–
1:1 Kako sedi sam, posta kao udovica, grad koji beše pun naroda! Velik među narodima, glava među zemljama potpade pod danak!
1:2 Jednako plače noću, i suze su mu na obrazima, nema nikoga od svih koji ga ljubljahu da ga poteši; svi ga prijatelji njegovi izneveriše, postaše mu neprijatelji.
1:3 Iseli se Juda od muke i ljutog ropstva; sedi među narodima, ne nalazi mir; svi koji ga goniše stigoše ga u tesnacu.
1:4 Putevi sionski tuže, jer niko ne ide na praznik; sva su vrata njegova pusta, sveštenici njegovi uzdišu, devojke su njegove žalosne, i sam je jadan.
1:5 Protivnici njegovi postaše glava, neprijateljima je njegovim dobro; jer ga Gospod ucveli za mnoštvo bezakonja njegovog; deca njegova idu u ropstvo pred neprijateljem.
1:6 I otide od kćeri sionske sva slava njena; knezovi su njeni kao jeleni koji ne nalaze paše; idu nemoćni pred onim koji ih goni.
1:7 Opominje se Jerusalim u muci svojoj i u jadu svom svih milina što je imao od starine, kad pada narod njegov od ruke neprijateljeve, a nikoga nema da mu pomogne; neprijatelji gledaju ga i smeju se prestanku njegovom.
1:8 Teško sagreši Jerusalim, zato posta kao nečista žena; svi koji su ga poštovali preziru ga, jer videše golotinju njegovu; a on uzdiše, i okreće se natrag.
1:9 Nečistota mu beše na skutovima; nije mislio na kraj svoj; pao je za čudo, a nema nikoga da ga poteši. Pogledaj, Gospode, muku moju, jer se neprijatelj poneo.
1:10 Neprijatelj poseže rukom na sve drage stvari njegove, i on gleda kako narodi ulaze u svetinju njegovu, za koje si zapovedio da ne dolaze na sabor Tvoj.
1:11 Sav narod njegov uzdiše tražeći hleba, daju dragocene stvari svoje za jelo da okrepe dušu. Pogledaj, Gospode, i vidi kako sam poništen.
1:12 Zar vam nije stalo, svi koji prolazite ovuda? Pogledajte i vidite, ima li bola kakav je moj, koji je meni dopao, kojim me ucveli Gospod u dan žestokog gneva svog.
1:13 S visine pusti oganj u kosti moje, koji ih osvoji; razape mrežu nogama mojim, obori me nauznako, pustoši me, te po vas dan tužim.
1:14 Svezan je rukom njegovom jaram od greha mojih, usukani su i dođoše mi na vrat; obori silu moju; predade me Gospod u ruke, iz kojih se ne mogu podignuti.
1:15 Polazi Gospod sve junake moje usred mene, sazva na me sabor da potre mladiće moje; kao grožđe u kaci izgazi Gospod devojku, kćer Judinu.
1:16 Zato ja plačem, oči moje, oči moje liju suze, jer je daleko od mene utešitelj, koji bi ukrepio dušu moju; sinovi moji propadoše, jer nadvlada neprijatelj.
1:17 Sion širi ruke svoje, nema nikoga da ga teši; Gospod zapovedi za Jakova, te ga opkoliše neprijatelji; Jerusalim posta među njima kao nečista žena.
1:18 Pravedan je Gospod, jer se suprotih zapovesti Njegovoj; čujte, svi narodi, i vidite bol moj; devojke moje i mladići moji otidoše u ropstvo.
1:19 Zvah prijatelje svoje, oni me prevariše; sveštenici moji i starešine moje pomreše u gradu tražeći hrane da okrepe dušu svoju.
1:20 Pogledaj, Gospode, jer mi je tuga, utroba mi se uskolebala, srce se moje prevrće u meni, jer se mnogo suprotih; napolju učini me sirotim mač, a kod kuće sama smrt.
1:21 Čuju gde uzdišem, ali nema nikoga da me poteši; svi neprijatelji moji čuše za nesreću moju i raduju se što si to učinio; dovešćeš dan koji si oglasio, te će oni biti kao ja.
1:22 Neka izađe preda te sva zloća njihova, i učini kao što si učinio meni za sve grehe moje; jer je mnogo uzdaha mojih i srce je moje žalosno.
–
2:1 Kako obastre Gospod oblakom u gnevu svom kćer sionsku! Svrže s neba na zemlju slavu Izrailjevu, i ne opomenu se podnožja nogu svojih u dan gneva svog!
2:2 Gospod potre nemilice sve stanove Jakovljeve, razvali u gnevu svom gradove kćeri Judine, i na zemlju obori, oskvrni carstvo i knezove njegove.
