sud, dobrote je Gospodnje puna zemlja.
33:6 Rečju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i duhom usta Njegovih sva vojska njihova.
33:7 Kao u gomilu sabra vodu morsku, i propasti metnu u spreme.
33:8 Nek se boji Gospoda sva zemlja, i neka strepi pred Njim sve što živi po vasiljeni;
33:9 Jer On reče, i postade; On zapovedi, i pokaza se.
33:10 Gospod razbija namere neznabošcima, uništava pomisli narodima.
33:11 Namera je Gospodnja tvrda doveka, misli srca njegova od kolena na koleno.
33:12 Blago narodu, kome je Bog Gospod, plemenu, koje je On izabrao sebi za nasleđe.
33:13 S neba gleda Gospod, vidi sve sinove ljudske;
33:14 S prestola, na kome sedi, pogleda na sve koji žive na zemlji.
33:15 On je stvorio sva srca njihova, On i zna sva dela njihova.
33:16 Neće pomoći caru velika sila, neće zaštititi jakoga velika snaga;
33:17 Nije u konju uzdanje da će pomoći; ako mu je i velika snaga; neće izbaviti.
33:18 Gle, oko je Gospodnje na onima koji Ga se boje, i na onima koji čekaju milost Njegovu.
33:19 On će dušu njihovu izbaviti od smrti, i prehraniti ih u gladne godine.
33:20 Duša se naša uzda u Gospoda; On je pomoć naša i štit naš.
33:21 O Njemu se veseli srce naše; jer se u sveto ime Njegovo uzdamo.
33:22 Da bude milost Tvoja, Gospode, na nama, kao što se uzdamo u Tebe.

–
34:1 Blagosiljam Gospoda u svako doba, hvala je Njegova svagda u ustima mojim.
34:2 Gospodom se hvali duša moja; neka čuju koji stradaju, pa neka se raduju.
34:3 Veličajte Gospoda sa mnom, uzvišujmo ime Njegovo zajedno.
34:4 Tražih Gospoda, i ču me, i svih nevolja mojih oprosti me.
34:5 Koji u Njega gledaju prosvetljuju se, i lica se njihova neće postideti.
34:6 Ovaj stradalac zavika, i Gospod ga ču, i oprosti ga svih nevolja njegovih.
34:7 Anđeli Gospodnji stanom stoje oko onih koji se Njega boje, i izbavljaju ih.
34:8 Ispitajte i vidite kako je dobar Gospod; blago čoveku koji se uzda u Nj.
34:9 Bojte se Gospoda, sveti Njegovi; jer koji se Njega boje, njima nema oskudice.
34:10 Lavovi su ubogi i gladni, a koji traže Gospoda, ne nedostaje im nijednog dobra.
34:11 Hodite, deco, poslušajte me; naučiću vas strahu Gospodnjem.
34:12 Koji čovek želi života, ljubi dane da bi video dobro?
34:13 Ustavljaj jezik svoj oda zla, i usta svoja od prevarne reči.
34:14 Kloni se oda zla, i čini dobro, traži mir i idi za njim.
34:15 Oči su Gospodnje obraćene na pravednike, i uši Njegove na jauk njihov.
34:16 Ali je strašno lice Gospodnje za one koji čine zlo, da bi istrebio na zemlji spomen njihov.
34:17 Viču pravedni, i Gospod ih čuje, i izbavlja ih od svih nevolja njihovih.
34:18 Gospod je blizu onih koji su skrušenog srca, i pomaže onima koji su smernog duha.
34:19 Mnogo nevolje ima pravednik, ali ga od svih izbavlja Gospod.
34:20 Čuva Gospod sve kosti njegove, ni jedna se od njih neće slomiti.
34:21 Bezbožnika ubiće zlo, i koji nenavide pravednika prevariće se.
34:22 Gospod iskupljuje dušu sluga svojih, i koji se god u Njega uzdaju, neće se prevariti.

–
35:1 Gospode! Budi suparnik suparnicima mojim; udri one koji udaraju na me.
35:2 Uzmi oružje i štit, i digni se meni u pomoć.
35:3 Potegni koplje, i preseci put onima koji me gone, reci duši mojoj: Ja sam spasenje tvoje.
35:4 Neka se postide i posrame koji traže dušu moju; neka se odbiju natrag i postide koji mi zlo hoće.
35:5 Neka budu kao prah pred vetrom, i anđeo Gospodnji neka ih progoni.
35:6 Neka bude put njihov taman i klizav, i anđeo Gospodnji neka ih tera.
35:7 Jer nizašta zastreše mrežom jamu za mene, nizašta iskopaše jamu duši mojoj.
35:8 Neka dođe na njega pogibao nenadna, i mreža koju je namestio neka ulovi njega, neka on u nju padne na pogibao.
35:9 A duša će se moja radovati o Gospodu, i veseliće se za pomoć Njegovu.
35:10 Sve će kosti moje reći: Gospode! Ko je kao Ti, koji izbavljaš stradalca od onog koji mu dosađuje, i ništega i ubogoga od onog koji ga upropašćuje?
35:11 Ustaše na me lažni svedoci; šta ne znam, za ono me pitaju.
35:12 Plaćaju mi zlo za dobro, i sirotovanje duši mojoj.
35:13 Ja se u bolesti njihovoj oblačih u vreću, mučih postom dušu svoju, i molitva se moja vraćaše u prsima mojim.
35:14 Kao prijatelj, kao brat postupah; bijah setan i s oborenom glavom kao onaj koji za materom žali.
35:15 A oni se raduju kad se ja spotaknem, i kupe se, kupe se na me, zadaju rane, ne znam zašto, čupaju i ne prestaju.
35:16 S nevaljalim i podrugljivim besposličarima škrguću na me zubima svojim.
35:17 Gospode! Hoćeš li dugo gledati? Otmi dušu moju od napadanja njihovog, od ovih lavova jedinicu moju.
35:18 Priznaću Te u saboru velikom, usred mnogog naroda hvaliću Te.
35:19 Da mi se ne bi svetili koji mi zlobe nepravedno, i namigivali očima koji mrze na me nizašta.
35:20 Jer oni ne govore o miru, nego na mirne na zemlji izmišljaju lažne stvari.
35:21 Razvaljuju na me usta svoja, i govore: Dobro! Dobro! Vidi oko naše.
35:22 Vidiš, Gospode! Nemoj ćutati; Gospode! Nemoj odstupiti od mene.
35:23 Probudi se, ustani na sud moj, Bože moj i Gospode, i na parnicu moju.
35:24 Sudi mi po pravdi svojoj, Gospode, Bože moj, da mi se ne svete.
35:25 Ne daj da govore u srcu svom: Dobro! To smo hteli! Ne daj da govore: Proždresmo ga.
35:26 Nek se postide i posrame svi koji se raduju zlu mom, nek se obuku u stid i u sram koji se razmeću nada mnom.
35:27 Neka se raduju i vesele koji mi žele pravdu, i govore jednako: Velik Gospod, koji želi mira sluzi svom!
35:28 I moj će jezik kazivati pravdu Tvoju, i hvalu Tebi svaki dan.

–
36:1 Bezakoniku je bezbožna reč u srcu; nema straha Božijeg pred očima njegovim.
36:2 Ali laže sebi u oči, mesto da prizna svoje bezakonje i omrzne na nj.
36:3 Reči su usta njegovih nepravda i lukavstvo, neće da se opameti da tvori dobro.
36:4 Bezakonje smišlja na postelji svojoj, stoji na putu rđavom, zlo mu nije mrsko.
36:5 Gospode! Do neba je milost Tvoja, i istina Tvoja do oblaka.
36:6 Pravda je Tvoja kao gore Božije, sudovi Tvoji bezdana velika; ljude i stoju Ti čuvaš, Gospode!
36:7 Kako je dragocena milost Tvoja, Bože! Sinovi ljudski u senu krila Tvojih ne boje se.
36:8 Hrane se od izobila doma Tvog, i iz potoka sladosti svojih Ti ih napajaš.
36:9 Jer je u Tebe izvor životu, Tvojom svetlošću vidimo svetlost.
36:10 Raširi milost svoju na one koji Te znaju, i pravdu svoju na dobra srca.
36:11 Ne daj da stane na mene noga ohola, i ruka bezbožnička da me zaljulja.
36:12 Onamo neka padnu koji čine bezakonje, neka se stropoštaju i ne mogu ustati.

–
37:1 Nemoj se žestiti gledajući nevaljale, nemoj zavideti onima koji čine bezakonje.
37:2 Jer se kao trava brzo kose, i kao zeleno bilje venu.
37:3 Uzdaj se u Gospoda i tvori dobro; živi na zemlji i hrani istinu.
37:4 Teši se Gospodom, i učiniće ti šta ti srce želi.
37:5 Predaj Gospodu put svoj, i uzdaj se u Njega, On će učiniti.
37:6 I izvešće kao videlo pravdu tvoju, i pravicu tvoju kao podne.
37:7 Osloni se na Gospoda, i čekaj Ga. Nemoj se žestiti gledajući koga gde napreduje na putu svom, čoveka, koji radi šta namisli.
37:8 Utišaj gnev, i ostavi jarost; nemoj se dražiti da zlo činiš.
37:9 Jer će se istrebiti koji čine zlo, a koji čekaju Gospoda naslediće zemlju.
37:10 Još malo, pa neće biti bezbožnika; pogledaćeš na mesto njegovo, a njega nema.
37:11 A smerni će naslediti zemlju, i naslađivaće se množinom mira.
37:12 Zlo misli bezbožnik pravedniku, i škrguće na nj zubima svojim.
37:13 Ali mu se Gospod smeje, jer vidi da se primiče dan njegov.
37:14 Mač potežu bezbožnici, zapinju luk svoj, da obore ubogoga i ništega i pokolju one koji idu pravim putem.
37:15 Mač će njihov udariti u njihovo srce, i lukovi njihovi polomiće se.
37:16 Bolje je malo u pravednika nego bogatstvo mnogih bezbožnika.
37:17 Jer će se mišice bezbožnicima potrti, a pravednike utvrđuje Gospod.
37:18 Zna Gospod dane bezazlenima, i deo njihov traje doveka.
37:19 Neće se postideti u zlo doba, u dane gladne biće siti.
37:20 A bezbožnici ginu, i neprijatelji Gospodnji kao lepota šumska prolaze, kao dim prolaze.
37:21 Bezbožnik uzaima i ne vraća, a pravednik poklanja i daje.
37:22 Jer koje On blagoslovi, oni naslede zemlju, a koje On prokune, oni se istrebe.
37:23 Gospod utvrđuje korake svakog čoveka i mio Mu je put njegov.
37:24 Kad posrne da padne, neće pasti, jer ga Gospod drži za ruku.
37:25 Bijah mlad i ostareh, i ne videh pravednika ostavljenog, ni dece njegove da prose hleba.
37:26 Svaki dan poklanja i daje u zajam, i na nasleđu je njegovom blagoslov.
37:27 Uklanjaj se oda zla, i čini dobro, i živi doveka.
37:28 Jer Gospod ljubi pravedni sud, i ne ostavlja svece svoje; uvek se oni čuvaju; a pleme će se bezbožničko istrebiti.
37:29 Pravednici će naslediti zemlju, i živeće na njoj doveka.
37:30 Usta pravednikova govore mudrost, i jezik njegov kazuje istinu.
37:31 Zakon je Boga njegovog njemu u srcu, stopala se njegova ne spotiču.
37:32 Bezbožnik vreba pravednika, i traži da ga ubije;
37:33 Ali ga Gospod neće pustiti u ruke njegove, niti će dati da ga okrive kad se stanu suditi.
37:34 Čekaj Gospoda i drži se puta Njegovog, i On će te postaviti da vladaš zemljom; videćeš kako će se istrebiti bezbožnici.
37:35 Videh bezbožnika strašnog koji se raširivaše kao granato drvo;
37:36 Ali prođe, i evo nema ga; tražim ga i ne nahodim.
37:37 Hrani čistotu i pazi pravdu, jer će u čoveka mirnog ostati nasleđe.
37:38 A bezakonika će nestati sasvim; nasleđe će se bezbožničko zatrti.
37:39 Od Gospoda je spasenje pravednicima; On je krepost njihova u nevolji.
37:40 Gospod će im pomoći, i izbaviće ih; izbaviće ih od bezbožnika, i sačuvaće ih, jer se u Njega uzdaju.

–
38:1 Gospode! Nemoj me karati u gnevu svom, niti me nakaziti u jarosti svojoj.
38:2 Jer strele Tvoje ustreliše me, i ruka me Tvoja tišti.
38:3 Nema zdravog mesta na telu mom od gneva Tvog; nema mira u kostima mojim od greha mog.
38:4 Jer bezakonja moja izađoše vrh glave moje, kao teško breme otežaše mi.
38:5 Usmrdeše se i zagnojiše se rane moje od bezumlja mog.
38:6 Zgrčio sam se i pogurio veoma, sav dan idem setan;
38:7 Jer sam iznutra pun ognja, i nema zdravog mesta na telu mom.
38:8 Iznemogoh i veoma oslabih, ričem od trzanja srca svog.
38:9 Gospode! Pred Tobom su sve želje moje, i uzdisanje moje nije od Tebe sakriveno.
38:10 Srce moje jako kuca, ostavi me snaga moja, i vid očiju mojih, ni njega mi nema.
38:11 Drugovi moji i prijatelji moji videći rane moje odstupiše, daleko stoje bližnji moji.
38:12 Koji traže dušu moju nameštaju zamku, i koji su mi zlu radi, govore o pogibli i po sav dan misle o prevari.
38:13 A ja kao gluv ne čujem i kao nem koji ne otvara usta svoja.
38:14 Ja sam kao čovek koji ne čuje ili nema u ustima svojim pravdanja.
38:15 Jer Tebe, Gospode, čekam, Ti odgovaraj za mene, Gospode, Bože moj!
38:16 Jer rekoh: Da mi se ne svete, i da se ne razmeću nada mnom, kad se spotakne noga moja.
38:17 Jer sam gotov pasti, i tuga je moja svagda sa mnom.
38:18 Priznajem krivicu svoju, i tužim radi greha svog.
38:19 Neprijatelji moji žive, jaki su, i sila ih ima što me nenavide na pravdi.
38:20 Koji mi vraćaju zlo za dobro, neprijatelji su mi zato što sam pristao za dobrim.
38:21 Nemoj me ostaviti, Gospode, Bože moj! Nemoj se udaljiti od mene.
38:22 Pohitaj u pomoć meni, Gospode, Spasitelju moj!

–
39:1 Rekoh: Čuvaću se na putevima svojim da ne zgrešim jezikom svojim; zauzdavaću usta svoja, dok je bezbožnik preda mnom.
39:2 Bijah nem i glas ne pustih; ćutah i o dobru. Ali se tuga moja podiže,
39:3 Zapali se srce moje u meni, u mislima mojim razgore se oganj; progovorih jezikom svojim:
39:4 Kaži mi, Gospode, kraj moj, i dokle će trajati dani moji? Da znam kako sam ništa.
39:5 Evo s pedi dao si mi dane, i vek je moj kao ništa pred Tobom. Baš je ništa svaki čovek živ.
39:6 Baš hodi čovek kao utvara; baš se uzalud kida, sabira, a ne zna kome će dopasti.
39:7 Pa šta da čekam, Gospode? Nad je moj u Tebi.
39:8 Iz svega bezakonja mog izbavi me, ne daj me bezumnome na podsmeh.
39:9 Nem sam, neću otvoriti usta svojih; jer si me Ti udario.
39:10 Olakšaj mi udarac svoj, silna ruka Tvoja ubi me.
39:11 Ako ćeš karati čoveka za prestupe, rastočiće se kao od moljaca krasota njegova. Baš je ništa svaki čovek.
39:12 Slušaj molitvu moju, Gospode, i čuj jauk moj. Gledajući suze moje nemoj ćutati. Jer sam gost u Tebe i došljak kao i svi stari moji.
39:13 Nemoj me više gnevno gledati, pa ću odahnuti pre nego otidem i više me ne bude.

–
40:1 Dugo čekah Gospoda, i saže se k meni, i ču viku moju.
40:2 Izvadi me iz jame, koja buči, i iz gliba, i postavi na kamen noge moje, i utvrdi stope moje.
40:3 I metnu u usta moja pesmu novu, hvalu Bogu našem. Vide mnogi, i počinju se bojati Gospoda, i uzdati se u Njega.
40:4 Blago onome koji na Gospoda stavlja nadanje svoje, i ne obraća se oholima i onim koji teže na laž.
40:5 Mnoga su čudesa Tvoja, koja si učinio Gospode, Bože moj, i mnoge su misli Tvoje s nama. Nema Ti ravna. Hteo bih javljati i kazivati, ali im broja nema.
40:6 Žrtve i darova nećeš; Ti si mi uši otvorio; žrtve paljenice i koja se za greh prinosi ne tražiš.
40:7 I po tome rekoh: Evo idem, kao što je u knjizi pisano za mene;
40:8 Hoću činiti volju Tvoju, Bože moj, i zakon je Tvoj meni u srcu.
40:9 Kazujem pravdu na saboru velikom; evo, usta svojih ne ustavljam; Gospode, Ti znaš.
40:10 Pravde Tvoje ne sakrivam u srcu svom, kazujem vernost Tvoju i spasenje Tvoje; i ne tajim milosti Tvoje i istine Tvoje od sabora velikog.
40:11 Gospode, nemoj zatvoriti srca svog od mene; milost Tvoja i istina Tvoja jednako neka me čuvaju.
40:12 Jer me opkoliše zla nebrojena; stigoše me nepravde moje, da ne mogu gledati; ima ih više nego kose na glavi mojoj, srce me moje ostavi.
40:13 Gospode, voljan budi izbaviti me, Gospode, pohitaj mi u pomoć.
40:14 Nek se postide i posrame svi koji traže pogibao duši mojoj! Nek se vrate natrag i postide koji mi žele zlo.
40:15 Nek se povrate u smetnji svojoj koji mi govore: Ha! Ha!
40:16 Neka se teše i vesele Tobom svi koji traže Tebe Gospode, i koji ljube spasenje Tvoje, neka jednako govore: Velik Gospod!
40:17 Ja sam nesrećan i ništ, neka se Gospod postara za me! Ti si pomoć moja i Izbavitelj moj, Bože moj, ne časi.

–
41:1 Blago onome koji razume ništega! Gospod će ga izbaviti u zli dan.
41:2 Gospod će ga sačuvati i poživeće ga; biće blažen na zemlji. Nećeš ga dati na volju neprijateljima njegovim.
41:3 Gospod će ga ukrepiti bolnog na odru. Sasvim menjaš postelju njegovu u bolesti njegovoj.
41:4 Ja vičem: Gospode! Smiluj se na me, isceli dušu moju, sagreših Ti.
41:5 Neprijatelji moji govore zlobno za mene: “Kad će umreti, i ime njegovo poginuti?”
41:6 I ako ko dođe da me vidi, laska; srce njegovo slaže u sebi nepravdu, i otišavši kazuje.
41:7 Šapću o meni među sobom neprijatelji moji, i misle mi zlo:
41:8 “Zla stvar dođe na njega, legao je; neće više ustati.”
41:9 I čovek mira mog, u kog se uzdah, koji jeđaše hleb moj, podiže na me petu.
41:10 Ali Ti, Gospode, smiluj se na me, i podigni me; a ja ću im vratiti.
41:11 Po tome ću poznati da sam Ti mio, ako se ne uzraduje neprijatelj moj nada mnom.
41:12 A mene celog sačuvaj, i daj mi da stojim pred licem Tvojim doveka.
41:13 Blagosloven Bog Izrailjev od veka do veka. Amin, amin.

–
42:1 Kao što košuta traži potoke, tako duša moja traži Tebe, Bože!
42:2 Žedna je duša moja Boga, Boga Živoga, kad ću doći i pokazati se licu Božijem?
42:3 Suze su mi hleb dan i noć, kad mi svaki dan govore: Gde je Bog tvoj?
42:4 Duša se moja proliva kad se opominjem kako sam hodio sred mnogog ljudstva; stupao u dom Božji, a ljudstvo praznujući pevaše i podvikivaše.
42:5 Što si klonula, dušo moja, i što si žalosna? Uzdaj se u Boga; jer ću Ga još slaviti, Spasitelja mog i Boga mog.
42:6 Klonula je u meni duša zato što Te pominjem u zemlji jordanskoj, na Ermonu, na gori maloj.
42:7 Bezdana bezdanu doziva glasom slapova Tvojih; sve vode Tvoje i vali Tvoji na mene navališe.
42:8 Danju je javljao Gospod milost svoju, a noću Mu je pesma u mene, molitva Bogu života mog.
42:9 Reći ću Bogu, gradu svom: Zašto si me zaboravio? Zašto idem setan od pakosti neprijateljeve?
42:10 Koji mi pakoste, prebijajući kosti moje, rugaju mi se govoreći mi svaki dan: Gde ti je Bog?
42:11 Što si klonula, dušo moja, i što si žalosna? Uzdaj se u Boga; jer ću Ga još slaviti, Spasitelja mog i Boga mog.

–
43:1 Sudi mi, Bože, i raspravi parbu moju s narodom rđavim! Od čoveka nepravednog i lukavog izbavi me.
43:2 Jer si Ti Bog kreposti moje; zašto si me odbacio? Zašto idem setan od pakosti neprijateljeve?
43:3 Pošlji videlo svoje i istinu svoju, neka me vode, i izvedu na svetu goru Tvoju i u dvorove Tvoje.
43:4 Onda ću pristupiti k žrtveniku Božijem, k Bogu radosti i veselja svog, i uz gusle slaviću Te, Bože, Bože moj!
43:5 Što si klonula, dušo moja, i što si žalosna? Uzdaj se u Boga; jer ću Ga još slaviti, Spasitelja mog i Boga mog.

–
44:1 Bože, svojim ušima slušasmo, oci nam naši pripovedaše delo koje si učinio u njihovo vreme, u staro vreme.
44:2 Rukom svojom izgnao si narode, a njih posadio; iskorenio si plemena, a njih namnožio.
44:3 Jer ne zadobiše zemlje svojim mačem, niti im mišica njihova pomože, nego Tvoja desnica i Tvoja mišica, i svetlost lica Tvog, jer Ti behu omileli.
44:4 Bože, care moj, Ti si onaj isti, pošlji pomoć Jakovu!
44:5 S Tobom ćemo izbosti neprijatelje svoje, i s imenom Tvojim izgazićemo one koji ustaju na nas.
44:6 Jer se ne uzdam u luk svoj, niti će mi mač moj pomoći.
44:7 Nego ćeš nas Ti izbaviti od neprijatelja naših, i nenavidnike naše posramićeš.
44:8 Bogom ćemo se hvaliti svaki dan, i ime Tvoje slavićemo doveka.
44:9 Ali sad si nas povrgao i posramio, i ne ideš s vojskom našom.
44:10 Obraćaš nas te bežimo ispred neprijatelja, i neprijatelji nas naši haraju.
44:11 Dao si nas kao ovce da nas jedu, i po narodima rasejao si nas.
44:12 U bescenje si prodao narod svoj, i nisi mu podigao cene.
44:13 Dao si nas na podsmeh susedima našim, da nam se rugaju i sramote nas koji žive oko nas.
44:14 Načinio si od nas priču u naroda, gledajući nas mašu glavom tuđinci.
44:15 Svaki je dan sramota moja preda mnom, i stid je popao lice moje.
44:16 Od reči podsmevačevih i rugačevih, i od pogleda neprijateljevih i osvetljivčevih.
44:17 Sve ovo snađe nas; ali ne zaboravismo Tebe, niti prestupismo zaveta Tvog.
44:18 Ne odstupi natrag srce naše, i stope naše ne zađoše s puta Tvog.
44:19 Kad si nas bio u zemlji zmajevskoj, i pokrivao nas senom smrtnim,
44:20 Onda da bijasmo zaboravili ime Boga svog i podigli ruke svoje k Bogu tuđem,
44:21 Ne bi li Bog iznašao to? Jer On zna tajne u srcu.
44:22 A ubijaju nas za Tebe svaki dan; s nama postupaju kao s ovcama klanicama.
44:23 Ustani, što spavaš, Gospode! Probudi se, nemoj odbaciti zasvagda.
44:24 Zašto kriješ lice svoje? Zaboravljaš nevolju i muku našu?
44:25 Duša naša pade u prah, telo je naše bačeno na zemlju.
44:26 Ustani, pomoći naša, i izbavi nas radi milosti svoje.

–
45:1 Teče iz srca mog reč dobra; rekoh: Delo je moje za cara; jezik je moj trska hitrog pisara.
45:2 Ti si najlepši između sinova ljudskih, blagodat teče iz usta tvojih, jer te je blagoslovio Bog doveka.
45:3 Pripaši, junače, uz bedro svoje mač svoj, čast svoju i krasotu svoju.
45:4 I tako okićen pohitaj, sedi na kola za istinu i krotku pravdu, i desnica će tvoja pokazati čudesa.
45:5 Oštre su strele tvoje; narodi će pasti pod vlast tvoju; prostreliće srca neprijatelja carevih.
45:6 Presto je Tvoj, Bože, večan i nepokolebljiv; skiptar je carstva Tvog skiptar pravice.
45:7 Ljubiš pravdu i mrziš na bezakonje; toga radi pomaza te, Bože, Bog Tvoj uljem radosti više nego drugove Tvoje.
45:8 Sve haljine tvoje mirišu smirnom, alojom i kasijom. Koji žive u dvorima od minijske slonove kosti, one te vesele.
45:9 Carske kćeri dvore te; s desne ti strane stoji carica u ofirskom zlatu.
45:10 Čuj, kćeri, pogledaj i obrati k meni uho svoje, zaboravi narod svoj i dom oca svog.
45:11 I caru će omileti lepota tvoja; jer je On Gospod tvoj, i Njemu se pokloni.
45:12 Kći Tirova doći će s darovima, najbogatiji u narodu tebe će moliti.
45:13 Sva je ukrašena kći careva iznutra, haljina joj je zlatom iskićena.
45:14 U vezenoj haljini vode je k caru; za njom vode k tebi devojke, druge njene.
45:15 Vode ih veselo i radosno, ulaze u dvor carev.
45:16 Mesto otaca tvojih biće sinovi tvoji, postavićeš ih knezovima po svoj zemlji.
45:17 Učiniću da se ne zaboravlja ime tvoje od kolena na koleno; potom će te slaviti narodi va vek veka.

