Druga Knjiga Samuilova

1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |

–
1:1 A po smrti Saulovoj, kad se David vrati pobivši Amalike i osta u Siklagu dva dana,
1:2 Trećeg dana, gle, dođe jedan iz vojske Saulove razdrtih haljina i glave posute prahom; i došav k Davidu pade na zemlju i pokloni se.
1:3 I reče mu David: Otkuda ideš? A on mu reče: Iz logora izrailjskog utekoh.
1:4 A David mu reče: Šta bi? Kaži mi. A on reče: Narod pobeže iz boja; i mnogo naroda pade i izgibe, pogibe i Saul i sin mu Jonatan.
1:5 A David reče momku koji mu donese glas: Kako znaš da je poginuo i sin mu Jonatan?
1:6 A momak koji mu donese glas reče: Slučajno dođoh na goru Gelvuju, a to se Saul naslonio na koplje svoje, kola i konjici približavahu se k njemu.
1:7 A on obazrevši se natrag ugleda me, pa me viknu, a ja mu rekoh: Evo me.
1:8 A on mi reče: Ko si? A ja mu rekoh: Amalik sam.
1:9 A on mi reče: Pristupi k meni ubij me; jer me obuzeše muke, a još je sasvim duša u meni.
1:10 I pristupih k njemu i ubih ga, jer sam znao da neće ostati živ pošto pade; i uzeh venac carski koji mu beše na glavi i grivnu koja mu beše na ruci, i evo donesoh gospodaru svom.
1:11 Tada David zgrabi haljine na sebi i razdre ih; tako i svi ljudi koji behu s njim.
1:12 I ridaše i plakaše, i postiše do večeri za Saulom i za Jonatanom sinom njegovim i za narodom Gospodnjim i za domom Izrailjevim što izgiboše od mača.
1:13 I reče David momku koji mu donese glas: Odakle si? A on reče: Ja sam sin jednog došljaka Amalika.
1:14 Reče mu David: Kako te nije bilo strah podići ruku svoju i ubiti pomazanika Gospodnjeg?
1:15 I dozva David jednog između momaka svojih i reče: Hodi, pogubi ga. A on ga udari, te umre.
1:16 I reče mu David: Krv tvoja na tvoju glavu; jer tvoja usta svedočiše na te govoreći: Ja sam ubio pomazanika Gospodnjeg.
1:17 Tada David narica ovako za Saulom i za Jonatanom sinom njegovim,
1:18 I izgovori, da bi se učili sinovi Judini luku, i eto je napisano u knjizi Istinitog:
1:19 Diko Izrailjeva! Na tvojim visinama pobijeni su; kako padoše junaci?
1:20 Ne kazujte u Gatu, i ne razglašujte po ulicama askalonskim, da se ne vesele kćeri filistejske i da ne igraju kćeri neobrezanih.
1:21 Gore gelvujske! Ne padala rosa ni dažd na vas, i ne rodilo polje za prinos, jer je tu bačen štit sa junaka, štit Saulov, kao da nije pomazan uljem.
1:22 Bez krvi pobijenih i bez masti od junaka nije se vraćao luk Jonatanov, niti je mač Saulov dolazio natrag prazan.
1:23 Saul i Jonatan, mili i dragi za života, ni za smrti se ne rastaviše; lakši od orlova behu.
1:24 Kćeri Izrailjeve! Plačite za Saulom, koji vas je oblačio u skerlet lepo, i kitio vas zlatnim zakladima po haljinama vašim.
1:25 Kako padoše junaci u boju! Jonatan kako pogibe na tvojim visinama!
1:26 Žao mi je za tobom, brate Jonatane; bio si mi mio vrlo; veća mi je bila ljubav tvoja od ljubavi ženske.
1:27 Kako padoše junaci, i propade oružje ubojito!

–
2:1 A posle toga David upita Gospoda govoreći: Hoću li otići u koji grad Judin? A Gospod mu reče: Otidi. A David reče: U koji da otidem? Reče: Hevron.
2:2 I David otide onamo sa dve žene svoje, Ahinoamom iz Jezraela i Avigejom koja pre beše žena Navala iz Karmila.
2:3 I ljude koji behu s njim odvede David, sve s porodicama njihovim, i nastaniše se po gradovima hevronskim.
2:4 I dođoše ljudi od Jude, i pomazaše onde Davida za cara nad domom Judinim. I javiše Davidu govoreći: Ljudi iz Javisa Galadovog pogreboše Saula.
2:5 I David posla poslanike k ljudima u Javisu Galadovom, i reče im: Da ste blagosloveni Gospodu što učiniste milost gospodaru svom, Saulu i pogreboste ga.
2:6 Zato da učini Gospod vama milost i veru; a ja ću vam učiniti dobro, što ste to učinili.
2:7 I neka vam se ukrepe ruke i budite hrabri; jer Saul, gospodar vaš, pogibe, a dom Judin pomaza mene za cara nad sobom.
2:8 Ali Avenir, sin Nirov, vojvoda Saulov uze Isvosteja sina Saulovog, i odvede ga u Mahanajim.
2:9 I zacari ga nad Galadom i nad Asurom i Jezraelom i Jefremom i Venijaminom i nad svim Izrailjem.
2:10 Četrdeset godina beše Isvosteju sinu Saulovom kad poče carovati nad Izrailjem; i carova dve godine. Samo dom Judin držaše se Davida.
2:11 A David carova u Hevronu nad domom Judinim sedam godina i šest meseci.
2:12 Potom iziđe Avenir, sin Nirov, i sluge Isvosteja sina Saulovog iz Mahanajima u Gavaon.
2:13 Takođe i Joav sin Serujin i sluge Davidove iziđoše i sretoše se s njima kod jezera gavaonskog, i stadoše jedan s jedne strane a drugi s druge strane.
2:14 Tada reče Avenir Joavu: Neka ustanu momci i neka se proigraju pred nama. I reče Joav: Neka ustanu.
2:15 I ustadoše, i iziđoše na broj: dvanaest od Venijamina sa strane Isvosteja sina Saulovog, i dvanaest između sluga Davidovih.
2:16 I uhvatiše jedan drugog za glavu, i tisnu jedan drugom mač svoj u bok, i popadaše zajedno. Otuda se prozva ono mesto Halkat-Asurim kod Gavaona.
2:17 I bi žestok boj onog dana; i sluge Davidove razbiše Avenira i Izrailjce.
2:18 A onde behu tri sina Serujina: Joav i Avisaj i Asailo. A Asailo beše lak na nogu kao srna u polju;
2:19 I potera Asailo Avenira, i ne svrnu ni nadesno ni nalevo iza Avenira.
2:20 I Avenir obazre se natrag i reče: Jesi li ti, Asailo? A on reče: Ja sam.
2:21 A Avenir mu reče: Svrni nadesno ili nalevo, i uzmi jednog od tih momaka, i skini odoru s njega. Ali ne hte Asailo svrnuti iza njega.
2:22 I Avenir opet reče Asailu: Odstupi od mene; zašto da te sastavim sa zemljom? I kako bih smeo pogledati u Joava brata tvog?
2:23 Ali on ne hte odstupiti; i Avenir ga udari kopljem pod peto rebro, i izađe mu koplje na leđa, te on pade onde i umre na mestu. I ko god dođe na ono mesto gde pade i pogibe Asailo, ustavljaše se.
2:24 Ali Joav i Avisaj poteraše Avenira, i sunce zađe kad dođoše do brda Ame, koja je prema Giji na putu u pustinju gavaonsku.
2:25 I skupiše se sinovi Venijaminovi za Avenirom, te se načini četa, i stadoše na vrh jednog brda.
2:26 I Avenir viknu Joava i reče: Hoće li mač proždirati doveka? Ne znaš li da jadi bivaju naposletku? Zašto već ne kažeš narodu da se prođu braće svoje?
2:27 A Joav reče: Tako živ bio Bog, da nisi kazao, narod bi još jutros otišao, nijedan ne bi terao brata svog.
2:28 Tada zatrubi Joav u trubu, i ustavi se sav narod i prestaše terati Izrailja, i ne biše se više.
2:29 I tako Avenir i ljudi njegovi idoše preko polja celu onu noć, i pređoše preko Jordana, i prošavši sav Vitron dođoše u Mahanajim.
2:30 A Joav se vrati od Avenira, i kad skupi sav narod, ne beše od sluga Davidovih devetnaest ljudi i Asaila.
2:31 Ali sluge Davidove pobiše sinova Venijaminovih, ljudi Avenirovih, tri stotine i šezdeset ljudi, koji izgiboše.
2:32 A Asaila uzeše i pogreboše u grobu oca njegovog koji beše u Vitlejemu. I Joav i ljudi njegovi idoše svu noć, i osvanuše u Hevronu.

–
3:1 I dugo beše rat između doma Saulovog i doma Davidovog; Ali David sve većma jačaše, a dom Saulov postajaše sve slabiji.
3:2 I Davidu se rodiše sinovi u Hevronu: Prvenac mu beše Amnon od Ahinoame Jezraeljanke;
3:3 Drugi beše Hileav od Avigeje žene Navala Karmilca; treći Avesalom sin Mahe kćeri Talmaja cara gesurskog;
3:4 Četvrti Adonija sin Agitin; i peti Sefatija sin Avitalin;
3:5 I šesti Itram od Egle žene Davidove. Ti se rodiše Davidu u Hevronu.
3:6 I dok beše rat između doma Saulovog i doma Davidovog, Avenir branjaše dom Saulov.
3:7 A Saul imaše inoču po imenu Resfu, kćer Ajinu; i Isvostej reče Aveniru: Zašto si spavao kod inoče oca mog?
3:8 I Avenir se razgnevi na reči Isvostejeve i reče: Jesam li ja pasja glava, koji sada činim na Judi milost domu Saula oca tvog i braći njegovoj i prijateljima njegovim, i nisam te pustio u ruke Davidove, te danas tražiš na meni zlo radi te žene?
3:9 Tako neka učini Bog Aveniru, i tako neka doda, ako ne učinim Davidu kako mu se Gospod zakleo,
3:10 Da se prenese ovo carstvo od doma Saulovog, i da se utvrdi presto Davidov nad Izrailjem i nad Judom, od Dana do Virsaveje.
3:11 I on ne može više ništa odgovoriti Aveniru, jer ga se bojaše.
3:12 I Avenir posla poslanike k Davidu od sebe i poruči: Čija je zemlja? I poruči mu: Učini veru sa mnom, i evo ruka će moja biti s tobom, da obratim k tebi svega Izrailja.
3:13 A on odgovori: Dobro; ja ću učiniti veru s tobom; ali jedno ištem od tebe, i to: da ne vidiš lica mog ako mi prvo ne dovedeš Mihalu, kćer Saulovu, kad dođeš da vidiš lice moje.
3:14 I posla David poslanike k Isvosteju, sinu Saulovom, i poruči mu: Daj mi ženu moju Mihalu, koju isprosih za sto okrajaka filistejskih.
3:15 I Isvostej posla te je uze od muža, od Faltila, sina Laisovog.
3:16 A muž njen pođe s njom, i jednako plakaše za njom do Vaurima. Tada mu reče Avenir: Idi, vrati se natrag. I on se vrati.
3:17 Potom Avenir govori starešinama izrailjskim, i reče im: Pre tražiste Davida da bude car nad vama.
3:18 Eto sada učinite; jer je Gospod rekao za Davida govoreći: Preko Davida sluge svog izbaviću narod svoj Izrailja iz ruku filistejskih i iz ruku svih neprijatelja njihovih.
3:19 Tako govori Avenir i sinovima Venijaminovim. Potom otide Avenir i u Hevron da kaže Davidu sve što za dobro nađe Izrailj i sav dom Venijaminov.
3:20 I kad dođe Avenir k Davidu u Hevron i s njim dvadeset ljudi, učini David gozbu Aveniru i ljudima koji behu s njim.
3:21 I reče Avenir Davidu: Da ustanem i idem da skupim k caru gospodaru svom sav narod Izrailjev da učine veru s tobom, pa da caruješ kako ti duša želi. I David otpusti Avenira da ide s mirom.
3:22 A gle, sluge Davidove vraćahu se s Joavom iz boja, i terahu sa sobom velik plen; a Avenir već ne beše kod Davida u Hevronu, jer ga otpusti, te otide s mirom.
3:23 Joav dakle i sva vojska što beše s njim, dođoše onamo; i javiše Joavu govoreći: Avenir sin Nirov dolazio je k caru, i on ga otpusti te otide s mirom.
3:24 I Joav otide k caru i reče: Šta učini? Gle, Avenir je dolazio k tebi; zašto ga pusti te otide?
3:25 Poznaješ li Avenira sina Nirovog? Dolazio je da te prevari, da vidi kuda hodiš i da dozna sve što radiš.
3:26 Potom otišavši Joav od Davida posla ljude za Avenirom da ga vrate od studenca Sire, a David ne znaše za to.
3:27 I kad se vrati Avenir u Hevron, odvede ga Joav na stranu pod vrata kao da govori s njim nasamo; onde ga udari pod peto rebro, te umre za krv Asaila brata njegovog.
3:28 A kad David posle to ču, reče: Ja nisam kriv ni carstvo moje pred Gospodom doveka za krv Avenira sina Nirovog.
3:29 Neka padne na glavu Joavovu i na sav dom oca njegovog; i neka dom Joavov ne bude nikad bez čoveka bolnog od tečenja ili gubavog ili koji ide o štapu ili koji padne od mača ili koji nema hleba.
3:30 Tako Joav i Avisaj brat njegov ubiše Avenira što on pogubi Asaila brata njihovog kod Gavaona u boju.
3:31 I reče David Joavu i svemu narodu koji beše s njim: Razderite haljine svoje i pripašite kostret, i plačite za Avenirom. I car David iđaše za nosilima.
3:32 A kad pogreboše Avenira u Hevronu, car podiže glas svoj i plaka na grobu Avenirovom; plaka i sav narod.
3:33 I naričući za Avenirom reče: Umre li Avenir kako umire bezumnik?
3:34 Ruke tvoje ne biše vezane, niti noge tvoje u okov okovane; pao si kao što se pada od nevaljalih ljudi. Tada još većma plaka za njim sav narod.
3:35 I dođe sav narod nudeći Davida da jede šta, dok još beše dan; ali se David zakle i reče: Bog neka mi učini tako, i tako neka doda, ako okusim hleba ili šta drugo dok ne zađe sunce.
3:36 I sav narod ču to, i bi im po volji; šta god činjaše car, beše po volji svemu narodu.
3:37 I pozna sav narod i sav Izrailj u onaj dan da nije bilo od cara što pogibe Avenir sin Nirov.
3:38 I car reče slugama svojim: Ne znate li da je vojvoda i to veliki poginuo danas u Izrailju?
3:39 Ali ja sam sada još slab, ako i jesam pomazani car; a ovi ljudi, sinovi Serujini, vrlo su mi silni. Neka Gospod plati onome koji čini zlo prema zloći njegovoj.