2:3 Odbi u žestokom gnevu sav rog Izrailju, obrati natrag desnicu svoju od neprijatelja, i raspali se na Jakova kao oganj plameni, koji proždire sve oko sebe.
2:4 Nateže luk svoj kao neprijatelj, podiže desnicu svoju kao protivnik, i pobi sve što beše drago očima; na šator kćeri sionske prosu kao oganj gnev svoj.
2:5 Gospod posta kao neprijatelj; potre Izrailja, potre sve dvore njegove, raskopa sve gradove njegove, i umnoži kćeri Judinoj žalost i jad.
2:6 Razvali mu ogradu kao vrtu; potre mesto sastancima njegovim; Gospod vrže u zaborav na Sionu praznike i subotu, i u žestini gneva svog odbaci cara i sveštenika.
2:7 Odbaci Gospod oltar svoj, omrze na svetinju svoju, predade u ruke neprijateljima zidove dvora sionskih; stade ih vika u domu Gospodnjem kao na praznik.
2:8 Gospod naumi da raskopa zid kćeri sionske, rasteže uže, i ne odvrati ruke svoje da ne zatre, i ojadi opkop i zid, iznemogoše skupa.
2:9 Utonuše u zemlju vrata njena, polomi i potre prevornice njene; car njen i knezovi njeni među narodima su; zakona nema, i proroci njeni ne dobijaju utvare od Gospoda.
2:10 Starešine kćeri sionske sede na zemlji i ćute, posule su prahom glavu i pripasale kostret; oborile su k zemlji glave svoje devojke jerusalimske.
2:11 Iščileše mi oči od suza, utroba se moja uskolebala, prosipa se na zemlju jetra moja od pogibli kćeri naroda mog, jer deca i koja sisaju obamiru na ulicama gradskim.
2:12 Govore materama svojim: Gde je žito i vino? Obamiru kao ranjenici na ulicama gradskim, i ispuštaju dušu svoju u naručju matera svojih.
2:13 Koga ću ti uzeti za svedoka? S čim ću te izjednačiti, kćeri jerusalimska? Kakvu ću ti priliku naći, da te utešim, devojko, kćeri sionska? Jer je nesreća tvoja velika kao more, ko će te isceliti?
2:14 Proroci tvoji prorokovaše ti laž i bezumlje, i ne otkrivaše bezakonja tvog da bi odvratili ropstvo tvoje; nego ti kazivaše utvare lažne i koje će te prognati.
2:15 Pljeskaju rukama nad tobom svi koji prolaze, zvižde i mašu glavom za kćerju jerusalimskom: To li je grad, za koji govorahu da je prava lepota, radost svoj zemlji?
2:16 Razvaljuju usta na te svi neprijatelji tvoji, zvižde i škrguću zubima govoreći: Proždresmo; ovo je doista dan koji čekasmo; dočekasmo, videsmo.
2:17 Učini Gospod šta naumi, ispuni reč svoju, koju kaza odavna; razori nemilice i razveseli tobom neprijatelja, podiže rog protivnicima tvojim.
2:18 Viče srce njihovo ka Gospodu: Zide kćeri sionske, prolivaj potokom suze dan i noć, ne daj sebi mira, i zenica oka tvog da ne staje.
2:19 Ustani, viči obnoć, u početku straže, prolivaj srce svoje kao vodu pred Gospodom, podiži k Njemu ruke svoje za dušu dece svoje koja obamiru od gladi na uglovima svojih ulica.
2:20 Pogledaj, Gospode, i vidi, kome si ovako učinio. Eda li žene jedu porod svoj, decu koju nose u naručju? Eda li se ubija u svetinji Gospodnjoj sveštenik i prorok?
2:21 Leže na zemlji po ulicama deca i starci, devojke moje i mladići moji padoše od mača, pobio si ih u dan gneva svog i poklao ne žaleći.
2:22 Sazvao si kao na praznik strahote moje od svuda, i u dan gneva Gospodnjeg niko ne uteče niti osta. Koje na ruku nosih i othranih, njih mi neprijatelj moj pobi.
–
3:1 Ja sam čovek koji videh muku od pruta gneva Njegovog.
3:2 Odvede me i opravi me u tamu, a ne na videlo.
3:3 Samo se na me obraća, obraća ruku svoju po vas dan.
3:4 Učini, te mi ostare telo i koža, potre kosti moje.
3:5 Zazida me, i optoči me žučju i mukom.
3:6 Posadi me u tamu kao umrle odavna.
3:7 Ogradi me da ne izađem, i metnu na me teške okove.
3:8 Kad vičem i vapim, odbija molitvu moju.
3:9 Zagradi puteve moje tesanim kamenom, i prevrati staze moje.
3:10 Posta mi kao medved u zasedi, kao lav u potaji.
3:11 Pomete puteve moje, i razdre me, i uništi me.