–
46:1 Bog nam je utočište i sila, pomoćnik, koji se u nevoljama brzo nalazi.
46:2 Zato se nećemo bojati, da bi se zemlja pomestila, i gore se prevalile u srce morima.
46:3 Neka buči i kipi voda njihova, nek se planine tresu od vala njihovih;
46:4 Potoci vesele grad Božji, sveti stan Višnjeg.
46:5 Bog je usred njega, neće se pomestiti, Bog mu pomaže od zore.
46:6 Uzbučaše narodi, zadrmaše se carstva; ali On pusti glas svoj i zemlja se rastapaše.
46:7 Gospod nad vojskama s nama je, branič je naš Bog Jakovljev.
46:8 Hodite i vidite dela Gospoda, koji učini čudesa na zemlji,
46:9 Prekide ratove do kraja zemlje, luk prebi, koplje slomi, i kola sažeže ognjem.
46:10 Utolite i poznajte da sam ja Bog; ja sam uzvišen po narodima, uzvišen na zemlji.
46:11 Gospod nad vojskama s nama je, branič je naš Bog Jakovljev.

–
47:1 Svi narodi, zapljeskajte rukama, pokliknite Bogu glasom radosnim.
47:2 Jer je Višnji Gospod strašan, car veliki nad svom zemljom.
47:3 Pokori nam narode i plemena pod noge naše.
47:4 Izbra nam dostojanje naše, krasotu Jakova, koji Mu omile.
47:5 Ide Bog uz podvikivanje, Gospod uz glas trubni.
47:6 Pojte Bogu, pojte; pojte caru našem, pojte;
47:7 Jer je Bog car od sve zemlje, pojte pesmu.
47:8 Bog caruje nad narodima; Bog sedi na svetom prestolu svom.
47:9 Knezovi narodni sastavljaju se s narodom Boga Avramovog. Jer su štitovi zemaljski Božiji. Da je uzvišen!

–
48:1 Velik je Gospod i slavan veoma u gradu Boga našeg, na svetoj gori svojoj.
48:2 Prekrasna je visina, uteha svoj zemlji gora Sion, na severnoj strani njenoj grad cara velikog.
48:3 Bog je u dvorima njegovim zna se da je branič.
48:4 Jer, gle, carevi se zemaljski sabraše, ali prođoše svi.
48:5 Videše i začudiše se, prepadoše se i pobegoše.
48:6 Trepet obuze ih onde, mučiše se kao porodilja.
48:7 Vetrom istočnim razbio si korablje tarsiske.
48:8 Šta slušamo to i vidimo u gradu Gospoda nad vojskama, u gradu Boga našeg, Bog ga utvrdi doveka.
48:9 Kazujemo, Bože, milost Tvoju usred crkve Tvoje.
48:10 Kao što je ime Tvoje, Bože, tako je i hvala Tvoja na krajevima zemaljskim; pravde je puna desnica Tvoja.
48:11 Nek se veseli gora Sion, nek se raduju kćeri judejske sudova radi Tvojih.
48:12 Pođite oko Siona i obiđite ga, izbrojte kule njegove;
48:13 Pogledajte bedeme njegove, razmotrite dvorove njegove, da pripovedate mlađim naraštajima.
48:14 Jer je ovaj Bog naš Bog uvek i doveka, On će biti vođ naš doveka.

–
49:1 Slušajte ovo svi narodi, pazite svi koji živite po vasiljeni,
49:2 Prostaci i gospodo, bogati i siromasi.
49:3 Usta će moja kazati premudrost, i srce moje reći će razum.
49:4 Prignuću uho svoje k priči, uz gusle ću otvoriti zagonetku svoju.
49:5 Čega da se bojim u zle dane, kad me zloba mojih neprijatelja opkoli?
49:6 Koji se uzdate u silu svoju, i hvalite se velikim bogatstvom svojim!
49:7 Čovek neće nikako brata osloboditi, neće dati Bogu otkup za nj.
49:8 Velik je otkup za dušu, i neće biti nikad
49:9 Da ko doveka živi, i ne vidi groba.
49:10 Svi vide gde umiru kao i neznalica i bezumnik što ginu, i ostavljaju drugima imanje svoje.
49:11 Oni misle da će kuće njihove trajati doveka, i stanovi njihovi od kolena na koleno; imenima svojim zovu zemlje;
49:12 Ali čovek u časti neće dugo ostati, izjednačiće se sa stokom, koju kolju.
49:13 Ovaj im se put čini probitačan, i koji za njima idu, hvale misli njihove;
49:14 Ali će ih kao ovce zatvoriti u pakao, smrt će im biti pastir; i ujutru hodiće po njima pravednici, i oblik njihov zbrisaće pakao rastavivši ih s naseljem.
49:15 Ali će Bog dušu moju izbaviti iz ruku paklenih; jer me On prima.
49:16 Ne boj se kad se ko bogati; kad raste slava doma njegovog.
49:17 Jer kad umre, neće ništa poneti, niti će poći za njim slava njegova.
49:18 Jer dušu njegovu blagosiljaju za života njegovog, i slave tebe, što ugađaš sebi.
49:19 Ali će on otići u stan otaca svojih, gde sveta nikad ne vide.
49:20 Čovek u časti, ako nije razuman, izjednačiće se sa stokom, koju kolju.

–
50:1 Bog nad bogovima, Gospod, govori i doziva zemlju od istoka sunčanog do zapada.
50:2 Sa Siona, koji je vrh krasote, javlja se Bog.
50:3 Ide Bog naš, i ne ćuti; pred Njim je oganj koji proždire, oko Njega je bura velika.
50:4 Doziva nebo odozgo i zemlju, da sudi narodu svom:
50:5 “Skupite mi svece moje, koji su učinili sa mnom zavet na žrtvi.”
50:6 (I nebesa oglasiše pravdu Njegovu, jer je taj sudija Bog.)
50:7 Slušaj, narode moj, šta ću ti kazati, Izrailju, šta ću ti javiti. Ja sam Bog, Bog tvoj.
50:8 Neću te za žrtve tvoje karati; tvoje žrtve paljenice svagda su preda mnom.
50:9 Ne treba mi uzimati teleta iz doma tvog, ni jarića iz torova tvojih.
50:10 Jer je moje sve gorsko zverje, i stoka po planinama na hiljade.
50:11 Znam sve ptice po gorama, i krasota poljska preda mnom je.
50:12 Da ogladnim, ne bih tebi rekao, jer je moja vasiljena i sve što je u njoj.
50:13 Zar ja jedem meso volujsko, ili krv jareću pijem?
50:14 Prinesi Bogu hvalu na žrtvu, i izvršuj Višnjemu zavete svoje.
50:15 Prizovi me u nevolji svojoj, izbaviću te, i ti me proslavi.
50:16 A bezbožniku reče Bog: Zašto kazuješ uredbe moje i nosiš zavet moj u ustima svojim?
50:17 A sam mrziš na nauku, i reči moje bacaš za leđa.
50:18 Kad vidiš lupeža, pristaješ s njim, i s preljubočincima imaš deo.
50:19 Usta si svoja pustio da govore zlo, i jezik tvoj plete prevare.
50:20 Sediš i govoriš na brata svog, sina matere svoje opadaš.
50:21 Ti si to činio, ja ćutah, a ti pomisli da sam ja kao ti. Obličiću te, metnuću ti pred oči grehe tvoje.
50:22 Razumejte ovo koji zaboravljate Boga! Inače ću zgrabiti, pa neće niko izbaviti.
50:23 Onaj mene poštuje koji prinosi hvalu na žrtvu i koji je putem na opazu. Ja ću mu pokazati spasenje Božije.

–
51:1 Smiluj se na me, Bože, po milosti svojoj, i po velikoj dobroti svojoj očisti bezakonje moje.
51:2 Operi me dobro od bezakonja mog, i od greha mog očisti me.
51:3 Jer ja znam prestupe svoje, i greh je moj jednako preda mnom.
51:4 Samome Tebi zgreših, i na Tvoje oči zlo učinih, a Ti si pravedan u rečima svojim i čist u sudu svom.
51:5 Gle, u bezakonju rodih se, i u grehu zatrudne mati moja mnom.
51:6 Gle, istinu ljubiš u srcu, i iznutra javljaš mi mudrost.
51:7 Pokropi me isopom, i očistiću se; umij me, i biću belji od snega.
51:8 Daj mi da slušam radost i veselje, da se prenu kosti koje si potro.
51:9 Odvrati lice svoje od greha mojih, i sva bezakonja moja očisti.
51:10 Učini mi, Bože, čisto srce, i duh prav ponovi u meni.
51:11 Nemoj me odvrgnuti od lica svog, i Svetog Duha svog nemoj uzeti od mene.
51:12 Vrati mi radost spasenja svog, i duh vladalački neka me potkrepi.
51:13 Naučiću bezakonike putevima Tvojim, i grešnici k Tebi će se obratiti.
51:14 Izbavi me od krvi, Bože, Bože, Spasitelju moj, i jezik će moj glasiti pravdu Tvoju.
51:15 Gospode! Otvori usta moja, i ona će kazati hvalu Tvoju.
51:16 Jer žrtve nećeš: ja bih je prineo; za žrtve paljenice ne mariš.
51:17 Žrtva je Bogu duh skrušen, srce skrušeno i poništeno ne odbacuješ, Bože.
51:18 Po dobroti svojoj, Gospode, čini dobro Sionu, podigni zidove jerusalimske.
51:19 Onda će Ti biti mile žrtve pravde, prinosi i žrtve paljenice; onda će metati na žrtvenik Tvoj teoce.

–
52:1 Što se hvališ nevaljalstvom, silni? Milost je Božija svaki dan sa mnom.
52:2 Nepravdu izmišlja jezik tvoj; on je u tebe kao britva naoštrena, lukavi!
52:3 Voliš zlo nego dobro, voliš lagati nego istinu govoriti.
52:4 Ljubiš svakojake reči od pogibli, i jezik lukav.
52:5 Toga radi Bog će te poraziti sasvim, izbaciće te i iščupaće te iz stana, i koren tvoj iz zemlje živih.
52:6 Videće pravednici i pobojaće se, i podsmevaće mu se:
52:7 Gle čoveka koji ne držaše u Bogu kreposti svoje, nego se uzdaše u veličinu bogatstva svog i utvrđivaše se zloćom svojom.
52:8 A ja, kao maslina zelena u domu Gospodnjem, uzdam se u milost Božiju bez prestanka i doveka.
52:9 Doveka ću hvaliti Tebe, jer dobro činiš, i uzdaću se u ime Tvoje; jer si dobar k svecima svojim.

–
53:1 Reče bezumnik u srcu svom: Nema Boga; pronevaljališe se i zagrdeše u bezakonju, nema nikoga dobro da tvori.
53:2 Bog s neba pogleda na sinove čovečije da vidi ima li koji razuman, i traži li koji Boga.
53:3 Svi zastraniše, svi se pokvariše, nema nikoga dobro da tvori, nema ni jednog.
53:4 Zar neće da se orazume koji god čine bezakonje, jedu narod moj kao što jedu hleb, i ne prizivaju Boga?
53:5 Drhtaće od straha gde straha nema. Jer će Bog rasuti kosti onih koji ustaju na tebe. Ti ćeš ih posramiti, jer ih Bog odvrže.
53:6 Ko će poslati sa Siona spasenje Izrailju? Kad Bog povrati zarobljeni narod svoj, radovaće se Jakov, veseliće se Izrailj.

–
54:! Bože! Imenom svojim pomozi mi, i krepošću svojom odbrani me na sudu.
54:2 Bože! Usliši molitvu moju, čuj reči usta mojih.
54:3 Jer tuđini ustaše na me; i silni traže dušu moju; nemaju Boga pred sobom.
54:4 Gle, Bog je pomoćnik moj, Gospod daje snagu duši mojoj.
54:5 Obratiće zlo na neprijatelje moje, istinom svojom istrebiće ih.
54:6 Rado ću prineti žrtvu, proslaviću ime Tvoje, Gospode, jer je dobro.
54:7 Jer me izbavljaš od svake nevolje, i na neprijatelje moje bez straha gleda oko moje.

–
55:1 Usliši, Bože, molitvu moju, i nemoj se sakriti od moljenja mog.
55:2 Pazi, i saslušaj me; cvilim u jadu svom i uzdišem
55:3 Od vike neprijateljske i od dosade bezbožničke; jer dižu na me zlo, i u gnevu gone me.
55:4 Srce je moje uzdrhtalo u meni, i strah smrti popade me;
55:5 Strah i trepet dođe na me, i groza poduze me.
55:6 I rekoh: Ko bi mi dao krila golubinja? Ja bih odleteo i počinuo;
55:7 Daleko bih pobegao, i nastanio se u pustinji.
55:8 Pohitao bih da utečem od vihora i od bure.
55:9 Porazi, Gospode, i razdeli jezike njihove, jer vidim nasilje i svađu u gradu;
55:10 Danju i noću to hodi po zidovima njegovim; zločinstvo je i muka posred njega.
55:11 Usred njega je pogibao, s ulice njegove ne odlazi prevara i lukavstvo.
55:12 Jer ne ruži me neprijatelj moj, to bih podneo; ne ustaje na me javni nenavidnik, od njega bih se sakrio.
55:13 Nego ti koji si mi bio to što ja sam, drug moj i znanac moj.
55:14 S kojim mi beše radost deliti tajnu, i u dom Božiji hodih kroz sabor narodni.
55:15 Neka ih ugrabi smrt, neka živi siđu u pakao, jer je zločinstvo u stanu njihovom i u njima.
55:16 Ja Boga prizivam, i Gospod će me spasti.
55:17 Večerom i jutrom i u podne tužim i uzdišem, i čuće glas moj;
55:18 Učiniće, te će duša moja biti mirna od onih koji napadaju na me, jer ih mnogo imam.
55:19 Da usliši, i ukroti ih Bog, koji živi od veka; jer se ne menjaju i ne boje se Boga.
55:20 Dižu ruke svoje na one koji su s njima u miru, i raskidaju svoju družbu.
55:21 Usta su im meka kao maslo, a na srcu im je rat. Reči su im blaže od ulja, ali su goli mačevi.
55:22 Stavi na Gospoda breme svoje, i On će te potkrepiti. Neće dati doveka pravedniku da posrne.
55:23 Ti ćeš ih, Bože, svaliti u jamu pogibli; krvopije i lukavi neće sastaviti polovine dana svojih. A ja se u Tebe uzdam.

–
56:1 Smiluj se na me, Bože, jer čovek hoće da me proguta, neprijatelj me svaki dan pritešnjuje.
56:2 Neprijatelji moji svaki dan traže da me progutaju; jer mnogi napadaju na me oholo.
56:3 Kad me je strah, ja se u Tebe uzdam.
56:4 Bogom se hvalim za reč Njegovu; u Boga se uzdam, ne bojim se; šta će mi učiniti telo?
56:5 Svaki dan izvrću reči moje; šta god misle, sve meni o zlu.
56:6 Skupljaju se, prikrivaju se, paze za petama mojim; jer traže dušu moju.
56:7 Kod ovakve zloće izbavi od njih, u gnevu obori narode, Bože.
56:8 U Tebe je izbrojano moje potucanje, suze se moje čuvaju u sudu kod Tebe, one su u knjizi Tvojoj.
56:9 Neprijatelji moji ustupaju natrag, kad Tebe prizivam; po tom znam da je Bog sa mnom.
56:10 Bogom se hvalim za reč Njegovu, Gospodom se hvalim za reč Njegovu.
56:11 U Boga se uzdam, ne bojim se; šta će mi učiniti čovek?
56:12 Tebi sam se, Bože, zavetovao; Tebe ću hvaliti;
56:13 Jer si izbavio dušu moju od smrti, noge moje od spoticanja, da bih hodio pred licem Božjim, u svetlosti živih.

–
57:1 Smiluj se na me, Bože, smiluj se na me; jer se u Tebe uzda duša moja, i pod sen krila Tvojih sklanjam se dok ne prođu nevolje.
57:2 Prizivam Boga Višnjeg, Boga, koji mi dobro čini;
57:3 Da pošalje s neba i sačuva me, da posrami onog koji traži da me proždre; da pošalje Bog milost svoju i istinu svoju.
57:4 Duša je moja među lavovima, ležim među onima koji dišu plamenom. Zubi su sinova ljudskih koplja i strele, i njihov jezik mač oštar.
57:5 Uzvisi se više nebesa, Bože, po svoj zemlji neka bude slava Tvoja!
57:6 Metnuše zamku nogama mojim, i stegoše dušu moju, iskopaše preda mnom jamu, i sami padoše u nju.
57:7 Utvrdilo se srce moje, Bože, utvrdilo se srce moje; pevaću Te i slaviću.
57:8 Probudi se, slavo moja, probudi se, psaltire i gusle; ustaću rano.
57:9 Hvaliću Gospoda po narodima, pevaću Ti po plemenima.
57:10 Jer je velika do nebesa milost Tvoja, i istina Tvoja do oblaka.
57:11 Uzvisi se više nebesa, Bože, po svoj zemlji neka bude slava Tvoja!

–
58:1 Govorite li zaista istinu, silni, sudite li pravo, sinovi čovečiji?
58:2 Ta, bezakonja sastavljate u srcu, mećete na merila zločinstva ruku svojih na zemlji.
58:3 Od samog rođenja zastraniše bezakonici, od utrobe materine tumaraju govoreći laž.
58:4 U njima je jed kao jed zmijinji, kao gluve aspide, koja zatiskuje uho svoje,
58:5 Koja ne čuje glas bajačev, vračara veštog u vračanju.
58:6 Bože! Polomi im zube u ustima njihovim; razbij čeljusti lavovima, Gospode!
58:7 Nek se proliju kao voda, i nestane ih. Kad puste strele, neka budu kao slomljene.
58:8 Kao puž, koji se raščinja, neka iščile; kao dete, koje žena pobaci, neka ne vide sunca.
58:9 Pre nego kotlovi vaši osete toplotu od potpaljenog trnja, i sirovo i nagorelo neka raznese vihor.
58:10 Obradovaće se pravednik kad vidi osvetu, opraće noge svoje u krvi bezbožnikovoj.
58:11 I reći će ljudi: Zaista ima ploda pravedniku! Zaista je Bog sudija na zemlji!

–
59:1 Izbavi me od neprijatelja mojih, Bože moj, i od onih, što ustaju na me, zakloni me.
59:2 Izbavi me od onih koji čine bezakonje, i od krvopija sačuvaj me.
59:3 Evo, zlo namišljaju duši mojoj, skupljaju se na me silni, bez krivice moje i bez greha mog, Gospode.
59:4 Bez krivice moje steču se i oružaju se; ustani za mene, i gledaj.
59:5 Ti, Gospode, Bože nad vojskama, Bože Izrailjev, probudi se, obiđi sve ove narode, nemoj požaliti odmetnika.
59:6 Nek se vrate uveče, laju kao psi i idu oko grada.
59:7 Evo ruže jezikom svojim, mač im je u ustima, jer, vele, ko će čuti?
59:8 Ali Ti ćeš se, Gospode, smejati njima i posramiti sve ove narode.
59:9 Oni su jaki, ali ja na Tebe pogledam, jer si Ti Bog, čuvar moj.
59:10 Bog, koji me miluje, ide preda mnom, Bog mi daje bez straha da gledam neprijatelje svoje.
59:11 Nemoj ih pobiti, da ne bi zaboravio narod moj; raspi ih silom svojom i obori ih, Gospode, braniču naš,
59:12 Za greh usta njihovih; za reči jezika njihovog; nek se uhvate u oholosti svojoj za kletvu i laž koju su govorili.
59:13 Raspi u gnevu, raspi, da ih nema; i neka poznaju da Bog vlada nad Jakovom i do krajeva zemaljskih.
59:14 Nek se vrate uveče, laju kao psi, i idu oko grada.
59:15 Neka tumaraju tražeći hrane, i ne nasitivši se neka noći provode.
59:16 A ja ću pevati silu Tvoju, rano ujutru glasiti milost Tvoju; jer si mi bio odbrana i utočište u dan nevolje moje.
59:17 Silo moja! Tebi ću pevati, jer si Ti Bog čuvar moj, Bog koji me miluje.

–
60:1 Bože, rasrdio si se na nas, rasuo si nas, gnevio si se; povrati nas.
60:2 Zatresao si zemlju, i razvalio si je; stegni raseline njene, jer se njiha.
60:3 Dao si narodu svom da pozna ljutu nevolju, napojio si nas vina od kog se zanesosmo.
60:4 Podigni zastavu za one koji Te se boje, da uteku od luka,
60:5 Da se izbave mili Tvoji. Pomozi desnicom svojom i usliši me.
60:6 Bog reče u svetinji svojoj: Veseliću se, razdeliću Sihem, i dolinu Sokot razmeriću.
60:7 Moj je Galad, moj je Manasija, Jefrem je krepost glave moje, Juda skiptar moj,
60:8 Moav čaša moja, iz koje se umivam, na Edoma pružiću obuću svoju. Pevaj mi, filistejska zemljo!
60:9 Ko će me odvesti u tvrdi grad? Ko će me otpratiti do Edoma?
60:10 Zar nećeš Ti, Bože, koji si nas odbacio, i ne ideš, Bože, s vojskom našom?
60:11 Daj nam pomoć u teskobi. A obrana je čovečija uzalud.
60:12 Bogom smo jaki: On gazi neprijatelje naše.

–
61:1 Čuj, Bože, viku moju, slušaj molitvu moju.
61:2 Od kraja zemlje vičem k Tebi, kad klonu srce moje. Izvedi me na goru, gde se ne mogu popeti.
61:3 Jer si Ti utočište moje, tvrdi zaklon od neprijatelja.
61:4 Da živim u stanu Tvom doveka, i počinem pod krovom krila Tvojih.
61:5 Jer Ti, Bože, čuješ zavete moje i daješ mi dostojanje onih koji poštuju ime Tvoje.
61:6 Dodaj dane k danima carevim, i godine njegove produži od kolena na koleno.
61:7 Neka caruje doveka pred Bogom; zapovedi milosti i istini neka ga čuvaju.
61:8 Tako ću pevati imenu Tvom svagda, izvršujući zavete svoje svaki dan.

–
62:1 Ta, u Boga je mir duši mojoj, od Njega je spasenje moje!
62:2 Ta, On je grad moj i spasenje moje, utočište moje, neću posrnuti nimalo.
62:3 Dokle ćete napadati na čoveka? Svi hoćete da ga oborite kao zid navaljen, kao ogradu isprovaljivanu.
62:4 Baš naumiše da ga svrgnu s visine, omile im laž, ustima blagosiljaju, a u srcu kunu.
62:5 Da, u Bogu se smiri, dušo moja; jer je u Njemu nad moj.
62:6 On je grad moj i spasenje moje, utočište moje, neću posrnuti.
62:7 U Bogu je spasenje moje i slava moja, tvrdi grad i pristanište meni je u Bogu.
62:8 Narode! Uzdaj se u Njega u svako doba; izlivajte pred Njim srce svoje; Bog je naše utočište.
62:9 Ta, sinovi su prostački ništa, sinovi su gospodski laž, da se metnu na merila, bili bi lakši nego ništa.
62:10 Ne uzdajte se u vlast ni u otimanje, nemojte biti ništavi; kad raste bogatstvo, ne dajte da vam srce prione za nj.
62:11 Jednom reče Bog i više puta čuh, da je krepost u Boga.
62:12 I u Tebe je, Gospode, milost; jer Ti plaćaš svakome po delima njegovim.

–
63:1 Bože! Ti si Bog moj, k Tebi ranim, žedna je Tebe duša moja, za Tobom čezne telo moje u zemlji suvoj, žednoj i bezvodnoj.
63:2 Tako bih Te ugledao u svetinji, da bih video silu Tvoju i slavu Tvoju.
63:3 Jer je dobrota Tvoja bolja od života. Usta bi moja hvalila Tebe;
63:4 Tako bih Te blagosiljao za života svog, u ime Tvoje podigao bih ruke svoje.
63:5 Kao salom i uljem nasitila bi se duša moja, i radosnim glasom hvalila bi Te usta moja.
63:6 Kad Te se sećam na postelji, sve noćne straže razmišljam o Tebi.
63:7 Jer si Ti pomoć moja, i u senu krila Tvojih veselim se.
63:8 Duša se moja prilepila za Tebe, desnica Tvoja drži me.
63:9 Koji traže pogibao duši mojoj, oni će otići pod zemlju.
63:10 Izginuće od mača, i dopašće lisicama.
63:11 A car će se veseliti o Bogu, hvaliće se svaki koji se kune Njim, kad se zatisnu usta onima koji govore laž.