–
4:1 A kad ču sin Saulov da je poginuo Avenir u Hevronu, klonuše mu ruke, i sav se Izrailj smete.
4:2 A imaše sin Saulov dve vojvode nad četama; jednom beše ime Vana, drugom beše ime Rihav, sinovi Rimona Viroćanina, od sinova Venijaminovih; jer se i Virot brojaše Venijaminu;
4:3 A Viroćani behu pobegli u Gitajim, gde ostaše kao došljaci do današnjeg dana.
4:4 I imaše Jonatan, sin Saulov, sina hromog na nogu, kome beše pet godina kad dođe glas o smrti Saulovoj i Jonatanovoj iz Jezraela, te ga uze dadilja njegova i pobeže, i kad brzo bežaše, on pade i ohronu; a ime mu beše Mefivostej.
4:5 I pođoše sinovi Rimona Viroćanina, Rihav i Vana, i dođoše u podne u kuću Isvostejevu; a on počivaše u podne.
4:6 I uđoše u kuću kao da uzmu pšenice, i probodoše ga pod peto rebro Rihav i Vana, i pobegoše.
4:7 Kad uđoše u kuću, on ležaše na postelji svojoj u kleti gde spavaše, te ga probodoše i ubiše, i odsekoše mu glavu i uzeše je, pa otidoše putem preko polja celu onu noć.
4:8 I donesoše glavu Isvostejevu Davidu u Hevron, i rekoše caru: Evo glave Isvosteja sina Saulovog, neprijatelja tvog, koji je tražio dušu tvoju; i Gospod osveti danas cara, gospodara mog, od Saula i semena njegovog.
4:9 Ali David odgovarajući Rihavu i Vanu, bratu njegovom, sinovima Rimona Viroćanina, reče im: Tako da je živ Gospod, koji je izbavio dušu moju iz svake nevolje.
4:10 Kad onog koji mi javi govoreći: Gle, pogibe Saul, i mišljaše da će mi javiti dobre glase, uhvatih i ubih u Siklagu, i to mu bi od mene dar za glase njegove,
4:11 A kamoli ljude bezbožne, koji ubiše čoveka pravog, u kući njegovoj, na postelji njegovoj! Neću li tražiti krvi njegove iz vaših ruku, i vas istrebiti sa zemlje?
4:12 I zapovedi David momcima svojim, te ih pogubiše, i odsekoše im ruke i noge, i obesiše kod jezera hevronskog; a glavu Isvostejevu uzeše i pogreboše u grobu Avenirovom u Hevronu.

–
5:1 Tada dođoše sva plemena Izrailjeva k Davidu u Hevron, i rekoše mu govoreći: Evo, mi smo kost tvoja i telo tvoje.
5:2 I pre, dok Saul beše car nad nama, ti si odvodio i dovodio Izrailja; i Gospod ti je rekao: Ti ćeš pasti narod moj Izrailja i ti ćeš biti vođ Izrailju.
5:3 Tako dođoše sve starešine Izrailjeve k caru u Hevron, i učini s njima car David veru u Hevronu pred Gospodom; i pomazaše Davida za cara nad Izrailjem.
5:4 Trideset godina beše Davidu kad se zacari, i carova četrdeset godina.
5:5 U Hevronu carova nad Judom sedam godina i šest meseci; a u Jerusalimu carova trideset i tri godine nad svim Izrailjem i Judom.
5:6 A car otide sa svojim ljudima u Jerusalim na Jevuseje, koji življahu u onoj zemlji. I oni rekoše Davidu govoreći: Nećeš ući ovamo dok ne uzmeš slepe i hrome, hoteći kazati: Neće ući ovamo David.
5:7 Ali David uze kulu Sion, to je grad Davidov.
5:8 Jer reče David u onaj dan: Ko god pobije Jevuseje i dođe do jaza, i do slepih i hromih, na koje mrzi duša Davidova, biće vojvoda. Zato se kaže: Slepi i hromi da ne ulaze u ovu kuću.
5:9 I sede David u kuli, i nazva je gradom Davidovim: i pogradi je David unaokolo od Milona i unutra.
5:10 I David jednako napredovaše, jer Gospod Bog nad vojskama beše s njim.
5:11 I Harim car tirski posla poslanike k Davidu, i kedrovih drva i drvodelja i kamenara, i sagradiše kuću Davidu.
5:12 I razume David da ga je Gospod utvrdio za cara nad Izrailjem, i da je uzvisio carstvo njegovo radi naroda svog Izrailja.
5:13 I uze David još inoča i žena iz Jerusalima, pošto dođe iz Hevrona; i rodi se Davidu još sinova i kćeri.
5:14 I ovo su imena onih koji mu se rodiše u Jerusalimu: Samuja i Sovav i Natan i Solomun,
5:15 I Jevar i Elisuja i Nafig i Jafija,
5:16 I Elisama i Elijada i Elifalet.
5:17 A Filisteji čuvši da su pomazali Davida za cara nad Izrailjem, iziđoše svi Filisteji da traže Davida; a David čuvši to, otide u kulu.
5:18 I Filisteji došavši raširiše se po dolini rafajskoj.
5:19 Tada David upita Gospoda govoreći: Hoću li izaći na Filisteje? Hoćeš li ih dati u moje ruke? A Gospod reče Davidu: Izađi; doista ću dati Filisteje u tvoje ruke.
5:20 Tada David dođe u Val-Ferasim, i pobi ih onde, i reče: Prodre Gospod neprijatelje moje preda mnom kao kad voda prodire. Otuda se prozva ono mesto Val-Ferasim.
5:21 I ostaviše onde lažne bogove svoje; a David i ljudi njegovi odnesoše ih.
5:22 I opet nanovo dođoše Filisteji, i raširiše se u dolini rafajskoj.
5:23 I David upita Gospoda, koji reče: Ne idi pred njih, nego im zađi za leđa, pa udari na njih prema dudovima.
5:24 Pa kad čuješ da zašušti po vrhovima od dudova, onda se kreni, jer će onda poći Gospod pred tobom da pobije vojsku filistejsku.
5:25 I David učini tako kako mu zapovedi Gospod, i pobi Filisteje od Gavaje do Gezera.

–
6:1 Posle skupi opet David sve ljude izabrane iz Izrailja, trideset hiljada.
6:2 Pa se podiže David i sav narod što beše s njim i otide iz Vale Judine da prenese otuda kovčeg Božji, kod kog se prizivlje ime, ime Gospoda nad vojskama, koji sedi na heruvimima.
6:3 I metnuše kovčeg Božji na nova kola, i povezoše ga iz kuće Avinadavove, koja beše na brdu; a Uza i Ahijo sinovi Avinadavovi upravljahu novim kolima.
6:4 I odvezoše kovčeg Božji iz kuće Avinadavove, koja beše na brdu, i Ahijo iđaše pred kovčegom.
6:5 A David i sav dom Izrailjev udarahu pred Gospodom u svakojake sprave od drveta kedrovog, u gusle, u psaltire, u bubnje, u svirale i u kimvale.
6:6 A kad dođoše do gumna Nahonovog, Uza se maši za kovčeg Božji i prihvati ga, jer volovi potegoše na stranu.
6:7 I Gospod se razgnevi na Uzu, i udari ga Bog onde za tu nepažnju, te umre onde kod kovčega Božijeg.
6:8 I ožalosti se David što Gospod ubi Uzu. Zato se prozva ono mesto Fares-Uza do danas.
6:9 I uplaši se David od Gospoda u onaj dan, i reče: Kako će doći k meni kovčeg Gospodnji?
6:10 I ne hte David odvesti kovčeg Gospodnji k sebi u grad Davidov; nego ga skloni David u kuću Ovid-Edoma Getejina.
6:11 I osta kovčeg Gospodnji u kući Ovid-Edoma Getejina tri meseca, i blagoslovi Gospod Ovid-Edoma i sav dom njegov.
6:12 I javiše caru Davidu govoreći: Gospod blagoslovi dom Ovid-Edomov i sve što ima radi kovčega Božijeg. Tada otide David, i prenese kovčeg Božji iz kuće Ovid-Edomove u grad Davidov s veseljem.
6:13 I kad oni koji nošahu kovčeg Gospodnji postupiše šest koraka, prinese na žrtvu vola i debela ovna.
6:14 I David igraše iz sve snage pred Gospodom, i beše ogrnut oplećkom lanenim.
6:15 Tako David i sav dom Izrailjev nošahu kovčeg Gospodnji podvikujući i trubeći u trube.
6:16 A kad kovčeg Gospodnji ulažaše u grad Davidov, Mihala kći Saulova gledajući s prozora vide cara Davida gde skače i igra pred Gospodom, i podrugnu mu se u srcu svom.
6:17 A kad donesoše kovčeg Gospodnji, namestiše ga na njegovo mesto u šatoru koji mu razape David. I prinese David žrtve zahvalne pred Gospodom.
6:18 Potom prinesavši David žrtve paljenice i žrtve zahvalne blagoslovi narod u ime Gospoda nad vojskama.
6:19 I razdade među sav narod, među sve mnoštvo Izrailjevo, i ljudima i ženama, svakom po jedan hleb i komad mesa i žban vina. Potom otide narod, svak svojoj kući.
6:20 I David se vrati da blagoslovi svoj dom; a Mihala kći Saulova iziđe na susret Davidu, i reče: Kako je slavan bio danas car Izrailjev, kad se danas otkrivao pred sluškinjama sluga svojih, kao što se otkrivaju nikakvi ljudi!
6:21 A David reče Mihali: Pred Gospodom, koji me je izabrao preko oca tvog i preko svega doma njegovog, te mi zapovedio da budem vođ narodu Gospodnjem, Izrailju, igrao sam, i igraću pred Gospodom.
6:22 I još ću se većma poniziti, i još ću manji sebi biti; i opet ću biti slavan pred sluškinjama, za koje govoriš.
6:23 I Mihala kći Saulova ne ima poroda do smrti svoje.

–
7:1 A kad car seđaše kod kuće svoje, i Gospod mu dade mir svuda unaokolo od svih neprijatelja njegovih,
7:2 Reče car Natanu proroku: Vidi, ja stojim u kući od kedrova drveta, a kovčeg Božji stoji pod zavesima.
7:3 A Natan reče caru: Šta ti je god u srcu, idi, čini, jer je Gospod s tobom.
7:4 Ali onu noć dođe reč Gospodnja k Natanu govoreći:
7:5 Idi i reci sluzi mom Davidu: Ovako veli Gospod: Ti li ćeš mi načiniti kuću da u njoj nastavam?
7:6 Kad nisam nastavao u kući od kad izvedoh sinove Izrailjeve iz Misira do danas, nego sam hodio u šatoru i u naslonu.
7:7 Kuda sam god hodio sa svim sinovima Izrailjevim, jesam li jednu reč rekao kome od sudija Izrailjevih, kojima zapovedah da pasu narod moj Izrailja, i kazao: Zašto mi ne načinite kuće od kedra?
7:8 Ovako dakle reci Davidu sluzi mom: Ovako veli Gospod nad vojskama: Ja te uzeh od tora, od ovaca, da budeš vođ narodu mom, Izrailju:
7:9 I beh s tobom kuda si god hodio, i istrebih sve neprijatelje tvoje ispred tebe, i stekoh ti ime veliko, kao što je ime velikih ljudi koji su na zemlji.
7:10 I odrediću mesto narodu svom Izrailju, i posadiću ga, te će nastavati u svom mestu, i neće se više pretresati, niti će ih više mučiti nepravednici kao pre,
7:11 I od onog dana kad postavih sudije nad narodom svojim Izrailjem; i smiriću te od svih neprijatelja tvojih. Jošte ti javlja Gospod da će ti Gospod načiniti kuću.
7:12 Kad se navrše dani tvoji, i počineš kod otaca svojih, podignuću seme tvoje nakon tebe, koje će izaći iz utrobe tvoje, i utvrdiću carstvo njegovo.
7:13 On će sazidati dom imenu mom, i utvrdiću presto carstva njegovog doveka.
7:14 Ja ću mu biti Otac, i on će mi biti sin: ako učini šta zlo, karaću ga prutom ljudskim i udarcima sinova čovečijih.
7:15 Ali milost moja neće se ukloniti od njega kao što sam je uklonio od Saula, kog uklonih ispred tebe.
7:16 Nego će tvrd biti dom tvoj i carstvo tvoje doveka pred tobom, i presto će tvoj stajati doveka.
7:17 Po svim ovim rečima i po svoj ovoj utvari kaza Natan Davidu.
7:18 Tada dođe car David i stade pred Gospodom, i reče: Ko sam ja, Gospode, Gospode, i šta je moj dom, te si me doveo dovde?
7:19 Pa i to Ti se još čini malo, Gospode, Gospode, nego si govorio i za dom sluge svog na dugo vremena. Je li to zakon čovečji, Gospode, Gospode!
7:20 Ali šta će jošte David da Ti govori? Ta Ti znaš slugu svog, Gospode, Gospode!
7:21 Radi reči svoje i po srcu svom učinio si sve ove velike stvari obznanjujući ih sluzi svom.
7:22 Zato si velik, Gospode Bože, nema takvog kakav si Ti; i nema Boga osim Tebe, po svemu što čusmo svojim ušima.
7:23 Jer koji je narod na zemlji kao Tvoj narod Izrailj? Kog je radi Bog išao da ga iskupi da mu bude narod i da steče sebi ime i da vam učini velika i strašna dela u zemlji Tvojoj, pred narodom Tvojim, koji si iskupio sebi iz Misira, od naroda i bogova njihovih.
7:24 Jer si utvrdio sebi narod svoj Izrailja da Ti bude narod doveka; a Ti si im, Gospode, Bog.
7:25 I tako, Gospode Bože, reč koju si obrekao sluzi svom i domu njegovom, potvrdi zasvagda, i učini kako si rekao.
7:26 Neka se veliča ime Tvoje do veka, da se govori: Gospod je nad vojskama Bog nad Izrailjem; i dom sluge Tvog Davida neka stoji tvrdo pred Tobom.
7:27 Jer si Ti, Gospode nad vojskama, Bože Izrailjev, javio sluzi svom govoreći: Dom ću sazidati tebi. Zato sluga Tvoj nađe u srcu svom da Ti se pomoli ovom molitvom.
7:28 Tako, Gospode, Gospode, Ti si Bog, i reči su Tvoje istina; Ti si ovo dobro obrekao sluzi svom.
7:29 Budi, dakle, voljan i blagoslovi dom sluge svog da bude doveka pred Tobom; jer si Ti Gospode, rekao, i Tvojim će blagoslovom biti blagosloven dom sluge Tvog doveka.