3:12 Nateže luk svoj, i metnu me streli za belegu.
3:13 Ustreli me u bubrege strelama iz tula svog.
3:14 Postah podsmeh svemu narodu svom i pesma njihova po vas dan.
3:15 Nasiti me gorčinom, opoji me pelenom.
3:16 Polomi mi zube kamenjem, uvali me u pepeo.
3:17 Udaljio si dušu moju od mira, zaboravih dobro.
3:18 I rekoh: Propade sila moja i nadanje moje od Gospoda.
3:19 Opomeni se muke moje i jada mog, pelena i žuči.
3:20 Duša se moja opominje bez prestanka, i poništila se u meni.
3:21 Ali ovo napominjem srcu svom, te se nadam:
3:22 Milost je Gospodnja što ne izgibosmo sasvim, jer milosrđa Njegovog nije nestalo.
3:23 Ponavlja se svako jutro; velika je vera tvoja.
3:24 Gospod je deo moj, govori duša moja; zato ću se u Njega uzdati.
3:25 Dobar je Gospod onima koji ga čekaju, duši, koja ga traži.
3:26 Dobro je mirno čekati spasenje Gospodnje.
3:27 Dobro je čoveku nositi jaram za mladosti svoje.
3:28 Sam će sedeti i ćutati, jer Bog metnu breme na nj.
3:29 Metnuće usta svoja u prah, eda bi bilo nadanja.
3:30 Podmetnuće obraz svoj onome koji ga bije, biće sit sramote.
3:31 Jer Gospod ne odbacuje za svagda.
3:32 Jer ako i ucveli, opet će se i smilovati radi mnoštva milosti svoje.
3:33 Jer ne muči iz srca svog ni cveli sinove čovečje.
3:34 Kad gaze nogama sve sužnje na zemlji,
3:35 Kad izvrću pravicu čoveku pred Višnjim,
3:36 Kad čine krivo čoveku u parnici njegovoj, ne vidi li Gospod?
3:37 Ko je rekao što i zbilo se, a Gospod da nije zapovedio?
3:38 Ne dolaze li i zla i dobra iz usta Višnjeg?
3:39 Zašto se tuži čovek živ, čovek na kar za grehe svoje?
3:40 Pretražimo i razgledajmo pute svoje, i povratimo se ka Gospodu.
3:41 Podignimo srce svoje i ruke k Bogu na nebesima.
3:42 Zgrešismo i nepokorni bismo; Ti ne praštaš.
3:43 Obastro si se gnevom, i goniš nas, ubijaš i ne žališ.
3:44 Obastro si si se oblakom da ne prodre molitva.
3:45 Načinio si od nas smetlište i odmet usred tih naroda.
3:46 Razvaljuju usta svoja na nas svi neprijatelji naši.
3:47 Strah i jama zadesi nas, pustošenje i zatiranje.
3:48 Potoci teku iz očiju mojih radi pogibli kćeri naroda mog.
3:49 Oči moje liju suze bez prestanka, jer nema odmora,
3:50 Dokle Gospod ne pogleda i ne vidi s neba.
3:51 Oko moje muči mi dušu radi svih kćeri grada mog.
3:52 Teraju me jednako kao pticu neprijatelji moji nizašta.
3:53 Svališe u jamu život moj i nabacaše kamenje na me.
3:54 Dođe mi voda svrh glave; rekoh: Pogiboh!
3:55 Prizivah ime Tvoje, Gospode, iz jame najdublje.
3:56 Ti ču glas moj; ne zatiskuj uha svog od uzdisanja mog, od vike moje.
3:57 Pristupao si kad Te prizivah, i govorio si: Ne boj se.
3:58 Raspravljao si, Gospode, parbu duše moje, i izbavljao si život moj.
3:59 Vidiš, Gospode, nepravdu koja mi se čini; raspravi parbu moju.
3:60 Vidiš svu osvetu njihovu, sve što mi misle.
3:61 Čuješ rug njihov, Gospode, sve što mi misle,
3:62 Šta govore oni koji ustaju na me i šta namišljaju protiv mene po vas dan.
3:63 Vidi, kad sedaju i kad ustaju, ja sam im pesma.
3:64 Plati im, Gospode, po delima ruku njihovih.
3:65 Podaj im uporno srce, prokletstvo svoje.
3:66 Goni ih gnevom, i istrebi ih ispod nebesa Gospodnjih.
–
4:1 Kako potamne zlato, promeni se čisto zlato? Kamenje je od svetinje razmetnuto po uglovima svih ulica.
4:2 Dragi sinovi sionski, cenjeni kao najčistije zlato, kako se cene zemljani sudovi, kao delo ruku lončarevih!
4:3 I zveri ističu sise svoje i doje mlad svoju, a kći naroda mog posta nemilostiva kao noj u pustinji.