–
64:1 Čuj, Bože, glas moj u jadu mom; od strašnog neprijatelja sačuvaj život moj.
64:2 Sakrij me od gomile bezakonika, od čete zločinaca,
64:3 Koji naoštriše jezik svoj kao mač, streljaju rečima, koje zadaju rane,
64:4 Da bi iz potaje ubili pravoga. Iznenada udaraju na nj i ne boje se;
64:5 Utvrđuju sebe u zlim namerama, dogovaraju se kako će zamke sakriti, vele: Ko će ih videti?
64:6 Izmišljaju zločinstva i govore: Svršeno je! Šta će se raditi, smišljeno je! A šta je unutra i srce u čoveka duboko je.
64:7 Ali će ih Bog poraziti; udariće ih strela iznenada.
64:8 Oboriće jedan drugog jezikom svojim. Ko ih god vidi, bežaće od njih.
64:9 Svi će se ljudi bojati i kazivaće čudo Božije, i poznaće u tome delo Njegovo.
64:10 A pravednik će se veseliti o Gospodu i uzdaće se u Njega, i hvaliće se svi koji su pravog srca.

–
65:1 U Tebi je uzdanje, Bože, Tebi pripada hvala na Sionu, i Tebi se izvršuju zaveti.
65:2 Ti slušaš molitvu; k Tebi dolazi svako telo.
65:3 Bezakonja me pritiskaju, Ti ćeš očistiti grehe naše.
65:4 Blago onome koga izabiraš i primaš, da živi u dvoru Tvom! Nasitićemo se dobrom doma Tvog, svetinjom crkve Tvoje.
65:5 Divno nam odgovaraš po pravdi svojoj, Bože, Spasitelju naš, uzdanico svih krajeva zemaljskih, i naroda preko mora daleko.
65:6 Koji si postavio gore svojom silom, opasao se jačinom,
65:7 Koji utišavaš huku morsku, huku vala njihovih i bunu po narodima!
65:8 Boje se Tvojih čudesa koji žive na krajevima zemaljskim; sve što se javlja jutrom i večerom Ti budiš da slavi Tebe.
65:9 Nadgledaš zemlju i zalivaš je, obilno je obogaćavaš; potok je Božji pun vode, spremaš za njih žito, jer si tako uredio.
65:10 Brazde njene napajaš, ravniš grude njene, kišnim kapljama razmekšavaš je, blagosiljaš je da rađa.
65:11 Ti venčavaš godinu, kojoj dobro činiš; stope su Tvoje pune masti.
65:12 Tiju paše po pustinjama, i humovi se opasuju radošću.
65:13 Luke se osipaju stadima, i polja se zaodevaju pšenicom; vesele se i pevaju.

–
66:1 Poklikni Bogu, sva zemljo!
66:2 Zapevajte slavu imenu Njegovom, dajte Mu hvalu i slavu.
66:3 Recite Bogu: Kako si strašan u delima svojim! Radi velike sile Tvoje laskaju Ti neprijatelji Tvoji.
66:4 Sva zemlja nek se pokloni Tebi i poje Tebi, neka poje imenu Tvom.
66:5 Hodite i vidite dela Boga strašnog u delima svojim nad sinovima ljudskim.
66:6 On je pretvorio more u suhotu, preko reke pređosmo nogama; onde smo se veselili o Njemu;
66:7 Vlada silom svojom uvek, oči Njegove gledaju na narode. Buntovnici, da se niste podigli!
66:8 Blagosiljajte, narodi, Boga našeg, i glasite hvalu Njemu.
66:9 On je darovao duši našoj život, i nije dao da poklizne noga naša.
66:10 Ti si nas okušao, Bože, pretopio si nas, kao srebro što se pretapa.
66:11 Uveo si nas u mrežu, metnuo si breme na leđa naša.
66:12 Dao si nas u jaram čoveku, uđosmo u oganj i u vodu; ali si nas izveo na odmor.
66:13 Ući ću u dom Tvoj sa žrtvama što se sažižu, izvršiću Ti zavete svoje,
66:14 Koje rekoše usta moja, i kaza jezik moj u teskobi mojoj.
66:15 Žrtve paljenice pretile ću tu prineti s dimom od pretiline ovnujske, prineću Ti teoce s jarićima.
66:16 Hodite, čujte svi koji se bojite Boga, ja ću vam kazati šta je učinio duši mojoj.
66:17 K Njemu zavikah ustima svojim, i jezikom svojim proslavih Ga.
66:18 Da sam video u srcu svom bezakonje, ne bi me uslišio Gospod.
66:19 Ali Bog usliši, primi glas moljenja mog.
66:20 Blagosloven Bog, koji ne odvrže molitve moje i ne ostavi me bez milosti svoje!

–
67:1 Bože, budi nam milostiv i blagosiljaj nas, obasjavaj nas licem svojim.
67:2 Da bi se znao na zemlji put Tvoj, po svima narodima spasenje Tvoje.
67:3 Da Te slave narodi, Bože, da Te slave svi narodi!
67:4 Da se vesele i raduju plemena; jer sudiš narodima pravo, i plemenima na zemlji upravljaš.
67:5 Da Te slave narodi, Bože, da Te slave svi narodi!
67:6 Zemlja dade plod svoj. Da nas blagosilja Bog, Bog naš!
67:7 Da nas blagosilja Bog, i da Ga se boje svi krajevi zemaljski!

–
68:1 Ustaće Bog, i rasuće se neprijatelji Njegovi, i pobeći će od lica Njegovog koji mrze na Nj.
68:2 Ti ćeš ih razagnati kao dim što se razgoni; kao što se vosak topi od ognja, tako će bezbožnici izginuti od lica Božijeg.
68:3 A pravednici će se veseliti, radovaće se pred Bogom, i slaviti u radosti.
68:4 Pojte Bogu, popevajte imenu Njegovom; ravnite put Onome što ide preko pustinje; Gospod Mu je ime, radujte Mu se.
68:5 Otac je sirotama i sudija udovicama Bog u svetom stanu svom.
68:6 Bog samcima daje zadrugu, sužnje izvodi na mesta obilna, a nepokorni žive gde je suša.
68:7 Bože! Kad si išao pred narodom svojim, kad si išao preko pustinje,
68:8 Zemlja se tresaše, i nebo se rastapaše od lica Božijeg, i ovaj Sinaj od lica Boga, Boga Izrailjevog.
68:9 Blagodatni si dažd izlivao, Bože, i kad iznemagaše dostojanje Tvoje, Ti si ga krepio.
68:10 Stado Tvoje življaše onde; po dobroti svojoj, Bože, Ti si gotovio hranu jadnome.
68:11 Gospod daje reč; glasnika veliko je mnoštvo.
68:12 Carevi nad vojskama beže, beže, a koja sedi doma, deli plen.
68:13 Smirivši se u svojim krajevima, vi ste kao golubica, kojoj su krila posrebrena, a perje joj se zlatni.
68:14 Kad je Svemogući rasipao careve na ovoj zemlji, ona se blistaše kao sneg na Selmonu.
68:15 Gora je vasanska gora Božija; gora je vasanska gora humovita.
68:16 Zašto gledate zavidljivo, gore humovite? Evo gora, na kojoj omile Bogu živeti, i na kojoj će Gospod živeti doveka.
68:17 Kola Božijih ima sila, hiljade hiljada. Među njima je Gospod, Sinaj u svetinji.
68:18 Ti si izašao na visinu, doveo si roblje, primio darove za ljude, a i za one koji se protive da ovde nastavaš, Gospode Bože!
68:19 Blagosloven Gospod svaki dan! Ako nas ko pretovara, Bog nam pomaže.
68:20 Ovaj je Bog naš Bog Spasitelj, u vlasti su Gospodu vrata smrtna.
68:21 Gospod satire glavu neprijateljima svojim i vlasato teme onog koji ostaje u bezakonju svom.
68:22 Reče Gospod: Od Vasana ću dovesti, dovešću iz dubine morske,
68:23 Da ti ogrezne noga u krvi neprijateljskoj i jezik pasa tvojih da je liže.
68:24 Videše kako ideš, Bože, kako sveto ide Bog moj, car moj.
68:25 Napred iđahu pevači, za njima svirači sred devojaka s bubnjevima:
68:26 “Na saboru blagosiljajte Gospoda Boga, koji ste iz izvora Izrailjevog!”
68:27 Onde mladi Venijamin, starešina njihov; knezovi Judini, vladaoci njihovi; knezovi Zavulonovi, knezovi Neftalimovi.
68:28 Bog tvoj darovao ti je silu. Utvrdi, Bože, ovo što si učinio za nas!
68:29 U crkvi Tvojoj, u Jerusalimu, carevi će prinositi dare.
68:30 Ukroti zver u ritu, kod volova s teocima naroda, da bi popadali pred Tobom sa šipkama srebra; raspi narode koji žele bojeve.
68:31 Doći će vlastela iz Misira, Etiopija će pružiti ruke svoje k Bogu.
68:32 Carstva zemaljska, pojte Bogu, popevajte Gospodu,
68:33 Koji sedi na nebesima nebesa iskonskih. Evo grmi glasom jakim.
68:34 Dajte slavu Bogu; veličanstvo je Njegovo nad Izrailjem i sila Njegova na oblacima.
68:35 Divan si, Bože, u svetinji svojoj! Bog Izrailjev daje silu i krepost narodu. Blagosloven Bog!

–
69:1 Pomozi mi, Bože, jer dođe voda do duše.
69:2 Propadam u dubokom glibu, gde nema dna; tonem vodi u dubine, i vali me zatrpavaju.
69:3 Iznemogoh vičući, promuče mi grlo, pobeleše mi oči pogledajući Boga.
69:4 Onih koji mrze na me nizašta ima više nego kose na glavi mojoj; osiliše koji hoće da me pogube, lažljivi neprijatelji moji. Šta nisam otimao, valja da vratim.
69:5 Bože! Ti znaš je li u meni bezumlje, i krivice moje nisu sakrivene od Tebe.6 Nemoj da se postide u meni koji se uzdaju u Tebe, Gospode, Gospode nad vojskama! Nemoj da se posrame u meni koji traže Tebe, Bože Izrailjev!
69:7 Jer Tebe radi podnosim rug, i sramota popade lice moje.
69:8 Tuđin postadoh braći svojoj, i neznan sinovima matere svoje.
69:9 Jer revnost za kuću Tvoju jede me i ruženja onih koji Tebe ruže padaju na me.
69:10 Plačem, postim se dušom svojom, i to mi se prima za zlo;
69:11 Mesto haljine oblačim vreću, i bivam im priča.
69:12 O meni se razgovaraju sedeći na vratima, pijući vino pevaju me.
69:13 A ja se molim Tebi, Gospode; vreme je da se smiluješ, Bože; po velikoj milosti svojoj usliši me, jer je istinito spasenje Tvoje.
69:14 Izvadi me iz gliba, da ne propadnem; da se izbavim od nenavidnika i iz duboke vode;
69:15 Da me ne uzme voda na maticu, da me ne proždre pučina, i da ne sklopi jama nada mnom ždrela svog.
69:16 Usliši me, Gospode, jer je blagost Tvoja milosrdna, po velikoj dobroti svojoj pogledaj me.
69:17 Nemoj odvratiti lice svoje od sluge svog; jer me je tuga; pohitaj, usliši me.
69:18 Približi se duši mojoj, izbavi je; nasuprot neprijateljima mojim izbavi me.
69:19 Ti znaš pod kakvim sam rugom, stidom i sramotom; pred Tobom su svi neprijatelji moji.
69:20 Sramota satre srce moje, iznemogoh; čekam hoće li se kome sažaliti, ali nema nikoga; hoće li me ko potešiti, ali ne nalazim.
69:21 Daju mi žuč da jedem, i u žeđi mojoj poje me octom.
69:22 Trpeza njihova neka im bude mreža i zamka, to neka im bude plata.
69:23 Neka im potamne oči njihove, da ne vide, i njihove bedre raslabi zasvagda.
69:24 Izlij na njih jarost svoju, i plamen gneva Tvog neka ih obuzme!
69:25 Stan njihov neka opusti, i u njihovim šatorima neka ne bude nikoga da živi.
69:26 Jer koga si Ti porazio, oni gone, i umnožavaju jade onima koje si Ti ranio.
69:27 Meći na njih krivicu za krivicom, da ne dođu do pravde Tvoje.
69:28 Neka se izbrišu iz knjige živih, i s pravednicima nek ne budu zapisani.
69:29 A ja sam ništ i bolan; pomoć Tvoja, Bože, nek me zakloni.
69:30 Slaviću ime Božije u pesmi, veličaću Ga u hvali.
69:31 To je Bogu milije od vola, od teleta s rogovima i s papcima.
69:32 Videće ništi i radovaće se. Koji tražite Boga, oživeće srce vaše.
69:33 Jer Bog čuje uboge, i sužanja svojih ne ogluša se.
69:34 Neka Ga hvale nebesa i zemlja, mora i sve što se u njima miče!
69:35 Jer će Bog spasti Sion, sazidaće gradove Judine; i ljudi će se onde naseliti i naslediće ga.
69:36 I nasleđe će se sluga Njegovih utvrditi u njemu i koji ljube ime Njegovo nastavaće na njemu.

–
70:1 Bože, pohitaj da me izbaviš, Gospode, da mi pomogneš!
70:2 Nek se postide i posrame koji traže dušu moju! Nek odstupe natrag, i osramote se koji mi zlo žele!
70:3 Sa stidom nek se vrate natrag koji mi govore: Ha! Ha!
70:4 Nek se teše i vesele Tobom koji traže Tebe, i koji ljube spasenje Tvoje, neka jednako govore: Velik je Bog!
70:5 A ja sam ništ i ubog, Bože, pohitaj k meni! Ti si pomoć moja i Izbavitelj moj, Gospode, ne časi!

–
71:1 U Tebe se, Gospode, uzdam, nemoj me ostaviti pod sramotom večnom.
71:2 Pravdom svojom izbavi me, i oprosti me, prigni k meni uho svoje i pomozi mi.
71:3 Budi mi grad gde bih svagda dolazio da živim, uredi spasenje moje; jer si Ti grad moj i krepost moja.
71:4 Bože moj! Uzmi me iz ruke bezbožnikove, iz ruke bezakonikove i nasilnikove.
71:5 Jer si Ti nadanje moje, Gospod je Gospod pouzdanje moje od mladosti moje.
71:6 Tebe se držim od rođenja, od utrobe matere moje Ti si branič moj; Tobom se hvalim svagda.
71:7 Čudo sam mnogima, a Ti si utočište moje jako.
71:8 Usta su moja puna hvale Tvoje, slave Tvoje svaki dan.
71:9 Nemoj me odbaciti pod starost, kad me izdaje snaga moja, nemoj me ostaviti.
71:10 Jer neprijatelji moji misle o meni, i koji vrebaju dušu moju dogovaraju se,
71:11 Govoreći: Bog ga je ostavio, poterajte i uhvatite ga, jer ga nema ko izbaviti.
71:12 Bože! Ne budi daleko od mene; Bože moj! Pohitaj mi u pomoć.
71:13 Nek se postide i poginu protivnici duše moje; neka popadne stid i sramota na one koji mi traže zla!
71:14 A ja ću se svagda uzdati, i ponavljaću hvale Tebi.
71:15 Usta će moja kazivati pravdu Tvoju, svaki dan dobročinstva Tvoja, jer im ne znam broja.
71:16 Ući ću u sili Gospoda Gospoda, i slaviću samo Tvoju pravdu.
71:17 Bože! Ti si me učio od mladosti, i do danas kazujem čudesa Tvoja.
71:18 Ni u starosti i kad osedeh nemoj me ostaviti, Bože, eda bih kazivao mišicu Tvoju nasleđu, svoj omladini silu Tvoju,
71:19 Pravda je Tvoja, Bože, do najviše visine; u velikim delima, koja si učinio, Bože, ko je kao Ti?
71:20 Koliko si me puta bacao u velike i ljute nevolje, pak si me opet ostavio među živima i iz bezdana me zemaljskih opet izvadio.
71:21 Mnogo si me puta podizao i ponavljao utehe.
71:22 I ja Te hvalim uz psaltir, Tvoju vernost, Bože moj; udaram Ti u gusle, Sveče Izrailjev!
71:23 Raduju se usta moja kad pevam Tebi, i duša moja, koju si izbavio.
71:24 I jezik moj svaki dan kazuje pravdu Tvoju; jer su postiđeni i posramljeni oni koji mi traže zla.

–
72:1 Bože, daj caru sud svoj, i pravdu svoju sinu carevom:
72:2 On će suditi narodu Tvom po pravdi, i nevoljnicima Tvojim po pravici.
72:3 Rodiće narodu gore mirom, i humovi pravdom.
72:4 On će suditi nevoljnima u narodu, pomoći će sinovima ništega, i nasilnika će oboriti,
72:5 Bojaće se Tebe dok je sunca i meseca, od kolena do kolena.
72:6 Sići će kao dažd na pokošenu livadu, kao kaplje koje porašaju zemlju.
72:7 Procvetaće u dane njegove pravednik i svuda mir dokle teče meseca.
72:8 Vladaće od mora do mora, i od reke do krajeva zemaljskih.
72:9 Pred njim će popadati divljaci, i neprijatelji njegovi prah će lizati.
72:10 Carevi tarsiski i ostrvljani doneće dare, carevi šavski i savski daće danak.
72:11 Klanjaće mu se svi carevi, svi narodi biće mu pokorni.
72:12 Jer će izbaviti ubogoga koji cvili i nevoljnoga koji nema pomoćnika.
72:13 Biće milostiv ništem i ubogom, i duše će jadnima spasti.
72:14 Od prevare i nasilja iskupiće duše njihove, i skupa će biti krv njihova pred očima njegovim.
72:15 Oni će dobro živeti, i doneće mu zlato iz Šave; i svagda će se moliti za njega, i svaki će ga dan blagosiljati.
72:16 Biće pšenice na zemlji izobila; po vrhovima gorskim lelujaće se klasje njeno kao livanska šuma, i po gradovima cvetaće ljudi kao trava na zemlji.
72:17 Ime će njegovo biti uvek; dokle teče sunca, ime će njegovo rasti. Blagosloviće se u njemu, svi će ga narodi zvati blaženim.
72:18 Blagosloven Gospod Bog, Bog Izrailjev, koji jedan čini čudesa!
72:19 I blagosloveno slavno ime Njegovo uvek! Slave Njegove napuniće se sva zemlja. Aman i amin.
72:20 Svršiše se molitve Davida, sina Jesejevog.

–
73:1 Ta dobar je Bog Izrailju, onima koji su čista srca.
73:2 A noge moje umalo ne zađoše, umalo ne popuznuše stopala moja,
73:3 Jer se rasrdih na bezumnike videći kako bezbožnici dobro žive.
73:4 Jer ne znaju za nevolju do same smrti, i telo je njihovo pretilo.
73:5 Na poslovima čovečijim nema ih, i ne muče se s drugim ljudima.
73:6 Toga radi optočeni su oholoću kao ogrlicom, i obučeni u obest kao u stajaće ruho.
73:7 Od debljine izbuljeno im je oko, srce puno klape.
73:8 Podsmevaju se, pakosno govore o nasilju, oholo govore.
73:9 Usta svoja dižu u nebo, i zemlju prolazi jezik njihov.
73:10 I zato se onamo navraćaju neki iz naroda njegovog, i piju vodu iz punog izvora.
73:11 I govore: Kako će razabrati Bog? Zar Višnji zna?
73:12 Pa eto, ovi bezbožnici srećni na svetu umnožavaju bogatstvo.
73:13 Zar, dakle, uzalud čistim srce svoje, i umivam bezazlenošću ruke svoje,
73:14 Dopadam rana svaki dan, i muke svako jutro?
73:15 Kad bih kazao: Govoriću kao i oni, izneverio bih rod sinova Tvojih.
73:16 I tako stadoh razmišljati da bih ovo razumeo; ali to beše teško u očima mojim.
73:17 Dok najposle ne uđoh u svetinju Božiju, i doznah kraj njihov.
73:18 Ta na klizavom mestu postavio si ih, i bacaš ih u propast!
73:19 Kako začas propadaju, ginu, nestaje ih od nenadne strahote!
73:20 Kao san, kad se čovek probudi, tako probudivši ih, Gospode, u ništa obraćaš utvaru njihovu.
73:21 Kad kipljaše srce moje i rastrzah se u sebi,
73:22 Tada bijah neznalica i ne razumevah; kao živinče bijah pred Tobom.
73:23 Ali sam svagda kod Tebe, Ti me držiš za desnu ruku.
73:24 Po svojoj volji vodiš me, i posle ćeš me odvesti u slavu.
73:25 Koga imam na nebu? I s Tobom ničega neću na zemlji.
73:26 Čezne za Tobom telo moje i srce moje; Bog je grad srca mog i deo moj doveka.
73:27 Jer evo koji odstupiše od Tebe, ginu; Ti istrebljavaš svakog koji čini preljubu ostavljajući Tebe.
73:28 A meni je dobro biti blizu Boga. Na Gospoda polažem nadanje svoje, i kazivaću sva čudesa Tvoja.

–
74:1 Zašto se, Bože, srdiš na nas dugo; dimi se gnev Tvoj na ovce paše Tvoje?
74:2 Opomeni se sabora svog, koji si stekao od starine, iskupio sebi u naslednu državu, gore Siona, na kojoj si se naselio.
74:3 Podigni stope svoje na stare razvaline: sve je razrušio neprijatelj u svetinji.
74:4 Riču neprijatelji Tvoji na mestu sabora Tvojih, svoje običaje postavljaju mesto naših običaja.
74:5 Vidiš, oni su kao onaj koji podiže sekiru na spletene grane u drveta.
74:6 Sve u njemu što je rezano razbiše sekirama i bradvama.
74:7 Ognjem sažegoše svetinju Tvoju; na zemlju obalivši oskvrniše stan imena Tvog.
74:8 Rekoše u srcu svom: Potrimo ih sasvim. Popališe sva mesta sabora Božijih na zemlji.
74:9 Običaja svojih ne vidimo, nema više proroka, i nema u nas ko bi znao dokle će to trajati.
74:10 Dokle će se, Bože, rugati nasilnik? Hoće li doveka protivnik prkositi imenu Tvom?
74:11 Zašto ustavljaš ruku svoju i desnicu svoju? Pruži iz nedara svojih, i istrebi ih.
74:12 Bože, care moj, koji od starine tvoriš spasenje posred zemlje!
74:13 Ti si silom svojom raskinuo more, i satro glave vodenim nakazama.
74:14 Ti si razmrskao glavu krokodilu, dao ga onima koji žive u pustinji da ga jedu.
74:15 Ti si otvorio izvore i potoke, Ti si isušio reke koje ne presišu.
74:16 Tvoj je dan i Tvoja je noć, Ti si postavio zvezde i sunce.
74:17 Ti si utvrdio sve krajeve zemaljske, leto i zimu Ti si uredio.
74:18 Opomeni se toga, neprijatelj se ruga Gospodu, i narod bezumni ne mari za ime Tvoje.
74:19 Ne daj zverima duše grlice svoje, nemoj zaboraviti stada stradalaca svojih zasvagda.
74:20 Pogledaj na zavet; jer su sve pećine zemaljske pune stanova bezakonja.
74:21 Nevoljnik nek se ne vrati sramotan, ništi i ubogi neka hvale ime Tvoje.
74:22 Ustani, Bože, brani stvar svoju, opomeni se kako Ti se bezumnik ruga svaki dan!
74:23 Ne zaboravi obesti neprijatelja svojih, vike, koju jednako dižu protivnici Tvoji!

–
75:1 Hvalimo Te, Bože, hvalimo; blizu je ime Tvoje. Za Tebe kazuju čudesa Tvoja.
75:2 “Kad vidim da je vreme, sudiću pravo.
75:3 Njiha se zemlja sa svima koji žive na njoj, ja utvrđujem stupove njene.”
75:4 Kažem hvališama: Ne hvalite se, i bezakonicima: Ne dižite rog.
75:5 Ne dižite u vis rog svoj, ne govorite tvrdoglavo.
75:6 Jer uzvišavanje ne dolazi ni od istoka ni od zapada ni od pustinje;
75:7 Nego je Bog sudija, jednog ponižuje a drugog uzvišuje.
75:8 Jer je čaša u ruci Gospodu, vino vri, natočio je punu, i razdaje iz nje. I talog će njen progutati, ispiće svi bezbožnici na zemlji.
75:9 A ja ću kazivati doveka, pevaću Bogu Jakovljevom.
75:10 “Sve ću rogove bezbožnicima polomiti, a rogovi pravednikovi uzvisiće se.”

–
76:1 Zna se u Judeji za Boga, u Izrailja je veliko ime Njegovo.
76:2 U Salimu je stan Njegov i naselje Njegovo na Sionu.
76:3 Onde je polomio krilate strele luku, štit i mač i rat.
76:4 Ti si svetao; divniji od gora hajdučkih.
76:5 Koji su junačkog srca postaše plen, zaspaše snom svojim, i junaci ne nađoše ruku svojih.
76:6 Od pretnje Tvoje, Bože Jakovljev, dremlju kola i konj.
76:7 Ti si strašan, i ko će se održati pred licem Tvojim kad se razgneviš?
76:8 S neba javljaš sud; zemlja se prepada i ćuti,
76:9 Kad Bog ustaje na sud, da pomogne svima koji stradaju na zemlji.
76:10 I gnev ljudski obraća se u slavu Tebi, kad se jednom opašeš gnevom.
76:11 Polažite i izvršujte zavete Gospodu Bogu svom; svi koji ste oko Njega, nosite dare Strašnome.
76:12 On ukroćava duh knezovima, On je strašan carevima zemaljskim.