–
8:1 Posle toga razbi David Filisteje, i pokori ih, i uze David Meteg-Amu iz ruku filistejskih.
8:2 Razbi i Moavce, i izmeri ih užem povaljavši ih po zemlji, i izmeri ih dva uža da se pogube a jedno uže da se ostave u životu. I Moavci postaše sluge Davidove, i plaćahu mu danak.
8:3 David razbi i Adad-Ezera sina Reovovog cara sovskog, izašav da raširi vlast svoju do reke Efrata.
8:4 I zarobi ih David hiljadu i sedam stotina konjanika i dvadeset hiljada pešaka, i podreza David žile svim konjima kolskim, samo ostavi za sto kola.
8:5 I behu došli Sirci iz Damaska u pomoć Adad-Ezeru caru sovskom, i David pobi dvadeset i dve hiljade Siraca.
8:6 I namesti David vojsku u Siriji što je pod Damaskom, i Sirci postaše sluge Davidove plaćajući mu danak. I Gospod čuvaše Davida kuda god iđaše.
8:7 I David uze zlatne štitove koje imahu sluge Adad-Ezerove, i donese ih u Jerusalim.
8:8 I iz Vetaha i iz Virotaja, gradova Adad-Ezerovih, odnese car David silnu bronzu.
8:9 A kad ču Toja, car ematski, da je David pobio svu vojsku Adad-Ezerovu,
8:10 Posla Toja Jorama sina svog k caru Davidu da ga pozdravi i da mu čestita što je vojevao na Adad-Ezera i ubi ga, jer Toja imaše rat s Adad-Ezerom; i donese Joram zaklade zlatne i srebrne i bronzane.
8:11 Pa i to car David posveti Gospodu sa srebrom i zlatom što beše posvetio od svih naroda koje pokori,
8:12 Od Siraca i od Moavaca i od sinova Amonovih i od Filisteja i od Amalika, i od plena Adad-Ezera sina Reovovog, cara sovskog.
8:13 I David steče ime kad se vrati pobivši Sirce, osamnaest hiljada u slanoj dolini.
8:14 I namesti vojsku po Idumeji, po svoj Idumeji namesti vojsku, i svi Edomci postaše sluge Davidove. I Gospod čuvaše Davida kuda god iđaše.
8:15 Tako carova David nad svim Izrailjem, sudeći i dajući pravdu svemu narodu svom.
8:16 I Joav sin Serujin beše nad vojskom; a Josafat sin Ahiludov pametar;
8:17 A Sadok sin Ihitovov i Ahimeleh sin Avijatarov sveštenici; a Seraja pisar;
8:18 A Venaja sin Jodajev beše nad Heretejima i Feletejima; a sinovi Davidovi knezovi.

–
9:1 I reče David: Ima li jošte ko da je ostao od doma Saulovog? Da mu učinim milost radi Jonatana.
9:2 A beše jedan sluga doma Saulovog, po imenu Siva; i dozvaše ga k Davidu. I reče mu car: Jesi li ti Siva? A on reče: Ja sam, sluga tvoj.
9:3 A car reče: Ima li jošte ko od doma Saulovog da mu učinim milost Božiju? A Siva reče caru: Još ima sin Jonatanov, hrom na nogu.
9:4 I reče mu car: Gde je? A Siva reče caru: Eno ga u domu Mahira sina Amilovog u Lodevaru.
9:5 Tada posla car David da ga dovedu iz Lodevara iz doma Mahira sina Amilovog.
9:6 A kad dođe k Davidu Mefivostej sin Jonatana sina Saulovog, pade na lice svoje i pokloni se. A David reče: Mefivosteju! A on reče: Evo sluge tvog.
9:7 A David mu reče: Ne boj se; jer ću ti učiniti milost Jonatana radi oca tvog, daću ti natrag sve njive Saula oca tvog; a ti ćeš svagda jesti za mojim stolom.
9:8 A on se pokloni i reče: Ko sam ja sluga tvoj, te si pogledao na mrtvog psa kao što sam ja?
9:9 I car dozva Sivu slugu Saulovog, i reče mu: Šta je god bilo Saulovo i svega doma njegovog, dao sam sinu tvog gospodara.
9:10 Radi mu dakle zemlju ti i sinovi tvoji i sluge tvoje, i donosi da sin gospodara tvog ima hleb da jede; ali Mefivostej sin gospodara tvog ješće svagda za mojim stolom. Siva pak imaše petnaest sinova i dvadeset sluga.
9:11 I reče Siva caru: Kako je car gospodar moj zapovedio sluzi svom, sve će činiti sluga tvoj. Ali Mefivostej, reče car, ješće za mojim stolom kao carski sin.
9:12 A Mefivostej imaše malog sina, kome ime beše Miha; a svi koji življahu u domu Sivinom behu sluge Mefivostejeve.
9:13 A Mefivostej seđaše u Jerusalimu, jer svagda jeđaše za carevim stolom, a beše hrom na obe noge.

–
10:1 A posle toga umre car sinova Amonovih, i zacari se Anun sin njegov na njegovo mesto.
10:2 I reče David: Da učinim milost Anunu sinu Nasovom, kao što je otac njegov meni učinio milost. I posla David da ga poteši za ocem preko sluga svojih. I dođoše sluge Davidove u zemlju sinova Amonovih.
10:3 A knezovi sinova Amonovih rekoše Anunu gospodaru svom: Misliš da je David zato poslao ljude da te poteše, što je rad učiniti čast ocu tvom? A nije zato poslao David k tebi sluge svoje da promotri grad i uhodi, pa posle da ga raskopa?
10:4 Tada Anun uhvati sluge Davidove, i obrija im brade do pola i odseče im haljine po pole, do zadnjice, i opravi ih natrag.
10:5 A kad to javiše Davidu, on posla pred njih, jer ljudi behu grdno osramoćeni, i poruči im car: Sedite u Jerihonu dokle vam naraste brada, pa onda dođite natrag.
10:6 Tada sinovi Amonovi videći gde se omraziše s Davidom, poslaše sinovi Amonovi, te najmiše Siraca od Vet-Reova i Siraca od Sove dvadeset hiljada pešaka, i u cara od Mahe hiljadu ljudi, i od Is-Tova dvanaest hiljada ljudi.
10:7 A David kad to ču, posla Joava sa svom hrabrom vojskom svojom.
10:8 I Iziđoše sinovi Amonovi, i uvrstaše se pred vratima, a Sirci iz Sove i iz Reova i ljudi iz Is-Tova i iz Mahe behu za sebe u polju.
10:9 I Joav videći nameštenu vojsku prema sebi spred i ozad, uze odabrane iz sve vojske izrailjske, i namesti ih prema Sircima;
10:10 A ostali narod predade Avisaju bratu svom da ih namesti prema sinovima Amonovim.
10:11 I reče: Ako Sirci budu jači od mene, dođi mi u pomoć; ako li sinovi Amonovi budu jači od tebe, ja ću doći tebi u pomoć.
10:12 Budi hrabar, i držimo se hrabro za svoj narod i za gradove Boga svog; a Gospod neka učini šta mu je po volji.
10:13 Tada Joav i narod koji beše s njim primakoše se da udare na Sirce, ali oni pobegoše ispred njega.
10:14 A sinovi Amonovi videći gde pobegoše Sirci, pobegoše i oni ispred Avisaja, i uđoše u svoj grad. I vrati se Joav od sinova Amonovih, i dođe u Jerusalim.
10:15 Ali Sirci kad videše gde ih nadbiše Izrailjci, skupiše se opet.
10:16 I Adad-Ezer posla, te dovede Sirce ispreko reke, koji dođoše u Elam; a Sovak, vojvoda Adad-Ezerov iđaše pred njima.
10:17 Kad to javiše Davidu, on skupi sve Izrailjce, i pređe preko Jordana i dođe u Elam; i Sirci se namestiše protiv Davida i pobiše se s Davidom.
10:18 Ali pobegoše Sirci ispred Izrailja, i pobi David Siraca sedam stotina i četrdeset hiljada konjika; i Sovaka vojvodu njihovog ubi, te pogibe onde.
10:19 I kad videše svi carevi, sluge Adad-Ezerove, da ih razbi Izrailj, učiniše mir s Izrailjem, i služahu im, i Sirci ne smeše više pomagati sinovima Amonovim.

–
11:1 A kad prođe godina, u vreme kad carevi idu na vojsku, posla David Joava i sluge svoje s njim, i svega Izrailja, te potirahu sinove Amonove, i opkoliše Ravu; a David osta u Jerusalimu.
11:2 I pred veče usta David s postelje svoje, i hodajući po krovu carskog dvora ugleda s krova ženu gde se mije, a žena beše vrlo lepa na oči.
11:3 I David posla da propitaju za ženu i rekoše: Nije li to Vitsaveja kći Elijamova, žena Urije Hetejina?
11:4 I David posla poslanike da je dovedu; i kad dođe k njemu, on leže s njom, a ona se beše očistila od nečistote svoje; posle se vrati svojoj kući.
11:5 I zatrudne žena, te posla i javi Davidu govoreći: Trudna sam.
11:6 Tada David posla k Joavu i poruči: Pošlji mi Uriju Hetejina. I posla Joav Uriju k Davidu.
11:7 I kad Urija dođe k njemu, zapita ga David kako je Joav i kako je narod i kako ide rat.
11:8 Potom reče David Uriji: Idi kući svojoj, i operi noge svoje. I Urija iziđe iz carevog dvora, a za njim iznesoše jelo carsko.
11:9 Ali Urija leže na vratima dvora carevog sa svim slugama gospodara svog, i ne otide kući svojoj.
11:10 I javiše Davidu govoreći: Urija nije otišao kući svojoj. A David reče Uriji: Nisi li došao s puta? Zašto ne ideš kući svojoj?
11:11 A Urija reče Davidu: Kovčeg i Izrailj i Juda stoje po šatorima, i Joav gospodar moj i sluge gospodara mog stoje u polju, pa kako bih ja ušao u kuću svoju da jedem i pijem i spavam sa ženom svojom? Tako ti bio živ i tako bila živa duša tvoja, neću to učiniti.
11:12 Tada reče David Uriji: Ostani ovde još danas, pa ću te sutra otpustiti. Tako osta Urija u Jerusalimu onaj dan i sutradan.
11:13 I pozva ga David da jede i pije s njim, te ga opije. A uveče otide, te leže na postelju svoju sa slugama gospodara svog, a kući svojoj ne otide.
11:14 A ujutru napisa David knjigu Joavu, i posla po Uriji.
11:15 A u knjizi pisa i reče: Namestite Uriju gde je najžešći boj, pa se uzmaknite od njega da bi ga ubili da pogine.
11:16 I Joav opkolivši grad namesti Uriju na mesto gde je znao da su najhrabriji ljudi.
11:17 I iziđoše ljudi iz grada i pobiše se s Judom. I pogibe iz naroda nekoliko sluga Davidovih; pogibe i Urija Hetejin.
11:18 Tada Joav posla k Davidu, i javi mu sve što bi u boju.
11:19 I zapovedi glasniku govoreći: Kad pripovediš caru sve što je bilo u boju,
11:20 Ako se razgnevi car i reče ti: Zašto ste išli tako blizu grada da se bijete? Zar niste znali kako se strelja s grada?
11:21 Ko je ubio Avimeleha sina Jeruvesetovog? Nije li žena bacila na nj komad žrvnja sa zida, te pogibe u Tevesu? Zašto ste išli blizu zida? Tada reci: Poginuo je i sluga tvoj Urija Hetejin.
11:22 I otide glasnik, i došavši javi Davidu sve za šta ga je poslao Joav.
11:23 I reče glasnik Davidu: Behu jači od nas, i iziđoše u polje na nas, ali ih uzbismo do vrata gradskih.
11:24 A strelci stadoše streljati na sluge tvoje sa zida, i pogibe nekoliko sluga carevih, tako i sluga tvoj Urija Hetejin pogibe.
11:25 Tada reče David glasniku: Ovako reci Joavu: Ne budi zlovoljan za to; jer mač proždire sad ovog sad onog; udri još jače na grad i raskopaj ga. Tako ga ohrabri.
11:26 A žena Urijina čuvši da je poginuo muž njen Urija, plaka za mužem svojim.
11:27 A kad prođe žalost, posla David i uze je u kuću svoju, i ona mu posta žena, i rodi mu sina. Ali ne beše po volji Gospodu šta učini David.