4:4 Jezik detetu koje sisa prionu za grlo od žeđi; deca ištu hleba, a nema nikoga da im lomi.
4:5 Koji jeđahu poslastice, ginu na ulicama; koji odrastoše u skerletu, valjaju se po bunjištu.
4:6 I kar koji dopade kćeri naroda mog veći je od propasti koja dopade Sodomu, koji se zatre u času i ruke se ne zabaviše oko njega.
4:7 Nazireji njeni behu čistiji od snega, belji od mleka; telo im beše crvenije od dragog kamenja, glatki kao safir.
4:8 A sada im je lice crnje od uglja, ne poznaju se na ulicama; koža im se prilepila za kosti, osušila se kao drvo.
4:9 Bolje bi onima koji su pobijeni mačem nego onima koji mru od gladi, koji izdišu ubijeni od nestašice roda zemaljskog.
4:10 Svojim rukama žene žalostive kuvaše decu svoju, ona im biše hrana u pogibli kćeri naroda mog.
4:11 Navrši Gospod gnev svoj, izli žestoki gnev svoj, i raspali oganj na Sionu, koji mu proždre temelje.
4:12 Ne bi verovali carevi zemaljski i svi stanovnici po vasiljenoj da će neprijatelj i protivnik ući na vrata jerusalimska.
4:13 Ali bi za grehe proroka njegovih i za bezakonja sveštenika njegovih, koji prolivahu krv pravedničku usred njega.
4:14 Lutahu kao slepci po ulicama, kaljahu se krvlju, koje ne mogahu da se ne dotiču haljinama svojim.
4:15 Odstupite, nečisti, viču im, odstupite, odstupite, ne dodevajte se ničega. I odlaze i skitaju se; i među narodima se govori: Neće se više staniti.
4:16 Gnev Gospodnji raseja ih, neće više pogledati na njih; ne poštuju sveštenika, nisu žalostivi na starce.
4:17 Već nam oči iščileše izgledajući pomoć zaludnu; čekasmo narod koji ne može izbaviti.
4:18 Vrebaju nam korake, da ne možemo hoditi po ulicama svojim, približi se kraj naš, navršiše se dani naši, dođe kraj naš.
4:19 Koji nas goniše, behu lakši od orlova nebeskih, po gorama nas goniše, u pustinji nam zasedaše.
4:20 Disanje nozdrva naših, pomazanik Gospodnji, za kog govorasmo da ćemo živeti pod senom njegovim među narodima, uhvati se u jame njihove.
4:21 Raduj se i veseli se, kćeri edomska, koja živiš u zemlji Uzu! Doći će do tebe čaša, opićeš se, i otkrićeš se.
4:22 Svrši se kar za bezakonje tvoje, kćeri sionska; neće te više voditi u ropstvo; pohodiće tvoje bezakonje, kćeri edomska, otkriće grehe tvoje.
–
5:1 Opomeni se, Gospode, šta nas zadesi; pogledaj i vidi sramotu našu.
5:2 Nasledstvo naše privali se tuđincima, domovi naši inostrancima.
5:3 Postasmo sirote, bez oca, matere naše kao udovice.
5:4 Svoju vodu pijemo za novce, svoja drva kupujemo.
5:5 Na vratu nam je jaram, i gone nas; umoreni nemamo odmora.
5:6 Pružamo ruku k Misircima i Asircima, da se nasitimo hleba.
5:7 Oci naši zgrešiše, i nema ih, a mi nosimo bezakonja njihova.
5:8 Robovi nam gospodare, nema nikoga da izbavi iz ruku njihovih.
5:9 Sa strahom za život svoj od mača u pustinji donosimo sebi hleb.
5:10 Koža nam pocrne kao peć od ljute gladi.
5:11 Sramote žene na Sionu i devojke po gradovima Judinim.
5:12 Knezove vešaju svojim rukama, ne poštuju lice staračko.
5:13 Mladiće uzimaju pod žrvnje, i deca padaju pod drvima.
5:14 Staraca nema više na vratima, ni mladića na pevanju.
5:15 Nesta radosti srcu našem, igra naša pretvori se u žalost.
5:16 Pade venac s glave naše; teško nama, što zgrešismo!
5:17 Stoga je srce naše žalosno, stoga oči naše potamneše,
5:18 Sa gore Siona, što opuste, i lisice idu po njoj.
5:19 Ti, Gospode, ostaješ doveka, presto Tvoj od kolena do kolena.
5:20 Zašto hoćeš da nas zaboraviš doveka, da nas ostaviš zadugo?
5:21 Obrati nas, Gospode, k sebi, i obratićemo se; ponovi dane naše kako behu pre.
5:22 Jer eda li ćeš nas sasvim odbaciti i gneviti se na nas veoma?