–
77:1 Glas moj ide k Bogu, i ja prizivam Njega; glas moj ide k Bogu, i On će me uslišiti.
77:2 U dan tuge svoje tražih Gospoda; noću je ruka moja podignuta, i ne spušta se; duša moja neće da se uteši.
77:3 Pominjem Boga, i uzdišem; razmišljam, i trne duh moj.
77:4 Držim oči svoje da su budne; klonuo sam, i ne mogu govoriti.
77:5 Prebrajam stare dane i godine od vekova.
77:6 Opominjem se pesama svojih noću; razgovaram se sa srcem svojim, i ispitujem duh svoj:
77:7 “Zar će se doveka gneviti na nas Gospod, i neće više ljubiti?
77:8 Zar je zasvagda prestala milost Njegova, i reč se prekinula od kolena na koleno?
77:9 Zar je zaboravio milostiv biti i u gnevu zatvorio milosrđe svoje?”
77:10 I rekoh: Žalosna je za mene ova promena desnice Višnjega.
77:11 Pamtim dela Gospodnja; pamtim pređašnje čudo Tvoje.
77:12 Mislio sam o svim delima Tvojim, razmišljao o radnji Tvojoj;
77:13 Bože! Put je Tvoj svet; koji je Bog tako velik kao Bog naš?
77:14 Ti si Bog, koji si činio čudesa, pokazivao silu svoju među narodima;
77:15 Mišicom si odbranio narod svoj, sinove Jakovljeve i Josifove.
77:16 Videše Te vode, Bože, videše Te vode, i ustreptaše, i bezdane se zadrmaše.
77:17 Iz oblaka lijaše voda, oblaci davahu glas, i strele Tvoje lećahu.
77:18 Grmljahu gromovi Tvoji po nebu; munje Tvoje sevahu po vasiljenoj, zemlja se tresaše i njihaše.
77:19 Po moru beše put Tvoj, i staze Tvoje po velikoj vodi, i trag Tvoj ne poznavaše se.
77:20 Vodio si narod svoj kao ovce rukom Mojsijevom i Aronovom.

–
78:1 Čuj, narode moj, nauk moj, prigni uho svoje k rečima usta mojih.
78:2 Otvaram za priču usta svoja, kazaću stare pripovetke.
78:3 Šta slušasmo i doznasmo, i što nam kazivaše oci naši,
78:4 Nećemo zatajiti od dece njihove, naraštaju poznom javićemo slavu Gospodnju i silu Njegovu i čudesa koja je učinio.
78:5 Svedočanstvo podiže u Jakovu, i u Izrailju postavi zakon, koji dade ocima našim da ga predadu deci svojoj;
78:6 Da bi znao potonji naraštaj, deca koja će se roditi, pa i oni da bi kazivali svojoj deci.
78:7 Da polažu na Boga nadanje svoje, i ne zaboravljaju dela Božijih, i zapovesti Njegove da drže;
78:8 I da ne budu kao oci njihovi, rod nevaljao i uporan, rod koji ne beše čvrst srcem svojim, niti veran Bogu duhom svojim.
78:9 Sinovi Jefremovi naoružani, koji streljaju iz luka, vratiše se natrag, kad beše boj.
78:10 Ne sačuvaše zaveta Božijeg, i po zakonu Njegovom ne hteše hoditi.
78:11 Zaboraviše dela Njegova, i čudesa, koja im je pokazao,
78:12 Kako pred očima njihovim učini čudesa u zemlji misirskoj, na polju Soanu;
78:13 Razdvoji more, i provede ih, od vode načini zid;
78:14 I vodi ih danju oblakom, i svu noć svetlim ognjem;
78:15 Raskida stene u pustinji, i poji ih kao iz velike bezdane;
78:16 Izvodi potoke iz kamena, i vodi vodu rekama.
78:17 Ali oni još jednako grešiše Njemu, i gneviše Višnjeg u pustinji.
78:18 I kušaše Boga u srcu svom, ištući jela po volji svojoj,
78:19 I vikaše na Boga, i rekoše: “Može li Bog zgotoviti trpezu u pustinji?”
78:20 Evo! On udari u kamen, i poteče voda, i reke ustadoše; može li i hleba dati? Hoće li i mesa postaviti narodu svom?
78:21 Gospod ču i razljuti se, i oganj se razgore na Jakova, i gnev se podiže na Izrailja.
78:22 Jer ne verovaše Bogu i ne uzdaše se u pomoć Njegovu.
78:23 Tada zapovedi oblacima odozgo, i otvori vrata nebeska,
78:24 I pusti, te im podažde mana za jelo, i hleb nebeski dade im.
78:25 Hleb anđeoski jeđaše čovek; posla im jela do sitosti.
78:26 Pusti nebom ustoku, i navede silom svojom jug;
78:27 I kao prahom zasu ih mesom, i kao peskom morskim pticama krilatim;
78:28 Pobaca ih sred logora njihovog, oko šatora njihovih.
78:29 I najedoše se i dade im šta su želeli.
78:30 Ali ih još i ne prođe želja, još beše jelo u ustima njihovim,
78:31 Gnev se Božji podiže na njih i pomori najjače među njima, i mladiće u Izrailju pobi.
78:32 Preko svega toga još grešiše, i ne verovaše čudesima Njegovim.
78:33 I pusti, te dani njihovi prolaziše uzalud, i godine njihove u strahu.
78:34 Kad ih ubijaše, onda pritecahu k Njemu, i obraćahu se i iskahu Boga;
78:35 I pominjahu da je Bog odbrana njihova, i Višnji Izbavitelj njihov.
78:36 Laskahu Mu ustima svojim, i jezikom svojim lagahu Mu.
78:37 A srce njihovo ne beše Njemu verno, i ne behu tvrdi u zavetu Njegovom.
78:38 Ali On beše milostiv, i pokrivaše greh, i ne pomori ih, često zaustavljaše gnev svoj, i ne podizaše sve jarosti svoje.
78:39 Opominjaše se da su telo, vetar, koji prolazi i ne vraća se.
78:40 Koliko Ga puta rasrdiše u pustinji, i uvrediše u zemlji gde se ne živi!
78:41 Sve nanovo kušaše Boga, i Sveca Izrailjevog dražiše.
78:42 Ne sećaše se ruke Njegove i dana, u koji ih izbavi iz nevolje,
78:43 U koji učini u Misiru znake svoje i čudesa svoja na polju Soanu;
78:44 I provrže u krv reke njihove i potoke njihove, da ne mogoše piti.
78:45 Posla na njih bubine da ih kolju, i žabe da ih more.
78:46 Letinu njihovu dade crvu, i muku njihovu skakavcima.
78:47 Vinograde njihove pobi gradom, i smokve njihove slanom.
78:48 Gradu predade stoku njihovu, i stada njihova munji.
78:49 Posla na njih ognjeni gnev svoj, jarost, srdnju i mržnju, četu zlih anđela.
78:50 Ravni stazu gnevu svom, ne čuva duše njihove od smrti, i život njihov predade pomoru.
78:51 Pobi sve prvence u Misiru, prvi porod po kolibama Hamovim.
78:52 I povede narod svoj kao ovce, i vodi ih kao stado preko pustinje.
78:53 Vodi ih pouzdano, i oni se ne bojaše, a neprijatelje njihove zatrpa more.
78:54 I dovede ih na mesto svetinje svoje, na ovu goru, koju zadobi desnica Njegova.
78:55 Odagna ispred lica njihovog narode; žrebom razdeli njihovo dostojanje, i po šatorima njihovim naseli kolena Izrailjeva.
78:56 Ali oni kušaše i srdiše Boga Višnjeg i uredaba Njegovih ne sačuvaše.
78:57 Odustaše i odvrgoše se, kao i oci njihovi, slagaše kao rđav luk.
78:58 Uvrediše Ga visinama svojim, i idolima svojim razdražiše Ga.
78:59 Bog ču i razgnevi se i rasrdi se na Izrailja veoma.
78:60 Ostavi naselje svoje u Silomu, šator, u kome življaše s ljudima.
78:61 I opravi u ropstvo slavu svoju i krasotu svoju u ruke neprijateljeve.
78:62 I predade maču narod svoj, i na dostojanje svoje zaplamte se.
78:63 Mladiće njegove jede oganj, i devojkama njegovim ne pevaše svatovskih pesama;
78:64 Sveštenici njegovi padaše od mača, i udovice njegove ne plakaše.
78:65 Najposle, kao iza sna probudi se Gospod, prenu se kao junak kad se napije vina.
78:66 I pobi neprijatelje svoje s leđa, večnoj sramoti predade ih.
78:67 I ne hte šator Josifov, i koleno Jefremovo ne izabra.
78:68 Nego izabra koleno Judino, goru Sion, koja Mu omile.
78:69 I sagradi svetinju svoju kao gornje svoje stanove, i kao zemlju utvrdi je doveka.
78:70 I izabra Davida, slugu svog, i uze ga od torova ovčijih,
78:71 I od dojilica dovede ga da pase narod Njegov, Jakova, i nasledstvo Njegovo, Izrailja.
78:72 I on ih pase čistim srcem, i vodi ih mudrim rukama.

–
79:1 Bože! Neznabošci dođoše u dostojanje Tvoje; oskvrniše svetu crkvu Tvoju, Jerusalim pretvoriše u zidine.
79:2 Truplje sluga Tvojih dadoše pticama nebeskim da ih jedu, tela svetaca Tvojih zverima zemaljskim.
79:3 Proliše krv njihovu kao vodu oko Jerusalima, i ne beše ko da pogrebe.
79:4 Postadosmo podsmeh u suseda svojih, rugaju nam se i sramote nas koji su oko nas.
79:5 Dokle ćeš se, Gospode, jednako gneviti, jarost Tvoja goreti kao oganj?
79:6 Izlij gnev svoj na narode koji Te ne znaju, i na carstva koja ne prizivaju Tvoje ime.
79:7 Jer izjedoše Jakova, i naselje njegovo opusteše.
79:8 Ne pominji pređašnja bezakonja naša, već pohitaj da nas presreteš milosrđem svojim, jer smo veoma ološali.
79:9 Pomozi nam, Bože, Spasitelju naš, radi slave imena svog, izbavi nas i očisti od greha naših radi imena svog.
79:10 Zašto da govore neznabošci: Gde je Bog njihov? Neka se pokaže pred očima našim osveta nad neznabošcima za prolitu krv sluga Tvojih!
79:11 Neka izađu pred lice Tvoje uzdasi sužanjski, silom mišice svoje sačuvaj namenjene smrti.
79:12 Sedminom vrati u nedra susedima našim ruženje, kojim Te ružiše, Gospode!
79:13 A mi, narod Tvoj i ovce paše Tvoje, doveka ćemo Tebe slaviti i od kolena na koleno kazivati hvalu Tvoju.

–
80:1 Pastire Izrailjev, čuj! Koji vodiš sinove Josifove kao ovce, koji sediš na heruvimima, javi se!
80:2 Pred Jefremom i Venijaminom i Manasijom probudi krepost svoju, i hodi da nam pomogneš.
80:3 Bože! Povrati nas, neka zasja lice Tvoje da se spasemo!
80:4 Gospode, Bože nad vojskama! Dokle ćeš se gneviti kad Te moli narod Tvoj?
80:5 Hraniš ih hlebom suznim, i pojiš ih suzama trostrukom merom.
80:6 Učinio si da se oko nas svađaju susedi naši, i neprijatelji se naši smeju među sobom.
80:7 Bože nad vojskama! Povrati nas, neka zasja lice Tvoje da se spasemo!
80:8 Iz Misira si preneo čokot, izagnao narode, i posadio ga.
80:9 Okrčio si za nj, i on pusti žile, i zauze svu zemlju.
80:10 Gore se pokriše njegovim senom, i loze su mu kao kedri Božiji.
80:11 Pustio je loze svoje do mora i ogranke svoje do reke.
80:12 Zašto si mu razvalio ogradu, da ga kida ko god prođe?
80:13 Gorski vepar podgriza ga, i poljska zver jede ga.
80:14 Bože nad vojskama! Obrati se, pogledaj s neba i vidi, i obiđi vinograd ovaj,
80:15 Sad ovaj, koji je posadila desnica Tvoja, i sina kog si ukrepio sebi!
80:16 Popaljen je ognjem, isečen, od strašnog pogleda Tvog propade.
80:17 Neka bude ruka Tvoja nad čovekom desnice Tvoje, nad sinom čovečijim kog si utvrdio sebi!
80:18 I nećemo odstupiti od Tebe, oživi nas, i ime Tvoje prizivaćemo.
80:19 Gospode, Bože nad vojskama! Povrati nas, neka zasja lice Tvoje, da se spasemo!

–
81:1 Radujte se Bogu, koji nam daje krepost; poklikujte Bogu Jakovljevom.
81:2 Podignite pesme, dajte bubanj, slatke gusle sa psaltirom.
81:3 Trubite o meni u trubu, o uštapu radi praznika našeg.
81:4 Jer je takav zakon u Izrailja, naredba od Boga Jakovljevog.
81:5 Za svedočanstvo postavi Josifu ovo, kad iđaše na zemlju misirsku. Jezik, kog ne znah, čuh!
81:6 “Uklonio sam ramena njegova od bremena, ruke njegove oprostiše se kotarica.
81:7 U nevolji si me zazvao, i izbavih te, usliših te usred groma, na vodi Merivi iskušah te.
81:8 Slušaj, narode moj, i zasvedočiću ti, Izrailju, o kad bi me poslušao:
81:9 Da ne bude u tebe tuđeg boga, i bogu stranom nemoj se klanjati.
81:10 Ja sam Gospod, Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje misirske; otvori usta svoja, i ja ću ih napuniti.
81:11 Ali ne posluša narod moj glas moj, Izrailj ne mari za me.
81:12 I ja ih pustih na volju srca njihova, neka hode po svojim mislima.
81:13 O kad bi narod moj slušao mene, i sinovi Izrailjevi hodili putevima mojim!
81:14 Brzo bih pokorio neprijatelje njihove, i na protivnike njihove digao bih ruku svoju;
81:15 Koji mrze na Gospoda, bili bi im pokorni, i dobri dani njihovi bili bi doveka;
81:16 Najboljom bi pšenicom hranio njih, i medom bih iz kamena sitio ih.”

–
82:1 Bog stade na saboru Božijem, usred bogova izreče sud:
82:2 “Dokle ćete suditi nepravo, i bezbožnicima gledati ko je ko?
82:3 Sudite ubogome i siroti, onog koga gone i ništega pravdajte.
82:4 Izbavljajte ubogoga i ništega, iz ruke bezbožničke otimajte.
82:5 Ne poznaše, niti razumeše, hode po tami; zadrmaše se zemlji svi temelji.
82:6 Rekoh: Bogovi ste, i sinovi Višnjeg svi.
82:7 Ali ćete kao ljudi pomreti, i kao svaki knez pašćete.”
82:8 Ustani, Bože, sudi zemlji; jer su Tvoji po nasledstvu svi narodi.

–
83:1 Bože! Nemoj zamuknuti, nemoj ćutati, niti počivaj, Bože!
83:2 Jer evo neprijatelji Tvoji uzavreše, i koji Te nenavide, podigoše glavu.
83:3 Po narod Tvoj zlo naumiše, i dogovaraju se na izabrane Tvoje.
83:4 Rekoše: Hodite da ih istrebimo između naroda da se više ne spominje ime Izrailjevo.
83:5 Složno pristaše i suprot Tebi veru uhvatiše:
83:6 Naselja Edomova i Ismailovci, Moav i Agareni,
83:7 Geval i Amon i Amalik, Filisteji s Tircima;
83:8 I Asur udruže se s njima; postadoše mišica sinovima Lotovim.
83:9 Učini im onako kao Madijanu, kao Sisari, kao Javinu na potoku Kisonu.
83:10 Koji su istrebljeni u Aendoru, nagnojiše sobom zemlju.
83:11 Uradi s njima, s knezovima njihovim, kao s Orivom i Zivom, i sa svima glavarima njihovim kao sa Zevejem i Salmanom.
83:12 Jer govore: Osvojimo naselja Božija.
83:13 Bože moj! Zapovedi neka budu kao prah, kao pesak pred vetrom.
83:14 Kao što oganj sažiže šumu, i kao plamen što zapaljuje gore,
83:15 Tako ih pognaj burom svojom i vihorom svojim smeti ih.
83:16 Pokrij lice njihovo sramotom, da bi tražili ime Tvoje, Gospode!
83:17 Neka se stide i srame doveka, neka se smetu i izginu!
83:18 I neka znaju da si Ti, kome je ime Gospod, jedini najviši nad svom zemljom.

–
84:1 Kako su mili stanovi Tvoji, Gospode nad silama!
84:2 Gine duša moja želeći u dvore Gospodnje; srce moje i telo moje otima se k Bogu Živom.
84:3 I ptica nahodi kuću, i lastavica gnezdo sebi gde leže ptiće svoje, kod oltara Tvojih, Gospode nad silama, care moj i Bože moj!
84:4 Blago onima koji žive u domu Tvom! Oni Te hvale bez prestanka.
84:5 Blago onima kojima je sila u Tebi, i kojima su u srcu putevi Tvoji!
84:6 Idući dolinom plačevnom, pretvaraju je u izvore, i dažd je odeva blagoslovima.
84:7 Idu zbor za zborom, javljaju se pred Bogom na Sionu.
84:8 Gospode, Bože nad silama! Usliši molitvu moju, Bože Jakovljev!
84:9 Bože, braniču naš! Sagni se i vidi lice pomazanika svog!
84:10 Jer je bolje jedan dan u dvorima Tvojim od hiljade. Volim biti na pragu doma Božijeg nego živeti u šatorima bezbožničkim.
84:11 Jer je Gospod Bog sunce i štit, Gospod daje blagodat i slavu; onima koji hode u bezazlenosti ne uskraćuje nijednog dobra.
84:12 Gospode nad silama! Blago čoveku, koji se u Te uzda!

–
85:1 Smilovao si se, Gospode, na zemlju svoju, povratio si roblje Jakovljevo.
85:2 Oprostio si nepravdu narodu svom, pokrio si sve grehe njegove.
85:3 Zaustavio si svu jarost svoju, ublažio žestinu gneva svog.
85:4 Povrati nas Bože, Spasitelju naš, prekini srdnju svoju na nas.
85:5 Zar ćeš se doveka gneviti na nas, i protegnuti gnev svoj od kolena na koleno?
85:6 Zar se nećeš povratiti i oživeti nas, da bi se narod Tvoj radovao o Tebi?
85:7 Pokaži nam, Gospode, milost svoju, i pomoć svoju daj nam.
85:8 Da poslušam šta govori Gospod Bog. On izriče mir narodu svom i svecima svojim, i onima koji se obraćaju srcem k Njemu.
85:9 Da, blizu je onih koji Ga se boje pomoć Njegova, da bi naselio slavu u zemlji našoj!
85:10 Milost i istina srešće se, pravda i mir poljubiće se.
85:11 Istina će niknuti iz zemlje i pravda će s neba proniknuti.
85:12 I Gospod će dati dobro, i zemlja naša daće plod svoj.
85:13 Pravda će pred Njim ići, i postaviće na put stope svoje.

–
86:1 Prigni, Gospode! Uho svoje i usliši me, jer sam nevoljan i ništ.
86:2 Sačuvaj dušu moju, jer sam Tvoj poklonik. Spasi slugu svog, Bože moj, koji se u Te uzda.
86:3 Smiluj se na me, Gospode, jer k Tebi vičem sav dan.
86:4 Oveseli dušu sluge svog, jer k Tebi, Gospode, podižem dušu svoju.
86:5 Jer si Ti, Gospode, dobar i milosrdan i veoma milostiv svima koji Te prizivaju.
86:6 Čuj, Gospode, molitvu moju, i slušaj glas moljenja mog.
86:7 U dan tuge svoje prizivam Te, jer ćeš me uslišiti.
86:8 Nema među bogovima takvog kakav si Ti, Gospode, i nema dela takvih kakva su Tvoja.
86:9 Svi narodi, koje si stvorio, doći će i pokloniti se pred Tobom, Gospode, i slaviti ime Tvoje.
86:10 Jer si Ti velik i tvoriš čudesa; Ti si jedan Bog.
86:11 Pokaži mi, Gospode, put svoj, i ići ću u istini Tvojoj; učini neka se mili srcu mom bojati se imena Tvog.
86:12 Slaviću Te, Gospode Bože moj, svim srcem svojim, i poštovaću ime Tvoje doveka.
86:13 Jer je milost Tvoja velika nada mnom, i izvadio si dušu moju iz pakla najdubljeg.
86:14 Bože, oholice ustaše na mene, i gomila nasilnika traži dušu moju, i nemaju Tebe pred sobom.
86:15 Ali Ti, Gospode, Bože milostivi i blagi, strpljivi i bogati dobrotom i istinom,
86:16 Pogledaj na me i smiluj mi se, daj silu svoju sluzi svom, i pomozi sinu sluškinje svoje;
86:17 Učini sa mnom čudo dobrote. Neka vide koji me nenavide, i postide se, što si mi, Gospode, pomogao i utešio me.

–
87:1 Šta je sam osnovao na gorama svetim,
87:2 Vrata sionska ljubi Gospod više svih stanova Jakovljevih,
87:3 Slavno kazuju za Tebe, grade Božji!
87:4 “Među one, koji me znaju, brojaću Misir i Vavilon. Gle i Filisteji i Tir s etiopskom onde su se rodili.”
87:5 O Sionu će se govoriti: Taj se i taj rodio u njemu; sam Višnji utvrđuje ga.
87:6 Gospod će u prepisu naroda zavikati: Ovaj se rodio u njemu.
87:7 I koji pevaju i vesele se, svi su izvori moji u Tebi.

–
88:1 Gospode Bože, Spasitelju moj, danju vičem i noću pred Tobom.
88:2 Nek izađe preda Te molitva moja, prigni uho svoje k jauku mom;
88:3 Jer je duša moja puna jada, i život se moj primače paklu.
88:4 Izjednačih se s onima koji u grob odlaze, postadoh kao čovek bez sile,
88:5 Kao među mrtve bačen, kao ubijeni, koji leže u grobu, kojih se više ne sećaš, i koji su od ruke Tvoje daleko.
88:6 Metnuo si me u jamu najdonju, u tamu, u bezdanu.
88:7 Oteža mi gnev Tvoj, i svima valima svojim udaraš me.
88:8 Udaljio si od mene poznanike moje, njima si me omrazio; zatvoren sam, i ne mogu izaći.
88:9 Oko moje usahnu od jada, vičem Te, Gospode, sav dan, pružam k Tebi ruke svoje.
88:10 Eda li ćeš na mrtvima činiti čudesa? Ili će mrtvi ustati i Tebe slaviti?
88:11 Eda li će se u grobu pripovedati milost Tvoja, i istina Tvoja u truljenju?
88:12 Eda li će u tami poznati čudesa Tvoja, i pravdu Tvoju gde se sve zaboravlja?
88:13 Ali ja, Gospode, k Tebi vičem, i jutrom molitva moja sreta Te.
88:14 Zašto, Gospode, odbacuješ dušu moju, i odvraćaš lice svoje od mene?
88:15 Mučim se i izdišem od udaraca, podnosim strahote Tvoje, bez nadanja sam.
88:16 Gnev Tvoj stiže me, strahote Tvoje razdiru me.
88:17 Opteču me svaki dan kao voda, stežu me odsvuda.
88:18 Udaljio si od mene druga i prijatelja; poznanici moji sakrili su se u mrak.