–
12:1 I posla Gospod Natana k Davidu; i on došav k njemu reče mu: U jednom gradu behu dva čoveka, jedan bogat a drugi siromah.
12:2 Bogati imaše ovaca i goveda vrlo mnogo;
12:3 A siromah nemaše ništa do jednu malu ovčicu, koju beše kupio, i hranjaše je, te odraste uza nj i uz decu njegovu, i jeđaše od njegovog zalogaja, i iz njegove čaše pijaše, i na krilu mu spavaše, i beše mu kao kći.
12:4 A dođe putnik k bogatom čoveku, a njemu bi žao uzeti iz svojih ovaca ili goveda da zgotovi putniku koji dođe k njemu; nego uze ovcu onog siromaha, i zgotovi je čoveku, koji dođe k njemu.
12:5 Tada se David vrlo razgnevi na onog čoveka, i reče Natanu: Tako živ bio Gospod, zaslužio je smrt onaj koji je to učinio.
12:6 I ovcu neka plati učetvoro, što je to učinio i nije mu žao bilo.
12:7 Tada reče Natan Davidu: Ti si taj. Ovako veli Gospod Bog Izrailjev: Ja sam te pomazao za cara nad Izrailjem, i ja sam te izbavio iz ruku Saulovih.
12:8 I dao sam ti dom gospodara tvog, i žene gospodara tvog na krilo tvoje, dao sam ti dom Izrailjev i Judin; i ako je malo dodao bih ti to i to.
12:9 Zašto si prezreo reč Gospodnju čineći šta Njemu nije po volji? Uriju Hetejina ubio si mačem i uzeo si ženu njegovu sebi za ženu, a njega si ubio mačem sinova Amonovih.
12:10 Zato neće se odmaći mač od doma tvog doveka, što si me prezreo i uzeo ženu Urije Hetejina da ti bude žena.
12:11 Ovako veli Gospod: Evo, ja ću podignuti na te zlo iz doma tvog, i uzeću žene tvoje na tvoje oči, i daću ih bližnjemu tvom, te će spavati sa ženama tvojim na vidiku svakome.
12:12 Jer ti si učinio tajno, ali ću ja ovo učiniti pred svim Izrailjem i svakom na vidiku.
12:13 Tada reče David Natanu: Sagreših Gospodu. A Natan reče Davidu: i Gospod je proneo greh tvoj; nećeš umreti.
12:14 Ali što si tim delom dao priliku neprijateljima Gospodnjim da hule, zato će ti umreti sin koji ti se rodio.
12:15 Potom Natan otide svojoj kući. A Gospod udari dete koje rodi žena Urijina Davidu, te se razbole na smrt.
12:16 I David se moljaše Bogu za dete, i pošćaše se David, i došavši ležaše preko noć na zemlji.
12:17 I starešine doma njegovog ustaše oko njega da ga podignu sa zemlje, ali on ne hte, niti jede šta s njima.
12:18 A kad bi sedmi dan, umre dete; i ne smehu sluge Davidove javiti mu da je dete umrlo, jer govorahu: Evo, dok dete beše živo, govorasmo mu, pa nas ne hte poslušati; a kako ćemo mu kazati: Umrlo je dete? Hoće ga ucveliti.
12:19 A David videći gde sluge njegove šapću među sobom, doseti se da je umrlo dete; i reče David slugama svojim: Je li umrlo dete? A oni rekoše: Umrlo je.
12:20 Tada David usta sa zemlje, i umi se, i namaza se i preobuče se; i otide u dom Gospodnji, i pokloni se. Potom opet dođe kući svojoj, i zaiska da mu donesu da jede; i jede.
12:21 A sluge njegove rekoše mu: Šta to radiš? Dok beše dete živo, postio si i plakao; a kad umre dete, ustao si i jedeš.
12:22 A on reče: Dok dete beše živo, postio sam i plakao, jer govorah: ko zna, može se smilovati Gospod na me da dete ostane živo.
12:23 A sad umrlo je; što bih postio? Mogu li ga povratiti? Ja ću otići k njemu, ali on neće se vratiti k meni.
12:24 Potom David uteši Vitsaveju ženu svoju, i otide k njoj, i leže s njom. I ona rodi sina, kome nade ime Solomun. I mio beše Gospodu.
12:25 I posla Natana proroka, te mu nade ime Jedidija, radi Gospoda.
12:26 A Joav bijući Ravu sinova Amonovih, uze carski grad.
12:27 I posla poslanike k Davidu, i reče: Bih Ravu, i uzeh grad na vodi.
12:28 Nego sada skupi ostali narod, i stani u logor prema gradu, i uzmi ga, da ga ne bih ja uzeo i moje se ime spominjalo na njemu.
12:29 I David skupivši sav narod otide na Ravu, i udari na nju, i uze je.
12:30 I uze caru njihovom s glave krunu, u kojoj beše talanat zlata, s dragim kamenjem, i metnuše je na glavu Davidu, i odnese iz grada plen vrlo velik.
12:31 A narod koji beše u njemu izvede i metnu ih pod pile i pod brane gvozdene i pod sekire gvozdene, i sagna ih u peći gde se opeke peku. I tako učini svim gradovima sinova Amonovih. Potom se vrati David sa svim narodom u Jerusalim.

–
13:1 A potom se dogodi: Avesalom sin Davidov imaše lepu sestru po imenu Tamaru, i zamilova je Amnon, sin Davidov.
13:2 I tužaše Amnon tako da se razbole radi Tamare sestre svoje; jer beše devojka, te se Amnonu činjaše teško da joj učini šta.
13:3 A imaše Amnon prijatelja, kome ime beše Jonadav sin Same brata Davidovog; i Jonadav beše vrlo domišljat.
13:4 I reče mu: Što se tako sušiš, carev sine, od dana na dan? Ne bi li mi kazao? A Amnon mu reče: Ljubim Tamaru sestru Avesaloma brata svog.
13:5 Tada mu reče Jonadav: Lezi u postelju svoju, i učini se bolestan; pa kad dođe otac tvoj da te vidi, ti mu reci: Neka dođe Tamara sestra moja da me nahrani, i da zgotovi pred mojim očima jelo da gledam, i iz njene ruke da jedem.
13:6 I Amnon leže i učini se bolestan; i kad dođe car da ga vidi, reče Amnon caru: Neka dođe Tamara sestra moja i zgotovi preda mnom dva jelca da jedem iz njene ruke.
13:7 Tada David posla k Tamari kući, i poruči joj: Idi u kuću brata svog Amnona i zgotovi mu jelo.
13:8 I Tamara otide u kuću brata svog Amnona, i on ležaše; i uze brašna i zamesi i zgotovi jelo pred njim i skuva.
13:9 Potom uze tavicu i izruči preda nj; ali Amnon ne hte jesti, nego reče: Kažite neka iziđu svi koji su kod mene. I iziđoše svi.
13:10 Tada reče Amnon Tamari: Donesi to jelo u klet da jedem iz tvoje ruke. I Tamara uze jelo što beše zgotovila, i donese Amnonu bratu svom u klet.
13:11 A kad mu pruži da jede, on je uhvati i reče joj: Hodi, lezi sa mnom, sestro moja!
13:12 A ona mu reče: Ne, brate, nemoj me osramotiti, jer se tako ne radi u Izrailju, ne čini to bezumlje.
13:13 Kuda bih ja sa sramotom svojom? A ti bi bio kao koji od najgorih ljudi u Izrailju. Nego govori caru; on me neće tebi odreći.
13:14 Ali je on ne hte poslušati, nego savladavši je osramoti je i obleža je.
13:15 A posle omrze na nju Amnon veoma, te mržnja kojom mržaše na nju beše veća od ljubavi kojom je pre ljubljaše. I reče joj Amnon: Ustani, odlazi.
13:16 A ona mu reče: To će biti veće zlo od onog koje si mi učinio što me teraš. Ali je on ne hte poslušati.
13:17 Nego viknu momka koji ga služaše, i reče mu: Vodi ovu od mene napolje, i zaključaj vrata za njom.
13:18 A ona imaše na sebi šarenu haljinu, jer takve haljine nošahu carske kćeri dok su devojke. I sluga njegov izvede je napolje, i zaključa za njom vrata.
13:19 Tada Tamara posu se pepelom po glavi i razdre šarenu haljinu koju imaše na sebi, i metnu ruku svoju na glavu, i otide vičući.
13:20 A brat njen Avesalom, reče joj: Da nije Amnon brat tvoj bio s tobom? Ali, sestro moja, ćuti, brat ti je, ne misli o tom. I tako osta Tamara osamljena u kući brata svog Avesaloma.
13:21 I car David čuvši sve ovo razgnevi se vrlo.
13:22 Avesalom pak ne govoraše s Amnonom ni ružno ni lepo; jer Avesalom mržaše na Amnona što mu osramoti sestru Tamaru.
13:23 A posle dve godine kad se strižahu ovce Avesalomove u Val-Asoru, koji je kod Jefrema, on pozva sve sinove careve.
13:24 I dođe Avesalom k caru i reče mu: Evo, sad se strižu ovce sluzi tvom; neka pođe car i sluge njegove sa slugom svojim.
13:25 Ali car reče Avesalomu: Nemoj, sine, nemoj da idemo svi, da ti ne budemo na tegotu. I premda navaljivaše, opet ne hte ići, nego ga blagoslovi.
13:26 A Avesalom reče: Kad ti nećeš, a ono neka ide s nama Amnon brat moj. A car mu reče: Što da ide s tobom?
13:27 Ali navali Avesalom na nj, te pusti s njim Amnona i sve sinove carske.
13:28 Tada Avesalom zapovedi momcima svojim govoreći: Pazite, kad se srce Amnonu razveseli od vina, i ja vam kažem: Ubijte Amnona; tada ga ubijte; ne bojte se, jer vam ja zapovedam, budite slobodni i hrabri.
13:29 I učiniše s Amnonom sluge Avesalomove kako im zapovedi Avesalom. Tada ustaše svi sinovi carevi i pojahaše svak svoju mazgu i pobegoše.
13:30 A dokle još behu na putu, dođe glas Davidu da je Avesalom pobio sve sinove careve, da nije ostao od njih ni jedan.
13:31 Tada ustavši car razdre haljine svoje, i leže na zemlju, i sve sluge njegove koje stajahu oko njega razdreše haljine svoje.
13:32 A Jonadav sin Same brata Davidovog progovori i reče: Neka ne govori gospodar moj da su pobili svu decu, careve sinove; poginuo je samo Amnon, jer Avesalom beše tako naumio od onog dana kad Amnon osramoti Tamaru sestru njegovu.
13:33 Neka dakle car gospodar moj ne misli o tom u srcu svom govoreći: Svi sinovi carevi pogiboše; jer je samo Amnon poginuo.
13:34 A Avesalom pobeže. A momak na straži podiže oči svoje i ugleda, a to mnogi narod ide k njemu pokraj gore.
13:35 I Jonadav reče caru: Evo idu sinovi carevi; kao što je kazao sluga tvoj, tako je bilo.
13:36 I kad izreče, a to sinovi carevi dođoše, i podigavši glas svoj plakaše; a i car i sve sluge njegove plakaše vrlo.
13:37 Avesalom pak pobeže i otide k Talmaju sinu Amijudovom caru gesurskom. A David plakaše za sinom svojim svaki dan.
13:38 A kad Avesalom uteče i dođe u Gesur, osta onde tri godine.
13:39 Potom zažele car David otići k Avesalomu, jer se uteši za Amnonom što pogibe.