–
89:1 Milosti ću Gospodnje pevati uvek, od kolena na koleno javljaću istinu Tvoju ustima svojim.
89:2 Jer znam da je zavavek osnovana milost, i na nebesima da si utvrdio istinu svoju, rekavši:
89:3 “Učinih zavet s izbranim svojim, zakleh se Davidu, sluzi svom:
89:4 Doveka ću utvrđivati seme tvoje i presto tvoj uređivati od kolena do kolena.”
89:5 Nebo kazuje čudesa Tvoja, Gospode, i istinu Tvoju sabor svetih.
89:6 Jer ko je nad oblacima ravan Gospodu? Ko će se izjednačiti s Gospodom među sinovima Božijim?
89:7 Bogu se valja klanjati na saboru svetih, strašniji je od svih koji su oko Njega.
89:8 Gospode, Bože nad vojskama! Ko je silan kao Ti, Bože? I istina je Tvoja oko Tebe.
89:9 Ti vladaš nad silom morskom; kad podigne vale svoje, Ti ih ukroćavaš.
89:10 Ti si oborio oholi Misir kao ranjenika, krepkom mišicom svojom rasejao si neprijatelje svoje.
89:11 Tvoje je nebo i Tvoja je zemlja; Ti si sazdao vasiljenu i šta je god u njoj.
89:12 Sever i jug Ti si stvorio, Tavor i Ermon o Tvom se imenu raduje.
89:13 Tvoja je mišica krepka, silna je ruka Tvoja, i visoka desnica Tvoja.
89:14 Blagost je i pravda podnožje prestolu Tvom, milost i istina ide pred licem Tvojim.
89:15 Blago narodu koji zna trubnu poklič! Gospode! U svetlosti lica Tvog oni hode;
89:16 Imenom se Tvojim raduju sav dan, i pravdom Tvojom uzvišuju se.
89:17 Jer si Ti krasota sile njihove, i po milosti Tvojoj uzvišuje se rog naš.
89:18 Jer je od Gospoda odbrana naša, i od Svetog Izrailjevog car naš.
89:19 Tada si govorio u utvari vernima svojim, i rekao: “Poslah pomoć junaku, uzvisih izbranog svog iz naroda.
89:20 Nađoh Davida, slugu svog, svetim uljem svojim pomazah ga.
89:21 Ruka će moja biti jednako s njim, i mišica moja krepiće ga.
89:22 Neće ga neprijatelj nadvladati, i sin bezakonja neće mu dosaditi.
89:23 Potrću pred licem njegovim neprijatelje njegove, i nenavidnike njegove poraziću.
89:24 Istina je moja i milost moja s njim; i u moje ime uzvisiće se rog njegov.
89:25 Pružiću na more ruku njegovu, i na reke desnicu njegovu.
89:26 On će me zvati: Ti si Otac moj, Bog moj i grad spasenja mog.
89:27 I ja ću ga učiniti prvencem, višim od careva zemaljskih.
89:28 Doveka ću mu hraniti milost svoju, i zavet je moj s njim veran.
89:29 Produžiću seme njegovo doveka, i presto njegov kao dane nebeske.
89:30 Ako sinovi njegovi ostave zakon moj, i ne uzidu u zapovestima mojim;
89:31 Ako pogaze uredbe moje, i zapovesti mojih ne sačuvaju,
89:32 Onda ću ih pokarati prutom za nepokornost, i ranama za bezakonje njihovo;
89:33 Ali milosti svoje neću uzeti od njega, niti ću prevrnuti istinom svojom;
89:34 Neću pogaziti zavet svoj, i šta je izašlo iz usta mojih neću poreći.
89:35 Jednom se zakleh svetošću svojom; zar da slažem Davidu?
89:36 Seme će njegovo trajati doveka, i presto njegov kao sunce preda mnom;
89:37 On će stajati uvek kao mesec i verni svedok u oblacima.”
89:38 A sad si odbacio i zanemario, razgnevio si se na pomazanika svog;
89:39 Zanemario si zavet sa slugom svojim, bacio si na zemlju venac njegov.
89:40 Razvalio si sve ograde njegove, gradove njegove obratio si u zidine.
89:41 Plene ga svi koji prolaze onuda, posta podsmeh u suseda svojih.
89:42 Uzvisio si desnicu neprijatelja njegovih, obradovao si sve protivnike njegove.
89:43 Zavratio si oštrice mača njegovog, i nisi ga ukrepio u boju;
89:44 Uzeo si mu svetlost, i presto njegov oborio si na zemlju;
89:45 Skratio si dane mladosti njegove i obukao ga u sramotu.
89:46 Dokle ćeš se, Gospode, jednako odvraćati, dokle će kao oganj plamteti gnev Tvoj?
89:47 Opomeni se kakav je vek moj, kako si ni na šta stvorio sve sinove Adamove?
89:48 Koji je čovek živeo i nije smrti video, i izbavio dušu svoju iz ruku paklenih?
89:49 Gde su pređašnje milosti Tvoje, Gospode? Kleo si se Davidu istinom svojom.
89:50 Opomeni se, Gospode, prekora slugu svojih, koji nosim u nedrima svojim od svih silnih naroda,
89:51 Kojim kore neprijatelji Tvoji, Gospode, kojim kore trag pomazanika Tvog.
89:52 Blagosloven Gospod uvek! Amin, amin.

–
90:1 Gospode! Ti si nam utočište od kolenja do kolenja.
90:2 Pre nego se gore rodiše i sazda se zemlja i vasiljena, i od veka doveka, Ti si Bog.
90:3 Ti vraćaš čoveka u trulež, i govoriš: Vratite se sinovi ljudski!
90:4 Jer je hiljada godina pred očima Tvojim kao dan jučerašnji, kad mine, i kao straža noćna.
90:5 Ti ih kao povodnjem odnosiš; oni su kao san, kao trava, koja rano vene,
90:6 Ujutru cveta i uvene, uveče se pokosi i sasuši.
90:7 Jer nas nestaje od gneva Tvog, i od jarosti Tvoje u smetnji smo.
90:8 Stavio si bezakonja naša preda se, i tajne naše na svetlost lica svog.
90:9 Svi se dani naši prekraćuju od srdnje Tvoje, godine naše prolaze kao glas.
90:10 Dana godina naših svega ima do sedamdeset godina, a u jačeg do osamdeset godina: i sam je cvet njihov muka i nevolja; jer teku brzo, i mi odlećemo.
90:11 Ko zna silu gneva Tvog i Tvoju jarost, da bi Te se kao što treba bojao?
90:12 Nauči nas tako brojati dane naše, da bismo stekli srce mudro.
90:13 Povrati se, Gospode! Dokle ćeš? Smiluj se na sluge svoje.
90:14 Ujutru nas nasiti dobrote svoje, i radovaćemo se i veseliti u sve dane svoje.
90:15 Obraduj nas prema danima, u koje si nas mučio, i prema godinama, u koje smo gledali nevolju.
90:16 Neka se pokaže na slugama Tvojim delo Tvoje, i slava Tvoja na sinovima njihovim.
90:17 Neka bude dobra volja Gospoda Boga našeg s nama, i delo ruku naših dovrši nam, i delo ruku naših dovrši.

–
91:1 Koji živi u zaklonu Višnjeg, u senu Svemogućeg počiva.
91:2 Govori Gospodu: Ti si utočište moje i branič moj, Bog moj, u kog se uzdam.
91:3 On će te izbaviti iz zamke ptičareve, i od ljutog pomora;
91:4 Perjem svojim oseniće te, i pod krilima Njegovim zaklonićeš se; istina je Njegova štit i ograda.
91:5 Nećeš se bojati strahote noćne, strele, koja leti danju,
91:6 Pomora, koji ide po mraku, bolesti, koja u podne mori.
91:7 Pašće pored tebe hiljada i deset hiljada s desne strane tebi, a tebe se neće dotaći.
91:8 Samo ćeš gledati očima svojim, i videćeš platu bezbožnicima.
91:9 Jer si Ti, Gospode, pouzdanje moje. Višnjeg si izabrao sebi za utočište.
91:10 Neće Te zlo zadesiti, i udarac neće dosegnuti do kolibe Tvoje.
91:11 Jer anđelima svojim zapoveda za Tebe da Te čuvaju po svim putevima Tvojim.
91:12 Na ruke će Te uzeti da gde ne zapneš za kamen nogom svojom.
91:13 Na lava i na aspidu nastupaćeš i gazićeš lavića i zmaja.
91:14 “Kad me ljubi, izbaviću Ga; zakloniću Ga, kad je poznao ime moje.
91:15 Zazvaće me, i uslišiću Ga; s Njim ću biti u nevolji, izbaviću Ga i proslaviću Ga.
91:16 Duga života nasitiću Ga, i pokazaću mu spasenje svoje.”

–
92:1 Lepo je hvaliti Gospoda, i pevati imenu Tvom, Višnji,
92:2 Javljati jutrom milost Tvoju, i istinu Tvoju noću,
92:3 Uz deset žica i uz psaltir, i uz jasne gusle!
92:4 Jer si me razveselio, Gospode, delima svojim, s dela ruku Tvojih radujem se.
92:5 Kako su velika dela Tvoja, Gospode! Veoma su duboke pomisli Tvoje.
92:6 Bezumnik ne zna, i neznalica ne razume to.
92:7 Kad bezbožnici niču kao trava i cvetaju svi koji čine bezakonje, to biva zato da bi se istrebili doveka.
92:8 A Ti si, Gospode, visok uvek.
92:9 Jer evo neprijatelji Tvoji, Gospode, jer evo neprijatelji Tvoji ginu, i rasipaju se svi koji čine bezakonje;
92:10 A moj rog Ti uzvišuješ kao rog u jednoroga, ja sam pomazan novim uljem.
92:11 I oko moje vidi neprijatelje moje, i o bezakonicima, koji ustaju na mene, slušaju uši moje.
92:12 Pravednik se zeleni kao Finik, kao kedar na Livanu uzvišuje se.
92:13 Koji su zasađeni u domu Gospodnjem, zelene se u dvorovima Boga našeg;
92:14 Rodni su i u starosti, jedri i zeleni,
92:15 Javljajući da je pravedan Gospod, branič moj, i da nema u Njemu nepravde.

–
93:1 Gospod caruje. Obukao se u veličanstvo, obukao se Gospod u silu, i opasao se. Zato je vasiljena tvrda, i neće se pomeriti.
93:2 Presto Tvoj stoji od iskona; od veka Ti si.
93:3 Podižu reke, Gospode, podižu reke glas svoj, podižu reke vale svoje:
93:4 Od hujanja vode mnoge i silne, od vala morskih silniji je na visini Gospod.
93:5 Svedočanstva su Tvoja veoma tvrda; domu Tvom pripada svetlost, Gospode, na dugo vreme.

–
94:1 Bože od osvete, Gospode, Bože od osvete, pokaži se!
94:2 Podigni se, sudijo zemaljski, podaj zaslugu oholima.
94:3 Dokle će se bezbožnici, Gospode, dokle će se bezbožnici hvaliti?
94:4 Ruže i oholo govore, veličaju se svi koji čine bezakonje.
94:5 Gaze narod Tvoj, Gospode, i dostojanje Tvoje muče.
94:6 Udovicu i došljaka ubijaju, i sirote more.
94:7 I govore: Neće videti Gospod, i neće doznati Bog Jakovljev.
94:8 Orazumite se, preludi ljudi! Budale! Kad ćete biti pametni?
94:9 Koji je stvorio uho, zar ne čuje? I koji je oko načinio, zar ne vidi?
94:10 Zar neće obličiti koji narode urazumljuje, koji uči čoveka da zna?
94:11 Gospod zna misli ljudima kako su ništave.
94:12 Blago čoveku koga Ti, Gospode, urazumljuješ, i zakonom svojim učiš;
94:13 Da bi mu dao mir u zle dane, dok se iskopa jama bezbožniku.
94:14 Jer neće odbaciti Gospod naroda svog, i dostojanja svog neće ostaviti.
94:15 Jer će se sud vratiti na pravdu, u njega će naći svi pravog srca.
94:16 Ko će ustati za mene suprot zlima? Ko će stati za mene suprot onima koji čine bezakonje?
94:17 Kad mi Gospod ne bi bio pomoćnik, brzo bi se duša moja preselila onamo gde se ćuti.
94:18 Kad kažem: Drhće mi noga, milost Tvoja, Gospode, prihvata me.
94:19 Kad se umnože brige u srcu mom, utehe Tvoje razgovaraju dušu moju.
94:20 Eda li će se blizu Tebe stati presto krvnički, i onaj koji namišlja nasilje nasuprot zakonu?
94:21 Spremaju se na dušu pravednikovu, i krv pravu okrivljuju.
94:22 Ali je Gospod moje pristanište, i Bog je moj tvrdo utočište moje.
94:23 On će im vratiti za bezakonje njihovo, za njihovu zloću istrebiće ih, istrebiće ih Gospod, Bog naš.

–
95:1 Hodite, zapevajmo Gospodu, pokliknimo Bogu, gradu spasenja svog!
95:2 Izađimo pred lice Njegovo s hvalom, u pesmama pokliknimo Mu!
95:3 Jer je Gospod velik Bog i velik Car nad svim bogovima.
95:4 U Njegovoj su ruci dubine zemaljske, i visine gorske Njegove su.
95:5 Njegovo je more i On ga je stvorio, i suhotu ruke su Njegove načinile.
95:6 Hodite, poklonimo se, pripadnimo, kleknimo pred Gospodom, Tvorcem svojim.
95:7 Jer je On Bog naš, i mi narod paše Njegove i ovce ruke Njegove. Sad kad biste poslušali glas Njegov:
95:8 “Nemojte da vam odrveni srce vaše kao u Merivi, kao u dan kušanja u pustinji,
95:9 Gde me kušaše oci vaši, ispitaše i videše delo moje.
95:10 Četrdeset godina srdih se na rod onaj, i rekoh: Ovi ljudi tumaraju srcem, i ne znaju puteva mojih;
95:11 I zato se zakleh u gnevu svom da neće ući u mir moj.”

–
96:1 Pevajte Gospodu pesmu novu, pevaj Gospodu, sva zemljo!
96:2 Pevajte Gospodu, blagosiljajte ime Njegovo, javljajte od dana na dan spasenje Njegovo.
96:3 Kazujte po narodima slavu Njegovu, po svim plemenima čudesa Njegova.
96:4 Jer je velik Gospod i valja Ga hvaliti: strašniji je od svih bogova.
96:5 Jer su svi bogovi u naroda ništa; a Gospod je nebesa stvorio.
96:6 Slava je i veličanstvo pred licem Njegovim, sila i krasota u svetinji Njegovoj.
96:7 Dajte, Gospodu, plemena narodna, dajte Gospodu slavu i čast.
96:8 Dajte Gospodu slavu prema imenu Njegovom. Nosite dare i idite u dvore Njegove.
96:9 Poklonite se Gospodu u svetoj krasoti. Strepi pred Njim, sva zemljo!
96:10 Recite narodima: Gospod caruje; zato je vasiljena tvrda i neće se pomestiti; On će suditi narodima pravo.
96:11 Nek se vesele nebesa, i zemlja se raduje; nek pljeska more i šta je u njemu;
96:12 Neka skače polje i sve što je na njemu; tada nek se raduju sva drveta šumska
96:13 Pred licem Gospodnjim; jer ide, jer ide da sudi zemlji. Sudiće vasiljenoj po pravdi, i narodima po istini svojoj.

–
97:1 Gospod caruje: nek se raduje zemlja! Nek se vesele ostrva mnoga.
97:2 Oblak je i mrak oko Njega; blagost i pravda podnožje prestolu njegovom.
97:3 Oganj pred Njim ide, i pali naokolo neprijatelje Njegove.
97:4 Munje Njegove sevaju po vasiljenoj; vidi i strepi zemlja.
97:5 Gore kao vosak tope se od lica Gospodnjeg, od lica Gospoda svoj zemlji.
97:6 Nebesa kazuju pravdu Njegovu, i svi narodi vide slavu Njegovu.
97:7 Nek se stide svi koji se klanjaju kipovima, koji se hvale idolima svojim. Poklonite Mu se svi bogovi.
97:8 Čuje i raduje se Sion, i kćeri se judejske vesele radi sudova Tvojih, Gospode!
97:9 Jer si Ti, Gospode, visok nad svom zemljom i nadvišuješ sve bogove.
97:10 Koji ljubite Gospoda, mrzite na zlo. On čuva duše svetaca svojih; iz ruku bezbožničkih otima ih.
97:11 Svetlost se prosipa na pravednika, i veselje na one koji su pravog srca.
97:12 Radujte se pravedni o Gospodu, i slavite sveto ime Njegovo.

–
98:1 Pojte Gospodu pesmu novu, jer učini čudesa. Pomože Mu desnica Njegova i sveta mišica Njegova.
98:2 Javi Gospod spasenje svoje, pred narodima otkri pravdu svoju.
98:3 Opomenu se milosti svoje i vernosti svoje k domu Izrailjevom. Videše svi krajevi zemaljski spasenje Boga našeg.
98:4 Raduj se Gospodu, sva zemljo; pevajte, poklikujte i popevajte!
98:5 Udarajte Gospodu u gusle, u gusle i s glasom psalamskim.
98:6 U trube i rogove zatrubite pred carem Gospodom.
98:7 Neka pljeska more i šta je u njemu, vasiljena i koji u njoj žive;
98:8 Reke neka pljeskaju rukama; skupa gore nek se raduju
98:9 Pred licem Gospodnjim; jer ide da sudi zemlji; sudiće vasiljenoj pravedno, i narodima verno.

–
99:1 Gospod caruje: neka strepe narodi; sedi na heruvimima: nek se drma zemlja!
99:2 Gospod je na Sionu velik, i visok nad svima narodima.
99:3 Neka slave veliko i strašno ime Tvoje; da je svet!
99:4 Neka slave silu cara koji ljubi pravdu. Ti si utvrdio pravdu; sud i pravdu Ti si uredio u Jakovu.
99:5 Uzvišujte Gospoda Boga našeg, i klanjajte se podnožju Njegovom; da je svet!
99:6 Mojsije i Aron, sveštenici Njegovi, i Samuilo jedan od onih koji prizivaju ime Njegovo, prizivahu Boga, i On ih usliši.
99:7 U stupu od oblaka govoraše njima; oni čuvaše zapovesti Njegove i uredbu koju im dade.
99:8 Gospode, Bože naš, Ti si ih uslišio; Ti si im bio Bog blag i plaćao za dela njihova.
99:9 Uzvišujte Gospoda Boga našeg, i klanjajte se na svetoj gori Njegovoj, jer je svet Gospod Bog naš.

–
100:1 Raduj se Gospodu, sva zemljo!
100:2  Služite Gospodu veselo; idite pred lice Njegovo pevajući!
100:3  Poznajte Gospod da je Bog. On nas je stvorio, i mi smo dostojanje Njegovo, narod Njegov i ovce paše Njegove.
100:4  Ulazite na vrata Njegova sa slavom, u dvore Njegove s hvalom. Slavite Ga, i blagosiljajte ime Njegovo.
100:5  Jer je dobar Gospod; milost je Njegova uvek, i istina Njegova od kolena na koleno.

–
101:1 Milost i pravdu pevam; Tebe, Gospode, slavim.
101:2 Razmišljam o putu pravom, kad bi god došao k meni, hodim u bezazlenosti srca svog u domu svom.
101:3 Ne stavljam pred oči svoje reči nepotrebne, mrzim na dela koja su protiv zakona, ne pristajem za njima.
101:4 Srce pokvareno daleko je od mene; zlih ne znam.
101:5 Ko tajno opada bližnjeg svog, tog izgonim; ko je oholog oka i nadutog srca, tog ne trpim.
101:6 Oči su moje obraćene na verne na zemlji, da bi sedeli sa mnom. Ko hodi putem pravim, taj služi meni.
101:7 Ne živi u domu mom koji radi lukavo; koji govori laž, ne stoji pred očima mojim.
101:8 Jutrom zatirem sve bezbožnike na zemlji, da bih istrebio iz grada Gospodnjeg sve koji čine bezakonje.

–
102:1 Gospode! Čuj molitvu moju, i vika moja nek izađe preda Te.
102:2 Nemoj odvratiti lica svog od mene; u dan kad sam u nevolji prigni k meni uho svoje, u dan kad Te prizivam, pohitaj, usliši me.
102:3 Jer prođoše kao dim dani moji, kosti moje kao topionica ogoreše.
102:4 Pokošeno je kao trava i posahlo srce moje, da zaboravih jesti hleb svoj.
102:5 Od uzdisanja mog prionu kost moja za meso moje.
102:6 Postadoh kao gem u pustinji; ja sam kao sova na zidinama.
102:7 Ne spavam, i sedim kao ptica bez druga na krovu.
102:8 Svaki dan ruže me neprijatelji moji, i koji su se pomamili na mene, mnom se uklinju.
102:9 Jedem pepeo kao hleb, i piće svoje rastvaram suzama.
102:10 Od gneva Tvog i srdnje Tvoje; jer podigavši me bacio si me.
102:11 Dani su moji kao sen, koji prolazi, i ja kao trava osuših se.
102:12 A Ti, Gospode, ostaješ doveka, i spomen Tvoj od kolena do kolena.
102:13 Ti ćeš ustati, smilovaćeš se na Sion, jer je vreme smilovati se na nj, jer je došlo vreme;
102:14 Jer slugama Tvojim omile i kamenje njegovo, i prah njegov žale.
102:15 Tada će se neznabošci bojati imena Gospodnjeg, i svi carevi zemaljski slave Njegove;
102:16 Jer će Gospod sazidati Sion, i javiti se u slavi svojoj;
102:17 Pogledaće na molitvu onih koji nemaju pomoći, i neće se oglušiti molbe njihove.
102:18 Napisaće se ovo potonjem rodu, i narod nanovo stvoren hvaliće Gospoda.
102:19 Što je prinikao sa svete visine svoje, Gospod pogledao s neba na zemlju.
102:20 Da čuje uzdisanje sužnjevo, i odreši sinove smrtne;
102:21 Da bi kazivali na Sionu ime Gospodnje i hvalu Njegovu u Jerusalimu,
102:22 Kad se skupe narodi i carstva da služe Gospodu.
102:23 Strošio je na putu krepost moju, skratio dane moje.
102:24 Rekoh: Bože moj! Nemoj me uzeti u polovini dana mojih. Tvoje su godine od kolena do kolena.
102:25 Davno si postavio zemlju, i nebesa su delo ruku Tvojih.
102:26 To će proći, a Ti ćeš ostati; sve će to kao haljina ovetšati, kao haljinu promenićeš ih i promeniće se.
102:27 Ali Ti si taj isti i godine Tvoje neće isteći.
102:28 Sinovi će sluga Tvojih živeti, i seme će se njihovo utvrditi pred licem Tvojim.

–
103:1 Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda, i sve što je u meni sveto ime Njegovo.
103:2 Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda, i ne zaboravljaj nijedno dobro što ti je učinio.
103:3 On ti prašta sve grehe i isceljuje sve bolesti tvoje;
103:4 Izbavlja od groba život tvoj, venčava te dobrotom i milošću;
103:5 Ispunja dobrim želje tvoje, ponavlja se kao u orla mladost tvoja.
103:6 Gospod tvori pravdu i sud svima kojima se krivo čini.
103:7 Pokaza puteve svoje Mojsiju, sinovima Izrailjevim dela svoja.
103:8 Milostiv je i dobar Gospod, spor na gnev i veoma blag.
103:9 Ne gnevi se jednako, niti se doveka srdi.
103:10 Ne postupa s nama po gresima našim, niti nam vraća po nepravdama našim.
103:11 Nego koliko je nebo visoko od zemlje, tolika je milost Njegova k onima koji Ga se boje.
103:12 Koliko je istok daleko od zapada, toliko udaljuje od nas bezakonja naša.
103:13 Kako otac žali sinove, tako Gospod žali one koji Ga se boje.
103:14 Jer zna građu našu, opominje se da smo prah.
103:15 Dani su čovečiji kao trava; kao cvet u polju, tako cveta.
103:16 Dune vetar na nj, i nestane ga, niti će ga više poznati mesto njegovo.
103:17 Ali milost Gospodnja ostaje od veka i doveka na onima koji Ga se boje, i pravda Njegova na sinovima sinova,
103:18 Koji drže zavet Njegov, i pamte zapovesti Njegove, da ih izvršuju.
103:19 Gospod na nebesima postavi presto svoj, i carstvo Njegovo svim vlada.
103:20 Blagosiljajte Gospoda anđeli Njegovi, koji ste silni krepošću izvršujete reč Njegovu slušajući glas reči Njegove.
103:21 Blagosiljajte Gospoda sve vojske Njegove, sluge Njegove, koje tvorite volju Njegovu.
103:22 Blagosiljajte Gospoda sva dela Njegova, po svim mestima vlade Njegove! Blagosiljaj, dušo moja Gospoda!

–
104:1 Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda! Gospode, Bože moj, velik si veoma, obukao si se u veličanstvo i krasotu.
104:2 Obukao si svetlost kao haljinu, razapeo nebo kao šator;
104:3 Vodom si pokrio dvorove svoje, oblake načinio si da su Ti kola, ideš ne krilima vetrenim.
104:4 Činiš vetrove da su Ti anđeli, plamen ognjeni da su Ti sluge.
104:5 Utvrdio si zemlju na temeljima njenim, da se ne pomesti na vek veka.
104:6 Bezdanom kao haljinom odenuo si je; na gorama stoje vode.
104:7 Od pretnje Tvoje beže, od gromovnog glasa Tvog teku.
104:8 Izlaze na gore i silaze u doline, na mesto koje si im utvrdio.
104:9 Postavio si među, preko koje ne prelaze, i ne vraćaju se da pokriju zemlju.
104:10 Izveo si izvore po dolinama, između gora teku vode.
104:11 Napajaju sve zveri poljske; divlji magarci gase žeđ svoju.
104:12 Na njima ptice nebeske žive; kroz grane razleže se glas njihov.
104:13 Napajaš gore s visina svojih, plodovima dela Tvojih siti se zemlja.
104:14 Daješ te raste trava stoci, i zelen na korist čoveku, da bi izvadio hleb iz zemlje.
104:15 I vino veseli srce čoveku, i lice se svetli od ulja, i hleb srce čoveku krepi.
104:16 Site se drveta Božija, kedri livanski, koje si posadio.
104:17 Na njima ptice viju gnezda; stanak je rodin na jelama.
104:18 Gore visoke divokozama, kamen je utočište zečevima.
104:19 Stvorio se mesec da pokazuje vremena, sunce poznaje zapad svoj.
104:20 Stereš tamu, i biva noć, po kojoj izlazi sve zverje šumsko;
104:21 Lavovi riču za plenom, i traže od Boga hrane sebi.
104:22 Sunce grane, i oni se sakrivaju i ležu u lože svoje.
104:23 Izlazi čovek na posao svoj, i na rad svoj do večera.
104:24 Kako je mnogo dela Tvojih, Gospode! Sve si premudro stvorio; puna je zemlja blaga Tvog.
104:25 Gle, more veliko i široko, tu gmižu bez broja, životinja mala i velika;
104:26 Tu lađe plove, krokodil, kog si stvorio da se igra po njemu.
104:27 Sve Tebe čeka, da im daješ piću na vreme.
104:28 Daješ im, primaju; otvoriš ruku svoju, site se dobra.
104:29 Odvratiš lice svoje, žaloste se; uzmeš im duh, ginu, i u prah svoj vraćaju se.
104:30 Pošalješ duh svoj, postaju, i ponavljaš lice zemlji.
104:31 Slava Gospodu uvek; nek se veseli Gospod za dela svoja!
104:32 On pogleda na zemlju, i ona se trese; dotakne se gora, i dime se.
104:33 Pevaću Gospodu za života svog; hvaliću Boga svog dok sam god.
104:34 Neka Mu bude mila beseda moja! Veseliću se o Gospodu.
104:35 Neka nestane grešnika sa zemlje, i bezbožnika neka ne bude više! Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda! Aliluja!

–
105:1 Hvalite Gospoda; glasite ime Njegovo; javljajte po narodima dela Njegova.
105:2 Pevajte Mu i slavite Ga; kazujte sva čudesa Njegova.
105:3 Hvalite se svetim imenom Njegovim; nek se veseli srce onih koji traže Gospoda.
105:4 Tražite Gospoda i silu Njegovu, tražite lice Njegovo bez prestanka.
105:5 Pamtite čudesa Njegova koja je učinio, znake Njegove i sudove usta Njegovih.
105:6 Seme Avramovo sluge su Njegove, sinovi Jakovljevi izabrani Njegovi.
105:7 On je Gospod Bog naš, po svoj su zemlji sudovi Njegovi.
105:8 Pamti uvek zavet svoj, reč, koju je dao na hiljadu kolena.
105:9 Šta je zavetovao Avramu, i za šta se kleo Isaku.
105:10 To je postavio Jakovu za zakon, i Izrailju za zavet večni,
105:11 Govoreći: Tebi ću dati zemlju hanansku u nasledni deo.
105:12 Tada ih još beše malo na broj, beše ih malo, i behu došljaci.
105:13 Iđahu od naroda do naroda, iz jednog carstva k drugom plemenu.
105:14 Ne dade nikome da im naudi, i karaše za njih careve:
105:15 “Ne dirajte u pomazanike moje, i prorocima mojim ne činite zla.”
105:16 I pusti glad na onu zemlju; i potre sav hleb što je za hranu.
105:17 Posla pred njima čoveka; u roblje prodan bi Josif.
105:18 Okovima stegoše noge njegove, gvožđe tištaše dušu njegovu,
105:19 Dok se steče reč njegova, i reč Gospodnja proslavi ga.
105:20 Posla car i odreši ga; gospodar nad narodima, i pusti ga.
105:21 Postavi ga gospodarem nad domom svojim, i zapovednikom nad svim što imaše.
105:22 Da vlada nad knezovima njegovim po svojoj volji, i starešine njegove urazumljuje.
105:23 Tada dođe Izrailj u Misir, i Jakov se preseli u zemlju Hamovu.
105:24 I namnoži Bog narod svoj i učini ga jačeg od neprijatelja njegovih.
105:25 Prevrnu se srce njihovo te omrznuše na narod Njegov, i činiše lukavstvo slugama Njegovim.
105:26 Posla Mojsija, slugu svog, Arona izabranika svog.
105:27 Pokazaše među njima čudotvornu silu Njegovu i znake Njegove u zemlji Hamovoj.
105:28 Pusti mrak i zamrači, i ne protiviše se reči Njegovoj.
105:29 Pretvori vodu njihovu u krv, i pomori ribu njihovu.
105:30 Provre zemlja njihova žabama, i kleti careva njihovih.
105:31 Reče, i dođoše bubine, uši po svim krajevima njihovim.
105:32 Mesto dažda posla na njih grad, živi oganj na zemlju njihovu.
105:33 I pobi čokote njihove i smokve njihove, i potre drveta u krajevima njihovim.
105:34 Reče, i dođoše skakavci i gusenice nebrojene;
105:35 I izjedoše svu travu po zemlji njihovoj, i pojedoše rod u polju njihovu.
105:36 I pobi sve prvence u zemlji njihovoj, prvine svakog truda njihovog.
105:37 Izvede Izrailjce sa srebrom i zlatom, i ne beše sustala u plemenima njihovim.
105:38 Obradova se Misir izlasku njihovom, jer strah njihov beše na nj pao.
105:39 Razastre im oblak za pokrivač, i oganj da svetli noću.
105:40 Moliše, i posla im prepelice, i hlebom ih nebeskim hrani.
105:41 Otvori kamen i proteče voda, reke protekoše po suvoj pustinji.
105:42 Jer se opominjaše svete reči svoje k Avramu, sluzi svom.
105:43 I izvede narod svoj u radosti, izbrane svoje u veselju.
105:44 I dade im zemlju naroda i trud tuđinaca u nasledstvo.
105:45 Da bi čuvali zapovesti Njegove, i zakone Njegove pazili. Aliluja.

–
106:1 Hvalite Gospoda, jer je dobar, jer je doveka milost Njegova.
106:2 Ko će iskazati silu Gospodnju? Ispričati svu slavu Njegovu?
106:3 Blago onima koji drže istinu i tvore pravo svagda!
106:4 Opomeni me se, Gospode, po svojoj milosti k narodu svom; pohodi me pomoću svojom,
106:5 Da bih video u dobru izabrane Tvoje, veselio se u veselju naroda Tvog, hvalio se zajedno s nasledstvom Tvojim.
106:6 Zgrešismo s ocima svojim, postasmo krivci, bezakonici.
106:7 Oci naši u Misiru ne razumeše čudesa Tvojih, ne opominjaše se velikih milosti Tvojih, i vikaše kraj mora, kraj Crvenog Mora.
106:8 Ali im On pomože imena svog radi, da bi pokazao silu svoju.
106:9 Zapreti Crvenom Moru, i presahnu; i prevede ih preko bezdane kao preko pustinje;
106:10 I sačuva ih od ruke nenavidnikove, i izbavi ih iz ruke neprijateljeve.
106:11 Pokri voda neprijatelje njihove, nijedan od njih ne osta.
106:12 Tada verovaše rečima Njegovim, i pevaše Mu hvalu.
106:13 Ali brzo zaboraviše dela Njegova, i ne počekaše volje Njegove.
106:14 Polakomiše se u pustinji, i stadoše kušati Boga u zemlji gde se ne živi.
106:15 On ispuni molbu njihovu, ali posla pogibao na dušu njihovu.
106:16 Pozavideše Mojsiju i Aronu, kog beše Gospod osvetio.
106:17 Rasede se zemlja, i proždre Datana i zatrpa četu Avironovu.
106:18 I spali oganj četu njihovu, i plamen sažeže bezbožnike.
106:19 Načiniše tele kod Horiva, i klanjahu se kipu.
106:20 Menjahu slavu svoju na priliku vola, koji jede travu.
106:21 Zaboraviše Boga, Spasitelja svog, koji je učinio velika dela u Misiru,
106:22 Divna u zemlji Hamovoj, strašna na Crvenom Moru.
106:23 I htede ih istrebiti, da Mojsije izabranik Njegov ne stade kao u raselini pred Njim, i ne odvrati jarost Njegovu da ih ne istrebi.
106:24 Posle ne mariše za zemlju željenu, ne verovaše reči Njegovoj.
106:25 Pobuniše se u šatorima svojim, ne slušaše glas Gospodnji.
106:26 I On podiže ruku svoju na njih, da ih pobije u pustinji,
106:27 Da pobije pleme njihovo među narodima, i raseje ih po zemljama.
106:28 I pristaše za Velfegorom, i jedoše prineseno na žrtvu mrtvima.
106:29 I rasrdiše Boga delima svojim, i udari u njih pogibao.
106:30 I ustade Fines, i umilostivi, i prestade pogibao.
106:31 I to mu se primi u pravdu, od kolena do kolena doveka.
106:32 I razgneviše Boga na vodi Merivi, i Mojsije postrada njih radi;
106:33 Jer dotužiše duhu njegovom, i pogreši ustima svojim.
106:34 Ne istrebiše naroda, za koje im je Gospod rekao;
106:35 Nego se pomešaše s neznabošcima, i naučiše dela njihova.
106:36 Stadoše služiti idolima njihovim, i oni im biše zamka.
106:37 Sinove svoje i kćeri svoje prinosiše na žrtvu đavolima.
106:38 Prolivaše krv pravu; krv sinova svojih i kćeri svojih, koje prinošahu na žrtvu idolima hananskim, i oskvrni se zemlja krvnim delima.
106:39 Oskvrniše sebe delima svojim, i činiše preljubu postupanjem svojim.
106:40 I planu gnev Gospodnji na narod Njegov, i omrznu Mu deo Njegov.
106:41 I predade ih u ruke neznabožačke, i nenavidnici njihovi stadoše gospodariti nad njima.
106:42 Dosađivaše im neprijatelji njihovi, i oni biše pokoreni pod vlast njihovu.
106:43 Mnogo ih je puta izbavljao, ali Ga oni srdiše namerama svojim, i biše poništeni za bezakonje svoje.
106:44 Ali On pogleda na nevolju njihovu, čuvši tužnjavu njihovu,
106:45 I opomenu se zaveta svog s njima, i pokaja se po velikoj milosti svojoj;
106:46 I učini, te ih stadoše žaliti svi koji ih behu zarobili.
106:47 Spasi nas, Gospode Bože naš, i pokupi nas iz neznabožaca, da slavimo sveto ime Tvoje, da se hvalimo Tvojom slavom!
106:48 Blagosloven Gospod Bog Izrailjev od veka i doveka! I sav narod neka kaže: Amin! Aliluja!

–
107:1 Hvalite Gospoda, jer je dobar; jer je doveka milost Njegova.
107:2 Tako neka kažu koje je izbavio Gospod, koje je izbavio iz ruke neprijateljeve,
107:3 Skupio ih iz zemalja, od istoka i zapada, od severa i mora.
107:4 Lutaše po pustinji gde se ne živi, puta gradu naseljenom ne nahodiše;
107:5 Behu gladni i žedni, i duša njihova iznemagaše u njima;
107:6 Ali zavikaše ka Gospodu u tuzi svojoj; i izbavi ih iz nevolje njihove.
107:7 I izvede ih na prav put, koji ide u grad naseljeni.
107:8 Neka hvale Gospoda za milost Njegovu, i za čudesa Njegova radi sinova ljudskih!
107:9 Jer siti dušu taštu, i dušu gladnu puni dobra.
107:10 Sedeše u tami i u senu smrtnom, okovani u tugu i u gvožđe;
107:11 Jer ne slušaše reči Božijih, i ne mariše za volju Višnjeg.
107:12 On poništi srce njihovo stradanjem; spotakoše se, i ne beše koga da pomogne.
107:13 Ali zavikaše ka Gospodu u tuzi svojoj, i izbavi ih iz nevolje njihove;
107:14 Izvede ih iz tame i sena smrtnog, i raskide okove njihove.
107:15 Neka hvale Gospoda za milost Njegovu, i za čudesa Njegova radi sinova ljudskih!
107:16 Jer razbi vrata bronzana, i prevornice gvozdene slomi.
107:17 Bezumnici stradaše za nevaljale puteve svoje, i za nepravde svoje.
107:18 Svako se jelo gadilo duši njihovoj, i dođoše do vrata smrtnih.
107:19 Ali zavikaše ka Gospodu u tuzi svojoj, i izbavi ih iz nevolje njihove.
107:20 Posla reč svoju i isceli ih, i izbavi ih iz groba njihovog.
107:21 Neka hvale Gospoda za milost Njegovu, i za čudesa Njegova radi sinova ljudskih!
107:22 I neka prinesu žrtvu za hvalu, i kazuju dela Njegova u pesmama!
107:23 Koji plove po moru na korabljima, i rade na velikim vodama,
107:24 Oni su videli dela Gospodnja, i čudesa Njegova u dubini.
107:25 Kaže, i diže se silan vetar, i ustaju vali na njemu,
107:26 Dižu se do nebesa i spuštaju do bezdana: duša se njihova u nevolji razliva;
107:27 Posrću i ljuljaju se kao pijani; sve mudrosti njihove nestaje.
107:28 Ali zavikaše ka Gospodu u tuzi svojoj, i izvede ih iz nevolje njihove.
107:29 On obraća vetar u tišinu, i vali njihovi umuknu.
107:30 Vesele se kad se stišaju, i vodi ih u pristanište koje žele.
107:31 Neka hvale Gospoda za milost Njegovu, i za čudesa Njegova radi sinova ljudskih!
107:32 Neka Ga uzvišuju na saboru narodnom, na skupštini starešinskoj slave Ga!
107:33 On pretvara reke u pustinju, i izvore vodene u suhotu,
107:34 Rodnu zemlju u slanu pustaru za nevaljalstvo onih koji žive na njoj.
107:35 On pretvara pustinju u jezera, i suvu zemlju u izvore vodene,
107:36 I naseljava onamo gladne. Oni zidaju gradove za življenje;
107:37 Seju polja, sade vinograde i sabiraju letinu.
107:38 Blagosilja ih i množe se jako, i stoke im ne umanjuje.
107:39 Pre ih beše malo, padahu od zla i nevolje, što ih stizaše.
107:40 On sipa sramotu na knezove, i ostavlja ih da lutaju po pustinji gde nema puteva.
107:41 On izvlači ubogoga iz nevolje, i plemena množi kao stado.
107:42 Dobri vide i raduju se, a svako nevaljalstvo zatiskuje usta svoja.
107:43 Ko je mudar, neka zapamti ovo, i neka poznaju milosti Gospodnje.

–
108:1 Gotovo je srce moje, Bože; pevaću i hvaliću zajedno sa slavom svojom.
108:2 Preni se psaltire i gusle, ustaću rano.
108:3 Slaviću Tebe, Gospode, po narodima, pojaću Tebi po plemenima.
108:4 Jer je svrh nebesa milost Tvoja i do oblaka istina Tvoja.
108:5 Uzvisi se više nebesa, Bože, i po svoj zemlji neka bude slava Tvoja!
108:6 Da bi se izbavili mili Tvoji, pomozi desnicom svojom, i usliši me.
108:7 Bog reče u svetinji svojoj: “Veseliću se, razdeliću Sihem, i dolinu Sokot razmeriću.
108:8 Moj je Galad, moj je Manasija, Jefrem je krepost glave moje, Juda skiptar moj.
108:9 Moav je čaša iz koje se umivam, Edomu ću pružiti obuću svoju; nad zemljom filistejskom popevaću.”
108:10 Ko će me odvesti u tvrdi grad? Ko će me otpratiti do Edoma?
108:11 Zar nećeš Ti, Bože, koji si nas odbacio, i ne ideš, Bože, s vojskama našim?
108:12 Daj nam pomoć u teskobi, odbrana je čovečija uzalud.
108:13 Bogom smo jaki; On gazi neprijatelje naše.

–
109:1 Bože, slavo moja, nemoj ćutati,
109:2 Jer se usta bezbožnička i usta lukava na me otvoriše; govore sa mnom jezikom lažljivim.
109:3 Rečima zlobnim sa svih strana gone me, i oružaju se na me nizašta.
109:4 Za ljubav moju ustaju na mene, a ja se molim.
109:5 Vraćaju mi zlo za dobro, i mržnju za ljubav moju.
109:6 Postavi nad njim starešinu bezbožnika, i protivnik neka mu stane s desne strane.
109:7 Kad se stane suditi, neka izađe kriv, i molitva njegova neka bude greh.
109:8 Neka budu dani njegovi kratki, i vlast njegovu neka dobije drugi.
109:9 Deca njegova nek budu sirote, i žena njegova udovica.
109:10 Deca njegova nek se potucaju i prose, i neka traže hleba izvan svojih pustolina.
109:11 Neka mu uzme dužnik sve što ima, i neka razgrabe tuđini muku njegovu.
109:12 Nek se ne nađe niko ko bi ga ljubio, ni ko bi se smilovao na sirote njegove.
109:13 Nasleđe njegovo nek se zatre, u drugom kolenu neka pogine ime njihovo.
109:14 Bezakonje starih njegovih nek se spomene u Gospoda, i greh matere njegove nek se ne izbriše.
109:15 Neka budu svagda pred Gospodom, i On neka istrebi spomen njihov na zemlji;
109:16 Zato što se nije sećao činiti milost, nego je gonio čoveka ništeg i ubogog, i tužnom u srcu tražio smrt.
109:17 Ljubio je kletvu, neka ga i stigne; nije mario za blagoslov, neka i otide od njega.
109:18 Nek se obuče u kletvu kao u haljinu, i ona nek uđe u njega kao voda, i kao ulje u kosti njegove.
109:19 Nek mu ona bude kao haljina, u koju se oblači, i kao pojas, kojim se svagda paše.
109:20 Takva plata nek bude od Gospoda onima koji me nenavide, i koji govore zlo na dušu moju.
109:21 A meni, Gospode, Gospode, učini šta priliči imenu Tvom. Ti si dobar, milošću svojom izbavi me.
109:22 Jer sam nevoljan i ništ, i srce je moje ranjeno u meni.
109:23 Nestaje me kao sena, kad se odmiče; teraju me kao skakavce.
109:24 Kolena moja iznemogoše od posta, i telo moje omrša.
109:25 Postadoh podsmeh njima; videći me mašu glavom svojom.
109:26 Pomozi mi, Gospode, Bože moj, spasi me po milosti svojoj.
109:27 Neka poznaju da je ovo Tvoja ruka, i Ti, Gospode, da si ovo učinio.
109:28 Oni kunu, a Ti blagoslovi; ustaju, ali nek se postide, i sluga se Tvoj obraduje.
109:29 Nek se protivnici moji obuku u sramotu, i kao haljinom nek se pokriju stidom svojim.
109:30 Hvaliću Gospoda veoma ustima svojim, i usred mnogih slaviću Ga,
109:31 Jer stoji s desne strane ubogome, da bi ga spasao od onih koji osuđuju dušu njegovu.

–
110:1 Reče Gospod Gospodu mom: Sedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje Tvoje za podnožje nogama Tvojim.
110:2 Skiptar sile daje ti Gospod sa Siona: vladaj sred neprijatelja svojih.
110:3 U dan rata Tvog narod je Tvoj gotov u svetoj krasoti. Kao rosa zori iz utrobe, takva je u Tebe mladost Tvoja.
110:4 Gospod se zakleo, i neće se pokajati: ti si sveštenik doveka po redu Melhisedekovom.
110:5 Gospod je tebi s desne strane. Pobiće u dan gneva svog careve;
110:6 Sudiće narodima, napuniće zemlju trupova; satrće glavu na zemlji širokoj.
110:7 Iz potoka će na putu piti, i zato će podignuti glavu.

–
111:1 Hvalim Te, Gospode, od svega srca na veću pravedničkom i na saboru.
111:2 Velika su dela Gospodnja, draga svima koji ih ljube.
111:3 Delo je Njegovo slava i krasota, i pravda Njegova traje doveka.
111:4 Čudesa je svoja učinio da se ne zaborave; dobar je i milostiv Gospod.
111:5 Hranu daje onima koji Ga se boje, pamti uvek zavet svoj.
111:6 Silu dela svojih javio je narodu svom davši im nasledstvo naroda.
111:7 Dela su ruku Njegovih istina i pravda; verne su sve zapovesti Njegove;
111:8 Tvrde su za va vek veka, osnovane na istini i pravdi.
111:9 Izbavljenje posla narodu svom; postavi zavavek zavet svoj. Ime je Njegovo sveto, i valja Mu se klanjati.
111:10 Početak je mudrosti strah Gospodnji; dobra su razuma svi koji ih tvore. Hvala Njegova traje doveka.

–
112:1 Blago čoveku koji se boji Gospoda, kome su veoma omilele zapovesti Njegove.
112:2 Silno će biti na zemlji seme njegovo, rod pravednički biće blagosloven.
112:3 Obilje je i bogatstvo u domu njegovom, i pravda njegova traje doveka.
112:4 U tami sjaje videlo pravednicima od dobrog, milostivog i pravednog.
112:5 Blago onome koji je milostiv i daje u zajam! On će dati tvrđu rečima svojim na sudu.
112:6 Jer neće posrnuti doveka, pravednik će se spominjati uvek.
112:7 Ne boji se zlog glasa; srce je njegovo stalno, uzda se u Gospoda.
112:8 Utvrđeno je srce njegovo, neće se pobojati, i videće kako padaju neprijatelji njegovi.
112:9 Prosipa, daje ubogima; pravda njegova traje doveka, rog se njegov uzvišuje u slavi.
112:10 Bezbožnik vidi, i jedi se, škrguće zubima svojim, i sahne. Želja će bezbožnicima propasti.

–
113:1 Hvalite, sluge Gospodnje, hvalite ime Gospodnje,
113:2 Da bude ime Gospodnje blagosloveno odsad i doveka.
113:3 Od istoka sunčanog do zapada da se slavi ime Gospodnje.
113:4 Uzvišen je nad svima narodima Gospod; svrh nebesa je slava Njegova.
113:5 Ko je kao Gospod, Bog naš, koji sedi na visini;
113:6 Koji se sagiba da vidi šta je na nebesima i na zemlji;
113:7 Koji iz praha podiže ubogoga, i iz kala uzvišuje ništega;
113:8 I posađuje ga s knezovima, s knezovima u narodu njegovom;
113:9 Od nerotkinje naseljava kuću, učinivši je radosnom majkom sinovima. Aliluja!

–
114:1 Kad izađe Izrailj iz Misira, dom Jakovljev iz naroda tuđeg,
114:2 Judeja postade svetinja Božija, Izrailj oblast Njegova.
114:3 More vide i pobeže; Jordan se obrati natrag.
114:4 Gore skakaše kao ovnovi, brdašca kao jaganjci.
114:5 Šta ti bi, more, te pobeže i tebi, Jordane, te se obrati natrag?
114:6 Gore, što skačete kao ovnovi, i brdašca, kao jaganjci?
114:7 Pred licem Gospodnjim drhći, zemljo, pred licem Boga Jakovljevog.
114:8 Koji pretvara kamen u jezero vodeno, granit u izvor vodeni.

–
115:1 Ne nama, Gospode, ne nama, nego imenu svom daj slavu, po milosti svojoj, po istini svojoj.
115:2 Zašto da govore narodi: Gde li je Bog njihov?
115:3 Bog je naš na nebesima, tvori sve što hoće.
115:4 Idoli su njihovi srebro i zlato, delo ruku čovečijih.
115:5 Usta imaju, a ne govore; oči imaju, a ne vide;
115:6 Uši imaju, a ne čuju; nozdrve imaju, a ne mirišu;
115:7 Ruke imaju, a ne hvataju; noge imaju, a ne hode, i ne puštaju glas iz grla svog.
115:8 Takvi su i oni koji ih grade, i svi koji se uzdaju u njih.
115:9 Dome Izrailjev, uzdaj se u Gospoda; On im je pomoć i štit.
115:10 Dome Aronov, uzdaj se u Gospoda; On im je pomoć i štit.
115:11 Koji se bojite Gospoda, uzdajte se u Gospoda; On im je pomoć i štit.
115:12 Gospod nas se opominje, blagosilja nas, blagosilja dom Izrailjev, blagosilja dom Aronov;
115:13 Blagosilja one koji se boje Gospoda, male i velike.
115:14 Da vam Gospod umnoži blagoslove, vama i sinovima vašim!
115:15 Gospod da vas blagoslovi, Tvorac neba i zemlje!
115:16 Nebo je nebo Gospodnje, a zemlju je dao sinovima čovečijim.
115:17 Neće Te mrtvi hvaliti, Gospode, niti oni koji siđu onamo gde se ćuti.
115:18 Nego ćemo mi blagosiljati Gospoda odsad i doveka. Aliluja!

–
116:1 Milo mi je što Gospod usliši molitveni glas moj;
116:2 Što prignu k meni uho svoje; i zato ću Ga u sve dane svoje prizivati.
116:3 Opkoliše me bolesti smrtne, i jadi pakleni zadesiše me, naiđoh na tugu i muku;
116:4 Ali prizvah ime Gospodnje: Gospode! Izbavi dušu moju!
116:5 Dobar je Gospod i pravedan, i Bog je naš milostiv;
116:6 Čuva proste Gospod; bijah u nevolji, i pomože mi.
116:7 Vrati se dušo moja, u mir svoj! Jer je Gospod dobrotvor tvoj!
116:8 Ti si izbavio dušu moju od smrti, oko moje od suza, nogu moju od spoticanja.
116:9 Hodiću pred licem Gospodnjim po zemlji živih.
116:10 Verovah kad govorih: U ljutoj sam nevolji.
116:11 Rekoh u smetnji svojoj: Svaki je čovek laža.
116:12 Šta ću vratiti Gospodu za sva dobra što mi je učinio?
116:13 Uzeću čašu spasenja, i prizvaću ime Gospodnje.
116:14 Izvršiću obećanja svoja Gospodu pred svim narodom Njegovim.
116:15 Skupa je pred Gospodom smrt svetaca Njegovih.
116:16 O Gospode! Ja sam sluga Tvoj, ja sam sluga Tvoj, sin sluškinje Tvoje; raskovao si s mene okove moje.
116:17 Žrtvu za hvalu prineću Tebi, i ime Gospodnje prizvaću.
116:18 Izvršiću obećanja svoja Gospodu pred svim narodom Njegovim,
116:19 U dvoru doma Gospodnjeg, usred tebe, Jerusalime. Aliluja!

–
117:1 Hvalite Gospoda svi narodi, slavite Ga sva plemena;
117:2 Jer je velika milost Njegova k nama, i istina Gospodnja traje doveka. Aliluja!