–
14:1 A Joav sin Serujin opazi da se srce carevo obratilo k Avesalomu.
14:2 I posla Joav u Tekuju te dozva otuda ženu lukavu, pa joj reče: Učini se kao da si u žalosti, i obuci žalosne haljine, i nemoj se namazati uljem, nego budi kao žena koja odavna žali za mrtvim.
14:3 I otidi k caru, i govori mu tako i tako. I nauči je Joav šta će govoriti.
14:4 I kad otide žena Tekujanka k caru da govori, pade ničice na zemlju i pokloni se, i reče: Pomagaj care!
14:5 A car joj reče: Šta ti je? A ona reče: Udovica sam, umro mi je muž.
14:6 A imaše sluškinja tvoja dva sina, pa se svadiše u polju, a ne beše nikoga da ih razvadi, te jedan udari drugog i ubi ga.
14:7 I gle, sav dom usta na sluškinju tvoju govoreći: Daj tog što je ubio brata svog da ga pogubimo za dušu brata njegovog, kog je ubio, i da istrebimo naslednika; i tako hoće da ugase iskru koja mi je ostala, da ne ostave imena mužu mom ni ostatka na zemlji.
14:8 A car reče ženi: Idi kući svojoj, a ja ću narediti za te.
14:9 A žena Tekujanka reče caru: Care gospodaru! Neka na me i na dom oca mog padne krivica, a car i njegov presto neka je prav.
14:10 A car reče: Ko uzgovori na te, dovedi ga k meni, i neće te se više dotaći.
14:11 A ona reče: Neka se opomene car Gospoda Boga svog, da se ne umnože osvetnici koji ubijaju, i da ne ubiju sina mog. A on reče: Tako živ bio Gospod, nijedna dlaka s tvog sina neće pasti na zemlju.
14:12 A žena reče: Da kaže sluškinja tvoja nešto caru gospodaru. A on reče: Govori.
14:13 A žena reče: A zašto si namislio takvu stvar narodu Božijem? Jer car kao da je kriv govoreći tako, jer neće car da dozove natrag onog kog je odagnao.
14:14 Jer ćemo doista pomreti, i jesmo kao voda koja se prospe na zemlju i više se ne može skupiti; jer mu Bog nije uzeo života, nego je naumio da odagnani ne ostane odagnan od njega.
14:15 I tako dođoh da kažem ovo caru gospodaru svom, jer me narod uplaši; zato reče sluškinja tvoja: Da govorim caru, može biti da će učiniti car šta sluškinja njegova kaže.
14:16 Jer će car uslišiti i izbaviti sluškinju svoju iz ruke onog koji hoće da istrebi mene i sina mog iz nasledstva Božijeg.
14:17 I sluškinja tvoja reče: Reč cara gospodara mog biće mi uteha, jer je car gospodar moj kao anđeo Božji, te sluša i dobro i zlo, i Gospod će Bog tvoj biti s tobom.
14:18 A car odgovori i reče ženi: Nemoj tajiti od mene šta ću te pitati. A žena reče: Neka govori car gospodar moj.
14:19 Tada car reče: Da nije Joavov posao u svemu tome što činiš? A žena odgovori i reče: Tako da je živa duša tvoja, care gospodaru, ne može se ni nadesno ni nalevo od svega što kaza car gospodar moj; jer sluga tvoj Joav zapovedio mi je i naučio sluškinju tvoju sve ovo da govorim.
14:20 Sluga je tvoj Joav učinio, te sam ovako izvila besedu svoju; ali je gospodar moj mudar kao anđeo Božji, te zna sve što biva na zemlji.
14:21 Tada reče car Joavu: Evo, ti si učinio to, idi, dovedi natrag dete Avesaloma.
14:22 Tada pade Joav licem na zemlju, i pokloni se i blagoslovi cara, i reče Joav: Danas vidi sluga tvoj da sam našao milost pred tobom, care gospodaru, kad je car učinio šta mu sluga njegov reče.
14:23 Potom se podiže Joav i otide u Gesur, i dovede natrag u Jerusalim Avesaloma.
14:24 I car reče: Neka ide svojoj kući, a lica mog da ne vidi. I otide Avesalom svojoj kući, i ne vide lice carevo.
14:25 A ne beše čoveka tako lepa kao Avesalom u svem Izrailju, da ga tako hvale; od pete do temena ne beše na njemu mane.
14:26 I kad bi strigao glavu (a imaše običaj svake godine strići je, jer mu beše teško), merio bi kosu s glave svoje, i bivaše je dvesta sikala carskom merom.
14:27 I rodiše se Avesalomu tri sina i jedna kći, kojoj beše ime Tamara, i ona beše lepa.
14:28 I Avesalom osta cele dve godine u Jerusalimu, a lice carevo ne vide.
14:29 Tada posla Avesalom po Joava da ga pošalje k caru; ali on ne hte doći k njemu; i posla opet drugi put, ali on ne hte doći.
14:30 Tada reče slugama svojim: Vidite li njivu Joavovu pored moje? Na njoj je ječam; idite i upalite je. I upališe sluge Avesalomove onu njivu.
14:31 Tada se podiže Joav, i dođe k Avesalomu u kuću, i reče mu: Zašto sluge tvoje upališe moju njivu?
14:32 Avesalom reče Joavu: Eto slao sam k tebi govoreći: Hodi ovamo da te pošaljem k caru da mu kažeš: Zašto sam došao iz Gesura? Bolje bi bilo da sam još onde. Zato da vidim lice carevo; ako li ima kakva krivica na meni, neka me pogubi.
14:33 I otide Joav k caru, i kaza mu. I dozva Avesaloma; a on došavši k caru pokloni se licem do zemlje pred carem, i car celiva Avesaloma.

–
15:1 A posle toga nabavi sebi Avesalom kola i konja i pedeset ljudi, koji trčahu pred njim.
15:2 I ustajaše rano Avesalom, i stajaše kraj puta kod vrata; i ko god imaše parnicu i iđaše caru na sud, Avesalom ga dozivaše k sebi i govoraše: Iz kog si grada? A kad bi onaj odgovorio: Sluga je tvoj iz tog i tog plemena Izrailjevog,
15:3 Tada bi mu rekao Avesalom: Vidiš, tvoja je stvar dobra i pravedna, ali te nema ko saslušati kod cara.
15:4 Još govoraše Avesalom: Kad bih ja bio postavljen da sudim u zemlji! Da svaki k meni dolazi koji ima posla na sudu, ja bih mu dao pravicu.
15:5 I kad bi mu ko pristupio da mu se pokloni, on bi pružio ruku svoju, te bi ga uhvatio i poljubio.
15:6 Tako činjaše Avesalom sa svakim Izrailjcem, koji dolažaše na sud k caru; i Avesalom primamljivaše srca ljudi Izrailjaca.
15:7 A kad prođe četrdeset godina, reče Avesalom caru: Da otidem u Hevron da izvršim zavet koji sam zavetovao Gospodu.
15:8 Jer kad seđah u Gesuru u Siriji, učini zavet sluga tvoj rekavši: Ako me Gospod odvede natrag u Jerusalim, poslužiću Gospodu.
15:9 A car mu reče: Idi s mirom. I on se podiže i otide u Hevron.
15:10 I razasla Avesalom po svim plemenima Izrailjevim uhode poručivši: Kad čujete trube da zatrube, recite: Zacari se Avesalom u Hevronu.
15:11 A s Avesalomom otide dvesta ljudi iz Jerusalima pozvanih; ali otidoše u prostoti svojoj ne znajući ništa.
15:12 A Avesalom posla i po Ahitofela Gilonjanina, savetnika Davidovog, da dođe iz grada svog Gilona, kad prinošaše žrtve. I buna posta jaka, i narod se sve više stecaše k Avesalomu.
15:13 Tada dođe glasnik k Davidu i reče: Srce Izrailju prista za Avesalomom.
15:14 A David reče svim slugama svojim koje behu s njim u Jerusalimu: Ustajte, da bežimo; inače nećemo uteći od Avesaloma; brže pohitajte, da ne pohita on i ne stigne nas i obori na nas zlo, i grada ne okrene pod mač.
15:15 A sluge careve rekoše caru: Šta je god volja caru gospodaru našem, evo sluga tvojih.
15:16 I otide car pešice i sav dom njegov; samo deset žena inoča ostavi car da mu čuvaju kuću.
15:17 I kada otide car i sav narod pešice, ustaviše se na jednom mestu podaleko.
15:18 A sve sluge njegove iđahu uza nj, i svi Hereteji i svi Feleteji; i svi Geteji, šest stotina ljudi, koji behu došli peške iz Gata, iđahu pred carem.
15:19 I reče car Itaju Getejinu: Što i ti ideš s nama? Vrati se i ostani kod cara; jer si stranac i opet ćeš otići u svoje mesto.
15:20 Juče si došao, pa zar danas da te krećem da se potucaš s nama? Ja ću ići kuda mogu, a ti se vrati i odvedi natrag braću svoju. Neka milost i vera bude s tobom.
15:21 A Itaj odgovori caru i reče: Tako živ da je Gospod i tako da je živ car gospodar moj, gde bude car gospodar moj, bilo na smrt ili na život, onde će biti i sluga tvoj.
15:22 Tada reče David Itaju: A ti hodi. I tako pođe Itaj Getejin sa svim ljudima svojim i svom decom što behu s njim.
15:23 I sva zemlja plakaše iza glasa i sav narod prelažaše. I tako car pređe preko potoka Kedrona, i sav narod pređe idući k pustinji.
15:24 A gle i Sadok beše onde i svi Leviti s njim noseći kovčeg zaveta Božijeg; i spustiše kovčeg Božji, a pođe i Avijatar, dokle sav narod iziđe iz grada.
15:25 I reče car Sadoku: Nosi kovčeg Božji natrag u grad; ako nađem milost pred Gospodom, On će me dovesti natrag, i daće mi da opet vidim Njega i dom Njegov.
15:26 Ako li ovako kaže: Nisi mi mio; evo me, neka učini sa mnom šta mu bude volja.
15:27 Još reče car Sadoku svešteniku: Nisi li ti videlac? Vrati se u grad s mirom, i Ahimas sin tvoj i Jonatan sin Avijatarov, dva sina vaša s vama.
15:28 Vidite, ja ću se zabaviti u polju u pustinji dokle ne dođe od vas glasnik da mi javi.
15:29 I tako Sadok i Avijatar odnesoše kovčeg Božji natrag u Jerusalim, i ostaše onde.
15:30 A David iđaše uz goru maslinsku, i idući plakaše, i pokrivene glave i bos iđaše; tako i sav narod, koji beše s njim, svaki pokrivene glave iđaše, i idući plakaše.
15:31 Tada javiše Davidu i rekoše mu. Ahitofel je među onima koji se pobuniše s Avesalomom. A David reče: Razbij nameru Ahitofelovu, Gospode!
15:32 I kad David dođe navrh gore, gde se htede pokloniti Bogu, gle, srete ga Husaj Arhijanin razdrte haljine i glave posute prahom.
15:33 I reče mu David: Ako pođeš sa mnom bićeš mi na tegotu.
15:34 Ali da se vratiš u grad i kažeš Avesalomu: Biću tvoj sluga care! Bio sam dugo sluga tvom ocu, a sada ću tako biti tebi sluga; razbićeš mi nameru Ahitofelovu.
15:35 I sveštenici Sadok i Avijatar neće li biti s tobom? Šta god čuješ iz kuće careve, dokaži Sadoku i Avijataru sveštenicima.
15:36 Eto, onde su s njima dva sina njihova, Ahimas Sadokov i Jonatan Avijatarov, po njima mi javljajte šta god dočujete.
15:37 I otide u grad Husaj prijatelj Davidov, i Avesalom dođe u Jerusalim.

–
16:1 A kad David pređe malo preko vrha, gle, Siva, Mefivostejev, srete ga, sa dva magarca natovarena, na kojima beše dvesta hlebova i sto grozdova suvih i sto gruda smokava i meh vina.
16:2 I reče car Sivi: Šta će ti to? A Siva mu reče: Magarci su za čeljad carevu, da jašu, a hlebovi i voće da jedu momci, a vino da pije ko se umori u pustinji.
16:3 A car mu reče: A gde je sin tvog gospodara? Reče Siva caru: Eno ga, ostao je u Jerusalimu, jer reče: Danas će mi dom Izrailjev vratiti carstvo oca mog.
16:4 Tada reče car Sivi: Evo, tvoje je sve što je bilo Mefivostejevo. A Siva reče: Klanjam ti se, da nađem milost pred tobom, care gospodaru!
16:5 I dođe car David do Vaurima; a gle, iziđe odande jedan od roda doma Saulovog, po imenu Simej, sin Girin, i idući psovaše.
16:6 I bacaše se kamenjem na Davida i na sluge cara Davida, kome i s desne i s leve strane beše sav narod i svi junaci.
16:7 A Simej ovako govoraše psujući: Odlazi, odlazi, krvopijo i zlikovče!
16:8 Obrati Gospod na tebe svu krv doma Saulovog, na čije si se mesto zacario, i predade Gospod carstvo u ruke Avesalomu sinu tvom; eto te sada u tvom zlu, jer si krvopija.
16:9 Tada reče caru Avisaj sin Serujin: Zašto da psuje ovaj mrtvi pas cara gospodara mog? Idem da mu skinem glavu.
16:10 Ali car reče: Šta je vama do mene, sinovi Serujini? Neka psuje; jer mu je Gospod rekao: Psuj Davida. Pa ko sme kazati: Zašto tako činiš?
16:11 Još reče David Avisaju i svim slugama svojim: Eto, moj sin, koji je izašao od bedara mojih, traži dušu moju, a kako neće ovaj sin Venijaminov? Ostavite ga neka psuje, jer mu je Gospod zapovedio.
16:12 Da ako Gospod pogleda na nevolju moju, i vrati mi Gospod dobro za psovku njegovu današnju.
16:13 I tako David sa svojim ljudima iđaše svojim putem; a Simej iđaše pokraj gore prema njemu jednako psujući i bacajući se kamenjem na nj, i podižući prah.
16:14 I dođe car i sav narod što beše s njim, umorni, i odmoriše se onde.
16:15 A Avesalom i sav narod Izrailjev dođoše u Jerusalim, i Ahitofel s njim.
16:16 A kad Husaj Arhijanin prijatelj Davidov dođe k Avesalomu, reče Husaj Avesalomu: Da živi car! Da živi car!
16:17 A Avesalom reče Husaju: Takva li je ljubav tvoja prema prijatelju tvom? Zašto nisi otišao s prijateljem svojim?
16:18 A Husaj reče Avesalomu: Ne; nego koga je izabrao Gospod i ovaj narod i svi Izrailjci, njegov ću biti i kod njega ću ostati.
16:19 Svrh toga, kome bih služio? Eda li ne sinu njegovom? Kako sam služio ocu tvom, tako ću i tebi.
16:20 A Avesalom reče Ahitofelu: Savetuj šta ćemo činiti.
16:21 A Ahitofel reče Avesalomu: Lezi s inočama oca svog, koje je ostavio da mu čuvaju kuću, pa kad čuje sav Izrailj kako si se omrazio s ocem svojim, osiliće ruka svima koji su s tobom.
16:22 Tada razapeše Avesalomu šator na krovu, i Avesalom leže s inočama oca svog na vidiku svemu Izrailju.
16:23 I savet koji davaše Ahitofel u ono vreme beše kao da bi ko Boga upitao; takav beše svaki savet Ahitofelov i u Davida i u Avesaloma.

–
17:1 Još reče Ahitofel Avesalomu: Da odaberem dvanaest hiljada ljudi pa da idem i teram Davida noćas.
17:2 Pa ću ga stignuti dok je umoran i iznemoglih ruku; i uplašiću ga, te će pobeći sav narod što je s njim, pa ću ubiti cara samog.
17:3 I obratiću sav narod k tebi; jer za onim koga tražiš stoji da se svi vrate k tebi; tada će se sav narod umiriti.
17:4 I to se učini dobro Avesalomu i svim starešinama Izrailjevim.
17:5 Ali reče Avesalom: Dozovite i Husaja Arhijanina da čujemo šta će i on reći.
17:6 A kad dođe Husaj k Avesalomu, reče mu Avesalom govoreći: Tako i tako reče Ahitofel; hoćemo li činiti kako on reče ili nećemo? Kaži ti.
17:7 A Husaj reče Avesalomu: Nije dobar savet što je sada savetovao Ahitofel.
17:8 Još reče Husaj: Ti znaš oca svog i ljude njegove da su hrabri i da su ljuta srca kao medvedica kad joj otmu medvediće u polju; svrh toga, tvoj je otac ratnik, neće noćiti s narodom.
17:9 Gle, on se je sada sakrio u kakvu jamu ili na drugo kako mesto. Pa ako u prvi mah koji od ovih poginu, ko god čuje svaki će reći: Pobijen je narod koji prista za Avesalomom.
17:10 A tada će najhrabriji, u kojih je srce kao srce lavovo, klonuti, jer sav Izrailj zna da je tvoj otac junak i da su hrabri koji su s njim.
17:11 Zato ja savetujem da skupiš k sebi sve Izrailjce od Dana do Virsaveje da ih bude kao peska na moru, pa ti glavom idi u boj.
17:12 Tada ćemo poći na nj, gde bi se god nalazio, i napašćemo na nj kao što rosa pada na zemlju, da mu ne ostane nijedan od svih ljudi što su s njim.
17:13 Ako li uteče u grad, sav narod izrailjski neka donese uža pod onaj grad, pa ćemo ga svući u potok, da se ni kamen ne nađe onde.
17:14 Tada reče Avesalom i svi Izrailjci: Bolji je savet Husaja Arhijanina nego savet Ahitofelov. Jer Gospod beše naredio da se razbije savet Ahitofelov, koji beše bolji, da bi Gospod navukao zlo na Avesaloma.
17:15 Potom reče Husaj sveštenicima Sadoku i Avijataru: Tako i tako savetova Ahitofel Avesaloma i starešine Izrailjeve, a ja savetovah tako i tako.
17:16 Nego brže pošaljite, te javite Davidu i recite: Nemoj noćas noćiti u polju u pustinji, nego pređi preko, da ne bude proždrt car i sav narod što je s njim.
17:17 A Jonatan i Ahimas stajahu kod studenca Rogila, i dođe jedna sluškinja i kaza im, da bi otišli te javili caru Davidu; jer se ne smehu pokazati ni ući u grad.
17:18 Ali ih vide jedan momak, te kaza Avesalomu; a oni obojica brže otidoše, i dođoše u Vaurim u kuću jednog čoveka koji imaše na dvoru studenac, te se spustiše u nj.
17:19 I žena uze i razastre ponjavu povrh studenca, i povrh nje razasu prekrupu. I tako se ne dozna.
17:20 Jer dođoše sluge Avesalomove k onoj ženi u kuću, i rekoše joj: Gde je Ahimas i Jonatan? A žena im reče: Otidoše preko potoka. Tako traživši i ne našavši vratiše se u Jerusalim.
17:21 A kad otidoše, oni izađoše iz studenca, i otidoše te javiše caru Davidu, i rekoše mu: Ustanite i pređite brže preko vode; jer je tako i tako savetovao Ahitofel na vas.
17:22 Tada usta David i sav narod što beše s njim, i pređoše preko Jordana pre zore, ne osta nijedan da ne pređe preko Jordana.
17:23 Ahitofel pak videći gde se ne učini kako on savetova, osedla svog magarca, pa se podiže i otide kući svojoj, u svoj grad, i naredivši za svoju kuću obesi se te umre, i bi pogreben u grobu oca svog.
17:24 A David dođe u Mahanajim; Avesalom pak pređe preko Jordana i sav Izrailj što beše s njim
17:25 I postavi Avesalom Amasu nad vojskom, na mesto Joavovo; a Amasa beše sin nekog čoveka po imenu Itre Izrailjca, koji obleža Avigeju kćer Nasovu, sestru Seruje matere Joavove.
17:26 I stade u logor Izrailj s Avesalomom u zemlji Galadovoj.
17:27 A kad dođe David u Mahanajim, Sovije sin Nasov iz Rave sinova Amonovih i Mahir sin Amilov iz Lodevara i Varzelaj od Galada iz Rogelima.
17:28 Donesoše postelje i čaša i sudova zemljanih i pšenice i ječma i brašna i prekrupe i boba i leća i prženih zrna,
17:29 I meda i masla i ovaca i sira kravljeg; donesoše Davidu i narodu što beše s njim da jedu. Jer govorahu: Narod je gladan i umoran i žedan u toj pustinji.

–
18:1 I prebroja David narod što beše s njim, i postavi im hiljadnike i stotinike.
18:2 I predade David trećinu naroda Joavu, i trećinu Avisaju sinu Serujinom bratu Joavovom, i trećinu Itaju Getejinu. Pa onda reče car narodu: i ja ću ići s vama.
18:3 Ali narod reče: Nemoj ti ići; jer i da pobegnemo, neće mariti za to; ili da nas pola izgine, neće mariti za to; jer si ti sam kao nas deset hiljada, zato je bolje da nam iz grada pomažeš.
18:4 A car im reče: Šta vam se čini da je dobro učiniću. I car stade kod vrata, i sav narod izlažaše po sto i po hiljadu.
18:5 I zapovedi car Joavu i Avisaju i Itaju, i reče: Čuvajte mi dete Avesaloma. I sav narod ču kako car zapovedi svim vojvodama za Avesaloma.
18:6 I tako iziđe narod u polje pred Izrailja, i zametnu se boj u šumi Jefremovoj.
18:7 Onde razbiše narod Izrailjev sluge Davidove, i mnogo izgibe onde u onaj dan, dvadeset hiljada.
18:8 Jer se boj raširi po svoj zemlji, i više proždre naroda u onaj dan šuma nego što proždre mač.
18:9 A Avesalom se sukobi sa slugama Davidovim, i Avesalom jahaše na mazgi, i mazga naiđe pod granat veliki hrast, te on zape glavom za hrast i osta viseći između neba i zemlje, a mazga ispod njega otrča.
18:10 Videvši to jedan čovek javi Joavu, i reče: Gle, videh Avesaloma gde visi o hrastu.
18:11 A Joav reče čoveku koji mu to kaza: Gle, vide, pa zašto ga ne ubi i ne svali ga na zemlju? Ja bih ti dao deset sikala srebra i jedan pojas.
18:12 A čovek reče Joavu: Da mi je u rukama izmereno hiljadu sikala srebra, ne bih digao ruke svoje na sina carevog; jer smo čuli kako je car zapovedio tebi i Avisaju i Itaju govoreći: Čuvajte mi svi dete Avesaloma.
18:13 Ili da sam učinio neveru na svoju dušu, ništa se ne može od cara zatajiti, i ti bi sam ustao na me.
18:14 A Joav reče: Neću ja dangubiti s tobom. Pa uzevši tri strele u ruku, zastreli ih u srce Avesalomu, jošte živom o hrastu.
18:15 Potom opkoliše Avesaloma deset momaka, koji nošahu oružje Joavu, i biše ga i ubiše.
18:16 Tada Joav zatrubi u trubu, i narod presta goniti Izrailja, jer Joav ustavi narod.
18:17 I uzeše Avesaloma i baciše u šumi u veliku jamu, i nabacaše na nj vrlo veliku gomilu kamenja; a Izrailjci svi pobegoše svaki k svom šatoru.
18:18 Avesalom pak beše podigao sebi spomenik za života u dolini carskoj; jer govoraše: Nemam sina, da se sačuva spomen imenu mom. I nazva onaj spomenik svojim imenom, koji se zove mesto Avesalomovo do današnjeg dana.
18:19 Tada reče Ahimas sin Sadokov: Da otrčim da odnesem glas caru, da ga je Gospod izbavio iz ruku neprijatelja njegovih.
18:20 A Joav mu reče: Nemoj danas biti glasnik, nego ćeš javiti drugi dan; a danas nemoj nositi glas, jer je sin carev poginuo.
18:21 Zatim reče Joav Husiju: Idi, javi caru šta si video. I pokloni se Husije Joavu, i otrča.
18:22 A Ahimas sin Sadokov opet reče Joavu: Šta mu drago, da trčim i ja za Husijem. Reče Joav: Što bi trčao, sine, kad nemaš dobar glas?
18:23 Opet reče: Šta mu drago, da trčim. Odgovori mu: A ti trči. I otrča Ahimas prečim putem, i preteče Husija.
18:24 A David seđaše među dvojim vratima, i stražar iziđe na krov od vrata, na zid, i podigavši oči svoje ugleda, a to jedan čovek trči.
18:25 Pa povika stražar i javi caru. A car reče: Ako je jedan, glas nosi. I onaj iđaše sve bliže.
18:26 Potom ugleda stražar drugog čoveka gde trči. I povika stražar k vrataru i reče: Evo još jedan, trči sam. A car reče: I on nosi glas.
18:27 I reče stražar: Trk prvog čini mi se kao da je trk Ahimasa sina Sadokovog. Reče car: Dobar je čovek, i ide s dobrim glasom.
18:28 Tada povika Ahimas i reče caru: Sretno! I pokloni se caru licem do zemlje, i reče: Da je blagosloven Gospod Bog tvoj, koji predade ljude koji podigoše ruke svoje na cara gospodara mog.
18:29 A car mu reče: Je li zdravo dete Avesalom? Odgovori Ahimas: Video sam veliku vrevu, kad Joav posla slugu carevog i mene slugu tvog, ali ne znam šta beše.
18:30 A car mu reče: Ukloni se, i stani tamo. I on se ukloni, i stade.
18:31 Tada, gle, dođe Husije i reče: Glas caru i gospodaru mom da te je Gospod izbavio danas iz ruku svih koji ustadoše na te.
18:32 A car reče Husiju: Je li zdravo dete Avesalom? A Husije reče: Neka neprijatelji gospodara mog cara i koji god ustaju na te zla radi, neka prođu kao to dete.
18:33 Tada se car sneveseli, i pope se u gornju klet nad vratima, i stade plakati, a idući govoraše: Sine moj Avesalome, sine moj, sine moj Avesalome! Kamo da sam ja umro mesto tebe! Avesalome sine moj, sine moj!