–
118:1 Hvalite Gospoda, jer je dobar, jer je doveka milost Njegova.
118:2 Neka reče Izrailj da je doveka milost Njegova;
118:3 Neka reče dom Aronov da je doveka milost Njegova;
118:4 Neka kažu svi koji se boje Gospoda da je doveka milost Njegova.
118:5 Iz teskobe povikah ka Gospodu i usliši me, izvede me na prostrano mesto Gospod.
118:6 Gospod je sa mnom, ne bojim se; šta će mi učiniti čovek?
118:7 Gospod mi je pomoćnik: slobodno ću gledati u neprijatelje svoje.
118:8 Bolje je uzdati se u Gospoda nego li se oslanjati na čoveka;
118:9 Bolje je uzdati se u Gospoda negoli se oslanjati na knezove.
118:10 Svi me narodi opkoliše; ali ih u ime Gospodnje razbih.
118:11 Optekoše, opkoliše me; ali ih u ime Gospodnje razbih.
118:12 Opkoliše me kao pčele saće, i ugasiše se kao oganj u trnju: u ime ih Gospodnje razbih.
118:13 Otisnuo si me da padnem, ali me Gospod prihvati.
118:14 Gospod je hvala moja i pesma; On mi posta Spasitelj.
118:15 Glas radosti i spasenja čuje se u kolibama pravedničkim: “Desnica Gospodnja daje silu;
118:16 Desnica Gospodnja uzvišuje, desnica Gospodnja daje silu.”
118:17 Neću umreti, nego ću živ biti, i kazivati dela Gospodnja.
118:18 Karajući pokara me Gospod; ali me smrti ne dade.
118:19 Otvorite mi vrata od pravde, ući ću na njih, slaviću Gospoda.
118:20 “Evo vrata Gospodnja, na koja ulaze pravednici!”
118:21 Hvalim Te, što si me uslišio, i postao mi Spasitelj.
118:22 Kamen koji odbaciše zidari, posta glava od ugla.
118:23 To bi od Gospoda i divno je u našim očima.
118:24 Evo dan, koji stvori Gospod! Radujmo se i veselimo se u nj!
118:25 O Gospode, pomozi! O Gospode, daj da bude u napredak!
118:26 Blagosloven koji ide u ime Gospodnje! Blagosiljamo vas iz doma Gospodnjeg.
118:27 Gospod je Bog krepak, i On nas obasja; žrtvu prazničnu, vezanu vrpcama, vodite k rogovima žrtveniku.
118:28 Ti si Bog moj, Tebe hvalim, Bože moj, Tebe uzvišujem.
118:29 Hvalite Gospoda, jer je dobar, jer je milost Njegova doveka.

–
119:1 Blago onima kojima je put čist, koji hode u zakonu Gospodnjem.
119:2 Blago onima koji čuvaju otkrivenja Njegova, svim srcem traže Ga;
119:3 Koji ne čine bezakonja, hode putevima Njegovim!
119:4 Ti si dao zapovesti svoje, da se čuvaju dobro.
119:5 Kad bi putevi moji bili upravljeni da čuvam naredbe Tvoje!
119:6 Onda se ne bih postideo, pazeći na zapovesti Tvoje;
119:7 Hvalio bih Te s pravim srcem, učeći se pravednim zakonima Tvojim.
119:8 Čuvaću naredbe Tvoje, nemoj me ostaviti sasvim.
119:9 Kako će mladić očistiti put svoj? Vladajući se po Tvojim rečima.
119:10 Svim srcem svojim tražim Tebe, ne daj mi da zađem od zapovesti Tvojih.
119:11 U srce svoje zatvorio sam reč Tvoju, da Ti ne grešim.
119:12 Blagosloven si, Gospode! Nauči me naredbama svojim.
119:13 Ustima svojim javljam sve sudove usta Tvojih.
119:14 Na putu otkrivenja Tvojih radujem se kao za veliko bogatstvo.
119:15 O zapovestima Tvojim razmišljam, i pazim na puteve Tvoje.
119:16 Naredbama Tvojim tešim se, ne zaboravljam reči Tvoje.
119:17 Učini milost sluzi svom, da bih živeo i čuvao reč Tvoju.
119:18 Otvori oči moje, da bih video čudesa zakona Tvog;
119:19 Gost sam na zemlji, nemoj sakriti od mene zapovesti svojih.
119:20 Iznemože duša moja želeći bez prestanka poznati sudove Tvoje.
119:21 Ti si strašan prokletim oholicama, koje zastranjuju od zapovesti Tvojih.
119:22 Odvrati od mene rug i sramotu, jer čuvam otkrivenja Tvoja.
119:23 Sede knezovi i dogovaraju se na mene; a sluga Tvoj razmišlja o naredbama Tvojim.
119:24 Otkrivenja su Tvoja uteha moja, savetnici moji.
119:25 Duša moja leži u prahu; oživi me po reči svojoj.
119:26 Kazujem puteve svoje, i čuješ me; nauči me naredbama svojim.
119:27 Urazumi me o putu zapovesti svojih, i razmišljaću o čudesima Tvojim.
119:28 Suze proliva duša moja od tuge, otkrepi me po reči svojoj
119:29 Put lažni ukloni od mene i zakon svoj daruj mi.
119:30 Put istini izbrah, zakone Tvoje tražim.
119:31 Prionuh za otkrivenja Tvoja, Gospode; nemoj me osramotiti.
119:32 Putem zapovesti Tvojih trčim, jer si raširio srce moje.
119:33 Pokaži mi, Gospode, put naredaba svojih, da ga se držim do kraja.
119:34 Urazumi me, i držaću se zakona Tvog, i čuvati ga svim srcem.
119:35 Postavi me na stazu zapovesti svojih, jer mi je ona omilela.
119:36 Privij srce moje k otkrivenjima svojim, a ne k lakomstvu.
119:37 Odvrati oči moje da ne gledaju ništavila, putem svojim oživi me.
119:38 Ispuni sluzi svom reč svoju da Te se boji.
119:39 Ukloni rug moj, kog se plašim; jer su sudovi Tvoji blagi.
119:40 Mile su mi zapovesti Tvoje, pravdom svojom oživi me.
119:41 Neka dođe na me milost Tvoja, Gospode, pomoć Tvoja po reči Tvojoj.
119:42 I ja ću odgovoriti onome koji me ruži; jer se uzdam u reč Tvoju.
119:43 Nemoj uzeti nikad od usta mojih reči istine, jer čekam sudove Tvoje.
119:44 I čuvaću zakon Tvoj svagda, doveka i bez prestanka.
119:45 Hodiću slobodno, jer tražim zapovesti Tvoje.
119:46 Govoriću o otkrivenjima Tvojim pred carevima, i neću se stideti.
119:47 Tešiću se zapovestima Tvojim, koje ljubim.
119:48 Ruke svoje pružam k zapovestima Tvojim, koje ljubim, i razmišljam o naredbama Tvojim.
119:49 Opomeni se reči svoje k sluzi svom, na koju si mi zapovedio da se oslanjam.
119:50 U nevolji mojoj teši me što me reč Tvoja oživljava.
119:51 Oholi mi se rugaju veoma; ali ja ne odstupam od zakona Tvog.
119:52 Pamtim sudove Tvoje od iskona, Gospode, i tešim se.
119:53 Gnev me obuzima na bezbožnike, koji ostavljaju zakon Tvoj.
119:54 Naredbe su Tvoje pesma moja u putničkom stanu mom.
119:55 Noću pominjem ime Tvoje, Gospode, i čuvam zakon Tvoj.
119:56 To je moje, da čuvam zapovesti Tvoje.
119:57 Deo moj Ti si, Gospode; naumio sam čuvati reči Tvoje.
119:58 Molim Ti se iz svega srca, smiluj se na me po reči svojoj.
119:59 Razmatram puteve svoje, i obraćam noge svoje k otkrivenjima Tvojim.
119:60 Hitim, i ne zatežem se čuvati zapovesti Tvoje.
119:61 Mreže bezbožničke opkoliše me, ali zakona Tvog ne zaboravljam.
119:62 U po noći ustajem da Te slavim za pravedne sudove Tvoje.
119:63 U zajednici sam sa svima koji se Tebe boje i koji čuvaju zapovesti Tvoje.
119:64 Dobrote je Tvoje, Gospode, puna sva zemlja; naredbama svojim nauči me.
119:65 Učinio si dobro sluzi svom, Gospode, po reči svojoj.
119:66 Dobroj misli i znanju nauči me, jer zapovestima Tvojim verujem.
119:67 Pre stradanja svog lutah, a sad čuvam reč Tvoju.
119:68 Ti si dobar, i dobro činiš; nauči me naredbama svojim.
119:69 Oholi pletu na mene laž, ali se ja svim srcem držim zapovesti Tvojih.
119:70 Zadriglo je srce njihovo kao salo, a ja se tešim zakonom Tvojim.
119:71 Dobro mi je što stradam, da se naučim naredbama Tvojim.
119:72 Miliji mi je zakon usta Tvojih nego hiljade zlata i srebra.
119:73 Ruke Tvoje stvorile su me i načinile me; urazumi me, i naučiću se zapovestima Tvojim.
119:74 Koji se Tebe boje, videće me, i radovaće se što se uzdam u Tvoju reč.
119:75 Znam da su sudovi Tvoji, Gospode, pravedni, i po pravdi me karaš.
119:76 Neka bude dobrota Tvoja uteha moja, kao što si rekao sluzi svom.
119:77 Neka dođe k meni milosrđe Tvoje, i oživim; jer je zakon Tvoj uteha moja.
119:78 Nek se postide oholi; jer me bez krivice oboriše. Ja razmišljam o zapovestima Tvojim.
119:79 Nek se obrate k meni koji se Tebe boje, i koji znaju otkrivenja Tvoja.
119:80 Srce moje neka bude savršeno u naredbama Tvojim, da se ne postidim.
119:81 Čezne duša moja za spasenjem Tvojim, reč Tvoju čekam.
119:82 Čeznu oči moje za rečju Tvojom; govorim: Kad ćeš me utešiti?
119:83 Postadoh kao meh u dimu, ali Tvojih naredaba ne zaboravih.
119:84 Koliko će biti dana sluge Tvog? Kad ćeš suditi onima koji me gone?
119:85 Oholi iskopaše mi jamu nasuprot zakonu Tvom.
119:86 Sve su zapovesti Tvoje istina; bez krivice me gone, pomozi mi.
119:87 Umalo me ne ubiše na zemlji, ali ja ne ostavljam zapovesti Tvojih.
119:88 Po milosti svojoj oživi me, i čuvaću otkrivenja usta Tvojih.
119:89 Doveka je, Gospode, reč Tvoja utvrđena na nebesima,
119:90 Od kolena do kolena istina Tvoja; Ti si postavio zemlju, i stoji.
119:91 Po Tvojoj naredbi sve stoji sad; jer sve služi Tebi.
119:92 Da nije zakon Tvoj bio uteha moja, poginuo bih u nevolji svojoj.
119:93 Zapovesti Tvojih neću zaboraviti doveka, jer me njima oživljavaš.
119:94 Ja sam Tvoj, pomozi mi, jer tražim zapovesti Tvoje.
119:95 Bezbožnici gledaju da me ubiju; a ja razmišljam o Tvojim otkrivenjima.
119:96 Svemu savršenom videh kraj; ali je zapovest Tvoja veoma široka.
119:97 Kako ljubim zakon tvoj! Sav dan mislim o njemu.
119:98 Zapovest Tvoja čini me mudrijeg od neprijatelja mojih; jer je sa mnom uvek.
119:99 Razumniji postah od svih učitelja svojih; jer razmišljam o Tvojim otkrivenjima.
119:100 Mudriji sam od staraca; jer zapovesti Tvoje čuvam.
119:101 Od svakog zlog puta zaustavljam noge svoje, da bih čuvao reč Tvoju.
119:102 Od naredaba Tvojih ne odstupam; jer si me Ti naučio.
119:103 Kako su slatke jeziku mom reči Tvoje, slađe od meda ustima mojim!
119:104 Od zapovesti Tvojih postadoh razuman; toga radi mrzim na svaki put lažni.
119:105 Reč je Tvoja žižak nozi mojoj, i videlo stazi mojoj.
119:106 Zakleh se da ću čuvati naredbe pravde Tvoje, i izvršiću.
119:107 Poništen sam veoma, Gospode, oživi me po reči svojoj.
119:108 Neka Ti bude ugodna, Gospode, dobrovoljna žrtva usta mojih, i sudovima svojim nauči me.
119:109 Duša je moja u ruci mojoj neprestano u nevolji; ali zakona Tvog ne zaboravljam.
119:110 Bezbožnici su mi metnuli zamku; ali od zapovesti Tvojih ne zastranih.
119:111 Prisvojih otkrivenja Tvoja zavavek; jer su radost srcu mom.
119:112 Privoleo sam srce svoje da tvori naredbe Tvoje navek, do kraja.
119:113 Koji prestupaju zakon, ja na njih mrzim, a zakon Tvoj ljubim.
119:114 Ti si zaklon moj i štit moj; reč Tvoju čekam.
119:115 Idite od mene, bezakonici! I čuvaću zapovesti Boga svog.
119:116 Ukrepi me po reči svojoj i biću živ, i nemoj me osramotiti u nadanju mom.
119:117 Utvrdi me, i spašću se, i razmišljaću o naredbama Tvojim bez prestanka.
119:118 Obaraš sve koji odstupaju od naredaba Tvojih; jer su pomisli njihove laž.
119:119 Kao gar bacaš sve bezbožnike na zemlji; toga radi omileše mi otkrivenja Tvoja.
119:120 Drhće od straha Tvog telo moje, i sudova Tvojih bojim se.
119:121 Činim sud i pravdu, ne daj me onima koji me gone.
119:122 Odbrani slugu svog na dobro Njegovo, da mi ne čine sile oholi.
119:123 Oči moje čeznu za spasenjem Tvojim i za rečju pravde Tvoje.
119:124 Učini sluzi svom po milosti svojoj, i naredbama svojim nauči me.
119:125 Ja sam sluga Tvoj; urazumi me, i poznaću otkrivenja Tvoja.
119:126 Vreme je da Gospod radi; oboriše zakon Tvoj.
119:127 Toga radi ljubim zapovesti Tvoje većma nego zlato i drago kamenje.
119:128 Toga radi zapovesti Tvoje držim da su verne, na svaki put lažni mrzim.
119:129 Divna su otkrivenja Tvoja; zato ih čuva duša moja.
119:130 Reči Tvoje kad se jave, prosvetljuju i urazumljuju proste.
119:131 Otvaram usta svoja da odahnem, jer sam žedan zapovesti Tvojih.
119:132 Pogledaj na me i smiluj se na me, kao što radiš s onima koji ljube ime Tvoje.
119:133 Utvrdi stope moje u reči svojoj, i ne daj nikakvom bezakonju da ovlada mnom.
119:134 Izbavi me od nasilja ljudskog, i čuvaću zapovesti Tvoje.
119:135 Svetlošću lica svog obasjaj slugu svog, i nauči me naredbama svojim.
119:136 Oči moje liju potoke, zato što ne čuvaju zakona Tvog.
119:137 Pravedan si, Gospode, i pravi su sudovi Tvoji.
119:138 Javio si pravdu u otkrivenjima svojim, i istinu celu.
119:139 Revnost moja jede me, zato što moji neprijatelji zaboraviše reči Tvoje.
119:140 Reč je Tvoja veoma čista, i sluga je Tvoj veoma ljubi.
119:141 Ja sam malen i poništen, ali zapovesti Tvojih ne zaboravljam.
119:142 Pravda je Tvoja pravda večna, i zakon Tvoj istina.
119:143 Tuga i nevolja nađe me, zapovesti su Tvoje uteha moja.
119:144 Večna je pravda u otkrivenjima Tvojim; urazumi me, i biću živ.
119:145 Vičem iz svega srca: Usliši me, Gospode; sačuvaću naredbe Tvoje.
119:146 Prizivam Te, pomozi mi; držaću se otkrivenja Tvojih.
119:147 Pretečem svanuće, i vičem; reč Tvoju čekam.
119:148 Preteču oči moje jutarnju stražu, da bih razmišljao o reči Tvojoj.
119:149 Čuj glas moj po milosti svojoj, Gospode; po sudu svom oživi me.
119:150 Prikučuju se koji ljube bezakonje; udaljili su se od zakona Tvog.
119:151 Ti si blizu, Gospode, i sve su zapovesti Tvoje istina.
119:152 Odavna znam za otkrivenja Tvoja, da si ih postavio zavavek.
119:153 Pogledaj nevolju moju, i izbavi me, jer ne zaboravljam zakona Tvog.
119:154 Primi se stvari moje, i odbrani me; po reči svojoj oživi me.
119:155 Daleko je od bezbožnika spasenje, jer se ne drže naredaba Tvojih.
119:156 Milosrđe je Tvoje, Gospode, veliko; po pravom sudu svom oživi me.
119:157 Mnogo je protivnika mojih i neprijatelja mojih; ali ja ne odstupam od otkrivenja Tvojih.
119:158 Vidim odmetnike, i mrsko mi je; jer ne čuvaju reči Tvoje.
119:159 Gledaj, kako ljubim zapovesti Tvoje, Gospode, po milosti svojoj oživi me.
119:160 Osnova je reči Tvoje istina, i večan je svaki sud pravde Tvoje.
119:161 Knezovi me gone nizašta, ali se srce moje boji reči Tvoje.
119:162 Radujem se reči Tvojoj kao onaj koji zadobije velik plen.
119:163 Mrzim na laž i gadim se na nju, ljubim zakon Tvoj.
119:164 Sedam puta na dan hvalim Te za sudove pravde Tvoje.
119:165 Velik mir imaju oni koji ljube zakon Tvoj, i u njih nema spoticanja.
119:166 Čekam spasenje Tvoje, Gospode, i zapovesti Tvoje izvršujem.
119:167 Duša moja čuva otkrivenja Tvoja, i ja ih ljubim veoma.
119:168 Čuvam zapovesti Tvoje i otkrivenja; jer su svi putevi moji pred Tobom.
119:169 Neka izađe tužnjava moja preda Te, Gospode! Po reči svojoj urazumi me.
119:170 Neka dođe moljenje moje preda Te! Po reči svojoj izbavi me.
119:171 Usta će moja pevati hvalu, kad me naučiš naredbama svojim.
119:172 Jezik će moj kazivati reč Tvoju, jer su sve zapovesti Tvoje pravedne.
119:173 Neka mi bude ruka Tvoja u pomoći; jer mi omileše zapovesti Tvoje;
119:174 Žedan sam spasenja Tvog, Gospode, i zakon je Tvoj uteha moja.
119:175 Neka živi duša moja i Tebe hvali, i sudovi Tvoji neka mi pomognu.
119:176 Zađoh kao ovca izgubljena: traži slugu svog; jer zapovesti Tvojih ne zaboravih.

–
120:1 Ka Gospodu zavikah u nevolji svojoj, i usliši me.
120:2 Gospode! Izbavi dušu moju od usta lažljivih i od jezika lukavog.
120:3 Šta će Ti dati i šta će Ti prineti jezik lukavi?
120:4 On je kao oštre strele u jakoga, kao ugljevlje smrekovo.
120:5 Teško meni kad sam tuđin kod Meseha, živim kod šatora kidarskih.
120:6 Dugo je živela duša moja s onima koji mrze na mir.
120:7 Ja sam miran; ali kad stanem govoriti u njih je rat.

–
121:1 Podižem oči svoje ka gorama; odakle mi dolazi pomoć?
121:2 Pomoć je meni od Gospoda, koji je stvorio nebo i zemlju.
121:3 Neće dati da popuzne noga tvoja; ne dremlje čuvar tvoj.
121:4 Gle, ne dremlje i ne spava čuvar Izrailjev.
121:5 Gospod je čuvar tvoj, Gospod je sen tvoj, On ti je s desne strane.
121:6 Danju te neće sunce ubiti ni mesec noću.
121:7 Gospod će te sačuvati od svakog zla, sačuvaće dušu tvoju Gospod.
121:8 Gospod će čuvati ulazak tvoj i izlazak tvoj, odsad i doveka.

–
122:1 Obradovah se kad mi rekoše: Hajdemo u dom Gospodnji!
122:2 Evo, stoje noge naše na vratima tvojim, Jerusalime!
122:3 Jerusalim je izidan, kao grad sliven u jednu zgradu.
122:4 Onamo idu plemena, plemena Gospodnja, po naredbi Izrailjevoj da slave ime Gospodnje.
122:5 Onde stoje prestoli sudski, prestoli doma Davidovog.
122:6 Ištite mira Jerusalimu; neka bude dobro onima koji ljube Tebe!
122:7 Neka bude mir oko zidova tvojih, i čestitost u dvorima tvojim!
122:8 Radi braće svoje, i prijatelja svojih govorim: Mir ti!
122:9 Radi doma Gospoda Boga našeg želim ti dobro.

–
123:1 K Tebi podižem oči svoje, koji živiš na nebesima!
123:2 Kao što su oči slugama uprte u ruku gospodara njihovih, kao oči sluškinjine u ruku gospođe njene, tako su oči naše u Gospoda Boga našeg, dok se smiluje na nas.
123:3 Smiluj se na nas, Gospode, smiluj se na nas, jer smo se dovoljno nasitili sramote;
123:4 Dovoljno se nasitila duša naša ruga od ponositih, i sramote od oholih.

–
124:1 Da nije bio Gospod s nama, neka reče Izrailj,
124:2 Da nije bio Gospod s nama, kad ljudi ustaše na nas,
124:3 Žive bi nas proždrli, kad se raspali gnev njihov na nas;
124:4 Potopila bi nas voda, reka bi pokrila dušu našu;
124:5 Pokrila bi dušu našu silna voda.
124:6 Blagosloven Gospod, koji nas ne dade zubima njihovim da nas rastržu!
124:7 Duša se naša izbavi kao ptica iz zamke lovačke; zamka se raskide, i mi se izbavismo.
124:8 Pomoć je naša u imenu Gospodnjem, koji je stvorio nebo i zemlju.

–
125:1 Ko se uzda u Gospoda, on je kao gora Sion, ne pomeša se, ostaje doveka.
125:2 Oko Jerusalima su gore, i Gospod je oko naroda svog odsad i doveka.
125:3 Jer neće ostati skiptar bezbožnički nad delom pravedničkim, da ne bi pravednici pružili ruke svoje na bezakonje.
125:4 Učini, Gospode, dobro dobrima i onima koji su prava srca.
125:5 A koji svrću na krive pute, oteraće Gospod s onima koji čine bezakonje. Mir Izrailju!

–
126:1 Kad vraćaše Gospod roblje sionsko, bejasmo kao u snu.
126:2 Tada usta naša behu puna radosti, i jezik naš pevanja. Tada govorahu po narodima: Veliko delo čini Gospod na njima.
126:3 Veliko delo čini Gospod na nama; razveselismo se.
126:4 Vraćaj, Gospode, roblje naše, kao potoke na sasušenu zemlju.
126:5 Koji su sa suzama sejali, neka žanju s pevanjem.
126:6 Ide i plače koji nosi seme da seje; poći će s pesmom noseći snopove svoje.

–
127:1 Ako Gospod neće graditi doma, uzalud se muče koji ga grade; ako neće Gospod čuvati grada, uzalud ne spava stražar.
127:2 Uzalud ranite, kasno ležete, jedete hleb umorni; milom svom On daje san.
127:3 Evo nasledstva od Gospoda: deca, porod je dar od Njega.
127:4 Šta su strele u ruci jakome, to su sinovi mladi.
127:5 Blago čoveku koji je njima napunio tul svoj! Neće se osramotiti kad se stanu razgovarati s neprijateljima na vratima.

–
128:1 Blago svakome, koji se boji Gospoda, koji hodi putevima Njegovim!
128:2 Jer će jesti od trudova ruku svojih. Blago tebi, i dobro ti je.
128:3 Žena je tvoja kao rodna loza usred doma tvog; sinovi tvoji kao grane maslinove oko stola tvog.
128:4 Gle, tako će biti blagosloven čovek koji se boji Gospoda.
128:5 Blagosloviće te Gospod sa Siona, i gledaćeš dobro jerusalimsko u sve dane života svog;
128:6 Videćeš sinove u sinova svojih. Mir Izrailju!

–
129:1 Mnogo mi dosađivaše od mladosti moje neka reče Izrailj,
129:2 Mnogo mi dosađivaše od mladosti moje, ali me ne svladaše.
129:3 Na leđima mojim oraše orači, i vodiše duge brazde svoje.
129:4 Gospod je pravedan; iseče konopce bezbožničke.
129:5 Postideće se, odbiće se svi koji nenavide Sion.
129:6 Biće kao trava na krovovima, koja se sasušuje pre nego se počupa,
129:7 Od koje neće žetelac napuniti ruke svoje, niti naručja svoja vezilac;
129:8 I koji prolaze neće reći: “Blagoslov Gospodnji na vama! Blagosiljamo vas imenom Gospodnjim.”

–
130:1 Iz dubine vičem k Tebi, Gospode!
130:2 Gospode! Čuj glas moj. Neka paze uši Tvoje na glas moljenja mog.
130:3 Ako ćeš na bezakonje gledati, Gospode, Gospode, ko će ostati?
130:4 Ali je u Tebe praštanje, da bi Te se bojali.
130:5 Čekam Gospoda; čeka duša moja; uzdam se u reč Njegovu.
130:6 Duša moja čeka Gospoda većma nego straže jutarnje, koje straže jutrom.
130:7 Neka čeka Izrailj Gospoda; jer je u Gospoda milost, i velik je u Njega otkup.
130:8 I On će otkupiti Izrailja od svih bezakonja Njegovih.

–
131:1 Gospode! Ne nadima se srce moje, niti se uznose oči moje; niti idem na veliko, ni na ono što je više od mene.
131:2 Smeran sam i krotak dušom svojom, kao dete kraj matere; kao dete duša je moja u meni.
131:3 Nek se uzda Izrailj u Gospoda odsad i doveka.

–
132:1 Opomeni se, Gospode, Davida i sve smernosti njegove,
132:2 Kako se kunuo Gospodu, i zavetovao Bogu Jakovljevom:
132:3 “Neću ući u šator doma svog, niti ću leći na postelju odra svog;
132:4 Neću dati sna očima svojim, ni veđama svojim drema;
132:5 Dok ne nađem mesta Gospodu, stana Bogu Jakovljevom.”
132:6 Evo, čusmo da je u Jefremovoj zemlji, nađosmo Ga na poljima kirijat-jarimskim.
132:7 Uđimo u stan Njegov, poklonimo se podnožju nogu Njegovih.
132:8 Stani, Gospode, na počivalištu svom, Ti i kovčeg sile Tvoje.
132:9 Sveštenici Tvoji nek se obuku u pravdu, i sveci Tvoji nek se raduju.
132:10 Radi Davida, sluge svog, nemoj odvratiti lica od pomazanika svog.
132:11 Zakle se Gospod Davidu u istini, od koje neće odstupiti; od poroda tvog posadiću na prestolu tvom.
132:12 Ako sinovi tvoji uščuvaju zavet moj i otkrivenja moja kojima ću ih naučiti, onda će i sinovi njihovi doveka sedeti na prestolu svom.
132:13 Jer je izabrao Gospod Sion, i omile Mu živeti na njemu.
132:14 Ovo je počivalište moje uvek, ovde ću se naseliti; jer mi je omilelo.
132:15 Hranu ću njegovu blagosloviti, nište njegove nasitiću hleba.
132:16 Sveštenike ću njegove obući u spasenje, i sveti će se njegovi radovati.
132:17 Tu ću učiniti da uzraste rog Davidu, postaviću videlo pomazaniku svom.
132:18 Neprijatelje ću njegove obući u sramotu; a na njemu će cvetati venac njegov.

–
133:1 Kako je lepo i krasno kad sva braća žive zajedno!
133:2 Kao dobro ulje na glavi, koje se stače na bradu, bradu Aronovu, koje se stače na skut od haljine njegove;
133:3 Kao rosa na Ermonu, koja silazi na gore sionske; jer je onde utvrdio Gospod blagoslov i život doveka.

–
134:1 Sad blagosiljajte Gospoda, sve sluge Gospodnje, koje stojite u domu Gospodnjem noću.
134:2 Podignite ruke svoje k svetinji, i blagosiljajte Gospoda.
134:3 Blagosloviće te sa Siona Gospod, koji je stvorio nebo i zemlju.

–
135:1 Hvalite ime Gospodnje, hvalite, sluge Gospodnje,
135:2 Koji stojite u domu Gospodnjem; u dvorima doma Boga našeg.
135:3 Hvalite Gospoda, jer je dobar Gospod; pojte imenu Njegovom, jer je slatko.
135:4 Jer Jakova izabra sebi Gospod, Izrailja za dostojanje svoje.
135:5 Jer poznah da je velik Gospod, i Gospod naš svrh svih bogova.
135:6 Šta god hoće, sve Gospod čini, na nebesima i na zemlji, u morima i u svim bezdanima.
135:7 Izvodi oblake od kraja zemlje, munje čini usred dažda, izvodi vetar iz staja njegovih.
135:8 On pobi prvence u Misiru od čoveka do živinčeta.
135:9 Pokaza znake i čudesa usred tebe, Misire, na Faraonu i na svim slugama njegovim.
135:10 Pobi narode velike, i izgubi careve jake:
135:11 Siona, cara amorejskog i Oga, cara vasanskog, i sva carstva hananska;
135:12 I dade zemlju njihovu u dostojanje, u dostojanje Izrailju, narodu svom.
135:13 Gospode! Ime je Tvoje večno; Gospode! Spomen je Tvoj od kolena do kolena.
135:14 Jer će suditi Gospod narodu svom, i na sluge svoje smilovaće se.
135:15 Idoli su neznabožački srebro i zlato, delo ruku čovečijih;
135:16 Usta imaju, a ne govore; oči imaju, a ne vide;
135:17 Uši imaju, a ne čuju; niti ima dihanja u ustima njihovim.
135:18 Kakvi su oni onakvi su i oni koji ih grade, i svi koji se uzdaju u njih.
135:19 Dome Izrailjev, blagosiljaj Gospoda; dome Aronov, blagosiljaj Gospoda;
135:20 Dome Levijev, blagosiljaj Gospoda; koji se bojite Gospoda, blagosiljajte Gospoda.
135:21 Blagosloven Gospod na Sionu, koji živi u Jerusalimu! Aliluja!

–
136:1 Slavite Gospoda, jer je dobar; jer je doveka milost Njegova;
136:2 Slavite Boga nad bogovima; jer je doveka milost Njegova.
136:3 Slavite Gospodara nad gospodarima; jer je doveka milost Njegova;
136:4 Onog, koji jedan tvori čudesa velika; jer je doveka milost Njegova;
136:5 Koji je stvorio nebesa premudro; jer je doveka milost Njegova;
136:6 Utvrdio zemlju na vodi; jer je doveka milost Njegova;
136:7 Stvorio velika videla; jer je doveka milost Njegova;
136:8 Sunce, da upravlja danom; jer je doveka milost Njegova;
136:9 Mesec i zvezde, da upravljaju noću; jer je doveka milost Njegova;
136:10 Koji pobi Misir u prvencima njegovim; jer je doveka milost Njegova;
136:11 Izvede iz njega Izrailja; jer je doveka milost Njegova;
136:12 Rukom krepkom i mišicom podignutom; jer je doveka milost Njegova;
136:13 Koji razdvoji Crveno More; jer je doveka milost Njegova;
136:14 I provede Izrailja kroz sred njega; jer je doveka milost Njegova;
136:15 A Faraona i vojsku njegovu vrže u more crveno; jer je doveka milost Njegova;
136:16 Prevede narod svoj preko pustinje; jer je doveka milost Njegova;
136:17 Pobi careve velike; jer je doveka milost Njegova;
136:18 I izgubi careve znatne; jer je doveka milost Njegova;
136:19 Siona, cara amorejskog; jer je doveka milost Njegova;
136:20 I Oga, cara vasanskog; jer je doveka milost Njegova;
136:21 I dade zemlju njihovu u dostojanje; jer je doveka milost Njegova;
136:22 U dostojanje Izrailju, sluzi svom; jer je doveka milost Njegova;
136:23 Koji nas se opomenu u poniženju našem; jer je doveka milost Njegova;
136:24 I izbavi nas od neprijatelja naših; jer je doveka milost Njegova;
136:25 Koji daje hranu svakom telu; jer je doveka milost Njegova;
136:26 Slavite Boga nebeskog; jer je doveka milost Njegova.

–
137:1 Na vodama vavilonskim seđasmo i plakasmo opominjući se Siona.
137:2 O vrbama sred njega vešasmo harfe svoje.
137:3 Onde iskahu koji nas zarobiše da pevamo, i koji nas oboriše da se veselimo: “Pevajte nam pesmu sionsku.”
137:4 Kako ćemo pevati pesmu Gospodnju u zemlji tuđoj?
137:5 Ako zaboravim tebe, Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja.
137:6 Neka prione jezik moj za usta moja, ako tebe ne uspamtim, ako ne uzdržim Jerusalima svrh veselja svog.
137:7 Napomeni, Gospode, sinovima Edomovim dan jerusalimski, kad govoriše: Raskopajte, raskopajte ga do temelja.
137:8 Kćeri vavilonska, krvnico, blago onome ko ti plati za delo koje si nama učinila!
137:9 Blago onome koji uzme i razbije decu tvoju o kamen.

–
138:1 Slavim Te, Gospode, od svega srca svog, pred bogovima pevam Tebi.
138:2 Poklanjam se pred svetom crkvom Tvojom, i slavim ime Tvoje, za dobrotu Tvoju i za istinu Tvoju; jer si po svakom imenu svom podigao reč svoju.
138:3 U dan, u koji zazvah, Ti si me uslišio, dunuo slobodu u dušu moju.
138:4 Slaviće Te, Gospode, svi carevi zemaljski, kad čuju reči usta Tvojih;
138:5 I pevaće puteve Gospodnje, jer je velika slava Gospodnja.
138:6 Jer je visok Gospod, i vidi niskog, i visokog izdaleka poznaje.
138:7 Ako pođem u tuzi, Ti ćeš me oživeti; na zloću neprijatelja mojih pružićeš ruku svoju i zakloniće me desnica Tvoja.
138:8 Gospod će svršiti za mene. Gospode! Milost je Tvoja doveka; dela ruku svojih ne ostavljaj.

–
139:1 Gospode! Ti me kušaš i znaš.
139:2 Ti znaš kad sedam i kad ustanem; Ti znaš pomisli moje izdaleka;
139:3 Kad hodim i kad se odmaram, Ti si oko mene, i sve puteve moje vidiš.
139:4 Još nema reči na jeziku mom, a Ti, Gospode, gle, već sve znaš.
139:5 Sastrag i spred Ti si me zaklonio, i stavio na me ruku svoju.
139:6 Čudno je za me znanje Tvoje, visoko, ne mogu da ga dokučim.
139:7 Kuda bih otišao od duha Tvog, i od lica Tvog kuda bih pobegao?
139:8 Da izađem na nebo, Ti si onde. Da siđem u pakao, onde si.
139:9 Da se dignem na krilima od zore, i preselim se na kraj mora:
139:10 I onde će me ruka Tvoja voditi, i držati me desnica Tvoja.
139:11 Da kažem: Da ako me mrak sakrije; ali je i noć kao videlo oko mene.
139:12 Ni mrak neće zamračiti od Tebe, i noć je svetla kao dan: mrak je kao videlo.
139:13 Jer si Ti stvorio šta je u meni, sastavio si me u utrobi matere moje.
139:14 Hvalim Te, što sam divno sazdan. Divna su dela Tvoja, i duša moja to zna dobro.
139:15 Nijedna se kost moja nije sakrila od Tebe, ako i jesam sazdan tajno, otkan u dubini zemaljskoj.
139:16 Zametak moj videše oči Tvoje, u knjizi je Tvojoj sve to zapisano, i dani zabeleženi, kad ih još nije bilo nijednog.
139:17 Kako su mi nedokučive pomisli Tvoje, Bože! Kako im je velik broj!
139:18 Da ih brojim, više ih je nego peska. Kad se probudim, još sam s Tobom.
139:19 Da hoćeš, Bože, ubiti bezbožnika! Krvopije, idite od mene.
139:20 Oni govore ružno na Tebe; uzimaju ime Tvoje uzalud neprijatelji Tvoji.
139:21 Zar da ne mrzim na one, koji na Te mrze, Gospode, i da se ne gadim na one koji ustaju na Tebe?
139:22 Punom mrzošću mrzim na njih; neprijatelji su mi.
139:23 Okušaj me, Bože, i poznaj srce moje, ispitaj me, i poznaj pomisli moje.
139:24 I vidi jesam li na zlom putu, i vodi me na put večni.

–
140:1 Izbavi me, Gospode, od čoveka zlog, sačuvaj me od nasilnika,
140:2 Koji pomišljaju zlo u srcu i svaki dan podižu rat;
140:3 Oštre jezik svoj kao zmija, jed je aspidin u ustima njihovim.
140:4 Sačuvaj me, Bože, od ruku bezbožničkih, od nasilnika sahrani me, koji misle da potkinu noge moje.
140:5 Oholi mi namestiše zamke i prugla, metnuše mi mrežu na put, pređu razapeše mi.
140:6 Rekoh Gospodu: Ti si Bog moj, usliši, Gospode, glas moljenja mog.
140:7 Gospode, Gospode, krepki Spasitelju moj, zakloni glavu moju u dan ratni!
140:8 Ne daj, Gospode, bezbožniku šta želi, ne daj mu da dokuči šta je naumio, da se ne uznose.
140:9 Otrov onih što su oko mene, pogibao usta njihovih neka se obrati na njih.
140:10 Neka padne na njih živo ugljevlje; neka ih On baci u oganj, u propasti, da ne ustanu.
140:11 Čovek jezičan neće se utvrditi na zemlji, nepravednog će zloća uvaliti u pogibao.
140:12 Znam da će Gospod pokazati pravdu nevoljnome i pravicu ubogima.
140:13 Da! Pravedni će slaviti ime Tvoje, pravi će ostati pred licem Tvojim.

–
141:1 Gospode, vičem k Tebi, pohitaj k meni, čuj glas moljenja mog, kad vičem k Tebi.
141:2 Nek izađe molitva moja kao kad pred lice Tvoje, dizanje ruku mojih kao prinos, večernji.
141:3 Postavi, Gospode, stražu kod jezika mog, čuvaj vrata usta mojih.
141:4 Ne daj srcu mom da zastrani na zle pomisli, da čini dela bezbožna s ljudima koji postupaju nepravedno; i da ne okusim sladosti njihovih.
141:5 Neka me bije pravednik, to je milost; neka me kara, to je ulje za glavu moju; glava moja neće odbaciti, ako će i više; nego je molitva moja protiv zloće njihove.
141:6 Rasuše se po kamenim vrletima sudije njihove, i čuše reči moje kako su blage.
141:7 Kao kad ko seče i teše, tako se razleteše kosti naše do čeljusti paklenih.
141:8 Ali su k Tebi, Gospode, Gospode, upravljene oči moje, u Tebe se uzdam, nemoj odbaciti duše moje.
141:9 Sačuvaj me od zamke, koju mi metnuše, od lukavstva onih, koji čine bezakonje.
141:10 Pašće u mreže svoje bezbožnici, a ja ću jedan proći.

–
142:1 Glasom svojim ka Gospodu vičem, glasom svojim Gospodu se molim.
142:2 Izlivam pred Njim moljenje svoje, tugu svoju pred Njim kazujem,
142:3 Kad iznemogne u meni duh moj. Ti znaš stazu moju. Na putu, kojim hodim, sakriše mi zamku.
142:4 Pogledam nadesno, i vidim da me niko ne zna; nestade mi utočišta, niko ne mari za dušu moju.
142:5 Vičem k Tebi, Gospode; velim: Ti si utočište moje, deo moj na zemlji živih.
142:6 Čuj tužnjavu moju; jer se mučim veoma. Izbavi me od onih koji me gone, jer su jači od mene.
142:7 Izvedi iz tamnice dušu moju, da slavim ime Tvoje. Oko mene će se skupiti pravednici, kad mi učiniš dobro.

–
143:1 Gospode, usliši molitvu moju, primi moljenje moje po istini svojoj, usliši me po pravdi svojoj.
143:2 I ne idi na sud sa slugom svojim, jer se neće opravdati pred Tobom niko živ.
143:3 Neprijatelj goni dušu moju, gazi u prah život moj, posađuje me u mrak, kao davno pomrle.
143:4 Trne u meni duh moj, nestaje u meni srca mog.
143:5 Pominjem dane stare, prebrajam sve poslove Tvoje, razmišljam o delima ruku Tvojih.
143:6 Pružam k Tebi ruke svoje; duša je moja kao suva zemlja pred Tobom.
143:7 Pohitaj, usliši me; Gospode, nestaje duha mog, nemoj odvratiti lica svog od mene; jer ću biti kao oni koji odlaze u grob.
143:8 Rano mi javi milost svoju, jer se u Tebe uzdam. Pokaži mi put, kojim da idem, jer k Tebi podižem dušu svoju.
143:9 Izbavi me od neprijatelja mojih, Gospode, k Tebi pritečem.
143:10 Nauči me Tvoriti volju Tvoju, jer si Ti Bog moj; duh Tvoj blagi neka me vodi po stazi pravoj.
143:11 Imena radi svog, Gospode, oživi me, po pravdi svojoj izvedi iz muke dušu moju.
143:12 I po milosti svojoj istrebi neprijatelje moje, i pogubi sve koji muče dušu moju, jer sam Tvoj sluga.

–
144:1 Blagosloven Gospod, grad moj, koji uči ruke moje boju, prste moje ratu,
144:2 Dobrotvor moj i ograda moja, utočište moje i Izbavitelj moj, Štit moj, Onaj u koga se uzdam, koji mi pokorava narod moj.
144:3 Gospode! Šta je čovek, te znaš za nj, i sin smrtnoga, te ga paziš?
144:4 Čovek je kao ništa; dani su njegovi kao sen, koji prolazi.
144:5 Gospode! Savij nebesa svoja, i siđi; dotakni se gora, i zadimiće se.
144:6 Sevni munjom, i razagnaj ih; pusti strele svoje, i raspi ih.
144:7 Pruži ruku svoju s visine, izbavi me i izvadi me iz vode velike, iz ruku tuđinaca,
144:8 Kojih usta govore ništavne stvari, i kojih je desnica desnica lažna.
144:9 Bože! Pesmu novu pevaću Ti, u psaltir od deset žica udaraću Tebi,
144:10 Koji daješ spasenje carevima, i Davida slugu svog izbavljaš od ljutog mača.
144:11 Izbavi me i otmi me iz ruke tuđinaca, kojih usta govore ništavne stvari, i kojih je desnica desnica lažna.
144:12 Sinovi naši neka budu kao bilje, koje veselo odraste u mladosti; kćeri naše kao stupovi prekrasno izrađeni u dvoru;
144:13 Žitnice naše pune, obilne svakim žitom; ovce naše nek se množe na hiljade i na sto hiljada po stanovima našim.
144:14 Volovi naši neka budu tovni; neka ne budu napadanja, ni bežanja, ni tužnjave po ulicama našim.
144:15 Blago narodu, u kog je sve ovako! Blago narodu, u kog je Gospod Bog!

–
145:1 Uzvišavaću Te, Bože moj, care moj, blagosiljaću ime Tvoje od veka do veka.
145:2 Svaki ću Te dan blagosiljati, i hvaliću ime Tvoje doveka i bez prestanka.
145:3 Velik je Gospod, i valja Ga slaviti, i veličanstvo Njegovo ne može se dosegnuti.
145:4 Od kolena do kolena hvaliće dela Tvoja, i silu Tvoju kazivati.
145:5 O visokoj slavi Tvog veličanstva, i o divnim delima Tvojim razmišljam.
145:6 Pripovedaće silu čudesa Tvojih, i ja ću veličanstvo Tvoje kazivati.
145:7 Hvaliće veliku dobrotu Tvoju i pravdu Tvoju pevaće.
145:8 Podatljiv je i milosrdan Gospod, dugo trpi i velike je milosti.
145:9 Dobar je Gospod prema svima, i žalostiv na sva dela svoja.
145:10 Neka Te slave, Gospode, sva dela Tvoja, i sveci Tvoji neka Te blagosiljaju.
145:11 Neka kazuju slavu carstva Tvog, i silu Tvoju pripovedaju.
145:12 Da bi javili sinovima ljudskim silu Tvoju, i visoku slavu carstva Tvog.
145:13 Carstvo je Tvoje carstvo svih vekova, i vlada Tvoja na sva kolena.
145:14 Gospod prihvata sve koji padaju, i ispravlja sve pognute.
145:15 Oči su svih k Tebi upravljene, i Ti im daješ hranu na vreme;
145:16 Otvaraš ruku svoju, i sitiš svašta živo po želji.
145:17 Pravedan je Gospod u svim putevima svojim, i svet u svim delima svojim.
145:18 Gospod je blizu svih koji Ga prizivaju, svih, koji Ga prizivaju u istini.
145:19 Želju ispunja onima koji Ga se boje, tužnjavu njihovu čuje, i pomaže im.
145:20 Čuva Gospod sve koji Ga ljube, a bezbožnike sve će istrebiti.
145:21 Hvalu Gospodu neka govore usta moja, i neka blagosilja svako telo sveto ime Njegovo uvek i bez prestanka.

–
146:1 Hvali, dušo moja, Gospoda.
146:2 Hvaliću Gospoda za života svog, pevaću Bogu svom dok me je god.
146:3 Ne uzdajte se u knezove, u sina čovečijeg, u kog nema pomoći.
146:4 Iziđe iz njega duh, i vrati se u zemlju svoju: taj dan propadnu sve pomisli njegove.
146:5 Blago onome, kome je pomoćnik Bog Jakovljev, kome je nadanje u Gospodu, Bogu njegovom,
146:6 Koji je stvorio nebo i zemlju, more i sve što je u njima; koji drži veru uvek,
146:7 Čini sud onima kojima se čini krivo; daje hranu gladnima. Gospod dreši svezane,
146:8 Gospod otvara oči slepcima, podiže oborene, Gospod ljubi pravednike.
146:9 Gospod čuva došljake, pomaže siroti i udovici; a put bezbožnički prevraća.
146:10 Gospod je car doveka, Bog tvoj, Sione, od kolena do kolena. Aliluja.

–
147:1 Hvalite Gospoda, jer je slatko pevati Boga našeg, jer Blagome prilikuje hvala.
147:2 Gospod zida Jerusalim, sabira rasejane sinove Izrailjeve;
147:3 Isceljuje one koji su skrušenog srca, i leči tuge njihove;
147:4 Izbraja mnoštvo zvezda, i sve ih zove imenom.
147:5 Velik je Gospod naš i velika je krepost Njegova, i razumu Njegovom nema mere.
147:6 Prihvata smerne Gospod, a bezbožne ponižava do zemlje.
147:7 Redom pevajte Gospodu hvalu, udarajte Bogu našem u gusle.
147:8 On zastire nebo oblacima, sprema zemlji dažd, čini te raste na gorama trava;
147:9 Daje stoci piću njenu, i vranićima, koji viču k Njemu.
147:10 Ne mari za silu konjsku, niti su Mu mili kraci čovečiji.
147:11 Mili su Gospodu oni koji Ga se boje, koji se uzdaju u milost Njegovu.
147:12 Slavi, Jerusalime, Gospoda; hvali Boga svog, Sione!
147:13 Jer On utvrđuje prevornice vrata tvojih, blagosilja sinove tvoje u tebi.
147:14 Ograđuje međe tvoje mirom, nasićava te jedre pšenice.
147:15 Šalje govor svoj na zemlju, brzo teče reč Njegova.
147:16 Daje sneg kao vunu, sipa inje kao pepeo.
147:17 Baca grad svoj kao zalogaje, pred mrazom Njegovim ko će ostati?
147:18 Pošalje reč svoju, i sve se raskravi; dune duhom svojim, i poteku vode.
147:19 On je javio reč svoju Jakovu, naredbe i sudove svoje Izrailju.
147:20 Ovo nije učinio ni jednom drugom narodu, i sudova Njegovih oni ne znaju. Aliluja!

–
148:1 Hvalite Gospoda na nebesima, hvalite Ga na visini.
148:2 Hvalite Ga, svi anđeli Njegovi, hvalite Ga, sve vojske Njegove!
148:3 Hvalite Ga, sunce i meseče, hvalite Ga, sve zvezde sjajne!
148:4 Hvalite Ga, nebesa nad nebesima i vodo nad nebesima!
148:5 Neka hvale ime Gospodnje, jer On zapovedi i stvoriše se.
148:6 Postavi ih zasvagda i zavavek, dade naredbu, koja neće proći.
148:7 Hvalite Gospoda na zemlji, velike ribe i sve bezdane;
148:8 Oganj i grad, sneg i magla, vetar silni, koji izvršuje reč Njegovu.
148:9 Gore i svi humovi, rodna drveta i svi kedri,
148:10 Zveri i sva stoka, bubine i ptice krilate,
148:11 Carevi zemaljski i svi narodi, knezovi i sve sudije zemaljske,
148:12 Momci i devojke, starci i deca
148:13 Neka hvale ime Gospodnje; jer je samo Njegovo ime uzvišeno, slava Njegova na zemlji i na nebu.
148:14 On je uzvisio rog naroda svog, slavu svih svetaca svojih, sinova Izrailjevih, naroda koji je blizu Njega.

–
149:1 Pojte Gospodu pesmu novu; hvala da Mu je na saboru svetih.
149:2 Neka se veseli Izrailj o Stvoritelju svom, sinovi sionski nek se raduju o caru svom.
149:3 Neka hvale ime Njegovo poklikujući, u bubanj i gusle neka Mu udaraju.
149:4 Jer je mio Gospodu narod Njegov, ukrašava smerne spasavajući ih.
149:5 Nek se vesele sveci u slavi, i nek se raduju na posteljama svojim.
149:6 Slava je Božija u ustima njihovim, i mač s obe strane oštar u ruci njihovoj,
149:7 Da se osvete narodima, i pokaraju plemena;
149:8 Da svežu careve njihove u lance, i vlastelu njihovu u okove gvozdene,
149:9 I izvrše na njima napisani sud. Ova je čast svima svecima Njegovim. Aliluja!

–
150:1 Hvalite Boga u svetinji Njegovoj, hvalite Ga na tvrđi slave Njegove.
150:2 Hvalite Ga prema sili Njegovoj, hvalite Ga prema visokom veličanstvu Njegovom.
150:3 Hvalite Ga uz glas trubni, hvalite Ga uz psaltir i gusle.
150:4 Hvalite Ga s bubnjem i veseljem, hvalite Ga uz žice i organ.
150:5 Hvalite Ga uz jasne kimvale, hvalite Ga uz kimvale gromovne.
150:6 Sve što diše neka hvali Gospoda! Aliluja!