–
19:1 I javiše Joavu: Evo car plače i tuži za Avesalomom.
19:2 I pobeda onog dana pretvori se u žalost svemu narodu, jer narod ču u onaj dan gde govore: Žali car sina svog.
19:3 I narod se u onaj dan krio ulazeći u grad kao što se krije narod koji se stidi kad pobegne iz boja.
19:4 A car pokri lice svoje; i vikaše iza glasa: Sine moj Avesalome! Avesalome sine moj, sine moj!
19:5 Tada uđe Joav k caru u kuću, i reče: Posramio si danas sve sluge svoje, koje ti danas dušu sačuvaše, i sinovima tvojim i kćerima tvojim i ženama tvojim i inočama tvojim.
19:6 Jer ljubiš one koji mrze na te, a mrziš na one koji te ljube; jer si pokazao danas da ne mariš za vojvode i za sluge; i vidim danas da bi ti milo bilo da je Avesalom živ, a mi svi da smo izginuli.
19:7 Zato ustani sada, i iziđi i progovori lepo slugama svojim; jer zaklinjem se Gospodom, ako ne iziđeš, neće nijedan ostati kod tebe ovu noć, i to će biti gore po te negoli sva zla koja su te snalazila od mladosti tvoje do sada.
19:8 Tada usta car, i sede na vratima; i kazaše svemu narodu govoreći: Evo, sedi car na vratima. I dođe sav narod pred cara. Ali Izrailjci behu pobegli, svak u svoj šator.
19:9 I sav se narod svađaše među sobom po svim plemenima Izrailjevim govoreći: Car nas je izbavio iz ruku neprijatelja naših, i izbavio nas je iz ruku filistejskih; a sada je pobegao iz zemlje od Avesaloma.
19:10 Avesalom pak, kog pomazasmo za cara nad sobom, pogibe u boju. Sada dakle zašto oklevate te ne dovedete natrag cara?
19:11 Zato car David posla k Sadoku i Avijataru sveštenicima i poruči: Govorite starešinama Judinim i recite: Zašto vi da budete poslednji koji će cara natrag dovesti u kuću njegovu? Jer govor svega Izrailja dođe do cara u kuću njegovu.
19:12 Vi ste moja braća, vi ste kost moja i telo moje. Zašto biste dakle bili poslednji koji će natrag dovesti cara?
19:13 Recite i Amasi: Nisi li kost moja i telo moje? Bog neka mi učini tako i tako neka doda, ako mi ne budeš vojvoda dok si živ namesto Joava.
19:14 I skloni srca svih ljudi od roda Judina kao jednog čoveka, te poslaše k caru govoreći: Vrati se sa svim slugama svojim.
19:15 I tako se car vrati, i dođe do Jordana; a Juda dođe do Galgala da srete cara i da ga prevede preko Jordana.
19:16 Pohita i Simej, sin Girin, od Venijamina, koji beše iz Vaurima, i siđe s ljudima roda Judinog na susret caru Davidu;
19:17 I hiljadu ljudi beše s njim od roda Venijaminovog; takođe i Siva sluga doma Saulovog s petnaest sinova svojih i dvadeset sluga svojih; i pređoše preko Jordana pred cara.
19:18 Preturiše i lađu da prevezu čeljad carevu i da učine šta bi mu bilo ugodno. A Simej, sin Girin, pade pred carem, kad htede da pređe preko Jordana,
19:19 I reče caru: Ne primi mi bezakonja, gospodaru moj, i ne pominji pakosti koju je učinio sluga tvoj u onaj dan kad je car gospodar moj izašao iz Jerusalima; neka car ne misli o tome.
19:20 Jer sluga tvoj vidi da je zgrešio; i evo došao sam danas prvi iz svega doma Josifovog da sretnem cara, gospodara svog.
19:21 Ali odgovori Avisaj sin Serujin i reče: Eda li toga radi neće poginuti Simej što je psovao pomazanika Gospodnjeg?
19:22 A David reče: Šta je vama do mene, sinovi Serujini, te ste mi danas protivnici? Zar će danas ko poginuti u Izrailju, jer zar ne znam da sam danas postao car nad Izrailjem?
19:23 I reče car Simeju: Nećeš poginuti. I zakle mu se car.
19:24 Tako i Mefivostej, sin Saulov, dođe caru na susret; on, pak, ne opra nogu svojih, niti brade svoje očešlja, ni opra haljine svoje od onog dana kad otide car do dana kad se vrati s mirom.
19:25 I srete cara kad se vraćaše u Jerusalim; i reče mu car: Zašto ne pođe sa mnom, Mefivosteju?
19:26 A on reče: Caru gospodaru moj, prevari me sluga moj; jer sluga tvoj reče: Osedlaću sebi magarca i uzjahaću ga i poći ću s carem; jer je hrom sluga tvoj.
19:27 I on opade slugu tvog kod gospodara mog cara; ali je car gospodar moj kao anđeo Božji; zato čini šta ti je drago.
19:28 Jer sav dom oca mog behu ljudi koji zaslužiše smrt pred carem gospodarem mojim, a ti posadi slugu svog među one koji jedu za stolom tvojim, pa kako imaš još pravo, i kako se mogu još tužiti caru?
19:29 A car mu reče: Šta bi mi više govorio? Kazao sam: Ti i Siva podelite njivu.
19:30 A Mefivostej reče caru: Neka uzme sve, kad se car gospodar moj vratio na miru u dom svoj.
19:31 I Varzelaj od Galada dođe iz Rogelima, i pođe s carem preko Jordana da ga prati preko Jordana.
19:32 A beše Varzelaj vrlo star, beše mu osamdeset godina, i hranjaše cara dok beše u Mahanajimu, jer beše vrlo bogat čovek.
19:33 I reče car Varzelaju: Hajde sa mnom; ja ću te hraniti kod sebe u Jerusalimu.
19:34 Ali Varzelaj reče caru: Koliko ima veka mog, da idem s carem u Jerusalim?
19:35 Ima mi danas osamdeset godina; mogu li raspoznavati dobro i zlo? Može li sluga tvoj kusom razlikovati šta će jesti i šta će piti? Mogu li jošte slušati glas pevačima i pevačicama? I zašto bi sluga tvoj još bio na tegotu caru, gospodaru mom?
19:36 Malo će proći sluga tvoj preko Jordana s carem; a zašto bi mi car tako naplatio?
19:37 Neka se sluga tvoj vrati, da umrem u svom gradu kod groba oca svog i matere svoje. Nego evo, sluga tvoj Himam neka ide s carem gospodarem mojim, i učini njemu šta ti bude drago.
19:38 A car reče: Neka ide sa mnom Himam; ja ću mu učiniti šta bude tebi drago, i šta god zaišteš u mene, sve ću ti učiniti.
19:39 I kad pređe sav narod preko Jordana i car pređe, celiva car Varzelaja i blagoslovi ga, i on se vrati u mesto svoje.
19:40 Otuda car otide u Galgal, i Himam otide s njim. I tako sav narod Judin doprati cara, i polovina naroda Izrailjevog.
19:41 A gle, svi ljudi Izrailjci dođoše k caru i rekoše mu: Zašto te ukradoše braća naša, ljudi Judini, i prevedoše preko Jordana cara i dom njegov i sve ljude Davidove s njim?
19:42 A svi ljudi od Jude odgovoriše ljudima od Izrailja: Jer je car nama rod; pa što se srdite toga radi? Jesmo li šta pojeli caru? Je li nas darom darivao?
19:43 Tada odgovoriše ljudi od Izrailja ljudima od Jude, i rekoše: Mi imamo deset delova u cara, i Davidu smo više nego vi; zašto dakle ne mariste za nas? Nismo li mi prvi govorili da dovedemo natrag cara svog? Ali beseda ljudi od Jude beše tvrđa od besede ljudi od Izrailja.

–
20:1 A onde se desi nevaljao čovek, po imenu Seva, sin Vihrijev, od Venijamina. On zatrubi u trubu i reče: Mi nemamo dela s Davidom, ni nasledstva sa sinom Jesejevim; svak u svoj šator, o Izrailju!
20:2 Tako svi Izrailjci odstupiše od Davida i otidoše za Sevom sinom Vihrijevim; ljudi pak od Jude držaše se cara svog i otpratiše ga od Jordana do Jerusalima.
20:3 A kad car David dođe u kuću svoju u Jerusalim, uze car deset žena inoča, koje beše ostavio da mu čuvaju kuću, i metnu ih u zatvor, gde ih hranjaše ali ne legaše s njima, nego ostaše zatvorene do smrti svoje i življahu kao udovice.
20:4 Potom reče car Amasi: Sazovi mi ljude od Jude do tri dana, i nađi se i ti ovde.
20:5 I otide Amasa da sazove narod Judin; ali se zabavi preko roka koji mu beše određen.
20:6 A David reče Avisaju: Sad će nam Seva, sin Vihrijev, činiti gore nego Avesalom. Nego uzmi sluge gospodara svog, i goni ga da ne nađe za se koji tvrd grad i ne umakne nam iz očiju.
20:7 Tako iziđoše za njim ljudi Joavovi, i Hereteji i Feleteji i svi junaci, iziđoše iz Jerusalima da gone Sevu sina Vihrijevog.
20:8 I kad behu kod velikog kamena u Gavaonu, srete ih Amasa. A Joav beše opasan preko haljine koju imaše na sebi, i ozgo beše pripasao mač uz bedricu u koricama. I kad pođe, mač mu ispade.
20:9 Tada reče Joav Amasi: Jesi li zdravo brate? I dohvati se Joav desnom rukom svojom brade Amasi da ga celuje.
20:10 A Amasa ne uzimaše na um mač, koji beše Joavu u ruci; a on ga udari njim pod peto rebro, i prosu mu creva na zemlju, te od jednog udarca umre. Potom Joav i Avisaj, brat njegov, otidoše u poteru za Sevom sinom Vihrijevim.
20:11 A jedan od momaka Joavovih stade kod njega i reče: Ko ljubi Joava i ko je Davidov, za Joavom!
20:12 A Amasa se valjaše u svojoj krvi nasred puta. I videći onaj čovek gde se zaustavlja sav narod, odvuče Amasu s puta u polje i baci haljinu na nj, kad vide gde se zaustavlja svaki ko naiđe na nj.
20:13 I kad bi uklonjen s puta prođoše svi za Joavom da teraju Sevu sina Vihrijevog.
20:14 I on prođe kroz sva plemena Izrailjeva do Avela i do Vetmahe sa svim Viranima, koji se okupiše te iđahu za njim.
20:15 I došavši opkoliše ga u Avel-Vet-Masi, i iskopaše opkop oko grada tako da stajahu pred zidom; i sav narod što beše s Joavom navaljivaše da obori zid.
20:16 Tada viknu jedna mudra žena iz grada: Čujte, čujte! Kažite Joavu: Pristupi ovamo da govorim s tobom.
20:17 A kad on pristupi k njoj, reče žena: Jesi li ti Joav? A on reče: Jesam. A ona reče: Poslušaj reči sluškinje svoje. A on reče: Da čujem.
20:18 A ona reče govoreći: Od starine se govori: Valja pitati u Avelu. I tako se izvršavaše.
20:19 Ja sam jedan od mirnih i vernih gradova u Izrailju, a ti hoćeš da zatreš grad, i to majku u Izrailju. Zašto hoćeš da proždreš nasledstvo Gospodnje?
20:20 A Joav odgovori i reče: Sačuvaj Bože! Sačuvaj Bože! Neću da proždrem ni da raskopam.
20:21 Nije tako; nego jedan iz gore Jefremove, po imenu Seva sin Vihrijev, podigao je ruku svoju na cara Davida; dajte samo njega, pa ću otići od grada. A žena reče Joavu: Evo, glava njegova baciće ti se preko zida.
20:22 I žena otide k svemu narodu s mudrošću svojom; i odsekoše glavu Sevi, sinu Vihrijevom, i baciše je Joavu. A on zatrubi u trubu, te se raziđoše od grada svak u svoj šator. A Joav se vrati u Jerusalim k caru.
20:23 A beše Joav nad svom vojskom Izrailjevom; a Venaja sin Jodajev beše nad Hetejima i Feletejima;
20:24 A Adoram beše nad dancima; a Josafat sin Ahiludov beše pametar;
20:25 Seja pisar; a Sadok i Avijatar sveštenici.
20:26 I Ira Jairanin beše knez Davidu.

–
21:1 I bi glad za vremena Davidovog tri godine zaredom. I David potraži lice Gospodnje; a Gospod mu reče: To je sa Saula i s doma njegovog krvničkog, što pogubi Gavaonjane.
21:2 Tada car sazva Gavaonjane i govori im. A Gavaonjani ne behu od sinova Izrailjevih, nego ostatak od Amoreja, kojima se behu zakleli sinovi Izrailjevi, ali Saul gledaše da ih pobije revnujući za sinove Izrailjeve i Judine.
21:3 I reče David Gavaonjanima: Šta da vam učinim i čim da vas namirim, da blagoslovite dostojanje Gospodnje?
21:4 A Gavaonjani mu rekoše: Ne tražimo ni srebra ni zlata od Saula ili od doma njegovog, niti da se ko pogubi u Izrailju. A on reče: Šta dakle velite da vam učinim?
21:5 Tada rekoše caru: Ko nas je potro i radio da nas istrebi, da nas ne bude nigde u međama Izrailjevim,
21:6 Od njegovih sinova neka nam se da sedam ljudi da ih obesimo Gospodu u Gavaji Saula izabranika Gospodnjeg. I reče car: Ja ću dati.
21:7 Ali car poštede Mefivosteja sina Jonatana sina Saulovog radi zakletve Gospodnje, koja bi među njima, među Davidom i Jonatanom sinom Saulovim.
21:8 I uze car dva sina Resfe, kćeri Ajine, koje rodi Saulu, Armonija i Mefivosteja, i pet sinova Mihale kćeri Saulove, koje rodi Adrilu sinu Varzelaja Meolaćanina.
21:9 I dade ih u ruke Gavaonjanima, a oni ih obesiše na gori pred Gospodom; i sva sedmorica pogiboše zajedno; a biše ubijeni prvih dana žetve, u početku ječmene žetve.
21:10 A Resfa kći Ajina uze vreću, i prostre po steni u početku žetve dokle ne pade na njih dažd sa neba, i ne dade pticama nebeskim da padaju na njih danju ni zverima poljskim noću.
21:11 I javiše Davidu šta učini Resfa kći Ajina, inoča Saulova.
21:12 I David otide te uze kosti Saulove i kosti Jonatana sina njegovog od građana u Javisu Galadovom, koji ih behu ukrali s ulice vet-sanske, gde ih obesiše Filisteji kad ubiše Filisteji Saula na Gelvuji.
21:13 I odnese odande kosti Saulove i kosti Jonatana sina njegovog, pa skupiše i kosti obešenih.
21:14 I pogreboše ih s kostima Saulovim i Jonatana sina njegovog u zemlji Venijaminovoj u Sili, u grobu Kisa oca njegovog, i učiniše sve kako zapovedi car. Tako se posle toga umilostivi Gospod zemlji.
21:15 I nasta opet rat između Filisteja i Izrailja, i David otide sa slugama svojim, i tukoše se s Filistejima tako da David susta.
21:16 Tada Jesvi-Venov, koji beše od sinova Rafajevih, i u koplju mu beše trista sikala bronze, i imaše novo oružje, htede da ubije Davida.
21:17 Ali mu pomože Avisaj, sin Serujin, i udari Filistejina i ubi ga. Tada se zakleše ljudi Davidovi rekavši mu: Nećeš više ići s nama u boj da ne ugasiš videlo Izrailjevo.
21:18 Posle toga nasta opet rat s Filistejima u Govu; i tada Sivehaj Husaćanin ubi Safa, koji beše od sinova Rafajevih.
21:19 I opet nasta drugi rat u Govu s Filistejima; i tada Elhanan, sin Jare-Oregimov Vitlejemac, ubi brata Golijata Getejina, kome kopljača beše kao vratilo.
21:20 I opet nasta rat u Gatu, gde beše jedan čovek vrlo visok, koji imaše po šest prsta na rukama i na nogama, svega dvadeset i četiri, i on beše takođe roda Rafajevog.
21:21 I ružaše Izrailja te ga ubi Jonatan, sin Same, brata Davidovog.
21:22 Ta četvorica behu sinovi istog Rafaja iz Gata, i pogiboše od ruke Davidove i od ruke sluga njegovih.

–
22:1 I izgovori David Gospodu reči ove pesme, kad ga izbavi Gospod iz ruku svih neprijatelja njegovih i iz ruke Saulove;
22:2 I reče: Gospod je moja Stena i Grad moj i Izbavitelj moj.
22:3 Bog je Stena moja, u Njega ću se uzdati, Štit moj i Rog spasenja mog, Zaklon moj i Utočište moje, Spasitelj moj, koji me izbavlja od sile.
22:4 Prizivam Gospoda, koga valja hvaliti, i opraštam se neprijatelja svojih.
22:5 Jer obuzeše me smrtni bolovi, potoci nevaljalih ljudi uplašiše me.
22:6 Bolovi grobni opkoliše me, stegoše me zamke smrtne.
22:7 U teskobi svojoj prizvah Gospoda, i k Bogu svom povikah, On ču iz dvora svog glas moj, i vika moja dođe mu do ušiju.
22:8 Zatrese se i pokoleba se zemlja, temelji nebesima zadrmaše se i pomeriše se, jer se On razgnevi.
22:9 Podiže se dim iz nozdrva Njegovih i iz usta Njegovih oganj koji proždire, živo ugljevlje odskakaše od Njega.
22:10 Savi nebesa i siđe; a mrak beše pod nogama Njegovim.
22:11 I sede na heruvima i polete, i pokaza se na krilima vetrenim.
22:12 Od mraka načini oko sebe šator, od mračnih voda, oblaka vazdušnih.
22:13 Od sevanja pred Njim goraše živo ugljevlje.
22:14 Zagrme s nebesa Gospod, i Višnji pusti glas svoj.
22:15 Pusti strele svoje, i razmetnu ih; munje, i razasu ih.
22:16 Pokazaše se dubine morske, i otkriše se temelji vasiljenoj od pretnje Gospodnje, od dihanja duha iz nozdrva Njegovih.
22:17 Tada pruži s visine ruku i uhvati me, izvuče me iz vode velike.
22:18 Izbavi me od neprijatelja mog silnog i od mojih nenavidnika, kad behu jači od mene.
22:19 Ustadoše na me u dan nevolje moje, ali mi Gospod bi potpora.
22:20 I izvede me na prostrano mesto, izbavi me, jer sam mu mio.
22:21 Dade mi Gospod po pravdi mojoj, po čistoti ruku mojih dariva me.
22:22 Jer se držah puteva Gospodnjih, i ne odmetnuh se Boga svog.
22:23 Nego su svi zakoni Njegovi preda mnom, i zapovesti Njegovih ne uklanjam od sebe.
22:24 I bih mu veran, i čuvah se od bezakonja svog.
22:25 Dade mi Gospod po pravdi mojoj, po čistoti mojoj pred očima Njegovim.
22:26 Sa svetima postupaš sveto, s čovekom vernim verno;
22:27 S čistim čisto postupaš, a s nevaljalim nasuprot njemu.
22:28 Jer pomažeš narodu nevoljnom, a na ponosite spuštaš oči svoje i ponižavaš ih.
22:29 Ti si videlo moje, Gospode, i Gospod prosvetljuje tamu moju.
22:30 S Tobom razbijam vojsku, s Bogom svojim skačem preko zida.
22:31 Put je Božji veran, reč Gospodnja čista. On je štit svima koji se uzdaju u Nj.
22:32 Jer ko je Bog osim Gospoda? I ko je stena osim Boga našeg?
22:33 Bog je krepost moja i sila moja, i čini da mi je put bez mane.
22:34 Daje mi noge kao u jelena, i na visine moje stavlja me.
22:35 Uči ruke moje boju, te lome luk bronzani mišice moje.
22:36 Ti mi daješ štit spasenja svog, i milost tvoja čini me velika.
22:37 Širiš korake moje poda mnom, te se ne omiču gležnji moji.
22:38 Teram neprijatelje svoje, i potirem ih, i ne vraćam se dokle ih ne istrebim.
22:39 I istrebljujem ih, i obaram ih da ne mogu ustati, nego padaju pod noge moje.
22:40 Jer me Ti opasuješ snagom za boj: koji ustanu na me, obaraš ih poda me.
22:41 Neprijatelja mojih pleći Ti mi obraćaš, i potirem nenavidnike svoje.
22:42 Obziru se, ali nema pomagača: viču ka Gospodu, ali ih ne sluša.
22:43 Satirem ih kao prah zemaljski, kao blato po ulicama gazim ih i razmećem.
22:44 Ti me izbavljaš od bune naroda mog, čuvaš me da sam glava narodima; narod kog ne poznavah služi mi.
22:45 Tuđini laskaju mi, čujući pokoravaju mi se.
22:46 Tuđini blede, drhću u gradovima svojim.
22:47 Živ je Gospod, i da je blagoslovena Stena moja. Da se uzvisi Bog, Stena spasenja mog.
22:48 Bog, koji mi daje osvetu, i pokorava mi narode,
22:49 Koji me izvodi iz neprijatelja mojih, i podiže me nad one koji ustaju na me, i od čoveka žestokog izbavlja me.
22:50 Toga radi hvalim Te, Gospode, po narodima, i pojem imenu tvom,
22:51 Koji slavno izbavljaš cara svog, i činiš milost pomazaniku svom Davidu i semenu njegovom doveka.

–
23:1 A ovo su poslednje reči Davidove: Reče David sin Jesejev, reče čovek koji bi postavljen visoko, pomazanik Boga Jakovljevog, i ljubak u pesmama Izrailjevim:
23:2 Duh Gospodnji govori preko mene, i beseda Njegova bi na mom jeziku.
23:3 Reče Bog Izrailjev, kaza mi Stena Izrailjeva; koji vlada ljudima neka je pravedan, vladajući u strahu Božijem;
23:4 I biće kao svetlost jutarnja, kad sunce izlazi jutrom bez oblaka, i kao trava koja raste iz zemlje od svetlosti iza dažda.
23:5 Ako i nije takav dom moj pred Bogom, ipak je učinio zavet večan sa mnom, u svemu dobro uređen i utvrđen. I to je sve spasenje moje i sva želja moja, ako i ne da da raste.
23:6 A bezakonici će svikoliki biti kao trnje počupani, koje se ne hvata rukom.
23:7 Nego ko hoće da ga se dohvati, uzme gvožđe ili kopljaču; i sažiže se ognjem na mestu.
23:8 Ovo su imena junaka Davidovih: Josev-Vasevet Tahmonac prvi između trojice; njemu milina bi udariti kopljem na osam stotina i pobi ih ujedanput.
23:9 Za njim Eleazar sin Dodona sina Ahohovog, između tri junaka koji behu s Davidom, i osramotiše Filisteje skupljene na boj, kad Izrailjci otidoše;
23:10 On se podiže, i bi Filisteje dokle mu se ruka ne umori i ukoči se pri maču: i Gospod dade veliko spasenje onaj dan, te se narod vrati za njim samo da pokupi plen.
23:11 A za njim Sama sin Agejev Araranin; kad se Filisteji skupiše u gomilu, i onde beše njiva puna leća, i narod pobeže od Filisteja,
23:12 Stade usred njive, i odbrani je, i pobi Filisteje, i Bog dade veliko spasenje.
23:13 I ta tri prva između trideset siđoše i dođoše o žetvi k Davidu u pećinu odolamsku, kad vojska filistejska stajaše u logoru, u dolini rafajskoj.
23:14 A David beše onda u gradu, i beše onda straža filistejska u Vitlejemu.
23:15 A David zažele, i reče: Ko bi mi doneo vode da pijem iz studenca vitlejemskog što je kod vrata!
23:16 Tada ona tri junaka prodreše kroz logor filistejski, i zahvatiše vode iz studenca vitlejemskog što je kod vrata, i donesoše i dadoše Davidu; ali on je ne hte piti, nego je proli pred Gospodom;
23:17 I reče: Ne daj Bože da bih to učinio. Nije li to krv ovih ljudi, koji ne mareći za život svoj idoše. I ne hte piti. To učiniše ova tri junaka.
23:18 I Avisaj brat Joavov sin Serujin beše prvi između trojice; on mahnu kopljem svojim na tri stotine, i pobi ih, i proslavi se među trojicom.
23:19 Između te trojice beše najslavniji, i posta im poglavar; ali one trojice ne stiže.
23:20 I Venaja sin Jodajev, sin čoveka junaka, velik delima, iz Kavseila; on pogubi dva junaka moavska, i sišav ubi lava u jami kad beše sneg.
23:21 On ubi i jednog Misirca, znatnog čoveka; imaše Misirac koplje u ruci, a on iziđe na nj sa štapom, i istrže Misircu koplje iz ruke, i ubi ga njegovim kopljem.
23:22 To učini Venaja sin Jodajev, i bi slavan među ova tri junaka.
23:23 Beše najslavniji između tridesetorice, ali one trojice ne stiže; i David ga postavi nad pratiocima svojim.
23:24 Asailo brat Joavov beše među tridesetoricom, a to behu: Elhanan sin Dodonov iz Vitlejema,
23:25 Sama Arođanin, Elika Arođanin.
23:26 Helis Falćanin, Ira sin Ikisov Tekujanin,
23:27 Avijezer Anatoćanin, Mevunej Husaćanin,
23:28 Salmon Ahošanin, Maraj Netofaćanin,
23:29 Helev sin Vanin Netofaćanin, Itaj sin Rivajev iz Gavaje sinova Venijaminovih,
23:30 Venaja Pirotonjanin, Idaj iz doline Gasa.
23:31 Avi-Alvon Arvaćanin, Azmavet Varumljanin,
23:32 Elijava Salvonjanin, Jonatan od sinova Jasinovih,
23:33 Sama Araranin, Ahijam sin Saharov Araranin,
23:34 Elifelet, sin Asveja Mahaćanina, Elijem sin Ahitofela Gilonjanina.
23:35 Esraj Karmilac, Farej Arvljanin,
23:36 Igal sin Natanov iz Sove, Vanija od Gada,
23:37 Selek Amonac, Narej Viroćanin, koji nošaše oružje Joavu sinu Serujinom,
23:38 Ira Jetranin, Gariv Jetranin,
23:39 Urija Hetejin; svega trideset i sedam.

–
24:1 A Gospod se opet razgnevi na Izrailja, i nadraži Davida na njih govoreći: Hajde izbroj Izrailja i Judu.
24:2 I reče car Joavu, vojvodi svom: Prođi po svim plemenima Izrailjevim od Dana do Virsaveje, i izbrojte narod, da znam koliko ima naroda.
24:3 A Joav reče caru: Neka doda Gospod Bog tvoj k narodu koliko ga je sad još sto puta toliko, i da car gospodar moj vidi svojim očima; ali zašto car gospodar moj hoće to?
24:4 Ali reč careva bi jača od Joava i vojvoda; i otide Joav i vojvode od cara da prebroje narod Izrailjev.
24:5 I prešavši preko Jordana stadoše u logor u Aroiru, s desne strane grada, koji je na sredini potoka Gadovog, i kod Jazira.
24:6 Potom dođoše u Galad, i u donju zemlju Odsiju, a odatle otidoše u Dan-Jan i u okolinu sidonsku.
24:7 Potom dođoše do grada Tira i u sve gradove jevejske i hananejske; i otidoše na južnu stranu Judinu u Virsaveju.
24:8 I obišavši svu zemlju vratiše se u Jerusalim posle devet meseci i dvadeset dana.
24:9 I Joav dade caru broj prepisanog naroda; i beše od Izrailja osam stotina hiljada ljudi za vojsku koji mahahu mačem, a ljudi od Jude pet stotina hiljada.
24:10 Tada Davida taknu u srce, pošto prebroja narod, i reče David Gospodu: Sagreših veoma što to uradih. Ali, Gospode, uzmi bezakonje sluge svog, jer veoma ludo radih.
24:11 A kad David usta ujutru, dođe reč Gospodnja Gadu, proroku koji beše Davidu videlac, i reče:
24:12 Idi i kaži Davidu: Ovako veli Gospod: Troje ti dajem, izaberi jedno da ti učinim.
24:13 I dođe Gad k Davidu, i kaza mu govoreći: Hoćeš li ti da bude sedam gladnih godina u zemlji tvojoj, ili da bežiš tri meseca od neprijatelja svojih i oni da te gone, ili da bude tri dana pomor u tvojoj zemlji? Sad promisli i gledaj šta ću odgovoriti Onome koji me je poslao.
24:14 A David reče Gadu: U teskobi sam ljutoj; ali neka zapadnemo Gospodu u ruke, jer je milost Njegova velika; a ljudima da ne zapadnem u ruke.
24:15 I tako pusti Gospod pomor na Izrailja od jutra do određenog vremena, i pomre naroda od Dana do Virsaveje sedamdeset hiljada ljudi.
24:16 A kad anđeo pruži ruku svoju na Jerusalim da ga ubija, sažali se Gospodu sa zla, i reče anđelu koji ubijaše narod: Dosta, spusti ruku. A anđeo Gospodnji beše kod gumna Orne Jevusejina.
24:17 A David kad vide anđela gde bije narod, progovori i reče Gospodu: Evo, ja sam zgrešio, ja sam zlo učinio, a te ovce šta su učinile? Neka se ruka Tvoja obrati na mene i na dom oca mog.
24:18 Potom opet dođe Gad k Davidu isti dan, i reče mu: Idi, načini Gospodu oltar na gumnu Orne Jevusejina.
24:19 I otide David po reči Gadovoj, kako Gospod zapovedi.
24:20 Tada Orna obazrevši se ugleda cara i sluge njegove gde idu k njemu; i otide Orna i pokloni se caru licem do zemlje,
24:21 I reče: Što je došao car gospodar moj sluzi svom? A David reče: Da kupim od tebe to gumno, da načinim na njemu oltar Gospodu da bi prestao pomor u narodu.
24:22 A Orna reče Davidu: Neka uzme car gospodar moj i prinese na žrtvu šta mu je volja; evo volova za žrtvu paljenicu, i kola i jarmova volujskih za drva.
24:23 Sve to davaše caru Orna kao car, i reče Orna caru: Gospod Bog tvoj neka te milostivo primi.
24:24 A car reče Orni: Ne; nego ću kupiti od tebe po ceni, niti ću prineti Gospodu Bogu svom žrtvu paljenicu poklonjenu. I tako kupi David gumno i volove za pedeset sikala srebra.
24:25 I onde načini David oltar Gospodu, i prinese žrtve paljenice i žrtve zahvalne. I Gospod se umilostivi zemlji, i presta pomor u Izrailju.